Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o trinaestoj po redu odgovornosti starešina i delatnika: „Zaštitite Božji izabrani narod od toga da ga antihristi ometaju, navedu na stranputicu, kontrolišu i da mu nanesu ogromnu štetu i omogućite mu da raspozna antihriste i da ih u srcu napusti.” Hajde da napravimo kratak pregled: O kojim konkretnim stavkama smo razgovarali, a tiču se konkretnog sadržaja trinaeste odgovornosti starešina i delatnika? (Razgovarali smo o pet stavki: razotkrivanje, orezivanje, raščlanjivanje, ograničavanje i nadzor.) Tih pet stavki čine konkretne zadatke koji su obuhvaćeni ovom odgovornošću starešina i delatnika; to su konkretni zadaci koje starešine i delatnici treba da obavljaju u vezi sa antihristima. Koje su, dakle, manifestacije lažnih starešina u pogledu tih zadataka? Da li smo prošli put i tome detaljno razgovarali? (Jesmo.) Manifestacije lažnih starešina su sledeće: prva je da se oni plaše da ne uvrede ljude i ne usuđuju se da uklone ili izopšte antihriste. Druga je da ne umeju da raspoznaju antihriste. Treća je da igraju ulogu zaštitnog kišobrana antihristȃ. Četvrta je da su neodgovorni prema Božjem izabranom narodu. Kako izgleda ta neodgovornost? Kada se suoče sa ometanjima i zaluđivanjem od strane antihrista, lažni starešine ne mogu da zaštite braću i sestre, ne mogu da razotkriju zlodela antihrista ni Sotonine spletke i ne umeju da besede o istini kako bi braći i sestrama pomogli da raspoznaju antihriste – oni taj posao ne mogu da obave. Pored toga, kada je reč o ljudima malog rasta i lišenih razboritosti, koje antihristi navode na stranputicu, lažni starešine ne samo da ne rade ništa u cilju njihovog oporavka, nego im se čak nehumano obraćaju rečima poput „tako ti i treba”. To je konkretna manifestacija neodgovornosti, koja ukazuje na to da lažni starešine nemaju nikakav osećaj za breme crkvenog rada. Te manifestacije predstavljaju konkretne radnje i pristupe lažnih starešina, u situacijama kad antihristi zaluđuju i ometaju Božji izabrani narod. Njihov specifičan stav prema tom poslu jeste neodgovornost i odsustvo odanosti. Oni smišljaju razne izgovore i koriste razne metode da bi antihristima dali zeleno svetlo i pritom igraju ulogu zaštitnog kišobrana za antihriste, dok u isto vreme ne uspevaju da zaštite rad crkve i prava i interese Božjeg izabranog naroda. Kad bi lažni starešine mogli hitno da rešavaju probleme poput ometanja, zaluđivanja, kontrole i nanošenja ogromne štete Božjem izabranom narodu od strane antihrista i da, zatim, te antihriste ograniče, izoluju, uklone ili proteraju, tada bi Božji izabrani narod imao najveću moguću zaštitu. Oni su, međutim, kao starešine, potpuno nekompetentni za taj posao. Iz određene perspektive, može se reći da oni potajno štite antihriste i utiru im put, omogućavaju im da i dalje zaluđuju, kontrolišu i nanose ogromnu štetu Božjem izabranom narodu, kao i da ometaju normalan rad crkve i obavljanje dužnosti pripadnika Božjeg izabranog naroda. Sve su to razne manifestacije lažnih starešina.

Četrnaesta stavka: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista (1. deo)

Pošto smo završili razgovor o trinaestoj odgovornosti starešina i delatnika, danas ćemo razgovarati o četrnaestoj. Sadržaj četrnaeste odgovornosti je na neki način sličan trinaestoj. Konkretan posao koji starešine i delatnici treba da obave u okviru četrnaeste odgovornosti ne odnosi se samo na antihriste, već obuhvata i razne zle ljude, što opseg ove odgovornosti čini širim u odnosu na trinaestu. Pre no što započnemo razgovor o četrnaestoj odgovornosti, hajde da najpre pročitamo njen sadržaj. (Četrnaesta odgovornost starešina i delatnika: Brzo raspoznajte, a zatim uklonite ili proterajte sve vrste zlih ljudi i antihrista.) Ova rečenica nije dugačka, ali kada je reč o konkretnom poslu koji starešine i delatnici treba da obave, ona nije toliko jednostavna kakvom se na prvi pogled čini. Koje se tačno odgovornosti starešina i delatnika pominju u ovoj rečenici? Ka kome je usmeren posao koji starešine i delatnici treba da obave? (Ka raznim zlim ljudima i antihristima.) Koji konkretan posao treba da bude obavljen? (Brzo ih raspoznati. Nakon raspoznavanja, ukloniti ih ili proterati.) Brzo raspoznavanje, bez odugovlačenja; nakon prepoznavanja znakova, treba doneti tačan sud i obaviti njihovu karakterizaciju, a zatim se pozabaviti pojedincima koji su u to uključeni i ukloniti ih. U stvari, konkretan posao koji starešine i delatnici treba da obave sastoji se od dva zadatka: raspoznavanje ljudi i rešavanje problema. Na prvi pogled, čini se da je to jednostavno: Najpre ih raspoznajte, potom hitno osmislite rešenja i mere, ciljajući na razne zle ljude i antihriste koji, prema zahtevima Božje kuće, moraju biti uklonjeni ili proterani. Iz ove perspektive, čini se da je starešinama i delatnicima lako da taj posao dobro obave i da bez mnogo poteškoća ispune ovu odgovornost, budući da je Božja kuća prethodno obavila intenzivne razgovore o detaljima vezanim za raspoznavanje i uklanjanje raznih ljudi, pri čemu je mnogo toga rečeno u vezi s ovim pitanjem. Na prvi pogled, čini se da je posao iz okvira četrnaeste odgovornosti na izvestan način sličan konkretnom sadržaju dvanaeste i trinaeste odgovornosti, o kojima smo ranije razgovarali, ali je posao koji starešine i delatnici treba da obave u okviru četrnaeste odgovornosti usmeren ne samo prema antihristima, već i prema raznim zlim ljudima. Time se obim posla proširuje kako bi bili obuhvaćeni razni tipovi zlih ljudi, što zahteva sistematski i konkretan razgovor o tome. Pošto se ovde ne radi o manifestacijama samo jednog, već raznih tipova zlih ljudi, kad budemo razgovarali o četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika, fokusiraćemo se na definisanje ciljeva ovog posla. To je jedan od aspekata. Pored toga, način ophođenja prema tim ljudima – da li ih treba ograničiti, izolovati ukloniti ili proterati – jeste ono o čemu ćemo u nastavku detaljno razgovarati.

Šta je crkva

Pre no što detaljno porazgovaramo na ovu temu, hajde da najpre popričamo o jednoj sporednoj temi. Ta sporedna tema vam je možda dobro poznata, a možda o njoj i nemate neko konkretno razumevanje. Koja je to tema? To je tema „Šta je crkva?” Kako vam zvuči ova tema? Neki će možda reći: „Besediš nam o odgovornostima starešina i delatnika, pa bi stoga trebalo da se držiš te konkretne teme. Zašto da sad razgovaramo o tome šta je crkva? Je li to povezano sa ovom temom?” Možda se na prvi pogled čini da te dve teme nisu povezane i možda će neko čak reći: „Ovo je potpuno nepovezana tema. Zašto uopšte razgovaramo o njoj u zajedništvu?” Ma šta vi o tome mislili, ostavite sada po strani te misli i najpre razmislite o tome šta je crkva. Nakon što do kraja razjasnimo i definišemo reč „crkva”, biće vam jasno zašto razgovaramo o ovoj temi.

I. Nekoliko različitih shvatanja crkve

Razgovor o tome šta je crkva treba da pruži jasno i tačno objašnjenje naziva „crkva”; drugim rečima, on treba da vam prenese konkretnu i tačnu definiciju izraza „crkva”. Kao prvo, možete da diskutujete o tome kako vi razumete i shvatate reč „crkva”. Šta je crkva? Započnimo od teoretskog objašnjenja, da bismo zatim prešli na konkretniju i relativno praktičnu definiciju. (Po mom shvatanju, mesto na kojem se braća i sestre koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini okupljaju da bi obožavali Boga naziva se crkvom.) Ta definicija nam govori koju vrstu mesta predstavlja crkva; to je, u osnovi, jedan opipljiv, fizički entitet. To je teoretska definicija. Je li ta definicija tačna? Ima li u njoj nekih netačnosti? U smislu teorije, ta definicija je prihvatljiva. Ko može nešto da doda? (Evo, ja ću dodati nešto malo. Zahvaljujući Božjoj pojavi i delu i Njegovom izražavanju istine, postoji grupa ljudi koji slede Boga; oni čine kolektiv koji nazivamo crkvom.) Ta definicija opisuje koja vrsta kolektiva čini crkvu. To je takođe formalna, teoretska definicija. (Dodao bih da ta grupa ljudi poseduje delo Svetog Duha i da, kad se okupe da čitaju Božje reči, tu postoji prosvećenje Svetog Duha, tako da oni mogu da praktikuju istinu i da ostvaruju životni rast. Crkva je zapravo skup takvih ljudi.) Ovaj dodatak definiciji crkve opisuje vrstu tog skupa – ono što taj skup bliže određuje jeste da se tu jedu i piju Božje reči i zadobija delo Svetog Duha i životni rast. To je, u osnovi, takođe formalna, teoretska definicija crkve. Ima li još neko nešto da doda? (To je grupa ljudi koja Božje reči uzima kao načelo praktičnog delovanja i koja je vođena istinom i Hristom. Ta grupa je u stanju da iskusi Božje delo, da prihvati istinu i da bude spasena. Takva grupa naziva se crkvom.) Ta „grupa” je identična maločas pomenutom „kolektivu”. Ima li još neko nešto da doda? Ako nema, možete da ponovite četiri gorepomenuta shvatanja, naime, tačno ono što si smatrao definicijom crkve od trenutka kad si počeo da veruješ u Boga, pa do sada. Trebalo bi da je lako teoretski je definisati, zar ne? Primera radi, crkvom se može nazvati kolektiv sačinjen od ljudi koji iskreno slede i obožavaju Boga; grupa ljudi koji slede Božju volju, teže ka tome da se pokore Bogu i obožavaju Boga takođe se može nazvati crkvom; isto tako, crkvom se može nazvati i grupa ljudi koji poseduju delo i smernice Svetog Duha i Božje prisustvo i koji su u stanju da obožavaju Boga. Zar sve to nisu teoretske definicije crkve? (Jesu.) Svi vi razumete i znate sadržaj ovih odrednica u definiciji crkve, zar ne? (Da.) Ponovite ih, onda. (Crkva se odnosi na kolektiv sačinjen od ljudi koji iskreno veruju u Boga i slede Hrista. Prava crkva poseduje delo Svetog Duha i Božje smernice; vođena je Hristom i istinom i predstavlja mesto na kojem Božji sledbenici jedu i piju Božje reči, doživljavaju Božje delo i zadobijaju život-ulazak. To je prava crkva. Crkva se razlikuje od religijskih zajednica. Crkva se ne bavi religijskim ritualima ni spoljašnjim oblicima obožavanja Boga.) To je, u osnovi, teoretska definicija crkve. Na primer, definisanje crkve kao mesta gde se okupljaju ljudi koje je Bog sazvao, ili kao kolektiva sačinjenog od ljudi koji iskreno veruju, slede, pokoravaju se i obožavaju Boga, ili kao skupa ljudi koje je Bog sazvao, i tako dalje – svi ti nazivi odražavaju neka osnovna shvatanja ili definicije crkve od strane različitih grupa vernika. Hajde da se sada ne upuštamo u to kako crkvu definišu različite religije i veroispovesti – šta je za nas, koji sledimo Boga, definicija crkve? Crkva nije ništa više nego grupa ljudi koji iskreno veruju u Boga, poseduju delo Svetog Duha, imaju Božje smernice i koji mogu da jedu i piju Božje reči, da streme ka istini i pokoravanju Bogu i da obožavaju Boga. Bez obzira na to da li je definišemo kao mesto, kolektiv, skup, grupu, zajednicu ili ma šta drugo – koji god termin da upotrebimo – odrednice te definicije ostaju, u osnovi, iste. Sudeći po čovekovom osnovnom shvatanju crkve i po odrednicama koje ste upotrebili za definisanje naziva „crkva”, jasno je da, kad ljudi počnu da slede Boga i kad razumeju neke istine, njihovo shvatanje crkve je da to više nije neka obična zajednica ili grupa. Umesto toga, crkva se odnosi na iskrenu veru u Boga, na čitanje Božjih reči, na posedovanje dela Svetog Duha i na čovekovu sposobnost da se pokori Bogu i da Ga obožava, ili pak na aspekte koji se tiču život-ulaska, promene naravi, svedočenja o Bogu i drugog. Ako to tako posmatramo, nakon što je Bog počeo da obavlja Svoje delo, naziv „crkva” je u srcima većine ljudi poprimio dublje i konkretnije razumevanje i shvatanje, koje je bliže usklađeno s Božjom idejom o crkvi. To više nije prosto neka zgrada, društvena zajednica, odeljenje, institucija, niti bilo šta drugo; umesto toga, crkva se odnosi na stvari kao što su verovanje u Boga, Božje reči, istina i obožavanje Boga.

