Kako razlikovati antihriste od ljudi koji imaju narav antihrista

Razlikovanje na osnovu njihovih stavova prema istini

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti da razgovaramo o odgovornostima starešina i delatnika. Pre nego što formalno započnemo sa razgovorom, hajde da razmotrimo jednu od tema u vezi sa antihristima o kojoj smo ranije razgovarali: kako ljude koji imaju narav antihrista razlikovati od onih sa suštinom antihrista i po čemu se te dve vrste ljudi međusobno razlikuju. Najpre ćemo razgovarati o tome kako raspoznati antihriste; to nije naročito teško. Pre svega, treba jasno da sagledaš koje su to očigledne karakteristične manifestacije koje pokazuju ljudi koji su antihristi, kako bi mogao da za kratko vreme identifikuješ pravog antihrista i da utvrdiš da on definitivno nije neko ko samo ima narav antihrista ili neko ko ide putem antihrista. Na taj način ćeš steći razboritost o antihristima i oni te više neće zaluđivati, hvatati u zamku, ni kontrolisati. Sada je najbitnije da možete da uočite očigledne razlike između ljudi sa priroda-suštinom antihrista i onih koji imaju narav antihrista. Da biste raspoznali ta dva tipa ljudi, najpre morate da dokučite njihove glavne karakteristike. Neki ljudi mogu da dokuče samo iskvarenosti koje antihristi otkrivaju u svom svakodnevnom životu, poput njihove sklonosti da ističu svoj status i da drže predavanja drugima, ali ne mogu da raspoznaju priroda-suštinu antihrista. Da li je to u redu? (Nije.) Ima i onih koji kažu da su najistaknutije manifestacije antihrista njihova nadmenost i uobraženost, pa stoga sve nadmene i uobražene ljude karakterišu kao antihriste. Da li je to tačno? (Nije.) Zašto nije tačno? Zato što nadmenost i uobraženost nisu najistaknutije manifestacije antihrista; to su iskvarene naravi koje su zajedničke svim iskvarenim ljudskim bićima. Svako ima nadmenu i uobraženu narav, tako da ozbiljno greši onaj ko sve nadmene i uobražene ljude karakteriše kao antihriste. Dakle, koje su to suštinske manifestacije antihrista koje već na prvi pogled mogu da razjasne suštinske razlike između antihrista i ljudi koji imaju narav antihrista i koje čoveku omogućavaju da raspozna da su suštine tih dvaju tipova ljudi različite, te da prema takvim ljudima treba različito postupati? U određenim aspektima, kao što su postupci, ponašanja i naravi, da li između ta dva tipa ljudi postoje sličnosti i srodnosti? (Da.) Ako u svom srcu ne posmatraš pažljivo, ne razlikuješ ozbiljno niti možeš tačno da razumeš i da raspoznaš narav i suštinu ta dva tipa ljudi, vrlo je lako tretirati ih kao da oni pripadaju istom tipu. Može se čak desiti da antihrista pomešate sa osobom koja ima narav antihrista, i obrnuto, to jest, da lako donosite takve pogrešne sudove. Dakle, koje su to glavne karakteristike i razlike između ta dva tipa ljudi koje čoveku omogućavaju da na osnovu čvrstih dokaza razlikuje ko je antihrist, a ko osoba koja samo ima narav antihrista? Ova tema ne bi trebalo da vam bude nepoznata, pa hajde da čujemo šta mislite. (Antihristi se od ljudi koji imaju narav antihrista mogu razlikovati, s jedne strane, na osnovu njihovog stava prema istini, a s druge strane na osnovu njihove ljudskosti. Što se tiče stava prema istini, antihristi istinu mrze i uopšte je ne prihvataju. Ma koliko zlih dela kojima izazivaju ometanja i prekide da počine i ma kako da s njima razgovarate u zajedništvu ili ih orezujete, oni to ne priznaju i čvrsto ostaju pri tome da se ne kaju. Ljudi koji imaju narav antihrista takođe mogu da čine pogrešne stvari ukoliko ne razumeju istinu ili ne shvataju načela, ali kada ih orežu, oni mogu da prihvate istinu, mogu da preispitaju i da spoznaju sebe i sposobni su da osete žaljenje i da se pokaju. Iz perspektive njihovog stava prema istini, suština antihrista jeste da oni mrze istinu, dok ljudi koji imaju narav antihrista mogu da prihvate istinu. Iz perspektive njihove ljudskosti, antihristi su zli ljudi bez osećaja savesti ili osećaja stida, dok ljudi sa naravlju antihrista imaju osećaj savesti i osećaj stida.) Pomenuli ste dve karakteristike; jesmo li o ovom sadržaju ranije razgovarali u zajedništvu? Da li se te dve karakteristike smatraju očiglednim? (Da.) Stavovi antihrista prema istini potpuno su drugačiji od stavova ljudi koji imaju narav antihrista. Ovo je veoma važno i to je manifestacija s očiglednim karakteristikama. Antihristi imaju odbojnost prema istini i uopšte je ne prihvataju. Pre bi umrli nego priznali da su Božje reči istina. Ma kako da im besediš o istini, oni joj se iznutra opiru i osećaju odbojnost prema njoj. U sebi te mogu čak i proklinjati, ismevati te, prezirati i s mržnjom se ophoditi prema tebi. Antihristi su neprijateljski nastrojeni prema istini; to je njihova očigledna karakteristika. A koje su karakteristike ljudi koji imaju narav antihrista? Da budemo tačni i objektivni, ljudi koji imaju narav antihrista, ali i ponešto savesti i razuma, mogu da promene vlastite predstave i da prihvate istinu kroz razgovore u zajedništvu s drugima o istini. Ako ih orezuju, takođe su u stanju da se pokore. Drugim rečima, dokle god ljudi sa naravlju antihrista iskreno veruju u Boga, većina njih može u različitoj meri da prihvati istinu. Ukratko, ljudi koji imaju narav antihrista mogu da prihvate istinu i da se pokore na taj način što će, recimo, samostalno čitati Božje reči i prihvatiti da ih Bog disciplinuje i prosvećuje ili da ih braća i sestre orezuju i da im pružaju pomoć i podršku. To je očigledna karakteristika. Antihristi su, međutim, drugačiji. Ma ko da im besedi o istini, oni to niti slušaju, niti se tome pokoravaju. Oni imaju samo jedan stav: radije bi umrli nego da prihvate istinu. Ma kako da ih orezuješ, to je beskorisno. Čak i ako im na najjasniji mogući način besediš o istini, oni je ne prihvataju; čak se u sebi opiru istini i osećaju odbojnost prema njoj. Može li neko ko ima takvu narav i ko mrzi istinu da se pokori Bogu? Naravno da ne može. Prema tome, antihristi su Božji neprijatelji i to su ljudi za koje iskupljenje nije moguće.

Razlikovanje na osnovu njihove ljudskosti

Maločas ste takođe pomenuli još jednu karakteristiku razlikovanja antihrista od ljudi koji imaju narav antihrista, a to je da se oni razlikuju iz perspektive ljudskosti. Ko bi hteo da nam kaže nešto više o toj karakteristici? (Antihristi imaju posebno zlonamernu ljudskost; u stanju su da ljude tlače i muče, a koliko god zla da počine, ne znaju da se pokaju.) Tako je; glavna karakteristika antihrista jeste njihova zlonamerna ljudskost, njihova bestidnost i nedostatak savesti i razuma. Ma koliko zlih dela da počine u crkvi i ma koliko štete da nanesu radu crkve, oni to ne smatraju sramotnim, niti vide sebe kao grešnike. Bilo da ih Božja kuća razotkriva ili da ih braća i sestre orezuju, njih se to nimalo ne dotiče, niti se osećaju prekoreno ili uznemireno. To je manifestacija antihrista u pogledu ljudskosti. Njihova glavna karakteristika je nedostatak savesti i razuma, kao i nedostatak stida i krajnje opaka narav. Oni osuđuju i muče svakoga ko dirne u njihove interese i imaju naročito snažnu želju za osvetom, pri čemu ne štede nikoga, pa čak ni vlastitu rodbinu. Eto koliko su antihristi opaki. S druge strane, ljudi koji imaju narav antihrista ne moraju nužno biti zli, ma koliko iskvarenosti da pokazuju. Bez obzira na mane ili nedostatke u njihovoj ljudskosti, bez obzira na greške koje prave i bez obzira na način na koji greše i posrću, oni su u stanju da nakon toga preispitaju sebe i da iz toga izvuku pouke. Kada se suoče sa orezivanjem, u stanju su da priznaju vlastite greške i da osete kajanje; a kada ih braća i sestre kritikuju ili razotkrivaju – iako će možda pokušati da se donekle odbrane i možda nisu spremni da to istog trenutka priznaju – oni su u svom srcu zapravo već priznali grešku i pokorili se. To dokazuje da oni još uvek mogu da prihvate istinu i da preinače sebe. Dok prave greške i suočavaju se s bilo kakvim problemima, njihova savest i razum i dalje mogu da funkcionišu; oni su svesni, nisu tupi i bezosećajni, nisu nepopustljivi, niti odbijaju da priznaju stvari. Pored toga, iako osobe tog tipa imaju narav antihrista, one su relativno empatične i donekle ljubaznije. Dok se susreću s raznim pitanjima, karakteristike koje pokazuju u pogledu svoje ljudskosti mogu se – na najprikladniji i najrazumljiviji način – opisati kao relativno razumne. Ako ih podvrgnu oštrom orezivanju, oni će, u najgorem slučaju, možda osetiti izvesnu ogorčenost u srcu, ali ako to posmatramo sa stanovišta manifestacije njihove ljudskosti, vidi se da oni ipak znaju stid, da je njihova savest u stanju da ih optuži i da njihov razum može da ima određeno sputavajuće dejstvo. Ako nanesu gubitke interesima Božje kuće ili učine nešto nažao bilo kojem bratu ili sestri, oni u sebi uvek osećaju nelagodu i misle da su izneverili Boga. To su manifestacije koje u različitoj meri pokazuju ljudi koji imaju narav antihrista. Čak i ako se ne isprave istog trenutka ili ako ne donesu ispravne odluke i ne počnu ispravno da postupaju nakon što se takve stvari dese, ti ljudi i dalje imaju osećaj svesti u svom srcu. Vlastita savest ih optužuje; znaju da su pogrešno postupili i da više ne treba tako da se ponašaju, a ujedno osećaju i da nisu dobri ljudi – svi oni mogu to suptilno da osećaju. Štaviše, njihovo će se stanje vremenom preokrenuti i oni će se iskreno pokajati. Osetiće duboko žaljenje, biće im žao što na samom početku nisu doneli ispravne odluke i što nisu pravilno postupili. Te manifestacije su upravo najčešće i najuobičajenije manifestacije iskvarenih ljudskih bića. Antihristi su, međutim, posebni; oni nisu ljudska bića, već đavoli. Ma koliko vremena da prođe nakon što počine neko zlo ili greh, oni se uopšte ne kaju; do kraja ostaju tvrdoglavi i uporni. Ljudi koji imaju narav antihrista mogu da se pokore kad se suoče s običnim orezivanjem. Kad se suoče s ozbiljnim orezivanjem, mogu pokušati da se brane, da poriču stvari i da u prvom trenutku odbiju to da prihvate, ali su u stanju da se kasnije preispitaju i da spoznaju sebe, da osete žaljenje i da se pokaju. Čak i ako im se neko naruga i osudi ih da nemaju ljudskosti, možda će u srcu osetiti bol, ali neće uzvratiti toj osobi, niti je tretirati kao neprijatelja. Oni takođe mogu i da razumeju tu osobu i da pomisle: „Mogu samo sebe da krivim za tu grešku; kako god da me drugi tretiraju, bolje i ne zaslužujem”. Ove manifestacije se, u različitoj meri, pokazuju kod različitih ljudi. Ukratko, ova otkrovenja su normalne i prirodne manifestacijе ljudi koji imaju narav antihrista, ljudi sa iskvarenim naravima, i po tome se oni jasno razlikuju od antihrista. Kroz različite manifestacije ova dva stanja, odmah postaje jasno koji pojedinci zli ljudi i antihristi, a koji samo imaju narav antihrista, ali nisu zli ljudi.

Razlikovanje na osnovu toga da li se iskreno kaju ili ne

Maločas smo pomenuli dva aspekta u vezi s razlikama između antihrista i ljudi sa naravlju antihrista: prvi aspekt je njihov stav prema istini; stav ljudi prema istini ujedno je i njihov stav prema Bogu. S tog aspekta, postoji jasna razlika između ta dva tipa ljudi. Drugo, u pogledu njihove ljudskosti, između ta dva tipa ljudi takođe postoji jasna suštinska razlika. Te dve karakteristike su veoma očigledne; to su dva potpuno različita tipa ljudi. Osim te dve razlike, sledeći aspekt odnosi se na to da li oni pokazuju bilo kakvu manifestaciju kajanja nakon što počine zlo. U slučaju onih koji su antihristi, ma kakva zla dela da počine – bilo da muče ljude, uspostavljaju nezavisna carstva, nadmeću se s Bogom oko statusa, kradu priloge ili bilo šta drugo – čak i ako su neposredno razotkriveni, oni ta zlodela ne priznaju. Ako ih ne priznaju, mogu li da se pokaju? Pre bi umrli nego da se pokaju. Oni ne prihvataju činjenice vlastitih zlodela. Čak i ako shvate da su sasvim tačno razotkriveni, oni se opiru i suprotstavljaju tome. Nipošto neće preispitivati sebe da li su na pogrešnom putu, niti će reći: „Okarakterisan sam kao antihrist. To je veoma opasno i treba da se pokajem.” Oni u svojoj glavi uopšte nemaju takve misli. Njihova ljudskost ne poseduje te sposobnosti. Prema tome, antihristi imaju jednu očiglednu karakteristiku: ma koliko godina da veruju u Boga, oni uopšte ne prihvataju istinu i ne pokazuju nikakvu stvarnu promenu. Kada po prvi put poveruju u Boga, oni vole da se izdvajaju iz gomile, da se nadmeću oko vlasti i profita, da muče ljude, da stvaraju klike i podele u crkvi. Svrha njihovog nastojanja da zadrže vlast jeste život na račun crkve i uspostavljanje nezavisnog carstva. Nakon što u veri provedu tri do pet godina, kada ih ponovo vidiš, oni i dalje pokazuju iste te manifestacije i karakteristike, bez ikakve promene. Čak i posle osam ili deset godina, oni ostaju isti. Neki ljudi kažu: „Možda će se promeniti nakon 20 godina verovanja!” Mogu li da se promene? (Ne.) Oni se neće promeniti. Te iste manifestacije pokazuju u komunikaciji bilo sa nekoliko pojedinaca ili sa većinom, bilo dok obavljaju obične dužnosti ili dok deluju kao starešine ili delatnici. Nikada se ne kaju, niti menjaju smer, već do kraja istrajavaju na istom putu. Nipošto se neće pokajati. Eto kakvi su antihristi. Što se tiče ljudi koji samo imaju narav antihrista, čak i ako neki od njih nisu zli ljudi, oni takođe imaju iskvarene naravi. Oni pokazuju nadmenost, lažljivost, sebičnost, niskost i druge tipove iskvarenosti. Oni takođe pokazuju lošu ljudskost. Kada prvi put poveruju u Boga, oni takođe žele da se nadmeću za slavu i dobitak, ističu se da bi im se ljudi divili i imaju ambicije i želje da postanu starešine i da steknu vlast. Te manifestacije su u različitoj meri prisutne u iskvarenim ljudskim bićima i ne razlikuju se puno od manifestacija antihrista. Međutim, tokom procesa verovanja u Boga, oni počinju da shvataju neke istine kroz doživljavanje suda i izlaganje Božjim rečima, pa sve manje i manje pokazuju te iskvarene naravi. Zašto se te iskvarene naravi sve manje i manje pokazuju? Zato što oni, nakon što razumeju istinu, shvataju da su ta ponašanja i manifestacije zapravo otkrivanja iskvarenih naravi. Tek u tom trenutku njihova savest postaje svesna i oni vide da su duboko iskvareni i da im zaista nedostaje sličnost sa ljudskim bićem. Tada oni postaju spremni da streme ka istini i razmišljaju o tome kako da odbace te iskvarene naravi, kako da se oslobode svojih stega i da postanu neko ko stremi ka istini i ko je primenjuje. Kakva je to manifestacija? Zar to nije postepeno pokajanje? (Jeste.) U procesu doživljavanja Božjeg dela, oni otkrivaju vlastite probleme, prepoznaju svoje iskvarene naravi i razumeju razna svoja stanja. Oni takođe spoznaju vlastitu ljudskost-suštinu, a njihova savest postaje sve svesnija; sve više osećaju da su duboko iskvareni i neprikladni za Božju upotrebu i da su zaslužili da ih se Bog gnuša, pa iznutra preziru sebe. Nesvesno, oni duboko u srcu postepeno počinju da se kaju, a s tim pokajanjem javljaju se i neke blage promene, blage promene koje su vidljive u njihovom ponašanju. Primera radi, kad bi neko razotkrio njihove probleme, oni bi se u početku osećali ogorčeno, imali nastupe besa i pokušavali da objasne i da opravdaju sebe, dajući sve od sebe da pronađu razne izgovore i razloge da se odbrane. Međutim, oni kroz neprekidna iskustva shvataju da je takvo ponašanje pogrešno i počinju da popravljaju to stanje i ponašanje, naporno rade na prihvatanju ispravnih gledišta i teže skladnoj saradnji s drugima. Kad ih nešto zadesi, oni uče da traže od drugih i da u zajedništvu razgovaraju s njima, uče da komuniciraju iz srca i da se prijateljski slažu s drugima. Jesu li to manifestacije pokajanja? (Jesu.) Nakon što poveruju u Boga, oni postepeno stiču istinsko razumevanje nekih naravi, ponašanja i manifestacija antihrista koje pokazuju. Tada postepeno odbacuju svoje iskvarene naravi i mogu da napuste svoje ranije pogrešne načine života, pa odustaju od težnje ka slavi i statusu i sposobni su da deluju, da se ponašaju i da svoju dužnost obavljaju u skladu sa istina-načelima. Kako se postiže takva promena? Da li se ona postiže kroz prihvatanje istine, neprekidno preokretanje samoga sebe i pokajanje? (Da.) Sve te stvari se postižu u procesu neprekidnog pokajanja. Shodno tome, njihovo stanje se svakako poboljšava, njihov rast se takođe razvija sa produbljivanjem njihovih iskustava, a kada ih nešto zadesi, oni su u stanju da preispitaju sebe. Bilo da se susreću sa zastojima ili neuspesima ili su podvrgnuti orezivanju, oni te stvari iznose pred Boga i mole Mu se, a takođe su u stanju da povezuju, da detaljno analiziraju i da razumeju svoje iskvareno stanje dok čitaju Božje reči. Mada i dalje mogu pokazivati iskvarenost i razvijati pogrešne misli kad ih nešto zadesi, oni su u stanju da preispituju sebe i da se pobune protiv sebe samih. Dokle god postaju svesni tih problema, oni mogu neprekidno da tragaju za istinom da bi ih razrešili i mogu da praktikuju pokajanje. Iako je taj napredak veoma spor, a rezultati minimalni, oni se u najskrivenijim dubinama svog srca neprestano menjaju. Ljudi ovog tipa uvek održavaju proaktivan i pozitivan stav i unutrašnju motivaciju, kao i stanje preokretanja samih sebe i pokajanja. Mada se ponekad nadmeću s drugima oko slave i statusa i u različitoj meri pokazuju neke manifestacije i postupke antihrista, nakon što dožive određena orezivanja, sudove i grdnje ili disciplinovanje od strane Boga, te iskvarene naravi bivaju u različitoj meri odbačene i preobražene. Glavni uzrok postizanja tih rezultata jeste taj što ljudi ovog tipa mogu duboko u svom srcu da se preispitaju i da razumeju svoje iskvarene naravi i pogrešne puteve kojima su išli i da se zatim preokrenu. Iako su promene, rast i dobici od tog njihovog preokretanja veoma mali, a napredak veoma spor, do te mere da ga možda ni oni sami ne primećuju, posle tri do pet godina takvih iskustava, oni mogu da osete neke promene u sebi, a to mogu da vide i ljudi oko njih. U svakom slučaju, postoji razlika između takvih ljudi koji imaju narav antihrista i onih koji jesu antihristi. Koja je glavna karakteristika u tom smislu? (Ljudi koji imaju narav antihrista sposobni su da se pokaju.) Kad učine nešto pogrešno, počine neki prestup ili se suoče sa orezivanjem, sudom i grdnjom, prekorom i disciplinovanjem, oni mogu da se pokaju. Čak i kad shvate da su učinili nešto pogrešno ili napravili grešku, u stanju su da preispitaju sebe i u svom srcu imaju stav osobe koja ume da se preokrene i da se pokaje. To je karakteristična razlika koja ljude s naravlju antihrista u potpunosti odvaja od antihrista.

Sažeti prikaz razlika između antihrista i ljudi koji imaju narav antihrista

Oni koji su antihristi žive su Sotone. Može se reći da oni žive kao Sotone; oni su đavoli i Sotone koji su ljudima vidljivi. Hajde, onda, da sumiramo suštinske razlike između antihrista i ljudi koji imaju narav antihrista. Jedan aspekt je njihov stav prema istini. Antihristi nipošto ne prihvataju istinu. Iako verbalno mogu da priznaju da su Božje reči istina, da su to pozitivne stvari i reči koje su ljudima korisne, da su kriterijum za sve pozitivne stvari i da ljudi treba da ih prihvate, da im se pokore i da ih primenjuju – iako sve to mogu da kažu – oni nipošto ne mogu da Božje reči sprovedu u delo. Zašto ih oni ne primenjuju? Zato što u svom srcu ne prihvataju istinu. Svojim ustima kažu da su Božje reči istina, ali s potpuno drugačijim motivom: oni to kažu da bi prikrili činjenicu da ne prihvataju istinu i da bi ljude naveli na stranputicu. Samo zato što antihristi mogu da izgovaraju reči i doktrine, ne znači da oni u svom srcu priznaju da su Božje reči istina. Oni istinu ne mogu da sprovedu u delo zato što u svom srcu temeljno ne prihvataju istinu Božjih reči; nisu spremni da prihvate istinu ni da je primenjuju da bi zakoračili u istina-stvarnost. S druge strane, ljudi s naravlju antihrista ne moraju nužno biti antihristi. Neki od njih mogu u različitoj meri da prihvate istinu i da joj se pokore, da se pokore pozitivnim stvarima i ispravnim rečima – to je jedna od razlika. Ljudi sa suštinom antihrista neprijateljski su nastrojeni prema istini i okreću joj leđa, dok neki ljudi sa naravlju antihrista mogu da prihvate i da primenjuju istinu. Kroz čitanje Božjih reči i kroz višegodišnje doživljavanje Božjeg dela, njihov stav prema istini može donekle da se promeni. Oni duboko u srcu osećaju da je istina dobra i da je ispravna, iako nisu sposobni da je sprovedu u delo. Stvar je naprosto u tome da oni istinu ne vole i da ih istina ne zanima, pa im je za njeno praktikovanje potrebno malo truda i borbe. Dakle, ljudi koji imaju narav antihrista, ali i nešto malo savesti i razuma, mogu u različitoj meri da prihvate istinu. U najmanju ruku, oni se duboko u svom srcu ne opiru istini, ona ih ne odbija i oni ne osećaju odbojnost prema njoj. Većina ljudi nalazi se u takvom stanju i pokazuje tu vrstu manifestacije prema istini. Ovakvim načinom opisivanja takvih ljudi, mi ih ne uvijamo u oblande, niti ih omalovažavamo. To je prilično objektivno, zar ne? (Jeste.) Još jedan aspekt ogleda se u njihovom razlikovanju sa stanovišta ljudskosti, to jest u razlikovanju na osnovu njihove savesti, razuma, kao i po tome da li je njihova ljudskost dobra ili zla. Svako ko ima zlu ljudskost, ko ne prihvata istinu i ima naročitu odbojnost prema istini, taj je definitivno bezvernik ili antihrist. Neki ljudi istinu ne vole naročito, niti su za nju zainteresovani. Kad drugi u zajedništvu razgovaraju o istini, oni postaju pospani i bezvoljni. Međutim, ljudi tog tipa nemaju zlu ljudskost i ne muče druge. Ako besediš o Božjim namerama, istina-načelima ili pravilima Božje kuće, oni to mogu da slušaju i spremni su da prihvate istinu i da streme ka njoj, ali ne moraju nužno biti u stanju da istinu sprovode u delo. Ako postanu starešine, možda neće moći da te vode ka razumevanju istine ili da te dovedu pred Boga, ali oni te nipošto neće mučiti. Takva je ljudskost onih ljudi koji imaju narav antihrista. U svakom slučaju, ljudskost ljudi sa naravlju antihrista nije toliko zla; oni mogu da u različitoj meri prihvate istinu. Nasuprot njima, antihristi ne samo što su lišeni savesti i razuma, već takođe imaju krajnje opaku ljudskost. Ljudi sa naravlju antihrista imaju osećaj savesti i nešto malo razuma, pa određene stvari mogu racionalno da rešavaju. Primera radi, u pogledu toga šta izabrati, na čiju se stranu staviti i drugih sličnih stvari prilikom suočavanja sa zahtevima Božje kuće, ophođenja prema raznim ljudima u crkvi i bavljenja pozitivnim i negativnim stvarima, oni takve stvari mogu da razlikuju i da naposletku donesu ispravne odluke na osnovu vlastite savesti. Ljudi tog tipa nemaju tako zlu ljudskost i relativno su dobrodušni. Postoji još jedna razlika, ona o kojoj smo maločas razgovarali, a to je da ima nekih ljudi sa naravlju antihrista koji mogu da prihvate istinu i koji, kad urade nešto pogrešno, mogu da razmisle o tome i imaju pokajničko srce. Nasuprot njima, antihristi nipošto ne pokazuju te dve manifestacije. Oni su tvrdoglavi i nepromenljivi zato što imaju odbojnost prema istini, zato što istinu ne prihvataju i što imaju krajnje opaku ljudskost. Ljudima tog tipa je nemoguće da preokrenu sebe i da dostignu pokajanje. Da li neko može iskreno da se pokaje uglavnom zavisi od toga da li poseduje savest i razum, kao i od njegovog stava prema istini. Ljudi sa naravlju antihrista, budući da nemaju zlu ljudskost, imaju ponešto savesti i razuma, mogu u različitoj meri da prihvate neke istine i imaju potencijal da se preokrenu. Dok prave greške i čine prestupe, oni mogu da se pokaju nakon što budu orezani. To određuje da ljudi sa naravlju antihrista imaju nadu da će biti spaseni, dok je antihriste nemoguće iskupiti; oni pripadaju sorti đavola i Sotone. Suštinske razlike između antihrista i ljudi sa naravlju antihrista svode se na tih nekoliko karakteristika. Da li je ovaj sažeti prikaz prilično objektivan? (Jeste.) Što se tiče ovih nekoliko karakteristika antihrista, detaljne manifestacije o kojima smo razgovarali objektivne su i usklađene s činjenicama, bez ijednog elementa omalovažavanja. Svi pripadnici Božjeg izabranog naroda susretali su se i svedočili tome; antihristi su naprosto takvi. Što se tiče ljudi koji imaju narav antihrista, takođe smo razotkrili razne njihove manifestacije, a sve su one vidljive ljudima i slažu se sa činjenicama, bez ikakvog uvijanja u oblande.