II. Vrednost postojanja crkve i dela koje ona obavlja

Što se tiče konkretnog koncepta i definicije crkve, mi sada nećemo na brzinu donositi zaključke. Nakon što ste usvojili osnovni koncept, odnosno definiciju naziva „crkva”, jeste li sada načisto u vezi sa stvarima poput vrednosti postojanja crkve, dela koje se stvara postojanjem crkve i ulogom koju crkva ima među ljudima? Da li se sadržaj tih aspekata takođe odnosi na definiciju crkve? Prosto rečeno, ono što crkva radi jeste vrednost njenog postojanja. Uzmimo, na primer, kuću – koja je svrha ove kuće? Kakvu ona vrednost i značaj ima za ljude koji u njoj žive i koji je koriste? U najmanju ruku, ona ljudima pruža zaklon od vetra i kiše, što je jedna od njenih vrednosti; druga vrednost je ta da, kada ste iscrpljeni i umorni i kad nemate kuda da odete, dom predstavlja mesto na kojem možete da se odmorite i da budete spokojni i zadovoljni. Ovu kuću nazivamo domom, ali šta je za tebe njena funkcija? Ona ti pruža zaklon od kiše i vetra, ona je tvoje mesto za odmor i opuštanje, daje ti mogućnost da uživaš u slobodi, i tako dalje; te funkcije su za tebe vrednost ove kuće. Dakle, da ponovimo, koja je uloga crkve? Koja je vrednost i značaj njenog formiranja i postojanja? Prosto rečeno, šta crkva radi, koju ulogu ona igra? Da li vam je to jasno? Koji konkretan posao ili vrstu posla crkva treba da obavlja i šta mora da obuhvata područje njenog rada, da bi mogla da se nazove crkvom i da bi radila ono što prava crkva treba da radi? Ovo je deo konkretnog sadržaja o kojem treba razgovarati u vezi sa definicijom crkve. Kao prvo, koje tačno poslove crkva obavlja? (Ona uglavnom proklamuje Božje reči, svedoči o Božjem delu i širi jevanđelje, kako bi što većem broju ljudi omogućila da dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje.) Je li to konkretan zadatak? (Jeste.) To jeste značaj postojanja crkve i jedan od konkretnih zadataka koje ona treba da obavi, ali to nije sve. Širenje Božjih reči i svedočenje o Božjem delu jeste konkretan zadatak. Ko je odgovoran za taj zadatak? Odgovoran je aktuelni tim za jevanđelje. Koje još poslove crkva obavlja? (Ona organizuje braću i sestre da se okupljaju, da jedu i piju Božje reči i da razgovaraju o Božjim rečima, čime im omogućava neprekidno razumevanje istine i normalno obavljanje dužnosti.) Taj konkretan zadatak sastoji se u tome da ljudima omogući da jedu i piju Božje reči, da razumeju istinu i da normalno obavljaju svoje dužnosti. Širenje Božjih reči je glavni i važan zadatak crkve. Omogućavanje ljudima da jedu i piju Božje reči, da razumeju istinu i da normalno obavljaju svoje dužnosti je suštinski važan posao crkve; to se usmerava interno. Ta dva zadatka, od kojih je jedan eksterni a drugi interni, jesu delo koje nastaje zahvaljujući postojanju crkve. Takođe se može reći da su to dva važna zadatka koje crkva treba da obavi. Da li postoji još neki zadatak? (Još jedan od zadataka crkve jeste da ljude povede da iskuse Božji sud kako bi bili očišćeni i da bi postigli promenu naravi.) To je konkretan interni zadatak crkve. Svi ovi zadaci koje ste pomenuli, u osnovi su reprezentativni. Doživljavanje Božjeg dela, poput doživljavanja raznih okruženja, doživljavanje suda, grdnje, orezivanja i tome slično, da bi se naposletku postigla promena naravi i dostiglo spasenje, jeste konkretan zadatak. To je uticaj koji na ljude ima formiranje crkve i njeno postojanje. Rad na širenju Božjih reči i svedočenju o Bogu ne obavlja samo tim za jevanđelje; taj rad se takođe vrši kroz pisanje raznih članaka o iskustvenom svedočenju i himni, kroz produkciju video-zapisa, filmova i tome slično, što su takođe konkretni sadržaji i projekti obuhvaćeni radom na širenju Božjih reči. Pored toga, tu su i zadaci vezani za crkveni život: jedenje i pijenje Božjih reči u cilju razumevanja istine, osposobljavanje za pokoravanje Bogu i spoznaju Boga, kao i doživljavanje Božjeg dela i raznih okruženja koja Bog uređuje tokom obavljanja dužnosti, kako bi se postigla promena naravi i dostiglo spasenje. Sve su to zadaci nastali na osnovu postojanja crkve nakon njenog formiranja. Osim ovih glavnih zadataka, ima li i nekih sporednih? Koji su to sporedni zadaci? Oni se odnose na manje važne ili opšte poslove koji, međutim, takođe pružaju određene prednosti pripadnicima Božjeg izabranog naroda dok streme ka istini i obavljaju svoje dužnosti; ti poslovi mogu pozitivno da utiču na životni rast ljudi i na preobražaj njihovog gledanja na stvari. Da li se ti opšti poslovi, koji su vezani za fizički opstanak ljudi i koji nastaju iz crkvenog dela, u nekim posebnim okolnostima mogu smatrati neophodnim poslovima crkve? Na primer, zemljoradnja, uzgoj stoke i druge aktivnosti kojima se ljudi koji obavljaju svoje dužnosti snabdevaju neophodnom hranom – da li se te aktivnosti smatraju suštinski važnim poslovima crkve? (Ne.) A šta je sa nabavkom računara, opreme i drugih potrepština za ljude koji obavljaju svoje dužnosti – da li to spada u suštinski važne aktivnosti crkve? (Ne.) Šta se onda podrazumeva pod suštinski važnim poslovima crkve? To obuhvata definiciju crkve. Vaše prethodne definicije crkve bile su dobre; bio sam prilično zadovoljan njima, jer su se odrednice u vašim definicijama odnosile na takve više istine kao što su život-ulazak ljudi, njihova prava vera i sledbeništvo, spoznaja Boga, pa čak i promena naravi, pokoravanje Bogu i obožavanje Boga. U svetlu te činjenice, postojanje crkve nipošto nije usmereno ka stvarima vezanim za telesni život i interese ljudi, kao što su obezbeđenje hrane i ogreva, očuvanje zdravlja ili vođenje računa o njihovim izgledima za budućnost. Crkva ne postoji zato da bi podržavala fizički opstanak ljudi ili da bi im omogućila veće uživanje u telesnom životu. Neki ljudi kažu: „To nije tačno. Naš fizički život i opstanak pominju se u Božjim rečima, koje nam nalažu da naučimo neke savremene veštine i znanja u vezi sa očuvanjem zdravlja. Zar te stvari nisu vezane za naš opstanak?” Da li se te stvari smatraju suštinski važnim poslovima crkve? (Ne.) Pošto je crkva sačinjena od vernika u Boga i pošto ljudski život prirodno obuhvata hranu, odeću, krov nad glavom, saobraćaj i dnevne potrepštine, crkva uzgredno pomaže ljudima u rešavanju tih pitanja. Kada reše te probleme, ljudi misle: „Crkva je takođe odgovorna i za naše dnevne potrebe. To spada u redovne i suštinski važne poslove crkve.” Zar to nije pogrešno razumevanje? (Jeste.) Šta je uzrok tog pogrešnog razumevanja? (Ljudima nije jasno šta su zapravo suštinski važni poslovi crkve.) Zašto im to čak ni sada nije jasno? Zar ne postoji neki problem sa njihovim shvatanjem? (Postoji.) Zašto postoji problem sa njihovim shvatanjem? To je pitanje kova. Na kraju se sve svodi na to da su ljudi lošeg kova.

Što se tiče suštinski važnih poslova crkve, maločas su pomenute tri stavke: jedna je svedočenje o Bogu i širenje Božjih reči. Druga je da ljude povede da jedu i piju Božje reči, da zakorače u stvarnost Božjih reči i da im pomogne da razumeju istinu, da praktikuju Božje reči i da bolje obavljaju svoje dužnosti. I treća je da ljude povede da dožive Božje delo i Božju suverenost i da odbace svoju iskvarenu narav kako bi, na osnovu razumevanja Božjih reči, postigli promenu naravi. Sve to ima za cilj da ljudi dostignu spasenje. U te tri stavke je sve dobro sumirano; to su poslovi koje crkva treba da obavlja i to je vrednost i značaj postojanja crkve za čovečanstvo, za članove crkve i za Božji izabrani narod. To, međutim, nije dovoljno sveobuhvatno. Osim ovih suštinski važnih zadataka, razmislite ponovo o tome koje još suštinski važne prednosti ljudi stiču, pored doživljavanja ovog dela koje crkva obavlja. (Ljudi uče da raspoznaju razne ljude, događaje i stvari.) Raspoznavanje raznih ljudi, događaja i stvari je donekle tačno; to se zaista odnosi na suštinski važne poslove crkve. Kada govorimo o suštinski važnim poslovima, mi zapravo govorimo o reprezentativnim zadacima. Ono o čemu smo upravo razgovarali jesu pozitivni dobici koje ljudi ostvaruju, odnosno neki od poslova koje crkva obavlja, a koje ljudi doživljavaju ili se u njima angažuju. Pored ovih suštinski važnih zadataka, još jedna od prednosti postojanja crkve ogleda se u pomoći ljudima da shvate čovečanstvo, svet i uticaj tame. Da li ovaj suštinski važan zadatak crkve ispada iz okvira triju zadataka o kojima ste razgovarali? Je li to neki konkretan zadatak? (Jeste.) U poređenju sa prva tri, ovaj zadatak se smatra sporednim. Zašto se on smatra sporednim? Zato što je to rezultat koji ljudi postižu kroz doživljavanje prva tri zadatka – on se postiže doživljavanjem Božjeg dela, jedenjem i pijenjem Božjih reči, razumevanjem istine, razumevanjem vlastite iskvarene naravi i spoznajom Boga. Rezultat je da ljudi počinju da shvataju ovo rđavo čovečanstvo, ovaj mračni svet i uticaj tame. Da li je sada taj rezultat delimično ostvaren? (Jeste.) Zar to nije vrednost postojanja crkve? Zar to nije funkcija i dejstvo koje postojanje crkve treba da ima na ljude koji slede Boga? (Jeste.) Ako ništa drugo, to ima takvo objektivno dejstvo; pored toga, crkve takođe pozitivno i aktivno obavljaju taj posao. Koji su konkretni projekti obuhvaćeni tim poslom? Na primer, filmovi o tome kako Božji izabrani narod doživljava hapšenja i torturu – s jedne strane, to su svedočenja data od ljudi koji slede Boga dok trpe brutalne progone od strane Sotone; s druge strane, ti filmovi prikazuju kako se ovo rđavo čovečanstvo, ovaj mračni svet i uticaji tame opiru i osuđuju Boga i istinu, kao i razne načine na koje oni brutalno progone ljude koji slede Boga. Dok prikazuju te stvari, ovi filmovi ljudima pomažu da iz te perspektive razumeju čovečanstvo, svet i uticaj tame. Neki ljudi kažu: „Šta Ti tačno podrazumevaš pod ’razumevanjem čovečanstva i sveta’?” Šta svi vi mislite da se pod time podrazumeva? (Razumevanje mračnjaštva i rđavosti čovečanstva i sveta, kao i razumevanje suštine neprijateljske nastrojenosti čitavog čovečanstva prema Bogu.) Tačno. Pod time se podrazumeva razumevanje rđavosti i mračnjaštva ljudskog roda, razumevanje ružnoće i pravog lica celog čovečanstva kao Božjeg neprijatelja. Video-zapisi o torturi i ličnim iskustvenim svedočenjima jesu konkretni primeri ovog posla koji crkva obavlja. Uz to, razotkrivanje tradicionalne kulture, moralnih gledišta ljudi, mišljenja različitih etničkih grupa ili rasa, kao i tradicionalnih doktrina daoizma i konfučionizma u Kini, nekih pseudo-istina, porodičnih pravila i odgoja koji vezuju ljude i ograničavaju njihove misli – koja je svrha razotkrivanja svega toga? U koju kategoriju poslova sve to spada? Zar sadržaj koji sam već detaljno analizirao u priči pod naslovom „Spavati na pruću i lizati žuč” ne predstavlja sastavni deo razumevanja sveta, čovečanstva i uticaja tame? (Predstavlja.) To je primer konkretnog sadržaja ovog posla. Ovaj posao je, dakle, ujedno i konkretan zadatak koji crkva treba da obavi. Ukratko, posao crkve je da, s jedne strane, ljude kroz istinu pozitivno usmerava ka istina-stvarnosti i da ih vodi ka postizanju pokornosti prema Bogu. S druge strane, ona treba da razotkrije sotonski, mračni svet, da razotkrije razne Sotonine neprijateljske postupke prema istini i Bogu, da razotkrije zle trendove u ljudskom društvu, razne ideje i predstave iskvarenog čovečanstva, kao i ljudske jeresi, zablude i tome slično, kako bi ljudi mogli da razumeju pravu prirodu i suštinu ovog rđavog doba. Zar to nije suštinski važan posao crkve? (Jeste.) Vi ste, u stvari, već zadobili mnogo toga i stekli značajne prednosti od tog crkvenog rada. Kada je reč o ljudima unutar crkve, bilo da su to oni koji su zainteresovani za istinu ili oni koje istina ne zanima, nakon što budu tri ili pet godina sledili Boga, kroz okupljanja radi razgovora o istini, kroz molitveno čitanje Božjih reči i kroz doživljavanje progona i omalovažavanja od strane nevernika, ometanja od strane zlih ljudi, antihrista i svakojakih drugih ljudi, događaja i stvari, ti ljudi će svesno početi da raspoznaju i da razumeju ovaj mračni svet, rđavo čovečanstvo, zvaničnike na vlasti i mračan uticaj čitavog sveta. To su dobici koje će oni ostvariti. A kako dolazi do tih dobitaka? Da li oni nastaju zahvaljujući postojanju crkava? Da li oni nastaju zahvaljujući radu koji te crkve obavljaju? (Da.) S jedne strane, ljudi su zadobili neko razumevanje Božjih reči, dela i naravi; s druge strane, oni su takođe zadobili odgovarajuću svest i razboritost o svetu, čovečanstvu i uticaju tame. Rezultati i pozitivni efekti koje ta dva dobitka imaju na ljude jesu ono što ljudi treba da ostvare da bi dostigli spasenje.