Ljudi sa naravlju antihrista imaju mnoge mane i defekte u svojoj ljudskosti i u različitoj meri takođe pokazuju razne iskvarene naravi. Te iskvarene naravi u svakom čoveku imaju neke očigledne karakteristične manifestacije. Neki ljudi su, na primer, posebno nadmeni, neki su naročito proračunati i lažljivi, neki su naročito nepopustljivi, neki posebno lenji i tako dalje. Ti izrazi su manifestacije ljudi sa naravlju antihrista i to su karakteristike ljudskosti takvih ljudi. Iako ti ljudi imaju nešto dobrote u svom srcu – prosto rečeno, oni su donekle dobrodušni – kada se s nečim susretnu, oni jasno vide da su interesi Božje kuće narušeni, ali, pošto se plaše da ne uvrede druge, oni postaju nalik kornjači koja se krije u svom oklopu, žive prema filozofiji Sotone i nisu spremni da se pridržavaju istina-načela. Mada duboko u sebi osećaju da ne bi trebalo da tako postupaju i da time čine nepravdu prema Bogu, oni ipak odlučuju da budu osobe koje ugađaju ljudima. Zašto je to tako? Zato što oni veruju da moraju da se oslone na Sotonine filozofije da bi živeli i opstajali i da jedino na taj način mogu da zaštite sebe. Stoga oni odlučuju da ugađaju drugima i da ne primenjuju istinu. U svom srcu osećaju da su zbog takvog postupanja nesavesni i lišeni ljudskosti; oni nisu ljudska bića i gori su od psa čuvara. Međutim, nakon što prekore sebe, kad se suoče s nekom drugom situacijom, oni se i dalje ne kaju i opet postupaju na isti način. Uvek su slabi i uvek imaju osećaj krivice. Šta to dokazuje? To dokazuje da, iako ljudi sa naravlju antihrista nisu i sami antihristi, njihova ljudskost ima problema i nedostataka, tako da oni svakako pokazuju mnogo iskvarenosti. Sudeći po sveukupnim manifestacijama jedne takve osobe, ona je u potpunosti neko ko ostaje nepromenjen u pogledu toga da ga je Sotona duboko iskvario; ona je upravo ono što Bog naziva Sotoninim semenom. Po čemu su ljudi sa naravlju antihrista bolji od antihrista? Precizno govoreći, iako ljudi koji imaju narav, ali ne i suštinu antihrista pokazuju razne iskvarene naravi Sotone i oni definitivno nisu zli ljudi. Njihova situacija slična je onoj kad se za nekoga obično kaže da nije ni izdajnik i zao čovek, niti je dobra osoba; radi se samo o tome da oni iskreno veruju u Boga, spremni su da se pokaju, mogu da prihvate istinu nakon što budu orezani i imaju neku pokornost. Iako nisu zli ljudi i još uvek imaju nadu da će ih Bog spasti, oni su daleko od merila da se plaše Boga i klone se zla, o kojem Bog govori! Neki ljudi u Boga veruju tri do pet godina i ostvarili su neke promene i napredak. Neki ljudi veruju u Boga osam do deset godina i uopšte nisu napredovali. Neki ljudi čak veruju u Boga dvadeset godina, bez ikakvih značajnih promena; još uvek su isti kakvi su bili i ranije. Tvrdoglavo se drže vlastitih predstava. Stvar je u tome da oni, zato što su čuli Božje reči i zato što su sputani raznim pravilima i propisima Božje kuće, nisu pravili velike greške, nisu činili zla dela kojima bi naneli ozbiljne gubitke Božjoj kući i nisu izazvali velike katastrofe. Bog na kraju sigurno neće moći da spase sve ljude koji imaju narav antihrista. Većina njih su verovatno službenici i neki od njih će definitivno biti eliminisani. U svakom slučaju, iako oni nisu zli, to su ljudi sa slabom ljudskošću. Njihovi ishodi i odredišta sigurno neće biti isti. To sve zavisi od toga da li oni mogu da prihvate istinu i kako biraju svoj put. Neki ljudi kažu: „Tvoje su reči kontradiktorne. Zar nisi rekao da ti ljudi mogu da se preokrenu i da se pokaju?” Ono što sam hteo da kažem jeste da ti ljudi, u određenim kontekstima i u različitim okruženjima, mogu u različitoj meri da prihvate istinu. Šta znači „u različitoj meri”? To znači da neki ljudi ostvare malu promenu nakon što u Boga veruju tri do pet godina, a značajnu promenu nakon 10 do 20 godina. Neki ljudi veruju u Boga 10 do 20 godina, a još uvek su isti onakvi kakvi su bili kada su prvi put počeli da veruju i stalno uzvikuju: „Moram da se pokajem, moram da se odužim Bogu za ljubav!”, ali se u stvarnosti uopšte ne menjaju. Samo zato što imaju osećaj savesti oni imaju tu želju u srcu i spremni su da se preokrenu i da se pokaju. Spremnost, međutim, nije isto što i sposobnost da se istina primenjuje, niti je isto što i ulazak u stvarnost. Spremnost samo znači ne opirati se istini, nemati odbojnost prema istini, ne klevetati otvoreno istinu, ne suditi, ne osuđivati, niti otvoreno huliti na Boga – to su samo te manifestacije. Ali to ne znači da je neko sposoban da se uistinu pokori i da primenjuje istinu, niti da je sposoban da se pobuni protiv tela i vlastitih želja. Je li to objektivna činjenica? (Jeste.) Stvari stoje upravo tako. Ako neko u svojoj ljudskosti ima nešto savesti i razuma i pomalo pokajničko srce, to ne znači da on nema iskvarenu narav. Ljudi koji imaju narav antihrista suštinski se razlikuju od antihrista, ali to ne znači da su oni ljudi koji istinu mogu da prihvate i da joj se pokore. To takođe ne znači da su oni ljudi sa istina-stvarnošću, niti da su ljudi koje Bog voli. Postoje suštinske razlike između ta dva aspekta; oni su potpuno različiti. U poređenju sa antihristima, ljudi koji imaju narav antihrista sigurno su mnogo bolji u pogledu svoje ljudskosti, svog stava prema istini i stepena svog pokajanja. Međutim, merilo po kojem Bog odmerava ljude nije zasnovano na tome koliko se oni razlikuju od antihrista; to nije merilo. Bog odmerava čovekovu ljudskost, odmerava da li on ima savest i razum, da li voli i prihvata istinu, da li svoju dužnost obavlja odano, da li se pokorava Bogu i da li može da zadobije istinu i da dostigne spasenje. To su merila po kojima Bog odmerava ljude. Bog je postavio razne zahteve pred one koji imaju narav antihrista. Te zahteve Bog koristi da bi odmeravao ljude sa naravlju antihrista u cilju njihovog spasavanja. Kad to ovako kažem, vi to razumete, zar ne? Kao prvo, mora da ti bude jasno da, dokle god možeš da prihvatiš istinu, ti nisi antihrist, ma koliko od naravi antihrista da imaš. Iako nisi antihrist, to ne znači da si neko ko se pokorava Bogu. To što te istina ne odbija i što nemaš odbojnost prema istini ne znači da si ti neko ko istinu primenjuje i pokorava joj se. To što imaš nešto savesti i razuma, što si relativno dobrodušan i što imaš bolju ljudskost od antihrista ne mora nužno da znači da si ti dobra osoba. Merilo za ocenjivanje da li je neka osoba dobra ili loša ne zasniva se na ljudskosti antihrista. Ma koliko loših stvari da urade, antihristi to nikada ne priznaju, niti se kaju zbog toga, već se i dalje ponašaju na isti način; nikada se ne vraćaju nazad i do kraja se suprotstavljaju Bogu. Mada neki ljudi sa naravlju antihrista iskreno žele da se preokrenu i pokaju, to što se donekle preokrenu ne znači da su se uistinu pokajali. To što je neko rešen da se pokaje ne znači da je sposoban da razume istinu, da zadobije istinu i da zadobije život.

Neki ljudi kažu: „Nisam antihrist, što znači da sam bolji od antihrista i da nisam tako duboko iskvaren kao antihristi.” Da li su te reči ispravne? Da li je ovo iskrivljeno shvatanje? (Jeste.) Ljudi sa naravlju antihrista su po svojoj iskvarenoj naravi identični antihristima, ali je njihova priroda-suština drugačija. Razmislite o tome – da li je ova izjava tačna? (Jeste.) Onda je objasnite. (Ljudi sa naravlju antihrista imaju iskvarene naravi baš kao i antihristi. I jedni i drugi imaju nadmene i rđave naravi, i jedni i drugi streme ka statusu. Međutim, njihova ljudskost-suština je različita. Ljudi sa naravlju antihrista imaju malo osećaja savesti i razuma i mogu u različitoj meri da prihvate istinu. Oni nemaju odbojnost prema istini, niti je mrze. S druge strane, ljudi sa suštinom antihrista imaju zlonamernu ljudskost-suštinu. Oni nemaju osećaj savesti, imaju odbojnost prema istini i mrze istinu. Oni se neće pokajati.) Ako svi imaju iskvarene naravi, zašto onda ljude sa suštinom antihrista Bog karakteriše kao antihriste i kao Svoje neprijatelje? (To se uglavnom zasniva na njihovom stavu prema istini. Antihristi imaju odbojnost prema istini i mrze je, a mržnja prema istini je zapravo mržnja prema Bogu.) Ima li još nešto? (Suština antihrista je suština đavola.) Da li se ljudi koji imaju suštinu đavola mogu nadati da će biti spaseni? (Ne.) Ti ljudi uopšte ne prihvataju istinu i ne mogu da budu spaseni. Budući da oba tipa ljudi imaju iskvarene naravi, koja je razlika između onih koji mogu i onih koji ne mogu da budu spaseni? Gledano samo sa aspekta njihovih iskvarenih naravi, te dve vrste ljudi su iste, pa zašto onda antihristi ne mogu da budu spaseni, dok za ljude koji imaju narav, ali ne i suštinu antihrista, još uvek postoji tračak nade da mogu biti spaseni? (Ljudi sa naravlju antihrista nisu isti kao antihristi, koji su tako neprijateljski nastrojeni prema istini i pozitivnim stvarima. Mada ni oni istinu ne vole baš naročito, njih istina ne odbija i oni mogu da je u različitoj meri prihvate i da se malo po malo menjaju. Štaviše, njihova ljudskost ima nekakav osećaj savesti, za razliku od antihrista koji nemaju osećaj stida.) Nada u spasenje leži upravo tu; to je suštinska razlika. Sudeći po suštini antihrista, ljude tog tipa je nemoguće iskupiti i za njih nema nade da će biti spaseni. Ne možeš da ih spaseš čak i ako to želiš; oni ne mogu da se promene. To nisu obični ljudi sa iskvarenom naravlju Sotone, već su to ljudi sa život-suštinom đavola i Sotone. Osobe tog tipa nipošto ne mogu biti spasene. Nasuprot njima, koja je suština običnih ljudi sa iskvarenim naravima? Oni samo imaju iskvarene naravi; oni, međutim, poseduju određenu količinu savesti i razuma i mogu da prihvate neke istine. To znači da istina može imati određeno dejstvo na te ljude, što im daje nadu da će biti spaseni. Bog spasava upravo osobe tog tipa. Antihristi nipošto ne mogu biti spaseni, ali mogu li da budu spaseni ljudi koji imaju narav antihrista? (Mogu.) Ako kažemo da oni mogu da budu spaseni, to nije objektivno. Možemo samo reći da oni imaju nadu da će biti spaseni – to je relativno objektivno. Na kraju krajeva, da li neka osoba može da bude spasena zavisi od nje same. To zavisi od toga da li ona može iskreno da prihvati istinu, da primenjuje istinu i da se pokorava istini. Prema tome, jedino se može reći da osoba tog tipa ima nadu da će biti spasena. Zašto onda za antihriste nema nade da budu spaseni? Zato što su to antihristi; njihova priroda je priroda Sotone. Oni su neprijateljski nastrojeni prema istini, mrze Boga i uopšte ne prihvataju istinu. Može li Bog, uprkos tome, da ih spase? (Ne može.) Bog spasava iskvarena ljudska bića, a ne Sotonu i đavole. Bog spasava one koji prihvataju istinu, a ne bagru koja istinu mrzi. Je li to sada jasno? (Jeste.) Mi u zajedništvu ovako razgovaramo da bismo izbegli da neki ljudi imaju iskrivljeno shvatanje. Kad nauče da antihriste razlikuju od ljudi sa naravlju antihrista, neki ljudi za sebe misle da nisu antihristi i da to znači da su u bezbednoj zoni, da su zaista obezbedili sebi utočište i da u budućnosti sigurno neće biti uklonjeni, proterani ni eliminisani. Da li je to iskrivljeno shvatanje? Ako neko ima nadu da će biti spasen, to ne znači da će zaista i biti spasen. Ta nada još uvek zahteva od ljudi da krenu i da to dograbe. Tvoj stav prema istini razlikuje se od stava antihrista. Ti nemaš odbojnost prema istini ili ti je ljudskost neznatno bolja od ljudskosti antihrista; poseduješ nešto od osećaja savesti, relativno si dobrodušan, ne činiš nažao drugima, znaš da se pokaješ kad uradiš nešto pogrešno i možeš da se preokreneš. Samim tim što poseduješ tih nekoliko odlika znači da imaš osnovne uslove da prihvatiš istinu, da je primenjuješ i da dostigneš spasenje. Ali to što nisi antihrist ne znači da ćeš biti spasen. Nisi antihrist, ali si još uvek iskvareno ljudsko biće. Mogu li sva iskvarena ljudska bića da budu spasena? To nije obavezno. Čak i ako neko nije antihrist ni zla osoba, dokle god ne stremi ka istini, on ne može da bude spasen. Božje spasavanje ljudi postiže se kroz njihovo prihvatanje i stremljenje ka istini. Iskvarene ljudske naravi suprotstavljene su Bogu. Dokle god su u nekom čoveku prisutne iskvarene naravi, on i dalje može da se buni protiv Boga, da poriče Boga, da Ga izda i tome slično. Stoga on mora da prihvati sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanja Božjih reči; potrebno mu je snabdevanje i usmeravanje Božjih reči, potrebno mu je Božje orezivanje, disciplinovanje i kažnjavanje i tako dalje – ništa od ovih poslova koje Bog obavlja ne sme da nedostaje. Prema tome, da bi se postiglo spasenje potrebno je, s jedne strane, Božje delo, a pored toga ljudi moraju imati rešenost da sarađuju. Moraju biti u stanju da trpe nedaće i da plaćaju cenu, da zakorače u istina-stvarnost nakon što razumeju istinu i tako dalje. To je jedini način da zadobiju Božje spasenje poslednjih dana i da se, na osnovu razumevanja istine, primi neverovatno redak blagoslov usavršavanja od strane ovaploćenog Boga. To je tako jednostavno. U redu, hajde da ovim završimo razgovor u zajedništvu na ovu temu.

Trinaesta stavka: Zaštitite Božji izabrani narod od toga da ga antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu i da mu nanose ozbiljnu štetu i omogućite mu da raspozna antihriste i da ih u srcu napusti.

Nekoliko zadataka koje starešine i delatnici moraju da obave nakon što ustanove da antihristi ometaju crkvu

U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati o glavnoj temi. Naš razgovor o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika je završen. Na ovom zajedništvu, raspravljaćemo o trinaestoj odgovornosti: „Zaštitite Božji izabrani narod od toga da ga antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu i da mu nanose ozbiljnu štetu i omogućite mu da raspozna antihriste i da ih u srcu napusti.” Trinaesta odgovornost obuhvata temu koja se tiče načina na koji starešine i delatnici treba da se ophode prema antihristima. Šta bi starešine i delatnici trebalo da urade kad se u crkvi pojave antihristi? Kao prvo, ova odgovornost kaže da, prilikom rešavanja takvih problema, starešine i delatnici moraju da istupe da bi braću i sestre zaštitili od toga da ih antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu i nanose im ozbiljnu štetu. To je prvi zadatak koji oni moraju da obave. Što se tiče načina na koji antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu i nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu, o tome smo već mnogo razgovarali u zajedništvu, tako da ovaj sadržaj neće biti glavna tema našeg današnjeg razgovora. Danas ćemo se fokusirati na odgovornosti koje starešine i delatnici moraju da ispune i na poslove koje moraju da obave kad se suoče s tim ponašanjima i postupcima antihrista, da bi Božji izabrani narod zaštitili od nanošenja štete. Kao prvo, starešine i delatnici moraju Božji izabrani narod da zaštite od ometanja, zaluđivanja, kontrole i nanošenja ozbiljne štete od strane antihrista – to je jedna od odgovornosti starešina i delatnika. Šta znači „jedna od odgovornosti”? To znači da, među mnogim zadacima koje starešine i delatnici preduzimaju, zaštita Božjeg izabranog naroda kako bi mu se omogućilo da vodi normalan crkveni život, bez ometanja i nanošenja ozbiljne štete od strane antihrista, predstavlja važan zadatak. To je takođe neizbežan zadatak, za koji oni ne mogu da izbegnu sopstvenu odgovornost. Starešine i delatnici treba da pridaju važnost tome i ne treba to da zanemaruju. Očuvanje normalnog odvijanja crkvenog života veoma je važan zadatak i najpreči je među svim ostalim crkvenim poslovima. To je takođe odgovornost starešina i delatnika. Osnovni posao starešina i delatnika jeste da Božji izabrani narod uvedu u istina-stvarnosti. Kad Sotona i antihristi dođu da ometaju i zaluđuju ljude i da se s Bogom nadmeću oko Njegovog izabranog naroda, starešine i delatnici treba da ustanu i da razotkriju antihriste kako bi Božji izabrani narod mogao da ih raspozna, treba da nateraju antihriste da pokažu svoje pravo lice i da ih zatim uklone iz crkve. To ima za cilj sprečavanje kontrole i nanošenja ozbiljne štete Božjem izabranom narodu od strane antihrista. To je odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune tokom obavljanja crkvenog rada. Šta, dakle, znači sprečavati te stvari? Kako te stvari treba sprečavati? Izraz „sprečavati” doslovno znači u najvećoj mogućoj meri onemogućiti da se nešto desi. Šta je ovde ključni detalj? Onemogućavanjem da se incidenti dogode postiže se prevencija. Prilikom rešavanja incidenata sa antihristima, primarni zadatak starešina i delatnika jeste da u najvećoj mogućoj meri antihristima onemoguće da ometaju, zaluđuju, kontrolišu i nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu. Oni moraju da Božji izabrani narod, koliko god je to moguće, zaštite od toga da im antihristi nanesu štetu. To je ključni zadatak koji starešine i delatnici treba da obave i to je ono što moramo da razjasnimo tokom ovog našeg razgovora o trinaestoj odgovornosti. Kako se, dakle, Božji izabrani narod može zaštititi? Tako što će se onemogućiti pojava tih zlih dela koja čine antihristi. Postoje mnogi načini i metodi da se antihristi zaustave, kao što su njihovo razotkrivanje, orezivanje, detaljna analiza i ograničavanje. Ima li još šta? (Proterivanje.) To je poslednji korak. Kada braća i sestre još uvek ne poseduju razboritost i ne znaju da je neko antihrist, a starešine i delatnici su ga već prepoznali kao takvog, pa tu osobu direktno proteraju, ljudi lišeni razboritosti mogli bi da razviju predstave i sudove o tome, a neki bi mogli i da posrnu. U takvim slučajevima, šta starešine i delatnici treba da urade? Šta sam maločas pomenuo? (Razotkrivanje, orezivanje, detaljna analiza i ograničavanje.) Imate li ikakve dobre metode da antihristima onemogućite da čine zlo? Da li je nadzor nad njima dobar metod? Da li se to ubraja u efikasne načine i metode koji su u skladu s načelima? (Da.) Koji je prikladan način postupanja prema antihristima? Može li podvrgavanje sudu, grdnji, kušnjama i oplemenjivanju delovati na antihriste? (Ne može.) A zašto ne može? (Antihristi ne prihvataju istinu; oni imaju odbojnost prema njoj.) Antihristi imaju odbojnost prema istini i ne prihvataju je, tako da nije prikladno koristiti kušnje, oplemenjivanje, sud i grdnju prilikom bavljenja antihristima. Štaviše, Bog na njima ne obavlja tu vrstu posla. Ta ideja nije prikladna, tako da ovaj metod definitivno neće upaliti. Koji je onda metod prikladan? Mnogi ljudi koji su od antihrista pretrpeli veliku štetu užasno ih mrze i veruju da bi antihristima trebalo suditi, da bi ih trebalo osuditi i javno razgolititi. Oni misle da antihriste treba naterati da u crkvi otvoreno priznaju svoje greške, da ispovede svoje grehe i da budu potpuno osramoćeni. Mislite li da bi usvajanje tih metoda bilo prikladno? (Ne.) Ako uzmemo u obzir suštinu antihrista, preduzimanje takvih postupaka zapravo ne bi bilo preterano – kako god da se postupa prema đavolima, to je u redu i može se raditi onako uzgred, kao kad zgazite neku bubu. Čini se, dakle, da starešine i delatnici to rade sa ciljem koji je sasvim legitiman i korektan, ali ima li nekih problema u vezi s tim metodama? Da li je taj posao unutar okvira odgovornosti starešina i delatnika? Je li takvo postupanje u skladu s načelima ili nije? (Nije.) Očigledno je da ono nije u skladu s načelima. Odakle potiču načela? (Iz Božjih reči.) Tako je. Iako su mete takvih postupaka antihristi – đavoli – metodi ipak treba da budu u skladu s načelima i sa Božjim zahtevima, zato što starešine i delatnici, čineći to, ispunjavaju svoje odgovornosti, a ne bave se rešavanjem svojih ličnih ili porodičnih problema.

I. Razotkrivanje

Bavljenje antihristima i sprečavanje antihrista da čine zlo, zaluđuju i nanose štetu pripadnicima Božjeg izabranog naroda jeste odgovornost starešina i delatnika. Cilj je da se spreči nanošenje štete Božjem izabranom narodu, a ne da se bilo ko podvrgne mučenju, niti da se iskoristi prilika da se prema ikome izvrši odmazda, a pogotovo ne da se protiv ikoga sprovodi kampanja. Koje, dakle, zadatke starešine i delatnici treba da preduzmu kako bi antihriste u najvećoj mogućoj meri sprečili da čine zlo? Prvi zadatak jeste da ih razotkriju. Koja je svrha njihovog razotkrivanja? (Da se pomogne ljudima da razviju razboritost.) Tako je. Svrha je da se Božjem izabranom narodu pomogne da raspozna suštinu antihrista, da se ti ljudi učine sposobnim da se iznutra distanciraju od antihrista, umesto da ih oni zaluđuju, i da – kad antihristi pokušaju da ih navedu na stranputicu i da ih kontrolišu – oni budu sposobni da ih aktivno odbace, umesto da antihristima omoguće da manipulišu i poigravaju se njima. Da li je, dakle, važno razotkriti ih? (Jeste.) Veoma je važno razotkriti ih, ali moraš precizno da ih razotkriješ. Kako bi ih, dakle, trebalo razotkrivati? Šta treba da bude osnova njihovog razotkrivanja? Da li je u redu etiketirati ih proizvoljno? Da li je u redu nepromišljeno ih osuditi bez ikakvog osnova? (Nije.) Dakle, na koji način treba da ih precizno razotkrijete kako biste postigli cilj zaštite Božjeg izabranog naroda? (Kao prvo, moramo ih objektivno i istinito razotkriti na osnovu činjenice da su počinili zla dela. Pored toga, moramo ih razotkriti i detaljno analizirati u skladu s Božjim rečima.) Te dve izjave pogađaju pravo u centar; oba aspekta su nužna. Kao prvo, mora postojati činjenični dokaz. O njihovoj suštini morate suditi i morate je okarakterisati na osnovu pogrešnih reči i postupaka, te apsurdnih misli i stanovišta koje antihristi pokazuju. Najvažnija stvar je, međutim, da ih raspoznate i detaljno analizirate na osnovu Božjih reči. Na koje Božje reči treba da se pozovete? Koje su reči najdirektnije i najbritkije? (Reči koje razotkrivaju antihriste.) Tako je; morate pronaći neke reči koje raskrinkavaju antihriste da biste ih primereno i nepristrasno razotkrili i da biste izvukli poređenja, a da pritom obezbedite apsolutnu preciznost. Kada to budu čuli, braća i sestre će razumeti; momentalno će steći razboritost prema osobi o kojoj je reč i paziće se od nje. Sa razboritošću u srcu, oni će prema toj osobi osetiti odbojnost: „Dakle, na kraju se ispostavilo da je on ipak antihrist! Ranije mi je pomagao i čak mi je činio neke usluge. Mislio sam da je dobra osoba. Kroz ovu detaljnu analizu i razgovor u zajedništvu, razotkrivena je njegova dvoličnost i njegove suštinske manifestacije antihrista, što nam je svima pomoglo da uvidimo da je ta osoba opasna. Božje su ga reči tako precizno razotkrile! On nije dobra osoba. Govori lepe stvari i čini se da s njegovim postupcima nema nikakvih problema, ali nakon razotkrivanja njegove suštine, sada je očigledno da je on zaista antihrist.” Sudeći po tome kako su se misli ljudi preobrazile, kada starešine i delatnici obavljaju delo razotkrivanja antihrista, oni antihristima u najvećoj mogućoj meri onemogućavaju da zaluđuju i ometaju Božji izabrani narod. Naravno, oni takođe ispunjavaju odgovornost zaštite Božjeg izabranog naroda od kontrole i nanošenja ozbiljne štete od strane antihrista. Jedan od svojih zadataka oni obavljaju na praktičan način. Koji je to zadatak? Razotkrivanje antihrista. Rad na razotkrivanju antihrista predstavlja jedan od zadataka koje starešine i delatnici moraju da izvršavaju radi zaštite Božjeg izabranog naroda. Što se tiče raznih zadataka koje starešine i delatnici moraju da obave, ovde ih nećemo navoditi prema njihovom obimu ili rezultatima koji se njima postižu; hajde da najpre porazgovaramo o radu na „razotkrivanju”. Razotkrivanje priroda-suštine antihrista obuhvata razotkrivanje namera, ciljeva i posledica kontinuiranih zlodela kojima oni ometaju i prekidaju rad crkve; razotkrivanje načina na koji antihristi, dok vrše funkciju starešine i delatnika, uopšte ne obavljaju nikakav stvarni crkveni posao i zanemaruju život-ulazak Božjeg izabranog naroda; razotkrivanje onog ružnog lica antihrista – da su to ljudi koji uopšte ne poznaju sami sebe, nikada ne primenjuju istinu i samo govore reči i doktrine da bi zaluđivali ljude; kao i razotkrivanje raznih njihovih izreka i postupaka, kako pred ljudima, tako i iza njihovih leđa. Detaljnim razotkrivanjem tih aspekata pokazuje se pravo lice antihrista kao Sotona i đavola. Ovo je važan zadatak koji starešine i delatnici moraju da preduzmu. Šta, dakle, starešine i delatnici treba da imaju da bi obavili taj zadatak? Pre svega, treba da imaju izvestan osećaj bremena, zar ne? (Da.) Kada starešine i delatnici ponesu tu odgovornost, oni često misle: „Taj čovek je antihrist. Neka braća i sestre često odlaze kod njega s pitanjima, uvek su bliski i imaju dobre odnose s njim. Pošto ih je taj čovek zaludeo, mnogi ljudi ga naročito smatraju svojim idolom. Šta treba da uradimo povodom toga?” Oni dolaze pred Boga da se mole, često svesno tragaju za Božjim rečima koje razotkrivaju antihriste i žele da se u tom smislu naoružaju istinom. Potom traže od Boga da odredi pravo vreme ili pak sami gledaju da nađu odgovarajuće vreme i priliku da o toj stvari u zajedništvu razgovaraju s braćom i sestrama. Na sve to gledaju kao na vlastito breme i važan sledeći zadatak koji treba da preduzmu. Neprestano se pripremaju, traže i mole Boga da im dâ smernice; stalno su u takvom stanju uma i u takvom raspoloženju. To je ono što se podrazumeva pod osećajem bremena. Nakon što neko vreme vrše pripreme s takvim bremenom, moraju da sačekaju da sazru uslovi. U najmanju ruku, moraju sačekati da barem dvoje-troje ljudi stekne stvarnu razboritost u pogledu tog antihrista, pre no što počnu da ga razotkrivaju. Ako isključivo na osnovu vlastitih osećanja ustanove da bi neka osoba mogla da bude antihrist, ali ne mogu da prozru da li je ona zaista antihrist ili nije, oni tada ne smeju da postupaju brzopleto. Ukratko, pri obavljanju ovog zadatka, oni će zasigurno imati Božje smernice i prosvećenje. To je ono što znači obavljati stvaran posao i ispunjavati odgovornosti starešine i delatnika.