Rad crkve može se sumirati kao širenje i svedočenje o Božjim rečima i delu i vođenje ljudi da jedu i piju Božje reči, kako bi razumeli istinu, praktikovali Božje reči i bolje obavljali svoje dužnosti. Pored toga, kada je reč o osnovama razumevanja istine, oni mogu da dožive Božje delo, da odbace svoje iskvarene naravi i da ostvare promenu naravi. Osim ova tri aspekta, rad crkve obuhvata i pomaganje ljudima da razumeju rđavo čovečanstvo, mračni svet i uticaj tame. Mada u okviru rada crkve nema mnogo projekata, njihov konkretan sadržaj je obiman. Taj sadržaj se u celosti odnosi na Božje reči, istinu, odbacivanje vlastitih iskvarenih naravi i pokoravanje Bogu; naravno, on se još više odnosi na dostizanje spasenja. To je funkcija crkve i u tome je vrednost postojanja crkve. Svaki aspekt rada crkve usko je povezan sa život-ulaskom Božjeg izabranog naroda, jer je njime obuhvaćen način na koji se ljudi odnose prema Božjim rečima, njihov stav prema Bogu, njihovo spasenje, kao i njihova gledišta i stavovi prema svetu, čovečanstvu i uticaju tame. Ukratko, postojanje crkve je usko povezano sa svakim čovekom, a poslovi kojima se crkva bavi, zajedno sa značajem i vrednošću njenog postojanja, neodvojivi su od svake osobe koja prihvata Božje spasenje.

Nakon razgovora o konkretnim poslovima koje crkva mora da obavlja, hajde da malo prodiskutujemo o neprikladnim definicijama i gledištima koja ljudi imaju u vezi s nazivom „crkva” i sa značajem postojanja crkve. Pre svega, ljudi crkvu zamišljaju kao neko udobno mesto, ispunjeno toplinom i suncem, kao relativno prijateljsko mesto lišeno sukoba, ratova, ubijanja ili krvoprolića – idealno mesto za kojim ljudska srca čeznu, mesto prepuno sreće. Ovde nema ljubomore ni svađe, nema spletki, nema zlih trendova ni bilo koje druge pojave iz sekularnog sveta. Crkva se smatra idealnom lukom u kojoj ljudi mogu da usidre svoja srca. Sve u svemu, bez obzira na to koliko su ljudska maštanja o nazivu „crkva” lepa, činjenica je da crkva ljudima zaista pruža određenu količinu duhovne potpore. Ta duhovna potpora ima za ljude jednu opipljiviju funkciju: kad se suoče s poteškoćama, oni mogu da dođu u crkvu i da izraze svoje nevolje, a crkva im može pomoći da ublaže svoje brige i da razreše svoje poteškoće. Primera radi, ako nailaze na poteškoće u životu ili radu, ako su im deca neposlušna, ako im muževi imaju ljubavnice ili žene ljubavnike, ako se svekrve svađaju sa snajama, ako su u sporu sa kolegama na poslu ili sa komšijama, ako im decu maltretiraju u školi, ako im je neki lokalni despot oteo zemlju, i tome slično – kada ih takve stvari zadese, ljudi se nadaju da će neko iz crkve ustati u njihovu odbranu i pomoći im da razreše i otklone te probleme. U ljudskom umu, crkva je takvo mesto. Ljudi, bez sumnje, crkvu zamišljaju kao utočište, kao savršeni raj, kao mesto koje ublažava brige i otklanja poteškoće, eliminiše nasilje i omogućava dobrim ljudima da spokojno žive i da se drže pravde. Ako život postane težak, crkva treba da pruži pomoć; ako nema povrća za jelo ni pirinča za kuvanje, crkva treba da ih podeli ljudima; ako nema odeće, crkva treba da je kupi; ako se neko razboli, crkva je ta koja treba da plati troškove lečenja. Kad se neko susretne sa poteškoćama u radu, braća i sestre u crkvi treba da mu pomognu, da povuku konce, da iskoriste svoje veze ili da mu ponude smernice. Kad nečija deca polažu prijemni ispit za fakultet, ti ljudi će se obratiti crkvi da pronađe više ljudi koji će se moliti za njih, nastojeći da njihovoj deci obezbede uspešan upis na fakultet. Bez obzira na poteškoće s kojima se čovek susreo, on treba samo da dođe u crkvu, pa će sve te poteškoće biti rešene i otklonjene. Čak i ako neko trpi maltretiranje od strane zlih ljudi, crkva, sa svojim mnogobrojnim pripadnicima i ogromnim uticajem, može to da reši. Kad vidi kako ga mnogi ljudi ohrabruju i podržavaju, čovek će prestati da bude strašljiv i neće se više plašiti maltretiranja od strane nasilnika. Čak i ako ga maltretiraju, izopštavaju i ako, bez sredstava za život, neprestano vodi borbu u društvu, čovek od crkve može da zatraži pomoć i dobar savet i može u njoj da nađe odgovarajući posao. Sve ove i druge stvari čine ulogu koju crkva, kako ljudi veruju, treba da igra i posao koji treba da obavlja. Sudeći po mislima i predstavama ljudi ili po onome što oni od crkve zahtevaju, jasno je da oni na crkvu nesumnjivo gledaju kao na neku dobrotvornu ili milosrdnu organizaciju, kao na agenciju za sklapanje poznanstava ili za lov na glave ili kao na Crveni krst. Neki čak misle da, bez obzira na to koliko su sposobni ili kakav im je status u društvu i među ljudima, uvek treba da imaju neki moćan entitet na koji će se osloniti. Kad se susretnu s poteškoćama u društvu ili suoče s ljudima na vlasti, treba im neka jaka sila da ih podrži, da govori u njihovo ime, da umesto njih vodi glavnu reč i da zastupa njihova prava i interese. Po njihovom mišljenju, crkva može da ispuni tu funkciju i da ostvari cilj kojem se nadaju, tako da crkva postaje njihov jedini izbor. Jasno je da oni crkvu posmatraju kao nekakav društveni savez ili udruženje, poput saveza učitelja, saveza prevoznika, saveza poljoprivrednika, saveza žena, saveza starih i tako dalje – oni je smatraju takvom društvenom grupom ili organizacijom. Ma kako da ljudi zapravo definišu crkvu, sudeći po delu koje crkva obavlja i po tačnoj definiciji crkve, jasno je da ljudski stavovi i zahtevi prema crkvi nisu ispravni ni validni i da ljudi ne treba da ih imaju. Crkva nije mesto za „pljačkanje bogatih da bi se nahranili siromašni”, za uklanjanje nasilja i omogućavanje dobrim ljudima da žive u miru ili za podržavanje pravde, a pogotovo nije mesto koje pomaže svetu i spasava ljude ili ublažava ljudske brige i rešava njihove poteškoće. Crkva nije ni milosrdna organizacija, ni dobrotvorna institucija, ni društvena zajednica. Svrha osnivanja i postojanja crkve nije u tome da ona deluje kao društvena grupa ili organizacija. Osim nekoliko suštinski važnih zadataka koje crkva treba da preduzme, a koji se tiču svedočenja o Božjim rečima i njihovom širenju, vođenju ljudi da jedu i piju Božje reči, da doživljavaju Božje delo i da odbace svoje iskvarene naravi kako bi dostigli spasenje, crkva nema obavezu da pruža bilo kakve funkcije, niti da pomaže društvu ili ma kojoj etničkoj grupi. Pored toga, crkva nije mesto na kojem se ljudi bore za ljudska prava i obaveze, niti ima obavezu da ljudima obezbeđuje fizički život, društveni status, poslovnu titulu, platu, socijalnu pomoć i tome slično. Ljudi u svojim predstavama veruju da se funkcija crkve sastoji u tome da ukloni nasilje, da dobrim ljudima omogući da žive u miru, da podržava pravdu, da ljudima ublaži brige i razreši njihove poteškoće, da pomaže svetu, da spasava ljude i da se bori za njihova prava i interese – oni veruju da su to, u osnovi, funkcije crkve. Prema tome, ljudi veruju da je crkva njihova neposredna pomoć i da može da im reši i otkloni sve poteškoće. Očigledno je da ljudi crkvu smatraju društvenom institucijom, organizacijom ili grupom. Međutim, da li je crkva takva institucija? (Nije.) Ako se funkcije i uloge zbog kojih, kako ljudi veruju, crkva postoji sastoje u tome da se ukloni nasilje i dobrim ljudima omogući da žive u miru, da se poštuje pravda, da se ljudima ublaže brige i reše poteškoće, da se pruži pomoć svetu i spasu ljudi, da se bori za ljudska prava i interese, i tako dalje, onda se ta crkva ne može nazvati crkvom, jer ona nema veze s Božjim rečima, s delovanjem Svetog Duha, ni sa Božjim delom spasavanja ljudi. Takvu grupu ili organizaciju treba naprosto nazvati grupom ili organizacijom, koja nema nikakve veze ni sa crkvom, ni sa radom crkve. Ako se neka organizacija, pod zastavom vere u Boga, bavi aktivnostima kao što su prisustvovanje službama, obožavanje Boga, čitanje Biblije, molitva, pevanje himni i pohvala, ili ako čak organizuje formalna okupljanja i bogosluženja, kao i takozvane studijske sastanke o Bibliji, molitvene sastanke, sastanke saradnika, sastanke razmene i tako dalje, onda ta organizacija, bez obzira na vrstu članova i njenu strukturu, nema nikakve veze s pravom crkvom. Šta je, dakle, prava crkva? Kako ona nastaje? Prava crkva se formira zbog Božje pojave, Njegovog dela i Njegovog izražavanja istine zarad spasenja čovečanstva. Ona nastaje kad ljudi čuju Božji glas, kad se okrenu Bogu i pokore se Božjem delu. To je prava crkva. Crkvu ne organizuju i ne osnivaju ljudska bića, već je lično uspostavlja Bog, lično je predvodi Bog i lično je Bog kao pastir čuva. Stoga, Bog ima naloge za Svoje crkve. Misija crkve jeste da širi Božje reči, da svedoči o Božjem delu i da ljudima pomogne da čuju glas Božji, da se vrate u Božje prisustvo, da od Boga prihvate spasenje, da dožive Božje delo kako bi zadobili spasenje i da svedoče o Bogu – to je tako jednostavno. U tome je vrednost i značaj postojanja crkve.