II. Orezivanje

Iako su, kada se završi sa razotkrivanjem antihrista, braća i sestre stekli izvesnu sposobnost raspoznavanja, antihristi će, pre no što ih u potpunosti izvedu na svetlost dana, neminovno raditi još više na zaluđivanju i ometanju braće i sestara, usled čega će ih još veći broj ljudi gledati kao idole, obožavati ih i slediti. Time se u velikoj meri odlaže ulazak Božjeg izabranog naroda na pravi put verovanja u Boga, sprečava se njegov život-ulazak i nanosi mu se znatna šteta. Stoga, kad antihristi počnu da zaluđuju i ometaju braću i sestre ili kad svojim rečima i postupcima jasno krše istina-načela, drugi zadatak koji starešine i delatnici moraju da preduzmu jeste da prikupe dokaze i da odmah istupe kako bi ih orezali i u skladu s Božjim rečima razotkrili njihova zlodela, tako da braća i sestre mogu da raspoznaju i da prozru pravo lice antihrista. To je neizostavna odgovornost zaštite Božjeg izabranog naroda i rada Božje kuće. Starešine i delatnici ne treba da sede skrštenih ruku, niti da se prave da to ne vide; treba odmah da iskoriste prilike koje im se pružaju, da ukažu na incidente, da istupe i da orežu antihriste, te da precizno razotkriju njihove postupke, ambicije, želje i suštinu. Naravno, potrebno je takođe i da se antihristi preciznije okarakterišu kao osobe, da bi braća i sestre to jasno uvideli i da bi to saznali i sami antihristi, kao i da bi antihristi shvatili da nisu baš svi lišeni sposobnosti raspoznavanja u vezi s njima i da ne mogu baš sve ljude da prave budalama – da ima barem nekih ljudi koji mogu da prozru njihove postupke i ponašanje, njihove skrivene ambicije i želje, kao i njihovu suštinu. Naravno, cilj orezivanja antihrista nije samo u tome da se rečima razotkrije njihova suština. Koji je cilj još važniji od toga? (Kao prvo, cilj je da se braći i sestrama pomogne da razviju sposobnost raspoznavanja, kao i da se ograniče zla dela antihrista.) Tačno. Cilj je da se antihristi ograniče, kako bi, dok rade stvari kojima zaluđuju i ometaju ljude, imali određene skrupule i osećali neki strah; cilj je da se podvrgnu ograničenjima i donekle obuzdaju, kako se ne bi usudili da se ponašaju nepromišljeno; da im se stavi do znanja da Božja kuća ne samo što poseduje istinu i da u njoj vlada istina, već da ima i upravne odluke, te da nije izvodljivo da se Božjoj kući ponašaju bezobzirno i kao tirani, da ugrožavaju interese Božje kuće i da nanose štetu Božjem izabranom narodu; cilj je takođe i da im se stavi do znanja da će odgovarati za nepromišljeno počinjena nedela kojima se ometa rad crkve i narušava život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Dok pravovremeno orezuju antihriste, starešine i delatnici takođe moraju da istupe i da ih razotkriju, čime će ljudima pomoći da razviju sposobnost da ih raspoznaju i da prozru ambicije, želje, namere i ciljeve antihrista. Time se, naravno, ujedno štiti Božji izabrani narod i brane interesi Božje kuće. Sve su to stvari koje starešine i delatnici moraju imati u vidu, a obavljanje tih poslova spada u okvir njihovih odgovornosti; oni ih ne smeju zanemarivati, niti se prema njima nemarno odnositi. Ako starešine i delatnici otkriju antihriste u crkvi, oni treba stalno da budu na oprezu u vezi sa rečima, postupcima i zabludama koje oni šire iza kulisa, i moraju praktikovati njihovo orezivanje i razotkrivanje. To je jedan od zadataka starešina i delatnika na zaštiti Božjeg izabranog naroda od ometanja i štete koju mu nanose antihristi.

III. Detaljna analiza

Koji je sledeći zadatak starešina i delatnika? Detaljno analiziranje. Detaljna analiza je gotovo identična razotkrivanju, ali se oni međusobno razlikuju po svom stepenu. Kada je u reč o detaljnoj analizi, tu se ne radi o prostom razotkrivanju činjenica, pravog stanja ili pozadine; ona obuhvata i pitanje karakterizacije, to jest, njome je obuhvaćena i narav antihrista, to glavno i suštinsko pitanje. Detaljno analizirajte njihov odnos prema Bogu, istini, vlastitoj dužnosti i radu Božje kuće, kao i njihove motive, namere i cilj njihovog širenja zabluda – razloge zbog kojih oni to čine – pa kroz njihove misli, stanovišta, njihove reči i postupke, kao i naravi i manifestacije koje pokazuju, raspoznajte kakva im je zapravo suština. Sve to treba uporediti s Božjim rečima i objasniti, kako bi braća i sestre mogli da steknu dublje razumevanje antihrista i kako bi iz praktične perspektive jasno uvideli zbog čega zapravo antihristi govore i rade takve stvari pred njima, kakvo je Božje stanovište o takvim ljudima i kako ih On karakteriše. Naravno, starešine i delatnici takođe treba da kažu braći i sestrama da se distanciraju od antihrista i da ih odbace, kao i da paze da ih antihristi ne zaluđuju svojim postupcima, ponašanjem, rečima i stanovištima, tako da pogrešno razumeju Boga, da se čuvaju i distanciraju od Boga, da odbace Boga, pa čak i da u sebi sude Bogu i osuđuju Ga, kao što to čine antihristi. Cilj detaljne analize, kao i drugih zadataka kao što su razotkrivanje i orezivanje, jeste da se antihristima onemogući da zaluđuju, ometaju i nanose štetu Božjem izabranom narodu. Cilj je da se Božji izabrani narod zaštiti od nanošenja ozbiljne štete od strane antihrista i od skretanja s pravog puta verovanja u Boga. Kad Božji izabrani narod bude jasno sagledao činjenice i pravu situaciju u vezi sa načinom na koji antihristi ometaju crkvu, kao i suštinu antihrista, oni ga više neće zaluđivati ni kontrolisati. Čak i ako im se neki smetenjaci i glupaci budu u sebi i dalje divili i pravili idole od njih, ako i dalje budu komunicirali i bivali sve bliskiji s njima, antihristi više neće moći da prave velike probleme. Jedino će moći da glupim ljudima čine neke stvari, ali uopšte neće moći da utiču na život-ulazak onih koji iskreno veruju u Boga, pa tako neće moći da ometaju i prekidaju rad crkve. Dostizanje ovog nivoa jeste nešto što bi starešine i delatnici trebalo da mogu da ostvare. Drugim rečima, ljudima koji iskreno veruju u Boga, koji su voljni da obavljaju svoje dužnosti i koji vole istinu, oni moraju da obezbede normalan crkveni život i ispunjenje vlastitih dužnosti. U isto vreme, oni takođe moraju biti u stanju da se postaraju da ti ljudi budu zaštićeni od zaluđivanja i ometanja od strane antihrista, kao i da odbace antihriste. Time se antihristima u najvećoj meri onemogućava da čine zlodela i ometanja, i u potpunosti postiže efekat zaštite Božjeg izabranog naroda. Naravno, ma koliko da efikasno radiš svoj posao i ma koliko temeljno da govoriš, neminovno će biti glupih ljudi, ljudi lošeg kova i smetenjaka koji ne mogu da odbace antihriste i koji će im se u srcu i dalje diviti i ugledati se na njih. Međutim, većina ljudi će dostići nivo na kojem mogu da odbace antihriste. Ako starešine i delatnici mogu da to postignu, oni će time već u najvećoj meri zaštititi Božji izabrani narod i u potpunosti postići željeni rezultat. A što se tiče onih glupaka koji istinu ne mogu da razumeju ma kako da im se besedi o njoj, ako su i dalje u stanju da malo službuju, treba im pružiti malo nege i pomoći, kao i još malo ljubavi, strpljenja i tolerancije. To znači raditi ono što treba da se uradi, a to je ujedno u skladu s načelima. Ima li mnogo starešina i delatnika koji mogu da budu u skladu s tim merilom? (Nema.) Stoga se mora uložiti najveći mogući napor; morate neumorno i u najvećoj meri da štitite Božji izabrani narod. Šta znači „u najvećoj meri”? To znači da morate učiniti sve što je moguće da biste besedili o istina-načelima koja razumete i da biste predstavili već prikupljene dokaze – razne manifestacije zlih dela antihrista – a onda te dokaze povezali s Božjim rečima koje razotkrivaju antihriste i zatim u zajedništvu razgovarali o njima i detaljno ih analizirali. Sve to ima za cilj da braća i sestre jasno sagledaju pravo činjenično stanje, da raspoznaju i prozru suštinu antihrista, te da spoznaju stav Boga prema antihristima. To je važan zadatak koji starešine i delatnici moraju da preduzmu.

IV. Ograničavanje

Šta je sledeći zadatak koji starešine i delatnici moraju da obave? To je ograničavanje. Zadatak „ograničavanja” lako je obaviti; on obuhvata usvajanje nekih posebnih mera da bi se postigao rezultat ograničavanja. Primera radi, antihristi stalno izgovaraju reči i doktrine, uvek uzdižu sami sebe, ponekad omalovažavaju druge, na skupovima često svedoče o tome kolika su stradanja podneli i kakve su doprinose dali u Božjoj kući, te bestidno svedoče o sebi samima, govore o tome kako im se drugi dive, koliko su bolji od drugih, koliko su jedinstveni i tome slično. Starešine i delatnici treba da daju sve od sebe kako bi ograničili razna zlodela kojima antihristi zaluđuju i kontrolišu Božji izabrani narod, umesto da im neprestano povlađuju. Treba da ograniče vreme njihovog izlaganja, kao i teme o kojima diskutuju. Pored toga, što se tiče postupaka antihrista, kako u javnosti tako i privatno, poput pružanja sitnih usluga ljudima da bi ih privukli na svoju stranu, sejanja razdora, širenja predstava i negativnih opaski i tome slično, starešine i delatnici ne treba da se ponašaju kao da su gluvi ili slepi. Oni treba odmah da shvate postupke antihrista; čim otkriju ponašanja kojima antihristi zaluđuju i ometaju druge, treba odmah da razotkriju i detaljno analiziraju ta ponašanja, te da antihristima nametnu ograničenja i da im ne dozvole da idu okolo i da zaluđuju ljude i ometaju rad crkve. Je li to jedan od važnih zadataka koje starešine i delatnici treba da obave? (Jeste.) Možeš li da zlodela antihrista ograničiš samo njihovim orezivanjem, razotkrivanjem i detaljnim analiziranjem? (Ne.) Ne možeš na taj način da ih ograničiš, jer oni su Sotone i đavoli. Dokle god im ruke i noge nisu vezane, a usta čvrsto zatvorena, oni će širiti zablude i izgovarati đavolske reči kojima ometaju ljude. Starešine i delatnici moraju odmah preduzeti mere kako bi ih ograničili; naročito kad oni šire zablude kojima zaluđuju i ometaju ljude, starešine i delatnici moraju blagovremeno da ih prekinu i zaustave. Takođe moraju da omoguće Božjem izabranom narodu da raspozna i da jasno vidi pravo lice antihrista. To je stvaran posao koji starešine i delatnici treba da obave.

V. Nadzor

Nakon ograničavanja antihrista, sledeće što treba preduzeti jeste nadzor. Vidite koje su ljude antihristi naveli na stranputicu i koje su zablude i đavolske reči širili iza kulisa, proverite jesu li na strani velike crvene aždaje i da li rade u dosluhu s njom, jesu li u savezu sa religijskim svetom, da li u tajnosti povlače sumnjive poteze zajedno sa članovima svojih bandi, mogu li da odaju neke važne podatke o Božjoj kući i tome slično. To je takođe odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune. Pre no što postupci antihrista izađu na videlo, starešine i delatnici ne treba da se „u potpunosti posvete proučavanju knjiga mudraca i da ne obraćaju pažnju na spoljna pitanja”, već treba da budu vispreni kao zmije. Ako, kad starešine i delatnici otkriju da je neka osoba antihrist, još nije vreme da se ona ukloni ili protera, oni moraju strogo da je nadziru kako bi je sprečili da i dalje da čini zlo i moraju da se postaraju da njene reči i dela budu pod nadzorom Božjeg izabranog naroda. Budući da antihristi vole vlast i vole da uspostavljaju veze s moćnim ljudima, starešine i delatnici treba da pažljivo prate s kim antihristi stalno komuniciraju iza kulisa i da li su u kontaktu s ljudima iz sveta religije. Neki antihristi se često druže sa religijskim sveštenicima i starcima, a neki čak komuniciraju i sa ljudima iz Odeljenja za rad Ujedinjenog fronta. Kada dođe do takvih incidenata, starešine i delatnici ne treba da zatvaraju oči pred time, već treba da budu oprezni prema antihristima i da otvore četvore oči. Ako neki antihrist vidi da njegove metode zaluđivanja i vrbovanja ljudi ne funkcionišu u Božjoj kući i da su njegova zlodela razotkrivena, te ako uvidi da se stvari neće dobro završiti po njega, ti ne možeš da predvidiš šta bi on mogao da uradi, niti do koje mere može da ide njegovo zlo. Prema tome, ako si u svom srcu siguran da je neko antihrist, moraš pažljivo da ga nadzireš i ne smeš da ga ispuštaš iz vida. To je tvoja odgovornost. Koja je svrha svega toga? Svrha je da se zaštiti Božji izabrani narod i da se antihristima u najvećoj mogućoj meri onemogući da čine neprimerena dela protiv crkve i braće i sestara, kao i da braći i sestrama nanose štetu. Neki antihristi se stalno raspituju o prilozima: „Ko rukovodi novcem Božje kuće? Ko se bavi knjigovodstvom? Da li se knjigovodstvo precizno vodi? Postoji li mogućnost da dođe do pronevere? Gde se čuva crkveni novac? Zar ne bi trebalo da te stvari budu javno dostupne, tako da svi imaju pravo da budu upoznati s njima? Kolika je imovina Božje kuće? Ko je dao najveću donaciju? Zašto ja ne znam te stvari?” Na osnovu ovoga što govore, reklo bi se da su zabrinuti za finansijska pitanja Božje kuće, ali oni zapravo imaju skriveni motiv. Nema ni jednog jedinog antihrista koji ne žudi za novcem. Šta, dakle, starešine i delatnici treba da rade u takvim situacijama? Kao prvo, treba pravilno da upravljate prilozima, da ih poveravate pouzdanim ljudima na čuvanje i nipošto ne treba da dozvolite antihristima da ostvare svoje ciljeve – oko toga ne smete da budete smeteni. Čim se takva situacija pojavi, treba da shvatite: „Nešto nije u redu. Ovaj antihrist će nešto uraditi. Namerio se na crkveni novac. Možda planira da sklopi savez s velikom crvenom aždajom kako bi zajedno kovali zavere i zaplenili crkveni novac. Moramo odmah negde da ga sklonimo!” S jedne strane, ne smete da dopustite da antihristi saznaju ko upravlja finansijama Božje kuće. Nadalje, ako se ljudima koji se staraju o novcu učini da postoji bezbednosni rizik, treba brzo premestiti i novac i ljude koji upravljaju njime. Zar ovo nije nešto oko čega bi trebalo samostalno da se brinu starešine i delatnici i zar to nije posao kojim bi trebalo da se bave? (Jeste.) Nasuprot tome, kad glupe starešine čuju kako antihristi govore te stvari, oni i dalje misle: „Ova osoba nosi breme i zna da pokaže zabrinutost za novac Božje kuće, pa hajde da joj dodelimo neku odgovornost i da joj dozvolimo da pomaže oko računovodstva.” Zar oni na taj način nisu postali Jude? (Jesu.) Ne samo što nisu uspeli da zaštite priloge, nego su ih još izdali antihristima i time praktično postali Jude. Šta mislite o takvim starešinama i delatnicima? Zar oni nisu zli ljudi? Zar nisu đavoli? Ne samo što nisu ispunili svoje odgovornosti, već su još i Božje priloge i braću i sestre predali u ruke antihristima. Prema tome, na mestima gde ima antihrista, čim starešine i delatnici otkriju bilo kakve naznake u tom smislu, oni moraju da pokrenu istragu i da obave neke konkretne zadatke, među kojima je zadatak „nadzora” neizostavan.