III. Definicija crkve

Posle obavljenog razgovora o tome šta je crkva, trebalo bi da sada imate neko shvatanje o formiranju crkve, poslovima koje ona obavlja i rezultatima koje postiže. Takođe, možete da razumete nešto od vrednosti i značaja postojanja crkve. Dakle, možemo li sada da damo tačnu definiciju šta je zapravo crkva? Pre svega, crkva nije mesto koje ljudima treba da pruži emocionalnu utehu, da im obezbedi da budu uhranjeni i obučeni ili da im pruži utočište. Crkva nije mesto koje treba da obezbedi zaštitu fizičkih prava i interesa ljudi ili da rešava poteškoće s kojima se u svom životu suočavaju. To nije mesto koje treba da ispuni duhovne praznine u ljudima i da im pruži duhovnu potporu. Pošto crkve nisu ono što ljudi, u svojim predstavama i uobraziljama, zamišljaju da one jesu, kako onda glasi konkretna definicija crkve? Šta je zapravo crkva? U Bibliji, Gospod Isus je dao fundamentalan opis pojma crkve. Kako je on to tačno izrazio? („Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, i ja sam tamo među njima” (Matej 18:20).) Značenje tih reči je da, ma koliki broj ljudi da se okupi, dokle god oni poseduju delo Svetog Duha i osećaju da je Bog s njima, to mesto je crkva – upravo to. U poslednjim danima, Bog se pojavio da bi delovao i da bi izrazio istinu. Kad se ljudi okupe da jedu i piju Božje reči, da ih molitveno čitaju i da razgovaraju o njima, Bog je tu prisutan, kao što je prisutno i prosvećenje Svetog Duha, što znači da Bog to priznaje kao crkvu. Ako se ljudi okupe, ali pritom ne jedu i ne piju Božje reči, ako samo kao papagaji ponavljaju prazne duhovne doktrine i ako nisu u stanju da osete delovanje Svetog Duha, onda to nije crkva, jer je Bog ne priznaje, te stoga ona nema delo Svetog Duha. Bog blagosilja i usmerava okupljanja kojima i Sȃm prisustvuje, a kad ljudi dođu na takve skupove, bez obzira da li oni tada jedu i piju Božje reči, razgovaraju o istini ili je koriste za rešavanje problema, sve je to povezano s Božjim zahtevima i vođstvom, pa stoga On sve to blagosilja. Upravo zbog toga, dokle god neko okupljanje Bog usmerava, vodi i prisutan je na njemu, ono se može nazvati crkvom. To je najjednostavnija i najfundamentalnija definicija crkve i to je ujedno bila definicija crkve tokom Doba blagodati. Ona je rođena iz konteksta Božjeg dela u to vreme i stoga je tačna i istinita. Ali, tokom ove etape dela suda u poslednjim danima, budući da je Bog izgovorio više reči i obavio veće delo, definicija crkve mora biti dublja od njene fundamentalne definicije iz Doba blagodati. Božje delo je napredovalo dalje. Crkva se više ne odlikuje samo delovanjem Svetog Duha i Božjim prisustvom. Sada Bog lično deluje u Svojim crkvama, usmerava ih i kao pastir čuva; Božji izabrani narod može da jede i pije Njegove sadašnje reči, može da Ga sledi i da svedoči o Hristu. Zbog toga je definicija crkve u poslednjim danima naprednija nego što je bila u Doba blagodati; to je opis koji je dublji, tačniji i konkretniji nego pre i koji je, naravno, neodvojiv od istine i Božjih reči. Na koji se, dakle, način crkva može najtačnije i najprikladnije definisati? Kao prvo, njena osnovna definicija treba da bude grupa ljudi koji iskreno slede Boga. Konkretnije, crkva je grupa ljudi koji iskreno slede Boga, koji su vođeni Njegovim rečima, koji streme ka istini, koji primenjuju i doživljavaju Njegove reči i koji mogu da se pokore Bogu i da Ga obožavaju, da slede Njegovu volju i dostignu Njegovo spasenje. Najvažniji deo ove definicije je „grupa ljudi”. Crkva nije ni mesto, ni kolektiv, ni zajednica, a pogotovo nije prosto okupljanje verujućih ljudi. Ta „grupa” može biti sačinjena od desetak ljudi, od trideset do pedeset ljudi ili, naravno, od još većeg broja ljudi. Oni mogu da se okupljaju svi zajedno, a mogu i da se podele na manje grupe; to je fleksibilno i promenljivo. Ukratko, kada ovi Božji sledbenici veličaju Boga, svedoče o Njemu, obožavaju Ga i slede Njegovu volju, oni su crkva. Ma koliko njih da se okupi, oni su i dalje crkva. Primera radi, 50 ljudi nazivamo malom crkvom, a 100 ljudi nazivamo velikom crkvom – veličina crkve određena je brojem njenih članova. Ima velikih, srednjih i malih crkava, što znači da broj ljudi u nekoj crkvi nije fiksan. Hajde da još jednom razmotrimo definiciju crkve: grupa ljudi koji iskreno slede Boga, koji su vođeni Njegovim rečima, koji streme ka istini, koji primenjuju i doživljavaju Njegove reči i koji mogu da se pokore Bogu i da Ga obožavaju, da slede Njegovu volju i dostignu Njegovo spasenje. Zašto je crkva baš ovako definisana? Zato što Bog želi da deluje u crkvama i što želi da tu grupu ljudi spase. Samo je takvu grupu ljudi moguće nazvati crkvom. Tek kada se okupi jedna takva grupa ljudi, oni mogu normalno da jedu i piju Božje reči i da ih upražnjavaju i da se istinski mole Bogu, da Mu se pokoravaju i da Ga obožavaju. Ta grupa ljudi je pogonjena i vođena Božjim rečima, što znači da iz takve grupe ljudi nastaje definicija crkve. Pošto ljudi u religijama ne prihvataju istinu i ne prihvataju Božje delo i pošto Bog te ljude ne spasava, to znači da oni nisu crkva, već religijska zajednica. To je najjasnija razlika između crkve i religije. Jedino je crkva vođena Božjim rečima, a samo crkva u kojoj Hristos lično obavlja pastirski rad vođena je Božjim rečima. Šta znači biti vođen Božjim rečima? Treba li ovde da pominjemo delovanje Svetog Duha ili usmeravanje, prosvećenje i prosvetljenje od strane Svetog Duha? (Ne.) Recite Mi, šta je praktičnije: biti vođen Božjim rečima ili posedovati delo Svetog Duha? (Biti vođen Božjim rečima.) Praktičnije je i konkretnije biti vođen Božjim rečima. Delo Svetog Duha ljudima pruža samo malo prosvećenja i prosvetljenja, kako bi im pomoglo da razumeju istinu i dovelo ih do toga da u Božjim rečima pronađu načela primene. Kao rezultat toga, ljudi su vođeni Božjim rečima. Da Sveti Duh nije delovao, da li bi ljudi i dalje mogli da ispunjavaju svoje dužnosti kroz razumevanje Božjih reči i shvatanje načela? (Mogli bi.) Sada se Božje reči toliko mnogo izgovaraju; ljudi često slušaju propovedi i mogu da razumeju Božje reči. Čak i bez delovanja Svetog Duha, ljudi znaju šta treba da rade. Oni koji vole istinu mogu da primenjuju Božje reči i da se pokoravaju Božjem delu, pod uslovom da razumeju istinu. Oni koji ne vole istinu neće razumeti Božje reči čak ni ako ih čuju, a čak i ako ponešto razumeju, neće hteti da ih primenjuju, pa mogu samo da budu eliminisani. U poslednjim danima, Bog neposredno izražava istinu da bi lično predvodio ljude i da bi bio njihov pastir. Delo Svetog Duha je samo pomoćno. To je kao kad dete tek uči da hoda; odrasla osoba će mu ponekad pružiti ruku da mu pomogne. Kad dete nauči stabilno da hoda i da trči, nema više potrebe da ga iko podržava. Prema tome, delovanje Svetog Duha nije ni apsolutno, ni od ključne važnosti. Kad su ljudi vođeni Božjim rečima, to znači da oni razumeju Božje reči, da razumeju istinu, da znaju šta Božje reči znače i koja načela i merila Bog zahteva od ljudi, kao i da ta načela i merila mogu da razumeju i da ih primenjuju. Upravo se na to misli kada se kaže da su ljudska srca vođena Božjim rečima. Bog je već dovoljno jasno i razgovetno govorio o tim stvarima, tako da nema potrebe da ovde pominjemo delovanje Svetog Duha. U poslednjim danima, Bog je izrazio toliko istina i svaku je istinu učinio jasnom i razumljivom ljudima. Prema tome, delovanje Svetog Duha nije toliko važno i ima samo pomoćnu ulogu. Jedino onda kad ljudi ne razumeju istinu ili kada Bog nije tako temeljno i jasno izgovorio toliko mnogo reči, Sveti Duh obavlja poslove pomoćne i podsticajne prirode, čime ljudima pruža nešto malo jednostavnog svetla i donekle ih ohrabruje, pomažući im da donesu ispravne odluke i da idu pravim putem u svom životu i u raznim okruženjima. Sada je era Božjih reči, u kojoj Bog lično govori da bi predvodio čovečanstvo i u kojoj Božje reči dominiraju nad svime. Delo Svetog Duha je samo pomoćno. Kad ljudi razumeju istinu, kad mogu da primenjuju Božje reči i kad žive po Božjim rečima, Božje namere su zadovoljene.

Hajde da razmotrimo prvu frazu u osnovnoj definiciji crkve: „iskreno slede Boga”. Reč „iskreno” ima specifično značenje. Ona se ne odnosi na one koji samo ubijaju vreme, koji samo na papiru popunjavaju mesto, koji bi samo da se najedu hleba, koji se oslanjaju na blagodat radi spasenja ili imaju neke skrivene motive i ciljeve. Šta, dakle, znači „iskreno”? Najosnovnije i najjednostavnije objašnjenje glasi ovako: ukoliko je čovek čuo za Boga, za istinu ili za Stvoritelja, on u svom srcu oseća čežnju, spremno se odriče, spremno se posvećuje, spremno podnosi nevolje i spreman je da dođe pred Boga, da prihvati Božji poziv i da sve napusti da bi sledio Boga. Dokle god on ima iskreno srce, to je dovoljno. Neki ljudi kažu: „Zašto ne kažeš da je to grupa ljudi ispunjenih verom, koji slede Boga?” Ljudi ne mogu da dostignu taj nivo. Od onih koji sada obavljaju svoju dužnost, neki su verovali desetak, a neki dvadeset ili trideset godina; ako su tako iskreni, to je, u osnovi, dovoljno. Definisati ih kao ljude ispunjene verom ne bi bilo precizno. Naša definicija crkve zasniva se na osnovnoj i konkretnoj situaciji, bez biranja reči ili postavljanja previsoke definicije ili merila, zato što bi to bilo nepraktično. Neki ljudi kažu: „Nije dovoljno reći ’iskreno’ i ’ispunjeni verom’. Treba je nazvati grupom pravednih ljudi koji se plaše Boga i klone se zla – to bi bilo sjajno!” Ako merilo postavimo tako visoko, tada bi sve naknadne fraze, „streme ka istini, primenjuju i doživljavaju Njegove reči”, bil nepotrebne. Ovde je glavna poenta u tome da svi članovi crkve jesu ljudi koje Bog želi da spase. Ljudi iz te grupe ispunjeni su Sotoninim iskvarenim naravima i puni su predstava i uobrazilja o Bogu. Ako ćemo realno, oni su puni buntovništva, nedostaje im pokornost, ne razumeju istinu i nemaju nikakvo znanje o Bogu – to je najrealnija situacija. Dakle, u Božjim očima, takva je realna situacija i aktuelni status članova crkve. Bog ljude bira na osnovu sledećeg osnovnog uslova: da li oni mogu iskreno da slede Boga, da iskreno daju sebe i da se odriču. Neki ljudi kažu: „Ako su iskreni, zašto onda i dalje imaju preterane želje? Ako su iskreni, zašto i dalje žele da zadobiju blagoslove?” To će se postepeno menjati, kako ljudi budu doživljavali Božje delo. U ovom trenutku, mi definišemo osnovni koncept crkve. Taj osnovni koncept je minimalni zahtev i najniže merilo koje Bog koristi da izabere ljude. Ta merila nisu prazna i nisu uopšte preuveličana; ona su naročito usklađena s vašom stvarnom situacijom. Drugim rečima, kada vas Bog izabere i kada odluči da spase bilo koga od vas, to su kriterijumi koje Bog razmatra. Ako ispunjavaš te zahteve, Bog te dovodi u Božju kuću i ti postaješ član crkve. To je stvarno stanje. Prema tome, prva fraza u definiciji crkve glasi „iskreno slede Boga”; ona je relativno tačna. Ljudi iz te grupe nisu u stanju da se plaše Boga i da se klone zla, oni nisu u stanju da se otrgnu od uticaja tame, niti su u stanju da se u potpunosti pobune protiv sveta i velike crvene aždaje. Oni za te stvari nisu sposobni. Zašto? Zato što se u nastavku definicije pominje težnja ka primeni Božjih reči. Tokom ove težnje, pošto ljudi imaju srce koje voli istinu i čezne za njom, oni mogu da doživljavaju i da primenjuju Božje reči i da, naposletku, obožavaju Boga. Obožavanje Boga podrazumeva pokoravanje Bogu, slušanje Božjih reči, prihvatanje Božjih orkestracija i prihvatanje Božje suverenosti i Njegovih aranžmana. Na kraju, ta grupa ljudi može da dostigne spasenje. To je stvarni status članova crkve u Božjim očima. Zar to nije najosnovniji uslov? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Nisi pomenuo odbacivanje Sotoninih iskvarenih naravi i dostizanje pročišćenja. Ovom definicijom crkve to nije obuhvaćeno.” Da li je to obuhvaćeno ovom definicijom? (Jeste.) Kojim njenim delom je to obuhvaćeno? Težnjom ka primeni Božjih reči. Ako težiš ka primeni Božjih reči, zar se tvoje iskvarene naravi neće postepeno razrešiti? Zar nećeš moći da odbaciš Sotonine iskvarene naravi i da ostvariš promenu naravi? (Moći ću.) Tokom perioda ostvarenja promene naravi, postepeno ćeš razumeti Božje reči i razrešiti vlastite iskvarene naravi. Dok budeš rešavao neke od svojih iskvarenih naravi, da li će se tvoja vera u Boga i pokornost prema Bogu povećavati? Da li je to međusobno povezano? (Jeste.) Što više obožavaš Boga, to ćeš imati veću pokornost prema Bogu. Dok se tvoja pokornost prema Bogu povećava, zar time nisi sve bliži dostizanju spasenja? (Jesam.) Kakvi, dakle, ljudi čine ovu grupu? To su ljudi koji mogu da dostignu spasenje. Ovo je stvarno stanje članova crkve. Neki kažu: „O ovoj definiciji crkve ne pominju se poslovi kojima se crkva bavi.” Ima li ovde neki deo koji se odnosi na suštinski važne poslove kojima se crkva bavi? (Težnja ka dostizanju spasenja.) Taj deo je usko povezan. Poslovi koje crkva obavlja, bilo da se radi o širenju Božjih reči, vođenju ljudi da jedu i piju Božje reči ili pomaganju ljudima da odbace Sotonine iskvarene naravi, imaju za krajnji cilj da pomognu ljudima da dostignu spasenje. Dakle, da li vi sada možete da prihvatite ovaj najosnovniji i najjednostavniji koncept crkve? (Možemo.) Ta definicija nije ni preuveličana ni prazna, niti se u njoj koriste zvučni izrazi i fraze; naprotiv, ona obuhvata najosnovnije potrebe za formiranje ili definisanje crkve.