Posao nadzora koji obavljaju starešine i delatnici ne podrazumeva nikakvu špijunažu, niti bavljenje špijunskim aktivnostima; radi se naprosto o ispunjenju tvoje odgovornosti, o tome da treba više da brineš, pažljivije da posmatraš i da uočiš šta antihristi rade i šta nameravaju da urade. Ako otkriješ bilo kakve naznake da oni čine zlo i ometaju crkvu, moraš da preduzmeš protivmere što je pre moguće; nipošto im ne smeš dozvoliti da uspeju. Time se u najvećoj meri onemogućava nastanak incidenata u vezi sa ometanjem rada crkve od strane antihrista. Naravno, time se ujedno na najbolji način brani rad crkve i štiti Božji izabrani narod. To je manifestacija ispunjenja odgovornosti od strane starešina i delatnika. Nadzor ne znači da treba da organizujete nekoliko ljudi koji će raditi kao tajni agenti i koji će te ljude pratiti, osmatrati i nadgledati kao kakvi špijuni ili pretresati njihove domove i koristiti stroge metode ispitivanja. Božja kuća se ne bavi takvim aktivnostima. Moraš, međutim, pravovremeno da shvatiš situaciju u kojoj se antihristi nalaze. O njihovoj skorašnjoj situaciji možete da se raspitate tako što ćete popričati sa članovima njihovih porodica ili s braćom i sestrama koji mogu da ih raspoznaju ili su im bliski. Zar sve to nisu metodi i načini za obavljanje ovog zadatka? Ako starešine i delatnici obavljaju zadatke koji spadaju u okvir njihovih odgovornosti i ako to čine u skladu s načelima koje Bog zahteva, to znači da oni ispunjavaju svoje odgovornosti. Šta je cilj ispunjavanja vlastitih odgovornosti od strane starešina i delatnika? Cilj je da učiniš sve što je u tvojoj moći kako bi antihristima u najvećoj mogućoj meri onemogućio da izazivaju ometanja i prekide, te da time sprečiš antihriste da nanesu štetu Božjem izabranom narodu i da izdaju interese Božje kuće. To je odgovornost starešina i delatnika. Zar se time u najvećoj meri ne sprečava pojava incidenata sa antihristima? Zar starešine i delatnici koji preduzimaju takve mere ne čine sve što je ljudski moguće? (Čine.) Da li je to teško uraditi? (Nije.) To nije teško; to je nešto što oni koji razumeju istinu mogu da postignu. Ljudi treba da učine sve što mogu kako bi ostvarili ono što mogu da postignu; sve ostalo je na Bogu da uradi, da koristi Svoju suverenost, da orkestrira i da usmerava. To je nešto o čemu najmanje brinemo. Imamo Boga da nam čuva leđa. Ne samo što u svom srcu imamo Boga, već imamo i iskrenu veru. Ovo nije duhovna podrška; iako nevidljiv, Bog sve vidi, On je na strani ljudi i uvek je tu kraj njih. Kad god ljudi nešto rade ili obavljaju bilo koju dužnost, On ih posmatra; On je tu da ti u svakom trenutku i na svakom mestu pomogne, da te čuva i da te zaštiti. Ono što ljudi treba da rade jeste da daju sve od sebe da bi postigli ono što treba da postignu. Dokle god si svestan, dok u svom srcu osećaš i u Božjim rečima vidiš, dokle god te ljudi oko tebe podsećaju ili ti Bog bilo kakvim signalom ili predznakom pruža informaciju – da je to nešto što treba da uradiš, da je to Božji nalog upućen tebi – ti treba da ispuniš svoju odgovornost, umesto da sediš skrštenih ruku ili da sve to samo posmatraš sa strane. Nisi ti nikakav robot; imaš um i misli. Kad se nešto desi, ti odlično znaš šta treba da uradiš i definitivno imaš osećanja i svest. Stoga ta svoja osećanja i svest primeni na stvarne situacije i preobrazi ih u vlastite postupke, pa ćeš na taj način ispuniti svoju odgovornost. Što se tiče stvari kojih možeš da budeš svestan, prema njima treba da postupaš u skladu sa onim istina-načelima koja razumeš. Na taj način, ti činiš sve što je u tvojoj moći i daješ sve od sebe da bi obavio svoju dužnost. Kada ti, kao starešina ili delatnik, daješ sve od sebe, odnosno kada antihristima u najvećoj meri onemogućavaš da čine zlodela, Bog će biti zadovoljan time što možeš na taj način praktično da postupaš. Zašto će Bog biti zadovoljan? Bog će o takvim starešinama i delatnicima doneti odluku: oni ispunjavaju svoje odgovornosti i daju sve od sebe da bi obavljali poslove koji su svojstveni njihovoj ulozi. Je li to Božje odobravanje? (Jeste.)

VI. Proterivanje

Trinaesta odgovornost starešina i delatnika obuhvata specifične zadatke koje oni moraju da obave, od kojih smo nekoliko već naveli: moraju da praktikuju razotkrivanje, orezivanje, detaljnu analizu, ograničavanje i nadzor antihrista. Naš razgovor u zajedništvu o tim osnovnim načelima je završen. Bez obzira na konkretne radnje koje starešine i delatnici preduzimaju u posebnim situacijama, načela postupanja sa antihristima ostaju nepromenjena. Osim toga, glavna svrha tih zadataka jeste zaštita Božjeg izabranog naroda. Pretpostavimo da su pripadnici Božjeg izabranog naroda već jednoglasno prepoznali nekoga kao antihrista, te da su raspoznali i temeljno sagledali da taj antihrist stalno nastoji da zaluđuje i kontroliše ljude; oni znaju da u prisustvu tog antihrista ne može biti dobrih dana ni dobrog crkvenog života, pa svi jednoglasno traže da se taj antihrist ukloni iz crkve. Pod takvim okolnostima, pojedine starešine i delatnici se i dalje zalažu za to da taj antihrist ostane u crkvi i da se upotrebi kao predmet za obuku u razotkrivanju, orezivanju, detaljnoj analizi, ograničavanju i nadzoru antihrista – ima li još uvek potrebe prolaziti kroz te procese? Neke starešine i delatnici bi mogli da kažu: „Ako ne bismo prošli kroz te procese, zar ja time ne bih zanemario svoje odgovornosti? Jedino prolaskom kroz te procese naglašava se moja uloga kao starešine. Moram da izvršim te zadatke. Bez obzira da li su braća i sestre saglasni s tim ili nisu, ja prvo moram da dozvolim tom antihristu da ostane u crkvi. Najpre ću ga razotkriti, a zatim orezati i detaljno analizirati, pa onda dopustiti braći i sestrama da dodatno potvrde da se radi o antihristu. Kad se jednoglasno saglasimo oko toga, uklonićemo ili proterati tog antihrista. Zar ne bi bilo efikasnije tako postupiti?” Kao rezultat toga, antihrist će za to vreme početi da širi predstave kako bi ponovo zaluđivao ljude i ometao rad crkve, među svima izazivao paniku, pri čemu bi pojedinci čak odbijali da dolaze na skupove. Da bi pokazali svoju odlučnost i dokazali da ne zanemaruju svoje obaveze, te starešine i delatnici samo otaljavaju svoje dužnosti i odugovlače sa izvršenjem ovog posla. Kao rezultat toga, oni prave mnoga nepotrebna skretanja, ometaju poredak crkvenog života i gube dragoceno vreme za stremljenje Božjeg izabranog naroda ka istini, da bi tek na kraju uklonili tog antihrista. Da li je takav pristup prihvatljiv? (Nije.) Šta je u vezi s njim pogrešno? (To što se svodi na poštovanje propisa i otaljavanje posla.) U koju svrhu starešine i delatnici izvršavaju te zadatke? (U svrhu zaštite Božjeg izabranog naroda.) Ukoliko, dakle, neki ljudi još uvek nisu prepoznali tog antihrista i još su prilično vezani za njega, pa, kad starešine i delatnici odluče da ga proteraju iz crkve, postaju ogorčeni, govore da Božja kuća nije pravična prema tim ljudima, da ne pokazuje ljubav prema njima, da ne radi u skladu s načelima i tome slično, a pritom taj antihrist čak uspe toliko da zaludi neke smetenjake i da utiče na njih da oni žele da zajedno s njim odu iz crkve, šta u toj situaciji treba uraditi? Tada starešine i delatnici treba da obave neke suštinske zadatke, kao što su orezivanje antihrista i korišćenje Božjih reči radi njihovog razotkrivanja i detaljne analize, kako bi braća i sestre mogli praktično da nauče lekcije i da na kraju raspoznaju tog antihrista. Jednoga dana, oni će reći: „Ova osoba je tako odvratna. Ona je zaista zla osoba i antihrist. Hajde brzo da je počistimo iz crkve!” To nije glas samo jednog čoveka, već glas mnoge braće i sestara. Da li u tom slučaju i dalje ima potrebe za obavljanjem zadataka ograničavanja i nadzora tog antihrista? Nema. Treba ga samo direktno proterati. Starešine i delatnici koji u svom poslu dostignu taj nivo ostvarili su rezultat zaštite Božjeg izabranog naroda od nanošenja štete od strane antihrista. Šta nam to dokazuje? To, s jedne strane, dokazuje da braća i sestre u toj crkvi imaju razboritost, kov i osećaj za pravdu. S druge strane, moguće je da su te starešine i delatnici u stanju da obave stvaran posao ili da su postupci tog antihrista isuviše očigledni, da je njegova ljudskost previše loša i previše rđava i da izaziva ogorčenje javnosti, te da je on sam sebi prerano odsekao put i time starešine i delatnike poštedeo većeg dela procesa bavljenja njime. Zar se time ne štedi veliki trud? U takvoj situaciji je dobro ukloniti ga ili proterati, zar ne? Pored toga, posao koji starešine i delatnici moraju da obave je obiman i nije ograničen samo na taj jedan zadatak. Misliš li da je proterivanjem tog antihrista čitava stvar završena? Da si celu stvar doveo do potpunog uspeha? Daleko od toga! Ti imaš i drugog posla. Osim što se bave antihristima i štite Božji izabrani narod od štete koju mu oni nanose, starešine i delatnici su, pored mnogih drugih važnih zadataka, takođe odgovorni za to da Božji izabrani narod uvedu u stvarnost Božjih reči, da ih povedu da reše vlastite iskvarene naravi i da reše vlastite naravi antihrista. Ako se, međutim, dok oni obavljaju sve te zadatke, pojavi antihrist, tada bavljenje antihristom postaje njihov glavni prioritet. Oni najpre moraju da razotkriju i da se reše antihrista, a takođe i da u zajedništvu razgovaraju o drugim aspektima istine. Ako dođe do ometanja od strane antihrista, pa obavljanje drugih poslova postane vrlo otežano, pri čemu su ti poslovi suočeni sa opstrukcijom i uplitanjem, a taj antihrist ozbiljno utiče na rast života braće i sestara, na poredak crkvenog života i na okruženje u kojem oni obavljaju dužnosti, tada je, naravno, neophodno najpre se pozabaviti tom najvećom pošašću i glavnim uzrokom nesreće. Tek pošto se pozabavite tim antihristom i uklonite ga iz crkve, možete nastaviti s normalnim i redovnim obavljanjem ostalih poslova. Ako se, dakle, u crkvi pojavi neki antihrist i ako ga braća i sestre brzo i za kratko vreme raspoznaju i jednoglasno kažu: „Gubi se, antihriste!”, zar oni time neće uštedeti mnogo truda starešinama i delatnicima? Zar ne bi trebalo da u potaji budeš oduševljen time? Možda ćeš reći: „Brinuo sam se da neću moći da ograničim tog antihrista, tog đavola. Takođe sam brinuo da bi on mogao da zaludi i da nanese ozbiljnu štetu nekoj braći i sestrama, kao i da je moj rast previše mali da bih razotkrio suštinu tog antihrista, da bih detaljno analizirao te stvari i da bih taj problem rešio.” Sada više nema razloga za brigu. Jednom jedinom izjavom braće i sestara problem je rešen i uklonjeno je „breme” sa starešina i delatnika. Kako je to divno! Treba da zahvališ Bogu; to je Božja blagodat! Postoji verovatnoća da se u crkvi dese takve stvari, zato što se mnogo diskutovalo na temu razotkrivanja antihrista i zato što braća i sestre nisu u ogromnoj meri mnogo inferiorni u odnosu na starešine i delatnike, kao što možda pretpostavljaš. Pod vođstvom Božjih reči, oni takođe imaju izvesnu sposobnost da nezavisno shvate istinu i da rešavaju probleme. Kad se ujedine da bi glasali i proterali nekog antihrista, to je dobra stvar i dobra pojava! Starešine i delatnici ne treba da se zbog toga osećaju tužno, razočarano ili negativno. Nakon uklanjanja tih prepreka, odnosno antihrista, svaki sledeći korak u tom poslu i dalje predstavlja ozbiljan test za starešine i delatnike. Svaki zadatak koji treba da preduzmu tiče se njihovih odgovornosti i problema u vezi s njihovim kovom i njihovom radnom sposobnošću.

Manifestacije koje pokazuju lažne starešine kad antihristi izazivaju ometanja

Završili smo razgovor u zajedništvu o trinaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Zaštitite Božji izabrani narod od toga da ga antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu i da mu nanose ozbiljnu štetu i omogućite mu da raspozna antihriste i da ih u srcu napusti.” Sada ćemo detaljno analizirati i razotkriti manifestacije onog tipa ljudi koji ne mogu da ispune odgovornosti starešina i delatnika – manifestacije lažnih starešina – tako što ćemo ih uporediti sa poslom koji starešine i delatnici treba da obavljaju. Tokom obavljanja tog posla, ima mnogo zadataka koje starešine i delatnici treba da preduzmu, pri čemu se od njih zahteva da poseduju određeni kov, da budu pažljivi, pedantni, ozbiljni, odgovorni, obzirni prema Božjem bremenu, da imaju srce puno ljubavi koje štiti Božji izabrani narod i tako dalje. Jedino s takvim kvalitetima oni mogu da ispune svoje odgovornosti i obaveze. Lažne starešine su, međutim, potpuno suprotne tome; oni su u svojoj ljudskosti lišeni tih kvaliteta. Oni mogu imati određeni kov i biti sposobni da shvate istinu i da raspoznaju antihriste ili mogu biti nešto nižeg kova, tako da su u stanju da raspoznaju bar neke očigledne antihriste koji čine brojna zlodela, iako ne mogu u potpunosti da raspoznaju njihovu priroda-suštinu; ili, pak, mogu biti toliko lošeg kova da ne mogu da raspoznaju niti da prozru razlike između onih sa suštinom antihrista i onih sa naravlju antihrista. U svakom slučaju, lažne starešine pokazuju ove dve manifestacije: jedna je da ne rade nikakav stvaran posao; druga je da se bave isključivo površnim, opštim poslovima i pritom su potpuno nesposobni da rešavaju stvarne probleme ili da obavljaju stvarne poslove. Što se tiče poslova vezanih za trinaestu odgovornost, te dve karakteristične manifestacije lažnih starešina ostaju istaknute. U nastavku ćemo razgovarati o tome koje oni konkretne manifestacije zapravo imaju.