Da li vi sada, kad sam vam to objasnio, razumete pozadinu definicije koncepta crkve? (Da.) Da vam to nisam na ovaj način objasnio, mislili biste da su suštinski važni poslovi crkve i definicija crkve veoma duboki. Sada, kad ste razumeli definiciju crkve, čini vam se da je vaše razumevanje crkve tako površno. Definicija crkve je razjašnjena – ona je baš praktična. Što su stvari praktičnije, to se ljudima češće čini da su one površne. U stvari, ako pažljivije pogledaš, svaka reč u toj definiciji je usko povezana sa praktičnim i konkretnim situacijama i uopšte nije površna. Prva fraza u definiciji crkve glasi „iskreno slede Boga”. To „iskreno” je ono što Bog želi. Koliko ljudi poseduje takvu iskrenost? Da li je ljudima lako da imaju takvu iskrenost? Nije im lako. A što se tiče izraza „vođeni Božjim rečima”, da li si to već postigao? Misliš da je ta fraza površna i da ju je lako ostvariti. Ako Bog kaže: „Ustanite, sledite Me i obavite svoju dužnost” i ljudi to poslušaju, da li to znači da su vođeni Božjim rečima? To samo znači da su ljudi spremni da veruju u Boga i da Ga slede, ali još uvek nisu dostigli tačku u kojoj su vođeni Božjim rečima – oni su još uvek daleko od toga! Šta treba da posedujete da biste bili vođeni Božjim rečima? Minimalni zahtev je da moraš da razumeš Božje reči; treba da znaš na koje se zahteve Božje reči odnose, koja načela Božje reči zahtevaju, kako da primeniš Božje reči kada se suočiš s raznim ljudima, događajima i stvarima i kako da Božje reči pretvoriš u vlastitu praksu da bi udovoljio Bogu. To nije lako. Neophodno je da Božje reči duže vreme jedeš i piješ, da ih molitveno čitaš, da ih doživljavaš, da se baviš njima i da ih razumeš, kao i da razumeš Božje namere i Božju narav, da bi postepeno mogao da budeš donekle vođen Božjim rečima. Prema tome, fraza „vođeni Božjim rečima” čini se na prvi pogled jednostavnom, kao da je većina ljudi vođena Božjim rečima, ali zapravo nije tako. Sudeći po aktuelnim situacijama u kojima se ljudi nalaze, jasno je da je ta fraza samo Božji zahtev prema ljudima, koji oni još uvek nisu ispunili. Sledeća fraza, „težiti ka primeni Njegovih reči”, jeste Božji zahtev prema ljudima. Ti još uvek nisi ostvario primenu Božjih reči; ti samo težiš ka primeni Božjih reči. Kako bi trebalo da težiš? Kad se suočiš s nekim situacijama, postupaj u skladu s Božjim zahtevima. Nemoj lagati; budi pošten. Možeš li to da uradiš? To nije lako uraditi. Kada si orezan, trebalo bi da možeš da se pokoriš, da preispitaš i spoznaš samoga sebe i da postupaš u skladu sa istinom. Možeš li to da postigneš? Ako ti se to čini napornim ili imaš suviše jaku volju, pa stalno želiš da svojoj plahovitosti dopustiš da naglo izbije iz tebe, onda treba da težiš ka tome da pitanja rešavaš u skladu s načelima, umesto da budeš plahovit ili da postupaš na svojevoljan i proizvoljan način; moraš da radiš onako kako Božje reči kažu, moraš da prihvatiš orezivanje, da spoznaš svoje prestupe i da shvatiš gde si pogrešio. To se naziva težnjom ka primeni Božjih reči. Ako neka osoba počne da primenjuje Božje reči, da li to znači da se promenila? To nije baš tako jednostavno. Ako te izaberu za starešinu ili delatnika, možeš li da se suzdržiš od svojevoljnog i proizvoljnog ponašanja? To nije lako; to zahteva od tebe da razumeš istinu, da možeš da primenjuješ Božje reči i da ih neko vreme doživljavaš; tek tada ćeš moći to da postigneš. Ako kažeš da želiš da primenjuješ Božje reči, ali si samo na rečima spreman da to činiš, dok u srcu nemaš nikakvu motivaciju, to onda neće ići. Kada ti srce bude spremno i kad zaista budeš želeo da primeniš istinu, tada ćeš moći da je sprovedeš u delo. Ako u srcu nisi spreman da primenjuješ istinu, čak i ako položiš zakletvu i ako te drugi u tome podržavaju, sve će biti uzalud. Moraš da imaš rešenost, to jest, tvoje srce mora da ima ogromnu želju za Bogom. Treba da znaš kako Bog definiše neku stvar i šta On zahteva u vezi s njom, treba da pronađeš i da prikupiš Božje reči koje se odnose na taj aspekt i da ih zatim molitveno čitaš i razumeš. Zapiši ih u beležnicu ili ih postavi na neko mesto gde možeš lako da ih vidiš. Tokom pauza u radu, gledaj u te reči, čitaj ih, pa ćeš posle nekog vremena upamtiti te Božje reči i čuvaćeš ih u srcu. Svakoga dana razmišljaj o pravom značenju Božjih reči i pokušaj da shvatiš koji se način govora i postupanja ubraja u primenu Božjih reči. To se naziva težnjom ka primeni Božjih reči. Da li je to lako postići? Nije lako; to nije nešto što se može postići preko noći ili uz nagli napor. Neki ljudi kažu: „Zaklinjem se krvlju”, ali uzalud. Kažeš: „Postiću i moliću se, neću ni jesti ni piti”, ali uzalud. Kažeš: „Ostajaću noćima budan i patiću”, ali i to je uzalud. Moraš da stremiš ka istini; moraš da poseduješ manifestacije stremljenja ka istini i moraš da imaš put za stremljenje ka istini; moraš da imaš prava sredstva i metode. Ma kakva sredstva i metode da imate, ne smete se odvajati od Božjih reči; morate da se trudite oko Božjih reči, sve morate da upoređujete s Božjim rečima, Božje reči morate da koristite za rešavanje problema u svakoj situaciji i morate Božje reči učiniti svojim glavnim prioritetom. To se zove stremljenje ka istini. Na primer, kada komunicirate s drugim ljudima, morate da vidite šta Božje reči kažu o tome i da pronađete one Božje reči koje se odnose na komunikaciju s drugima. U cilju skladne saradnje, takođe pronađite Božje reči koje se odnose na taj aspekt. Što se tiče odanog obavljanja dužnosti, pronađite Božje reči o tome kako obavljati dužnost u skladu s merilima, pa upamtite te suštinski važne reči Božje i čuvajte ih u srcu. U pogledu toga šta je lažni starešina, koje manifestacije imaju lažni starešine, da li oni imaju savest i razum i kako Bog definiše lažne starešine, pronađite te ključne reči Božje i zapišite ih u beležnicu, postavite ih na mesto na kojem možete lako da ih vidite i molitveno ih čitajte kad god imate vremena. Za svako pitanje koje se tiče vašeg život-ulaska i promene naravi, treba na taj način da praktikujete i da se trudite. To se zove stremljenje ka istini. Ako vaš napor ne dostigne taj nivo, to se ne zove stremljenje ka istini; to se zove otaljavanje, grebanje po površini i smeteno traćenje vremena.

Hajde da razmotrimo „obožavanje Boga”. Pod obožavanjem Boga podrazumeva se istinska strava, strah, poštovanje i iskrenost, kao i tretiranje Boga kao Boga, čuvanje mesta u svom srcu za Boga, racionalno bavljenje okruženjima koja Bog uređuje i nalozima koje Bog daje, ozbiljan i odgovoran odnos prema svakoj reči koju je Bog izgovorio, itd. Sve te manifestacije nazivaju se obožavanjem. Bilo da se radi o rečima koje ti je Bog licem u lice saopštio ili o svim rečima koje je Bog ikada izrazio, dokle god te reči znaš i dokle god ih pamtiš, dokle god ih u svom srcu razumeš i potvrđuješ, ti treba da ih tretiraš kao kriterijume svog ponašanja, života, itd. – to je manifestacija obožavanja Boga. Kad se suočiš s nekim pitanjima, bez obzira da li su ona u skladu s tvojim ukusima, željama ili predstavama, treba i dalje da budeš u stanju da utišaš svoje srce i da se zapitaš: „Da li je to uradio Bog? Da li to potiče od Boga? Zašto je Bog to uradio? Šta Bog želi da oplemeni u meni, šta želi da u meni preobrati? Koja je tačno Božja namera? Kako treba da se pokoravam Božjim uređenjima? Kako treba da udovoljim Božjoj nameri? Kako treba da ispunim svoju odgovornost kao ljudsko biće?” Sve ove manifestacije, pored ostalih, jesu manifestacije obožavanja Boga. Čak i ako ne razumeš više od istine, ovo je stav koji bi, u najmanju ruku, kao normalna osoba, kao neko ko veruje u postojanje Boga i neko ko iskreno sledi Boga, trebalo da imaš prema Bogu. Prema svemu što ima veze s Bogom, svemu što se tiče Božjih reči, svemu što je vezano za nalog koji ti je Bog dao, za tvoju dužnost i tvoju odgovornost, ti treba da se odnosiš pažljivo i obazrivo, a ne neoprezno, nemarno, ni prezrivo – to se zove obožavanje Boga. Prema svemu što ima veze s Bogom postupati sa obazrivim, pažljivim, bogobojažljivim i bogoužasnutim srcem – to se zove obožavanje Boga. Da li je ovo lako postići? Nije lako. Bez stvarnog iskustva, teško je razumeti čak i te dve reči, „obožavanje Boga”, a kamoli zaista praktikovati obožavanje Boga. Poslednja fraza u definiciji crkve glasi „dostići Njegovo spasenje”. Kako ovo treba razumeti? Put do dostizanja spasenja je dugačak i još je zahtevniji. Kao prvo, put kojim ideš mora biti ispravan; moraš da budeš u stanju da prihvatiš sve istine u Božjim rečima i moraš da budeš neko ko teži ka primeni Božjih reči i ko se pokorava Bogu. Tvoj život mora da bude vođen Božjim rečima. Moraš ne samo da priznaš Božje postojanje, već takođe moraš da voliš istinu i da postupaš u skladu sa istinom; moraš da imaš iskreni strah i pokornost prema Bogu, u srcu moraš često da se moliš Bogu i da postepeno pređeš na obožavanje Boga. Tada si ti neko ko voli istinu i ko se pokorava Bogu; ti si upravo ona vrsta osobe koju Bog želi da spase. Osoba koja iskreno veruje u Boga mora da bude ispravna osoba. Koju prednost čovek ima od toga što je ispravan? Prednost je u tome što ti neće biti suviše teško da dostigneš spasenje; moći ćeš da se nadaš da ćeš ga dostići. Ovim završavamo razgovor o konkretnim detaljima vezanim za definiciju crkve.

IV. Predstave i gledišta koja ljudi gaje prema crkvi

Maločas smo razgovarali o tome šta je crkva, koje suštinski važne poslove crkva obavlja, šta ljudi zamišljaju o tome i koje zahteve postavljaju pred crkvu u svojim predstavama. Konačno, dali smo i definiciju koncepta crkve. Sada, kad smo ga definisali, trebalo bi da imate tačno razumevanje pojma „crkva”; trebalo bi da imate osnovno razumevanje poslova koje crkva treba da obavi, uloge koju crkva ima u pružanju pomoći ljudima da bi zadobili istinu i dostigli spasenje, kao i značaj crkve za sve ljude koji slede Boga. Takođe smo izvršili kratku, reprezentativnu i detaljnu analizu i razotkrivanje onoga što ljudi smatraju vrednošću postojanja crkve, kao i poslova koje bi crkva, u predstavama ljudi, trebalo da obavlja. Ima li ičega što ne možete da prozrete ili da razumete u vezi sa shvatanjima i tumačenjima koja ljudi imaju o crkvi u svojim predstavama? Neki ljudi misle da bi crkva trebalo da se bavi nekom vrstom društvenog rada ili da ima neku ulogu u društvu, poput podržavanja pravde. U ljudskim predstavama, crkva predstavlja pozitivnu sliku, pa zašto onda ne bi podržavala pravdu? Da li podržavanje pravde ima ikakve veze sa radom crkve ili s Božjim zahtevima? (Nema.) Na šta se odnosi to „podržavanje pravde” o kojem ljudi govore? (Ono što ljudi nazivaju podržavanjem pravde nije prava pravda. To je samo očuvanje telesnih interesa i ono nije u skladu sa istinom.) Ima li ta njihova pravda ikakve veze sa istinom? (Ne.) To je ono što čovečanstvo naziva pravdom. Primera radi, razbijanje nekih zlih sila, ispravljanje nekih nepravdi i slučajeva kada je ljudima učinjena nepravda i kada su poniženi, ili izricanje zaslužene kazne zlim ljudima i obnavljanje i zaštita interesa ranjivih grupa, i tako dalje – to je ono što ljudi nazivaju podržavanjem pravde. Koja je glavna svrha takvog podržavanja pravde? Ima li to ikakve veze s ljudima koji streme ka istini? Ima li to ikakve veze sa spasavanjem ljudi? (Ne.) To je samo izreka koja nastaje na osnovu ljudske pravednosti i etike; ona nema baš nikakve veze sa istinom. Da li možemo da kažemo da se ona ne izdiže na nivo istine? (Da.) Da li zaista to možemo reći? (Ne; te dve stvari nisu povezane.) Tako je, one su potpuno nepovezane; to su dve različite stvari. Koju vrstu pravde čovečanstvo podržava? To je ona vrsta pravde po kojoj zli ljudi, koji ugnjetavaju i lišavaju svih prava i interesa obične ljude nešto nižeg društvenog statusa, bivaju zasluženo kažnjeni, nakon čega obični i normalni ljudi više ne trpe maltretiranje. Tu se radi o obnavljanju i garantovanju telesnih interesa ljudi, ostvarivanju relativne jednakosti među ljudima, eliminisanju jaza između različitih društvenih slojeva i sprečavanju da zli ljudi čine zla dela, kao i o tome da žalbe onih kojima je učinjena nepravda budu uslišene. To je ono što ljudi nazivaju podržavanjem pravde i to nema apsolutno nikakve veze sa istinom. Kako onda i dalje možete da kažete da se to ne izdiže na nivo istine? Ima li to veze sa istinom? Ne, nema. Recite Mi, da li ti obični i normalni ljudi koji su pretrpeli nepravdu nužno moraju da budu dobri ljudi? (Ne mora da znači.) Učiniti da oni prestanu da trpe nepravdu – da li je to pravda? Da li je to u skladu sa istinom? Mogu li onda ti ljudi da budu spaseni? Tu se očigledno radi o različitim stvarima – kako one mogu da budu spojene? Nema ni govora o tome da to može da se izdigne na nivo istine; to jednostavno nije isto što i istina. Ako imate neka neslaganja u vezi s ovim pitanjem, onda većina vas možda ne može da prozre pitanje podržavanja pravde i još uvek ste donekle privrženi tome, pa mislite: „Kako to može da bude pogrešno? Kako to može da ne spada u poslove koje crkva treba da obavlja?” U stvari, to sa radom crkve nema baš nikakve veze. Ima takođe nekih ljudi koji misle da crkva treba da bude mesto na kojem se zlo kažnjava a dobro promoviše, da ona treba da služi toj funkciji, da kažnjava zlodela i zle, mračne sile i da istovremeno promoviše dobre i moralne stvari. Da li je stvarno tako? Može li kažnjavanje zla i promovisanje dobra da se izdigne na nivo istine? Kada se postavi pitanje šta je zlo a šta dobro, ljudi te stvari ne mogu jasno da razlikuju. Šta ljudi podrazumevaju pod kažnjavanjem zla i promovisanjem dobra? Da li to ima veze sa kažnjavanjem zla, nagrađivanjem dobra i razdvajanjem svega po vrstama, o čemu Bog govori? (Nema.) To nije povezano s tim. Šta je ljudsko merilo za definisanje dobra i zla? U skladu sa definicijom kineskog naroda, šta je zlo a šta dobro? Šta je osnova njihove definicije dobra i zla? To je budistička kultura. Budizam govori o konceptima kao što su pružanje pomoći svetu i spasavanje ljudi, suzdržavanje od ubijanja, i tome slično – to se smatra dobrim, dok se jedenje piletine, ribe, teletine ili jagnjetine smatra zlom, kao i da ljude koji to čine treba kazniti. Ne treba jesti meso i ne treba ubiti nijedno živo stvorenje. Ubijanje se smatra zlom, a oni koji ubijaju treba da se ispovede i da pred Budom mole za oproštaj. To je budistička definicija zla; je li to isto ono zlo o kojem govori Bog? (Nije.) To su dve različite stvari, tako da ova definicija zla nema apsolutno nikakve veze sa istinom i nipošto ne može da se izdigne na nivo istine. Šta, dakle, budizam smatra dobrim? To je još apsurdnije, površnije i licemernije. Budisti veruju da je dobro ne ubijati nijedno živo stvorenje i da je takođe dobro oslobađati zarobljene životinje. Ma koliko da je ljudi ubila neka zla osoba i ma koliko grehova da je počinila, ako samo okači svoj mesarski nož o klin, ona može odmah da postane Buda – to se smatra dobrim. Postoji i izreka „Spasiti jedan život bolje je nego sagraditi pagodu od sedam spratova”, što znači da se slepo spasavanje ljudi, bezuslovno i bez načela – pa čak i spasavanje đavola, zlih ljudi, nasilnika, huligana i svih ostalih – takođe smatra dobrim. Kakvo je to crno dobro? To su najobičniji glupaci, bez trunke razboritosti, stava ili načela. Spasavanje svih i praštanje svakome – može li se to smatrati dobrim? Ne vredi čak ni trošiti reči na to; to je izgovor Sotone i đavola. Oni ne ubijaju životinje, ali su zato proždrali nebrojene duše. To je to njihovo takozvano dobro, koje je zapravo samo izgovor. Da li je, dakle, održiva ljudska predstava da crkva treba da igra ulogu kažnjavanja zla i promovisanja dobra? (Nije.) Bez obzira na kulturno poreklo bilo koje rase ili religije, kažnjavanje zla i promovisanje dobra nema nikakve veze sa radom, niti sa svedočenjem crkve. Nemojte misliti da ovi izrazi, samo zato što se čine pravednim i pohvalnim, treba da budu povezani sa radom crkve ili da je to uloga koju bi crkva trebalo da ima u društvu. To je samo ljudska predstava i uobrazilja. Osim „podržavanja pravde” i „kažnjavanja zla i promovisanja dobra”, i neki drugi izrazi koji su prema ljudskim predstavama dobri, poput „borbe za ljudska prava i interese” i „ublažavanje briga i rešavanje poteškoća”, takođe nemaju nikakve veze sa radom, niti sa svedočenjem crkve. Trebalo bi da to možete da razumete. Kroz ovaj razgovor smo manje-više razjasnili definiciju crkve, poslove koje crkva treba da obavlja, kao i vrednost i značaj postojanja crkve.