I. Ne razotkrivaju antihriste i ne bave se njima iz straha da ih ne uvrede

Kad antihristi ometaju, zaluđuju, kontrolišu ili nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu, prva manifestacija lažnih starešina je nečinjenje. Šta znači neaktivnost? To znači neobavljanje stvarnog posla. Postoje razlozi zbog kojih oni ne obavljaju stvarni posao, a primarni su strah da ne uvrede ljude i nedostatak hrabrosti da se drže načela. Nakon što postanu starešine, ti ljudi počinju da se razmeću svojom vlašću i misle: „Sada imam status i ja sam crkveni zvaničnik. Moram da vodim računa o hrani, odeći, smeštaju i prevozu braće i sestara; moram da raspoznajem da li je ono što braća i sestre govore u skladu sa istinom i da li je saglasno sa svetačkom vrlinom. Moram da proveravam jesu li iskreni prema Bogu, da li im je duhovni život normalan, obavljaju li jutarnje i večernje molitve, da li su njihova uobičajena okupljanja normalna – o svemu tome moram da vodim računa.” Lažne starešine brinu samo o tim stvarima. Sa aspekta formalnosti, čini se da oni ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika, ali kad iskrsnu neka suštinska pitanja u vezi s načelima, pa čak i kad se pojave antihristi, lažne starešine se kriju u senci iz koje ne smeju ni da provire, nego samo ćute i glume da su zaboravni i nesposoban da išta primete. Ma kakve zablude da antihristi šire, oni se prave da ih ne čuju. Kad antihristi ometaju, zaluđuju i kontrolišu Božji izabrani narod, oni i tada glume zaboravnost, kao da sve te informacije nestanu čim dođu do njih. Pretvaraju se da nisu u stanju da raspoznaju antihriste koje čak i obična braća i sestre mogu da raspoznaju, pa kažu: „Ne mogu da ih prozrem. Šta ako proteram pogrešnu osobu? Šta ako pogrešno shvatim braću i sestre? Osim toga, Božjoj kući su i dalje potrebni ljudi koji pružaju usluge!” Služeći se svakakvim izgovorima da sa sebe skinu odgovornosti starešina i delatnika, oni izbegavaju bavljenje antihristima i ne štite braću i sestre od štete koju im antihristi nanose. Neke lažne starešine čak kažu: „Ako budem stalno razotkrivao antihriste, šta ako oni nahuškaju braću i sestre da me napadnu? Tada niko neće glasati za mene na sledećim izborima, pa više neću moći da budem starešina. Moj uticaj nije tako snažan kao njihov!” Da bi zaštitili svoj status i ličnu bezbednost, lažne starešine uopšte ne ispunjavaju svoje odgovornosti u vezi sa zaštitom Božjeg izabranog naroda, niti u najvećoj mogućoj meri sprečavaju antihriste da naštete braći i sestrama. One ujedno igraju ulogu osobe koja svima udovoljava i kornjače koja se krije u vlastitom oklopu, dok su u isto vreme sebični i odvratni. Ne štite braću i sestre, ali zato veoma temeljno razmišljaju o tome kako da zaštite sebe. Kada je reč o bavljenju antihristima ili njihovom orezivanju i razotkrivanju kako bi braća i sestre mogli da steknu razboritost, oni su nasmrt preplašeni, brinu se da će izgubiti status i čini im se da bi time naškodili sami sebi. U potpunosti zanemaruju interese Božjeg izabranog naroda i razmišljaju samo o vlastitim interesima, ugledu, ličnoj bezbednosti i bezbednosti svoje porodice, te strahuju da bi, ako kojim slučajem uvrede antihriste, mogli da ih na taj način pretvore u svoje žestoke neprijatelje i da isprovociraju njihovu odmazdu. Lažne starešine ovog tipa zapravo imaju određeni kov. Zahvaljujući svom kovu i svojoj pronicljivosti, oni su potpuno svesni ko su antihristi, ali problem leži u njihovom strahu da ne uvrede antihriste. Uviđajući opaku narav antihrista, oni se ne usuđuju da ih uvrede. Međutim, da bi zaštitili sebe, oni beskrupulozno žrtvuju interese Božje kuće i Božjeg izabranog naroda; ravnodušno posmatraju kako braća i sestre prelaze u ruke antihrista i dozvoljavaju antihristima da ih po volji zaluđuju, kontrolišu i nanose im ozbiljnu štetu. Tek povremeno, lažne starešine će nekim relativno bezazlenim ljudima dobre ljudskosti, koji ne predstavljaju nikakvu pretnju po njih, iza kulisa reći: „Ta osoba je antihrist. Ona zaluđuje druge. To nije dobra osoba.” Međutim, kada se nađu pred svom braćom i sestrama i pred antihristima, nikada se neće usuditi da antihristima upute ni jedno jedino „ne”. Oni nikada nemaju hrabrosti da razotkriju nijedno zlodelo ili suštinu antihristâ. Čak i kada, tokom okupljanja, antihristi uzurpiraju govornicu i pričaju po sat ili dva bez prestanka, oni se ne usuđuju ni da pisnu. Ako antihristi lupaju šakom o sto i besno gledaju u ljude, oni se ne usuđuju čak ni da dišu previše glasno. Unutar svog delokruga rada, ljudi malog rasta, oni sa kukavičkom ljudskošću, kao i oni koji žele da streme ka istini ali još nisu stekli razboritost, osećaju se uznemireno, jer nema starešina ili delatnika koji mogu da istupe i da razotkriju i raspoznaju zlodela antihrista. Oni bespomoćno gledaju kako se antihristi u crkvi ponašaju kao tirani, kako svesno postupaju bezobzirno i ometaju crkveni život, bez ikakvih sredstava da im se suprotstave. Za to vreme, lažne starešine ne obavljaju nikakav stvaran posao, niti rešavaju stvarne probleme Božjeg izabranog naroda. Kada braća i sestre zapadnu u poteškoće, lažne starešine ne samo što ne uspevaju da razotkriju i ograniče zlodela antihrista, nego se čak ne usuđuju da progovore ni jednu jedinu reč pravičnosti. Čak i ako im savest ponešto oseća i pomalo ih optužuje, a oni proliju pokoju suzu moleći se Bogu iza zatvorenih vrata, kada sutradan tokom okupljanja vide kako antihristi neodgovorno iznose primedbe o radu Božje kuće i proizvoljno joj sude, pa čak i posredno sude Bogu i šire predstave o Njemu, oni ne rade ništa povodom toga, uprkos tome što znaju da je to pogrešno. Čak i kad vide kako antihristi rasipnički troše priloge, oni sve to ostavljaju po strani. Uopšte ne razotkrivaju niti ograničavaju antihriste, pa ipak u svom srcu ne osećaju čak ni trunku prekora – to je krajnje neodgovorno! Svako ko ima bar malo osećaja savesti, čak i ako oseća da mu je vlastita moć isuviše slaba, treba da se ujedini s braćom i sestrama koji imaju neki rast i razboritost, pa da u zajedništvu razgovaraju o tome i da rasprave kako da se pozabave antihristima. Ali lažnim starešinama nedostaju takva odlučnost i hrabrost; štaviše, oni su lišeni takvog osećaja odgovornosti. Oni čak braći i sestrama govore: „Ovi antihristi su previše opaki. Ako ih uvredimo, prijaviće nas vlastima, pa onda niko od nas neće više moći da veruje u Boga. Ti antihristi znaju na kojim lokacijama crkva organizuje okupljanja, pa stoga ne smemo da ih provociramo.” Ovo je u potpunosti ružan čin polaganja oružja i predaje antihristima, pravljenja kompromisa sa Sotonom i preklinjanja za milost.

Osim što štite sami sebe, lažne starešine ne obavljaju ništa od poslova koje bi starešine i delatnici trebalo da rade, poput zaštite Božjeg izabranog naroda i pružanja pomoći u sticanju razboritosti prema antihristima; pored toga, oni uopšte ne ispunjavaju nikakve odgovornosti, a ipak bi hteli da ih braća i sestre stalno biraju za starešine. Kada im se završi jedan mandat, hteli bi da budu izabrani i u sledećem. Zar to nije bestidno i nešto što se ne može iskupiti? Da li takvi ljudi zavređuju da budu starešine? (Ne.) Božja kuća ti poverava svoje stado, ali kad naiđu divlje zveri, ti u kritičnom momentu štitiš samo sebe, a stado predaješ u ruke divljim zverima. Ponašaš se kao preplašena kornjača, pronalaziš sklonište, bezbedno mesto na kojem ćeš se sakriti. A kao rezultat toga, stado trpi štetu – neke su ovce nasmrt izgrižene, a neke izgubljene. Zamislite da neki starešina vidi kako antihristi beskrupulozno ometaju rad crkve, zaluđuju i kontrolišu Božji izabrani narod, ali ipak naprosto gura to u stranu da bi zaštitio vlastiti obraz, status i opstanak i da bi osigurao vlastitu bezbednost. Usled toga je većina Božjeg izabranog naroda zaluđena, oseća se bespomoćno i postaje negativna i slaba; neki čak bivaju zarobljeni od strane antihrista, dok neki nisu voljni da obavljaju svoje dužnosti. Uprkos tome, taj starešina ne oseća baš ništa kad vidi ometanja koja izazivaju antihristi; savest ga nimalo ne grize zbog toga. Da li takav starešina ili delatnik poseduje ikakvu ljudskost? Zarad postizanja vlastitog cilja samoodržanja, on pripadnike Božjeg izabranog naroda beskrupulozno predaje antihristima u ruke i dopušta antihristima da ih zaluđuju, opustoše i nanesu im ozbiljnu štetu. O kakvom se starešini ovde radi? (O lažnom starešini.) Zar to nije Sotonin saučesnik? Na čijoj je on strani zapravo? Iako je okarakterisan kao lažni starešina, suština ovog problema je možda čak i ozbiljnija od toga da se radi o lažnom starešini. To je po svojoj prirodi slično izdaji braće i sestara, baš kao što to čine ljudi koji nakon hapšenja i mučenja postaju Jude, pa braću i sestre predaju u ruke velikoj crvenoj aždaji da im ozbiljno naudi. Kakva je, dakle, priroda postupka lažnog starešine koji predaje Božji izabrani narod u ruke antihristima? Zar takve lažne starešine nisu do krajnosti podle? U poređenju sa antihristima, čini se da te lažne starešine, spolja gledano, nemaju nameru da se opiru istini. Naizgled su u stanju da u zajedništvu razgovaraju o nekim istinama, da imaju izvesnu sposobnost razumevanja i da mogu da primenjuju nešto od istine, a neki od njih mogu čak i da trpe nedaće i da plaćaju cenu. Pa ipak, kada im Božja kuća poveri Božje stado i kad se pojave zli ljudi i demoni, oni svoj život ne koriste da bi učinili sve što mogu radi zaštite Božjeg izabranog naroda. Umesto toga, oni čine sve što mogu da bi zaštitili sebe, gurajući braću i sestre ispred sebe kao odbrambeni štit, da bi sačuvali vlastitu bezbednost i interese. Kako su samo odvratni i sebični ti ljudi! Spolja gledano, čini se da sa njihovom ljudskošću nema većih problema. Oni vole ljude, mogu da pomažu drugima, spremni su da plate cenu i mogu da podnesu svaku nedaću dok obavljaju svoju dužnost. Međutim, kada se pojave antihristi, oni rade nešto neočekivano i neshvatljivo: ma koliko da antihristi zaluđuju Božji izabrani narod i da ometaju crkveni život, oni ne rade ništa i, ma koliko da ljudi biva napadnuto, izopšteno ili oštećeno od strane antihrista, oni to ignorišu. Na taj način ove lažne starešine u potpunosti predaju Božji izabrani narod u ruke i pod kontrolu antihrista, dopuštajući antihristima da ih po svojoj volji zaluđuju i da im nanose ozbiljnu štetu, dok lažne starešine za to vreme ne rade baš ništa. Nakon što antihristi budu počišćeni a problem rešen, te starešine tada izlaze da bi besedili o vlastitoj samospoznaji, o tome kako su bili slabi, da su se kukavički poneli, da su bili uplašeni, sebični i lažljivi, da nisu bili odani, da nisu dobro zaštitili Božji izabrani narod, te da su razočarali i Boga i braću i sestre. Tobože veoma žale zbog toga, pa se čini kao da su se preokrenuli i da su sposobni da se pokaju. Međutim, kada se antihristi opet pojave, oni braću i sestre ponovo guraju pred antihriste kao i prošli put, dok za sebe pronalaze bezbedno mesto da se sakriju. Mada njih same antihristi nisu ni zaludeli niti im naneli štetu, oni su zanemarili svoje odgovornosti i izneverili Božji nalog, a njihov stav prema vlastitoj dužnosti, i prema Božjem izabranom narodu, kao i njihovo pravo lice, u potpunosti su razotkriveni. Svaki put kad se antihristi pojave, oni ne biraju da stanu na Božju stranu i da se bore protiv antihrista do kraja, ne govore ništa od onoga što bi trebalo da kažu, niti rade išta od onoga što bi trebalo da urade kako bi zaštitili Božji izabrani narod i kako bi im savest bila mirna, a još manje ispunjavaju odgovornosti starešina kako bi udovoljili Božjim namerama. Sve odluke i postupci tih lažnih starešina služe isključivo tome da sačuvaju njihov vlastiti status od nanošenja štete. Oni uopšte ne mare za život ili smrt Božjeg izabranog naroda. Sve im je potaman dokle god njihov vlastiti ugled, interesi i status ostanu neokrnjeni. Ko će antihriste razotkriti, ko će ih proterati, kako treba postupiti prema antihristima – oni za to niti mare, niti oko toga intervenišu, kao da te stvari nemaju nikakve veze s njima. Kad antihristi ometaju crkveni život, nanose štetu Božjem izabranom narodu, prave nameštaljke i muče ljude koji streme ka istini, oni sve to ignorišu. Njih te stvari uopšte ne dotiču i sve im je potaman, dokle god im nije ugrožen vlastiti status. Šta mislite o ljudima te vrste? Njihova ljudskost obično ne izgleda loše i čini se da su oni u stanju da nešto rade. Kad se suoče sa orezivanjem, kao da su sposobni da spoznaju sebe i da imaju donekle pokajničko srce. Međutim, kad naiđu na antihriste koji ometaju crkvu, oni u potpunosti gube razum, nemaju osećaj za pravdu i čak im nedostaje hrabrosti da se bore protiv antihrista. Kad vide đavole i Sotone, oni bi da prave kompromis; kad vide kako zli ljudi izazivaju ometanja, oni ih izbegavaju. Sudeći po njihovom stavu prema zlim ljudima i antihristima, koji oni put zapravo slede? Zar to nije veoma dobra ilustracija njihovog problema? (Jeste.) Takva osoba, spolja gledano, možda ne izgleda kao antihrist, ali stav koji ona pokazuje prema postupcima i ponašanjima zlih ljudi i antihrista upravo i jeste narav antihrista, a priroda svega toga je užasna. Može se reći da je to priroda odustajanja od vlastitih odgovornosti i izdaje Božjeg izabranog naroda. Zar ta priroda nije veoma ozbiljna? Da li oni pokazuju ikakvu odanost prema radu crkve i Božjem nalogu? Postoji li u njima makar i tračak odgovornog stava? Bilo kada da im se poveri neki nalog ili zadatak, njihovo je načelo da se ne zameraju ljudima i da zaštite sebe. To je njihovo najviše merilo vladanja i njihovo načelo rada i to se nikada neće promeniti. Ostavimo za sada po strani pitanje da li takvi ljudi mogu da budu spaseni – sudeći samo po načinu na koji postupaju sa antihristima, da li te lažne starešine zavređuju da prihvate Božji nalog? Da li oni zavređuju da budu starešine i delatnici? (Ne.) Ti ljudi ne zavređuju da budu starešine i delatnici. To je zato što su lišeni savesti i razuma, pa nisu dostojni da se prihvate uloge crkvenog starešine; oni antihriste ne sprečavaju u najvećoj mogućoj meri da nanose štetu Božjem izabranom narodu, niti čine sve što je u njihovoj moći da ispune tu odgovornost ili da taj posao dobro obave kako bi zaštitili Božji izabrani narod – ne radi se o tome da su lošeg kova i da nisu u stanju da to urade, već oni to naprosto ne rade. Prema tome, posmatrano iz ove perspektive, ljudi koji se plaše da ne uvrede druge apsolutno su nedostojni da budu starešine i delatnici. Zar ne postoji popriličan broj takvih starešina i delatnika? (Postoji.) Dok se ništa ne dešava, oni jurcaju unaokolo sa više entuzijazma od bilo koga drugog; toliko su zauzeti da čak ne stižu ni da se počešljaju ili umiju i naizgled dostižu do samog duhovnog nivoa. Ali kada se pojave antihristi, oni nestaju; iznalaze svakojake razloge da bi ih izbegli i jednostavno se ne bave antihristima. Šta je priroda takvog ponašanja? To je nedostatak odanosti pri obavljanju vlastite dužnosti i to je nepouzdanost. U ključno važnim momentima, oni čak mogu da izdaju Boga i da stanu na stranu Sotone, praveći sa da ne vide kako zli ljudi i antihristi ometaju i narušavaju rad crkve. Manje su korisni čak i od psa-čuvara. To je tip lažnog starešine.