Merila i osnove za raspoznavanje raznovrsnih zlih ljudi

Vratimo se četrnaestoj odgovornosti starešina i delatnika: brzo raspoznati, a zatim ukloniti ili proterati sve vrste zlih ljudi i antihrista. Hajde da vidimo da li ovi poslovi, koje starešine i delatnici moraju da obavljaju, imaju veze sa svim detaljima u vezi sa crkvom, o kojima sam vam maločas besedio. Zašto je potrebno da razgovaramo o tim konkretnim detaljima? Kakav je odnos između tih detalja i poslova koje starešine i delatnici moraju da obavljaju? (Ti zli ljudi i antihristi nisu članovi crkve i treba ih pročistiti. Štaviše, njihovo postojanje opstruiše i ometa rad crkve.) Dakle, veza postoji; ovaj razgovor nije uzaludan. Nakon razumevanja svakog detalja u vezi s pojmom i definicijom crkve, hajde da vidimo kako starešine i delatnici treba da se ophode prema članovima crkve i prema raznim ljudima koje bi trebalo ukloniti ili proterati iz crkve, kako oni taj posao mogu dobro da obave i kako treba da ispunjavaju svoje odgovornosti i da očuvaju rad crkve. Kao prvo, starešine i delatnici moraju da razumeju šta je definicija crkve, zašto crkva treba da postoji i koje poslove crkva treba da obavlja. Nakon što razumeju te stvari, oni treba da razmotre koji od trenutnih članova crkve ne igraju pozitivnu ulogu kada je reč o vrednosti postojanja crkve ili posla koji crkva obavlja, kao i koji od članova eventualno uzrokuju prekide i ometanja, negativno utiču na suštinski važne poslove crkve ili čak ozbiljno narušavaju ugled crkve i sramote ime Božje. Jasno raspoznavanje i hitno uklanjanje ili proterivanje tih ljudi – zar to nisu poslovi koje bi trebalo da obavljaju starešine i delatnici? (Jesu.) Šta je, dakle, potrebno da bi se taj posao dobro obavio? Da bi se uklonili ili proterali svakojaki zli ljudi i da bi se crkva pročistila, da bi se omogućilo da se pokaže vrednost postojanja crkve i da bi crkva ispunila ulogu koju treba da ispuni, te da bi se u isto vreme omogućio nesmetan rad crkve, starešine i delatnici najpre moraju jednostavno da raspoznaju koji pripadnici crkve su zli ljudi i antihristi. To je informacija, odnosno stvarna situacija koju starešine i delatnici najpre moraju da dokuče prilikom izvršenja tog posla. Prva stvar sa kojom se starešine i delatnici suočavaju u tom poslu jeste raspoznavanje različitih vrsta ljudi. Koja je svrha raspoznavanja različitih vrsta ljudi? Svrha je u tome da se oni razdvoje po vrstama i da se zaštite oni koji su istinski članovi crkve. Međutim, zaštita tih ljudi ne znači sama po sebi da je posao koji je zacrtan u okviru četrnaeste odgovornosti uspešno obavljen. Šta je onda najvažniji aspekt uspešnog izvršenja tog posla? To je uklanjanje ili proterivanje raznoraznih bezvernika i zlih ljudi kojima nije mesto u crkvi. Bez obzira na to da li su ti ljudi definisani kao zli ljudi ili antihristi, ukoliko oni ispunjavaju uslove da budu uklonjeni ili proterani, to znači da postoji potreba za obavljanjem tog posla i da je vreme da starešine i delatnici ispune svoju tu svoju obavezu. Hajde da najpre porazgovaramo o tome kako raspoznati različite vrste ljudi.

I. Na osnovu svrhe nečijeg verovanja u Boga

Kako da raspoznamo različite vrste ljudi? Prvi kriterijum je da ih treba raspoznavati u skladu sa svrhom njihovog verovanja u Boga. Drugi je raspoznavanje u skladu s njihovom ljudskošću. A treći je raspoznavanje u skladu s njihovim stavom prema svojoj dužnosti. Ako bismo hteli da upotrebimo jednostavnija i kraća zaglavlja, ona bi glasila: prvo, svrha njihovog verovanja u Boga; drugo, njihova ljudskost; i treće, njihov stav prema vlastitoj dužnosti. Sada kad imamo ova tri zaglavlja, šta je to što o svakom od njih razumete? Mi do sada nismo puno raspravljali o svrsi čovekovog verovanja u Boga. Više smo pričali o njihovoj ljudskosti i njihovom stavu prema vlastitoj dužnosti, tako da ste s tim stvarima bolje upoznati. Zapravo, svrha ljudskog verovanja u Boga nije vam mnogo poznata zato što ste i vi sami počeli da verujete u Boga sa nekom svrhom. Neki ljudi veruju u Boga zato što ne žele da idu u pakao, neki zato što žele da odu na nebo, neki zato što ne žele da umru, neki zato da izbegnu katastrofe, neki naprosto zato što žele da budu dobri ljudi, neki zato što žele da izbegnu maltretiranja, i tako dalje. Ova tema ne bi trebalo da vam bude nepoznata; radi se naprosto o tome da su vam detalji o kojima ću govoriti možda donekle nepoznati – možda ste u vezi s njima nesigurni, jer ne znate šta ću Ja reći o njima, ni odakle ću početi. Hajde da ukratko popričamo o tome. Recite Mi, kakve namere i svrhe u vezi sa verovanjem u Boga gaje ljudi koji bi trebalo da budu uklonjeni ili proterani iz crkve? (To su oni koji isključivo teže slavi i statusu, koji žele samo da imaju vlast i koji će beskrupulozno ometati crkvu zarad sopstvenog statusa.) To je jedna vrsta ljudi. Ima li još nekih? (Bezvernici koji samo tragaju za blagoslovima i traže da se najedu hleba.) Bezvernici su takođe jedna vrsta. Ima li ih još? Vi možda razmišljate o manifestacijama nekih ljudi, ali ne možete jasno da razlučite da li ti ljudi samo pokazuju iskvarene naravi ili su to zaista ljudi čija je svrha verovanja u Boga nečista i koje stoga treba ukloniti ili proterati. Ne možete to da shvatite i pomalo vam je nejasno, pa zato ne možete to da artikulišete. Tema koja se tiče svrhe ljudskog verovanja u Boga prilično je široka. Svako ima neku nameru i svrhu zbog koje veruje u Boga. Međutim, one vrste ljudi čija je svrha verovanja u Boga nečista i o kojima ovde govorimo ne ispunjavaju uslove da ih Bog spase. Oni ne mogu da dostignu spasenje, niti čak mogu da ispune najniže merilo da bi bili službenici. U svakom slučaju, ma koja da je svrha zbog koje ti ljudi veruju u Boga, kada se tim ljudima, koji su s nekom svrhom počeli da veruju u Boga, pruži prilika, oni će pokušati da ostvare svoje ciljeve, a ako ne dobiju takvu priliku, oni će činiti zlo i praviti ometanja. Izazvaće nezamislive posledice po rad crkve ili po život-ulazak Božjeg izabranog naroda, tako da ti ljudi treba da budu mete uklanjanja ili proterivanja. Ako za sada ostavimo po strani njihovu ljudskost i njihove stavove prema vlastitoj dužnosti i ako govorimo samo o svrsi njihovog verovanja u Boga, ta svrha nipošto nije prihvatanje istine i dostizanje spasenja, a kamoli pokoravanje i obožavanje Boga. Prema tome, prirodno je da njihova vera u Boga neće rezultirati spasenjem. Umesto da se takvim ljudima dozvoli da ostanu u crkvi i da neprekidno ometaju Božji izabrani narod – pravu braću i sestre – mnogo je bolje da se oni, što je moguće pre, tačno raspoznaju, a zatim hitno uklone iz crkve. Prema njima se ne treba ophoditi kao prema članovima crkve ili braći i sestrama. Koje su to, dakle, vrste ljudi? Vi ste maločas naširoko govorili o nekim konceptima. Daću vam neke konkretne primere, a vi ćete razumeti čim ih budete čuli.

A. Da bi zadovoljili želju da budu zvaničnici

Hajde da najpre popričamo o prvom tipu ljudi koje treba ukloniti ili proterati iz crkve. Neki ljudi oduvek žele da postanu zvaničnici u društvu i da svoje pretke ovenčaju slavom, ali im je karijera neuspešna. To, međutim, uopšte ne umanjuje njihovu želju da postanu zvaničnici. Ali društveni status njihove porodice nije visok, pa oni stoga misle da je život beznadežan a svet isuviše nepravičan, kad nisu u stanju da sebi ispune čak ni tu sitnu želju. Misle da imaju neko znanje i kompetenciju, ali ih niko ne ceni. Ne mogu da nađu sebi pokrovitelja, pa im se čini da imaju vrlo malo izgleda da postanu zvaničnici. Našavši se u tako očajnoj situaciji, oni pronalaze crkvu. Misle da će, ako budu mogli da postanu starešine u crkvi, to biti isto kao da su zvaničnici, pa će im želja biti ispunjena. I tako, oni dolaze u Božju kuću sa željom da dostignu veličinu. Smatraju da su kompetentni i sposobni upravo po meri Božje kuće, te da će njihove nade da postanu zvaničnici i istaknuti pojedinci moći da budu ostvarene, čime će im se ispuniti životna želja. Njihovo gledište na verovanje u Boga može se sumirati izrekama poput: „Dobro se dobrim vraća”, „Pravo zlato kad-tad zasija” i „Mudra ptica dobro pazi gde svija gnezdo” – to je poreklo iz kojeg oni odlučuju da se otisnu na put verovanja u Boga. Sudeći po suštini jedne takve osobe, jasno je da ona ne veruje da postoji istina u svetu, a još manje veruje u postojanje Spasitelja. Ukratko, ona ne veruje u jednog istinitog Boga, a još manje veruje u postojanje Stvoritelja. Bilo da je reč o onome što je zapisano u Bibliji ili o onome što se u svetu religije propoveda – da je Bog stvorio svet i čovečanstvo, da Bog ima suverenost nad ljudima i da ih predvodi – za takve ljude, sve te izreke su ništa drugo do istorijski zapisi. Niko ih ne istražuje i niko ne može da ih potvrdi; to su samo priče i legende, neka vrsta religijske kulture. Ovo je njihovo najosnovnije shvatanje vere. S takvim shvatanjem, oni počinju da veruju u Boga, misleći da idu pravim putem, da napuštaju tamu zarad svetla, da su „mudre ptice” koje dobro paze gde svijaju gnezdo. Pritom se, naravno, ne odriču svoje odluke i želje da postanu zvaničnici i istaknuti pojedinci. Oni misle da u ovom širokom svetu, sa tako mnogo ljudi, nema mesta za njih i da samo Božja kuća može da im vrati nadu. Jedino život u crkvi može da im pruži priliku da iskoriste svoje talente i da ostvare svoju želju da postanu istaknuti pojedinci. Jer, sudeći po trenutnoj situaciji, spoljni svet postaje sve rđaviji i mračniji; na ovom svetu, samo je crkva zemlja čistote – crkva je jedino mesto na svetu koje ljudima može da pruži duhovnu potporu i jedino crkva doživljava sve veći procvat. S takvim željama i sa tom svrhom oni počinju da veruju u Boga. Nakon prihvatanja vere, oni ne shvataju baš ništa o verovanju u Boga, stremljenju ka istini, niti o stvarima koje se tiču istine, Božje naravi i Božjeg dela. Oni ne teže ka tim stvarima, niti obraćaju pažnju na njih. Iz svoga srca uopšte nisu otpustili želju za statusom i položajem zvaničnika; naprotiv, dok se motaju po crkvi, oni se i dalje čvrsto drže tih predstava i stanovišta. Na crkvu gledaju kao na neku društvenu organizaciju ili religijsku zajednicu, dok Božje delo i reči Božje smatraju iluzijama koje vernici stvaraju iz vlastitog sujeverja. Usled toga, kad god se povede razgovor o stremljenju ka istini, Božjim rečima i Božjem delu, u njima se javljaju otpor i odvratnost. Ako neko kaže da je nešto Božji čin, Božja suverenost ili Božja orkestracija, njima je to odvratno. Pa ipak, ma koliko da im je to odvratno i bez obzira da li priznaju i prihvataju istinu, njihova želja da u crkvi steknu statusni položaj i da zadovolje svoju žudnju za autoritetom nikada ne jenjava i oni je se nikada ne odriču. Pošto imaju takvu ambiciju i želju, prirodno je da razotkrivaju razne manifestacije. Primera radi, oni ljude podstiču rečima poput: „Nemojte sve da zasnivate na Božjim rečima, niti da sve povezujete s Božjim rečima i Bogom. U stvari, mnoge ljudske ideje i izreke su ispravne; ljudi treba da imaju svoja vlastita stanovišta i stavove.” Oni šire ovakve izjave da bi zaluđivali ljude. U isto vreme, energično prikazuju svoje talente, svoju darovitost i razne taktike i trikove koje umeju da koriste u svetu, nastojeći da pridobiju ljude, da im privuku pažnju i da steknu njihovo poštovanje. Koja je svrha tog energičnog prikaza? Svrha je da ljudi imaju visoko mišljenje o njima i da se ugledaju na njih; da steknu status među ljudima i tako ispune svoju želju da naprave karijeru kao zvaničnici i da svoje pretke ovenčaju slavom. Zadovoljni su samo onda kad ih drugi ljudi poštuju, veličaju, slede, podržavaju, kad im se dive, kad se ugledaju na njih, pa čak i kad im laskaju. Štaviše, oni neumorno teže ka tim stvarima i uživaju u njima. Iako Božja kuća neprestano razotkriva antihriste, zle ljude i ljude sa raznim iskvarenim naravima, oni to u svojim srcima omalovažavaju, smatraju da su te stvari nedostojne čak i njihovog prezira i osećaju naročitu odvratnost prema njima. Odlučno teže ka tome da steknu status, da im se drugi dive i da se ugledaju na njih, kako bi ispunili sve one želje koje nisu mogli da ostvare u svetu i u društvu. Koja je, dakle, svrha njihovog verovanja u Boga? Oni to ne čine da bi stekli stostruko u ovom životu i večni život na onom svetu, a pogotovo ne zato da bi prihvatili istinu i bili spaseni. Svrha njihovog verovanja u Boga nije u tome da se ponašaju kao stvorena bića, već da postanu zvaničnici i gospodari, da uživaju u prednostima statusa. Nesumnjivo je da u crkvi ima takvih ljudi; to su zlikovci koji se ubacuju u crkvu. Crkva nipošto ne dozvoljava da se takvi ljudi mešaju sa Božjim izabranim narodom, tako da te ljude treba treba ukloniti. Da li je lako raspoznati svrhu njihovog verovanja u Boga? (Jeste.) Uzevši u obzir njihove namere i svrhu njihovog verovanja u Boga, zajedno sa raznim manifestacijama koje pokazuju u crkvi, kakvi su to ljudi? (To su bezvernici.) Da, oni su bezvernici. Pored toga što su bezvernici, oni takođe žele da streme ka statusu i ka boljim izgledima u Božjoj kući, kako udovoljili svojoj žudnji za autoritetom. Svrha njihovog verovanja u Boga jeste da postanu zvaničnici. Zbog čega, dakle, crkvu treba očistiti od takvih ljudi? Neko će možda reći: „Ako bezvernici mogu da službuju u Božjoj kući i ako, kao prijatelji crkve, mogu malo da pripomognu, zar ne bi bilo u redu zadržati ih?” Da li je ova izjava održiva? (Ne.) Zašto je neodrživa? (Njihova želja da postanu zvaničnici zasigurno će ih navesti da čine stvari kojima će ometati druge, a pritom neće doprinositi radu Božje kuće, nego će braću i sestre ometati u stremljenju ka istini.) Kako god okrenete, bezvernici se opiru istini i poriču Boga, te stoga ne mogu da ostanu u Božjoj kući. Oni tu neće igrati pozitivnu ulogu. Bilo da ti bezvernici teže ka tome da postanu zvaničnici ili ne, oni samim svojim primedbama, manifestacijama i postupcima mogu da izazovu ometanja, što neće imati pozitivan efekat. Kad se suoče s određenim okruženjima, neka braća i sestre kažu: „Ovo je Božja suverenost i mi moramo da se pokorimo.” Mogu li bezvernici da se pokore? Treba biti zadovoljan ako ne počnu da ometaju i da oponiraju. U svojim srcima, oni čak kažu: „Nemojte za sve govoriti da je Božja suverenost. Ljudi treba da imaju i neka svoja mišljenja i da budu donekle nezavisni; nemojte sve da pripisujete Božjoj suverenosti!” Oni ne samo da unesrećuju druge ljude, već izjavljuju i neke dvosmislene, varljive zablude, kojima zaluđuju ljude. Zar to nije bestidno? Možda bi mogli da među bezvernicima izvode vešte manevre i trikove, ali Božja kuća svakako nije mesto za isprobavanje takvih trikova i manevara! Neki ljudi rukovode klinikama koje svi vole da posećuju, jer kažu da su tamo injekcije bezbolne. A zašto su injekcije bezbolne? Vrh igle umaču u anestetik, pa nije ni čudo što su bezbolne. Da li je to mudar potez? (Ne, taj potez je ubitačan.) Ipak, oni to smatraju mudrim potezom kojim se čak i hvale, smatrajući da time pokazuju svoju sposobnost i veštinu, pa kažu: „Sve što znaš je da pričaš o pokoravanju Bogu, Božjim orkestracijama i Božjoj suverenosti. Imaš li veštine koje ja imam?” Zar to nije bestidno? (Jeste.) Oni se čak hvale ovako ubitačnim trikovima! Ljudi koji gaje motive bezvernika i ubacuju se u crkvu jesu ljudi koje treba ukloniti iz crkve. Zašto? U svojim srcima, ti ljudi se opiru istini i imaju odbojnost prema njoj. Bez obzira na svrhu njihovog verovanja u Boga, bilo da je to nešto što oni otvoreno priznaju ili ne, crkva treba da ih, na osnovu njihove suštine kao bezvernika, ukloni ili protera. Ti bezvernici se u crkvu ubacuju sa određenom svrhom, jer žele da unutar crkve pokažu svoje talente, ostvare svoje ambicije i ispune svoje želje. Oni žele da ovo dragoceno mesto, crkvu, iskoriste kao sredstvo za ostvarenje svog cilja da osvoje vlast, da se šepure i da zaluđuju i kontrolišu ljude. Ako se uzme u obzir svrha njihovog verovanja u Boga, oni su u stanju da prekidaju i ometaju rad crkve i Božji izabrani narod. Stoga, ti ljudi moraju biti uklonjeni ili proterani iz Božje kuće. Starešine i delatnici moraju da prozru njihovu bezverničku suštinu. Bilo da to činiš na osnovu njihovih manifestacija ili na osnovu njihovih doslednih izjava o verovanju u Boga, čim shvatiš situaciju i jasno ih raspoznaš kao bezvernike, treba da ih odlučno i bez oklevanja odbaciš. Ma koji metod ili mudrost da primenjuješ, potrudi se da ih na bilo koji način ukloniš – to je posao koji starešine i delatnici treba da obave; to je posao koji oni treba da preuzmu na sebe. To je jedan tip ljudi koje treba ukloniti ili proterati.

B. Da bi pronašli osobu suprotnog pola

Koje su, dakle, manifestacije drugog tipa ljudi koje treba ukloniti ili proterati? Neki ljudi nikada nisu bili uključeni u verovanje u Boga; oni samo imaju povoljan utisak o tome. Njih ne zanima da saznaju čemu treba stremiti i šta treba zadobiti verovanjem u Boga. Čuli su da su ljudi koji veruju u Boga prilično poslušni i bezazleni, pa bi hteli da u crkvi pronađu ljubavnog partnera, s kojim će se venčati i živeti stabilnim životom. To im je namera i svrha i zato oni dolaze u crkvu da bi pronašli idealnog partnera. Te bezvernike nimalo ne zanima verovanje u Boga; uopšte ih nije briga za Stvoritelja, za istinu, za to da budu spaseni, da spoznaju Boga, da obavljaju dužnost, niti išta slično. Čak i ako mogu da razumeju kad čuju Božje reči i slušaju propovedi, oni to ne žele da prime k srcu. Hteli bi samo da pronađu idealnog partnera i, naravno, nadaju se da će upoznati više ljudi kako bi proširili svoju mrežu. Počeli su da veruju u Boga sa ciljem da pronađu idealnog partnera. Neki će možda reći: „Kako Ti znaš da oni imaju takav cilj? Ništa Ti o tome nisu rekli, niti su to ikad pomenuli!” Oni to pokazuju svojim ponašanjem. Pogledajte samo kako uvek pronalaze osobe suprotnog pola dok obavljaju svoje dužnosti ili uspostavljaju kontakt sa ljudima. Kad im se neko dopadne, oni s tom osobom često razgovaraju, zbližavaju se s njom, stalno se raspituju o njoj i nastoje da je što bolje upoznaju. Trebalo bi da te neuobičajene aktivnosti i manifestacije u dovoljnoj meri privuku pažnju starešina i delatnika, koji treba da motre na to kakve su im namere i koji cilj žele da ostvare; treba da ustanove ko im je propovedao jevanđelje, zašto imaju naročitu želju da komuniciraju sa osobama suprotnog pola, zašto uvek imaju nešto da kažu baš tim osobama, zašto su posebno naklonjeni osobama suprotnog pola i zašto pokazuju naročitu radoznalost i brigu prema osobama koje im se sviđaju. Takvi pojedinci imaju povoljan utisak o onima koji veruju u Boga. Čak i ako nisu naročito zainteresovani za okupljanja, slušanje propovedi, razgovor o Božjim rečima, pevanje himni, razgovor o ličnim iskustvima i druge slične stvari, oni generalno ne govore ništa što bi moglo da izazove prekide i ometanja. Fokusirani su isključivo na pronalaženje ljubavnog partnera s kojim će dobro živeti. Ako pronađu takvog partnera, mogu da nastave da veruju u Boga; čak i ako oni sami ne teže ka tome, podržavaće partnera u njegovoj veri u Boga. Neki ljudi imaju relativno prihvatljivu ljudskost, korisni su i daju sve od sebe da budu prijateljski nastrojeni i ljubazni. Oni, na primer, mogu da tolerišu druge, da smišljaju sve moguće načine da bi drugima pomogli da reše svoje poteškoće, pružili im neki savet, i tome slično. Relativno su ljubazni prema drugima i ne gaje zlobu u sebi, ali svrha i cilj njihovog verovanja u Boga nisu baš časni. Oni ne streme ka istini, niti prihvataju istinu, ma ko da razgovara s njima o tome. Nakon što su pola godine, godinu ili čak dve sledili Boga, u njima nema nikakvih promena. Mada ne govore ništa o svom odsustvu vere i ne izazivaju nikakve prekide i ometanja, u njima se uopšte ne razvija zanimanje za stvari vezane za verovanje u Boga. Da li je prikladno da takvi ljudi ostanu u crkvi? (Nije.) Treba li takve ljude počistiti iz crkve? (I njih takođe treba počistiti.) Iz kog razloga? (Zato što ih istina ne zanima i zato što nisu prikladne mete za spasenje. Ako ostanu u crkvi i nastave sa traženjem partnera, time će druge ljude ometati i navoditi ih na iskušenje; oni neće igrati pozitivnu ulogu.) Stvari stoje upravo tako. Primera radi, neki ljudi naročito vole da jedu meso. Dok jedu meso, zaboravljaju na svoj posao. Kad nema mesa, u stanju su da nešto i urade, ali čim se na trpezi pojavi meso, posao može da čeka. Šta je meso za njih? (Iskušenje.) Tačno, ono je iskušenje. Da li se, dakle, ljudi koji stalno tragaju za partnerom mogu smatrati izvorom iskušenja? (Mogu.) Oni su zaista izvor iskušenja. Takvim ljudima treba jasno staviti do znanja sledeće: „Ti nimalo nisi iskren prema svom verovanju u Boga, ni prema obavljanju svoje dužnosti. Nikada nisi mogao da se uklopiš u crkvu i nikada te nisu smatrali pravim vernikom. Za ove dve godine, koliko smo u kontaktu s tobom, uvideli smo koju svrhu imaš: ti samo želiš da u crkvi pronađeš partnera. Zar time ne nanosiš štetu dobrim ljudima? Ljudi u crkvi nisu prikladni za tebe. Za tebe ima mnogo prikladnih ljudi među nevernicima. Idi među nevernike i pronađi nekoga za sebe.” Time zapravo treba da im se kaže: „Prozreli smo te. Ti ne pripadaš Božjem izabranom narodu. Ti nisi pripadnik Božje kuće. Ne možeš se smatrati našim bratom ili sestrom.” Takve ljude treba ukloniti iz crkve, u skladu s načelima Božje kuće. Na taj način, ljudi koji nepromišljeno tragaju za partnerom i zavode druge biće počišćeni. Zar nije lako raspoznati te ljude? (Jeste.) Ti ljudi su takođe bezvernici. Donekle su blagonakloni prema crkvi, prema religijskoj veri i prema onima koji veruju u Boga. Oni samo žele da svoje verovanje u Boga iskoriste kao priliku da među vernicima pronađu partnera s kojim će živeti i kojem će posvećeno služiti. Recite Mi, da li je tako nešto moguće? Treba li da im udovoljimo? Da li crkva treba da uređuje takve stvari? (Ne.) Crkva nema obavezu da ugađa njihovim ličnim sklonostima. Ma koliko da oni misle da su vernici dobri ljudi, da će s tim vernicima moći pravilno da žive ili da vernici idu ispravnim putem, sve je to beskorisno – njihovo mišljenje je nebitno. Takvi bezvernici se takođe mogu naći u većini crkava. S takvim ljudima treba postupati koristeći metod o kojem smo maločas razgovarali, a možete upotrebiti i neke bolje metode ako ih imate – bitno je samo da to činite u skladu s načelima. Te bezvernike svrstavamo među razne tipove zlih ljudi – da li je to preterano? (Nije.) Upravo je to način na koji treba postupati sa bezvernicima.

C. Da bi izbegli katastrofe

Koje još tipove ljudi treba ukloniti ili proterati iz crkve? (Sledeći tip čine ljudi koji u Boga veruju samo zato da bi izbegli katastrofe.) Verovanje u Boga radi izbegavanja katastrofe takođe je jedna od svrha zbog kojih ljudi veruju. Zar nije tačno da je većina ljudi koji veruju u Boga takođe zaprljana time? (Jeste.) Kako, dakle, da ljude koje zbog toga treba ukloniti ili proterati razlikujemo od onih koji samo pokazuju normalno otkrovenje iskvarenosti i koje, stoga, ne treba uklanjati ni proterivati? Kod većine ljudi, vera je pomešana sa motivom da se u Boga veruje radi izbegavanja katastrofe – to je činjenica. Među onima koji veruju u Boga da bi izbegli katastrofe, morate raspoznati bezvernike koji ispunjavaju kriterijum da budu uklonjeni ili proterani. Primera radi, kad takvi ljudi vide da katastrofe postaju sve gore, oni počinju sve češće da prisustvuju skupovima i brzo uzimaju nazad sve one knjige Božjih reči koje su prethodno bili vratili u crkvu, tvrdeći kako odsad žele da ozbiljno veruju u Boga. Međutim, čim katastrofe protutnje ili počnu da jenjavaju, oni se vraćaju svom biznisu i zarađivanju novca, blokirajući sve metode za uspostavljanje kontakta s njima, pa braća i sestre ne mogu da ih pronađu kad treba da ih pozovu na okupljanje. Kad nastupi neka katastrofa, oni aktivno tragaju za braćom i sestrama, ali zato, čim katastrofa prođe, braći i sestrama je veoma teško da ih pronađu i veoma retko je iko u stanju da stupi u kontakt s njima. Zar to nisu prilično očigledne manifestacije? (Jesu.) Kad nema katastrofa, oni kažu: „Ljudi treba da imaju normalan život. Moramo da se bavimo svakodnevnim stvarima. Ja svakog dana moram kod kuće da kuvam, moram decu da vodim u školu i da ih vraćam iz škole, tako da ponekad ne mogu da prisustvujem skupovima. Osim toga, za život je potreban novac; svi troškovi života moraju da se plate. Ne možemo da preživimo ako ne zaradimo novac. U ovom svetu, niko ne može bez novca. Verovanje u Boga treba da bude praktično!” Oni govore uverljivo i nude obilje razloga, potpuno su usredsređeni na zarađivanje novca i bavljenje svakodnevnim stvarima, dok samo povremeno posećuju skupove i retko čitaju Božje reči. Njihov stav prema verovanju u Boga nije ni hladan ni vruć, već mlak. Kad nastupe katastrofe, oni kažu: „Oh, ne mogu da budem bez Boga; treba mi Bog! Moram da se molim Bogu i da Ga svakog dana prizivam! Ne pokušavam da izbegnem katastrofe; glavno je da u svom srcu ne mogu da budem bez Boga. Čak i kad dobro živim bez Boga, u srcu se i dalje osećam prazno!” Ne umeju da izgovore nijednu reč kojom bi pokazali bilo kakvo znanje o Bogu; sve što govore jesu reči kojima pravdaju svoje postupke i ponašanje. Ne znaju koliko knjiga Božja kuća deli svima; ne znaju do koje se teme došlo u propovedima; ne znaju o kojim se istinama trenutno razgovara u životu crkve. Skupovima prisustvuju jednom u šest meseci ili jednom godišnje. A kad dođu na neki skup, oni kažu: „Nevernici su naprosto užasni. Društvo je nepravično. Ovaj svet je zao. Danas je tako teško zaraditi novac! Breme koje Bog stavlja ljudima je lagano…” Oni neprestano govore o tim beskorisnim stvarima koje nemaju nikakve veze sa temom i sadržajem razgovora na tom skupu. Tokom molitve, izgovore nekoliko ispraznih i površnih reči u vezi s verovanjem u Boga i onda smatraju sebe vernicima i u srcu se osećaju opušteno i spokojno. Je li to verovanje u Boga? U koju vrstu jadnika spadaju takvi ljudi? Ako ih pitate: „Zašto nisi redovno prisutan na skupovima?”, oni kažu: „Uslovi mi to ne dozvoljavaju. Ovo je okruženje koje je Bog uredio za mene i ja moram da se pokorim.” Kako to samo lepo zvuči! Takođe kažu: „Vidite, Bog je za mene uredio ovo okruženje. Moja porodica ne bi imala šta da jede bez mene, pa zato moram da zarađujem da bismo preživeli! U ovom trenutku, zarađivanje novca je zadatak koji mi je Bog poverio.” Oni nijednom rečju ne pominju obavljanje dužnosti, kao ni odgovornosti i obaveze koje imaju kao stvorena bića, a kamoli način na koji treba primenjivati Božje reči; samo se ponekad pojave na nekom skupu i prilože nekoliko juana, smatrajući da su time dali svoj doprinos Božjoj kući. Ima i drugih, koji se mole Bogu kad im se deca razbole, da bi nekoliko dana posle toga, kad im se deca oporave, na brzinu ostavili neki novac kao prilog crkvi i opet nestali bez traga. Svaki put kad komuniciraju s braćom i sestrama, oni nikada ne razgovaraju o istini, niti čitaju Božje reči. Kada nema katastrofa ili nedaća, nikada se ne mole Bogu. Njihovi svakodnevni razgovori uvek su posvećeni kućnim tričarijama, svađi oko toga šta je ispravno a šta pogrešno, telesnom životu, raznim društvenim pojavama i stvarima koje vide i čuju; retko razgovaraju o Božjim rečima i nikada ne kažu nijednu iskrenu reč o verovanju u Boga. Oni svoje mesto u crkvi čuvaju zato da bi od Boga tražili negu i zaštitu. To je, naprosto, njihov način verovanja u Boga; oni samo traže spokoj i blagoslove i uopšte ne streme ka istini. Njih istina uopšte ne zanima. Od verovanja u Boga žele samo da zadobiju prednosti, blagodat i blagoslove. Ne mare za sledeći život, jer taj život ne mogu da vide i jer uopšte ne veruju u njega. Oni bi hteli samo da u ovom životu uživaju Božju blagodat i da izbegnu katastrofe. Budući da su Bog i crkva njihovo utočište, kad god prisustvuju nekom okupljanju, to je sigurno zbog toga što su ih snašle neke poteškoće ili katastrofe. Jesu li takvi ljudi iskreni vernici u Boga? (Nisu.) Kakvi su to ljudi? (Oportunisti i bezvernici.) To su bezvernici koji crkvu žele da iskoriste da bi izbegli katastrofe. Da li takvim ljudima treba dozvoliti da ostanu u crkvi? (Ne.) Kad dolaze na skupove, oni druge ljude ometaju i unose im nemir. Ljudi su uglavnom suviše pristojni i osećali bi se neprijatno ako bi pokušali da ih obuzdaju, pa ih stoga puštaju da brbljaju i ometaju druge dok jedu i piju Božje reči. Kako starešine i delatnici treba da postupe u takvoj situaciji? Zar ne bi trebalo da preuzmu odgovornost i da ograniče te ljude, da zaštite interese većine i da očuvaju normalan život crkve? (Da.) Možeš da im oduzmeš knjige Božjih reči i da ih posavetuješ da napuste crkvu. Postoje razni načini da nekoga ubedite da napusti crkvu – možete i sami da smislite neki način. Samo se pobrinite za to da im onemogućite kontakt sa braćom i sestrama. Recimo da neko kaže: „Ova osoba je dobra. Tačno je da u crkvi priča samo o nekim kućnim tričarijama, ali ona pritom ne ometa rad crkve, niti utiče na naš učinak u obavljanju dužnosti, pa bi stoga trebalo da budemo tolerantni! Zar tokom verovanja u Boga ne bi trebalo da tolerišemo i trpimo svakakve ljude? Bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da ikoga zadesi propast!” Tada treba da razmotriš da li su oni pogodni kandidati za spasenje. Ako nisu, zar ne treba da ih raspoznamo i ukonimo? (Treba.) Neki ljudi kažu: „Suviše sam pristojan; bilo bi me sramota kad bih pokušao da nekoga nagovorim da napusti crkvu.” Taj problem se lako rešava. Ako jednostavno prestaneš da kontaktiraš s njima, oni te neće ometati ni ograničavati. Čak i ako slučajno natrčiš na njih, ne moraš da se baviš njima. Nema potrebe da s njima pričaš o stvarima koje se tiču verovanja Boga; jednostavno ih tretiraj kao nevernike. Neki ljudi kažu: „Zar im ne možemo pomoći tako što ćemo im pružiti ljubav i s njima razgovarati o istinama koje razumemo?” Sa takvim bezvernicima možeš da pokušaš, ako baš imaš ljubavi u sebi. Ako zaista možeš da ih promeniš, neće biti potrebno da se oni uklone ili proteraju. Neki ljudi kažu: „Neću uzalud da se trudim. Njima pomagati bilo bi isto toliko beskorisno kao kupati svinju; ma koliko da je temeljno okupaš, ona će opet otići da se valja u blatu. Ona je naprosto takvo stvorenje i nikada se neće promeniti!” Ako možeš to da razumeš, znači da si u pravu. Da li bi s takvim bezvernicima razgovarao o istini kako bi im pomogao? Da li bi se ipak latio tako besmislenog posla? (Ne bih.) U ovom trenutku, vi shvatate da ste bili glupi i da niste prozreli ljude. Bezvernike je nemoguće promeniti. Ti ljudi takođe znaju da oni koji veruju u Boga čine dobra dela i izbegavaju da čine loše stvari, da ne maltretiraju druge ljude i ne podvaljuju im. Imaju dobar utisak o onima koji veruju u Boga, pa pod geslom „verujem da postoji Bog” i „dobro je verovati u Boga”, uspevaju da se nekako ušunjaju u crkvu, navodeći ljude da ih smatraju braćom ili sestrama. Neki ljudi zaista padaju na njihove trikove i iskreno ih smatraju braćom ili sestrama, pa ih često posećuju i pomažu im. Tek nakon dužeg vremena, shvataju: „Ova osoba dolazi u crkvu samo onda kad se suoči s katastrofama ili poteškoćama i priča o beskorisnim, besmislenim stvarima. Kad joj sve ide glatko, kad joj je sve potaman i kad dobro živi, ona sve druge ljude ignoriše. Da smo samo ranije znali kakav je nitkov ta osoba, ne bismo joj pomagali i ne bismo se toliko trudili oko nje!” Ima li sada ikakve koristi od kajanja? Kasno je za kajanje – već si toliko toga uzalud izgovorio! Ukratko, ovakve bezvernike treba raspoznati, treba se pozabaviti njima i treba ih što je moguće pre ukloniti iz crkve. Nemojte ih smatrati svojom braćom i sestrama, jer oni to nisu. Braća i sestre su samo oni ljudi koje je Bog izabrao; samo oni koji mogu da budu spaseni i koji streme ka obožavanju Boga jesu braća i sestre. Oni koji se muvaju po Božjoj kući da bi izbegli katastrofe i koji pohlepno uživaju u Božjoj blagodati, a ne prihvataju istinu, to su bezvernici. Oni nisu vaša braća i sestre i sigurno ne pripadaju Božjem izabranom narodu. Razumete li? Prema takvim bezvernicima mora se postupati u skladu s načelima; treba ih odbaciti onako kako im dolikuje. To je odgovornost starešina i delatnika, a to je ujedno i načelo koje svakom pripadniku Božjeg izabranog naroda treba da bude jasno.

23. oktobar 2021. godine