II. Nisu sposobni da raspoznaju antihriste

Postoji još jedan tip lažnih starešina: kad se antihristi pojave, oni ne mogu da raspoznaju kakvu narav i suštinu oni imaju, šta ispoljavaju i razotkrivaju, na koji način ometaju braću i sestre, kojim izjavama, mislima, stanovištima i ponašanjima mogu da zalude i da ometaju braću i sestre, koje metode antihristi koriste da bi kontrolisali ljude, pod kojim okolnostima oni mogu da zaluđuju, kontrolišu i da nanose ozbiljnu štetu braći i sestrama i tako dalje – sve su to pitanja koja lažne starešine ne mogu da raspoznaju. Antihristi zaluđuju braću i sestre, pa se onda, zajedno sa zaluđenom braćom i sestrama, odvajaju od crkve da bi održavali vlastite skupove i stvorili nezavisna carstva. Oni ne prihvataju vođstvo Božje kuće, ne prihvataju radne aranžmane Božje kuće, niti se pokoravaju ikakvim uređenjima ili smernicama od strane Božje kuće, a još manje se pokoravaju ikakvim Božjim zahtevima prema ljudima. Ali ništa od tih postupaka kojima antihristi zaluđuju Božji izabrani narod lažne starešine ne vide kao problem. Oni ne mogu da sagledaju šta u takvim situacijama nije u redu, a još manje mogu da vide kako antihristi svojim rečima, postupcima, mislima i stanovištima ometaju, zaluđuju i nanose štetu ljudima. Ne mogu da uoče te negativne uticaje i ne umeju da ih raspoznaju. Neka obična braća i sestre, budući da su mnogo toga čuli i videli, mogu imati malo razboritosti, percepcije i svesti, ali lažne starešine ne mogu da prozru te stvari. Čak i kad neko ukazuje kako taj i taj čini određene stvari kojima zaluđuje ljude i formira klike iza kulisa, lažne starešine to opstruišu i kažu: „Ne smemo da širimo takve izjave. Nemojte izazivati ometanja. Oni su u dobrim odnosima – šta fali ako razgovaraju u zajedništvu? Ljudima treba dati slobodu!” Oni i dalje ne mogu to da prozru. Ako ne mogu da prozru stvari, mogu da posmatraju i da tragaju, te da u zajedništvu razgovaraju s braćom i sestrama koji razumeju istinu i koji imaju malo razboritosti. Lažne starešine su, međutim, prilično samopravedne. Kad braća i sestre pokušaju da ih podsete, oni to ne prihvataju, već misle: „Ko je ovde starešina, ja ili ti? Pošto sam ja izabran za starešinu, mora da istinu razumem bolje od prosečne osobe. U suprotnom, zašto bih bio izabran umesto nekog drugog? To dokazuje da sam bolji od svih vas. Bez obzira da li sam stariji ili mlađi od vas, definitivno sam boljeg kova nego vi. Kad se antihrist pojavi, ja sam taj koji treba prvi da ga prepozna. Ako ga vi budete prvi prepoznali, neću se složiti s vašom ocenom. Sačekaćemo da ga ja prepoznam pre nego što budemo išta preduzeli!” Kao rezultat toga, antihrist širi mnoge jeresi i zablude među braćom i sestrama, otvoreno se opire radnim aranžmanima Božje kuće, otvoreno galami protiv crkve, Božje kuće i radnih aranžmana dobijenih od Višnjeg i suprotstavlja im se. Štaviše, taj antihrist otvoreno privlači braću i sestre na svoju stranu, kako bi prisustvovali ekskluzivnim okupljanjima na kojima učesnici slušaju samo propovedi tog antihrista i prihvataju njegovo vođstvo. Čak i oni sa najlošijim kovom u crkvi mogu da vide da je ta osoba antihrist. Tek kad se nađu u takvoj situaciji, lažne starešine priznaju: „Oh, zaboga, pa on je antihrist! Kako to da sam ovo tek sada shvatio? Ne, ja sam to u stvari i ranije shvatao, ali nisam ništa govorio, jer sam se plašio da su braća i sestre malog rasta i da su lišeni razboritosti.” Oni čak za sebe smišljaju odličnu laž. Očigledno je da su dopustili da braća i sestre pretrpe toliku štetu od antihrista zato što su oni sami zapravo toliko tupi i priglupi, zato što su toliko lošeg kova i tako nesposobni da raspoznaju antihrista. Umesto da osete krivicu, oni okrivljuju braću i sestre da pričaju besmislice, da šire neosnovane glasine, da pogrešno razumeju ljude i tome slično. O kakvom se starešini ovde radi? Zar to nije pravi smetenjak? Takav vođa je temeljno nesposoban da na svojim plećima nosi rad crkve. Spolja gledano, oni često jedu i piju Božje reči, mole se, prisustvuju skupovima, slušaju propovedi, pišu duhovne zabeleške i članke o svedočenjima i naizgled ulažu mnogo truda, ali kad se pojave problemi, oni ne mogu da ih reše, niti mogu da tragaju za istinom u skladu s Božjim rečima, a pogotovo ne mogu da raspoznaju antihriste na osnovu Božjih reči. Lažne starešine obično mogu da propovedaju po sat ili dva i mogu beskrajno da razglabaju kad besede o Božjim rečima i vlastitom iskustvu, ali kad antihristi šire jeresi i zablude, kad zaluđuju i braću i sestre i ometaju rad crkve, oni nemaju šta da kažu i ne obavljaju nikakav posao. Ne samo što ne preduzimaju nikakve preventivne mere i ne navode braću i sestre da raspoznaju jeresi i zablude antihrista, nego čak i onda kad vide da antihristi izazivaju prekide i ometanja, oni ih ne razotkrivaju niti ih detaljno analiziraju, ne orezuju antihriste; oni ne rade baš ništa. Šta je problem s takvim ljudima? (Suviše su lošeg kova.) Uprkos svom lošem kovu, oni se i dalje hvale da su duhovni ljudi, dobre starešine, da su ljudi koji streme ka istini i vole Božje reči, te besramno tvrde kako su se odrekli uživanja u porodici i telesnim stvarima kako bi ispunili odgovornosti starešina i delatnika. U stvarnosti, oni su prave pravcate lažne starešine; neodgovorni su, lišeni savesti i razuma i u velikoj meri tupi i priglupi – oni su autentični, licemerni fariseji. Umeju samo da propovedaju doktrine i da uzvikuju parole. Kad im ljudi postave neko pitanje, mogu da iznesu čitavu bujicu teorija kako bi ih naveli na stranputicu, ali zapravo uopšte ne mogu jasno da obrazlože istina-načela. Uprkos tome, oni za sebe smatraju da imaju sposobnost shvatanja i da mogu da razumeju istinu. U svom srcu odlično znaju da, kad ljudi od njih traže rešenja za probleme, ne mogu da im daju odgovore koji su u skladu sa istinom, ali se ipak pretvaraju da su dobre starešine i duhovnici. Zar to ne znači da su u određenoj meri lišeni stida? (Da.) Većina lažnih starešina ima jednu zajedničku odliku i jedan zajednički problem: lišeni su stida. Misle da ih to što imaju status i titulu starešine i što mogu da govore o duhovnim teorijama čini duhovnicima. Provode više vremena od drugih u jedenju i pijenju Božjih reči, slušanju propovedi i gledanju video-zapisa iz Božje kuće i drugima više besede o Božjim rečima, pa stoga veruju da mogu da obavljaju posao starešina i delatnika i da ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika. Ali činjenica je da, kad se pojave veći problemi u vezi s beskrupuloznim zaluđivanjem i ometanjem Božjeg izabranog naroda od strane antihrista, oni to samo posmatraju, ali su nemoćni da išta učine i ne znaju koje delove Božjih reči da upotrebe da bi ih povezali sa antihristima i detaljno ih analizirali, kako bi braća i sestre stekli razboritost, odbacili antihriste iz svog srca i izbegli da ih oni zaluđuju i kontrolišu. Mada se u sebi ponekad osećaju pomalo uspaničeno, oni ipak smatraju da su dugo verovali u Boga i odslušali mnoge propovedi, te da istinu razumeju bolje od prosečnog čoveka i da su rečiti. Često se hvale: „Ja sam duhovnik. Mogu da propovedam. Iako ne mogu da rešim problem zaluđivanja i ometanja Božjeg izabranog naroda od strane antihrista, niti mogu da povežem Božje reči sa antihristima i da ih detaljno analiziram, uradio sam posao koji je trebalo da obavim i rekao sam ono što je trebalo da kažem. Dokle god braća i sestre mogu da razumeju, sve je u redu!” Što se tiče konačnog rezultata, da li je Božji izabrani narod zaštićen, oni u svom srcu nisu načisto s tim. Takođe misle da su pametni i pretvaraju se da rešavaju probleme, ali se na kraju sve svodi na izgovaranje gomile reči i doktrina, bez stvarnog rešavanja problema. Oni ne mogu da besede o istini ne bi li razotkrili i detaljno analizirali antihriste. Umesto toga, samo prosipaju reči i doktrine kako bi opravdali i odbranili sebe i pričaju po sat ili dva, nakon čega ljudi ostaju potpuno zbunjeni i nejasne su im čak i one stvari koje su prvobitno razumeli. Ne uspevaju da braću i sestre izbave od zaluđivanja od strane antihrista, niti da im omoguće da antihriste raspoznaju i odbace ih iz svog srca – nikada ne postižu rezultat zaštite braće i sestara. Čak i ako uviđaju tu posledicu, oni i dalje tvrde da su starešine i ne tragaju ponizno za istinom zajedno s drugima, niti prijavljuju problem višim nivoima da bi potražili rešenja. Zar takvi ljudi nisu nitkovi? Niko si i ništa, ali se ipak i dalje pretvaraš. Zašto se pretvaraš? Pošto nisi u stanju da budeš starešina, treba da se povučeš i da odeš negde drugde da se pretvaraš. Ne smeš da nanosiš štetu Božjem izabranom narodu! Dok se ti pretvaraš, antihristi koriste priliku da čine tolika zlodela kojima ometaju i kontrolišu ljude, da zaluđuju i da nanose štetu mnogima! Ko će preuzeti odgovornost za to? Božja kuća će otkriti ko je odgovoran!

Neke starešine i delatnici ne rade nikakav stvaran posao dok se bave incidentima vezanim za antihriste, niti su u stanju da antihriste raspoznaju. Tokom perioda u kojem antihristi zaluđuju i kontrolišu braću i sestre, oni nikada uistinu ne razotkrivaju zlodela i suštinu antihrista, niti mogu da ih jasno obrazlože. Kasnije, kad neki razboriti pripadnici Božjeg izabranog naroda razotkriju i proteraju antihriste, te lažne starešine smatraju to svojim dostignućem. Nakon što su antihristi proterani, oni sve to rezimiraju i pričaju neke doktrine: „Vidite, kad antihristi govore i rade, crkveni život postaje nenormalan, a ljudi trpe ometanja i gubitke u svom životu. Da bismo izbegli da nam antihristi nanose štetu, moramo da raspoznajemo njihove reči, ljudskost, suštinu i tako dalje – sve te stvari moramo da razumemo. Bog dozvoljava pojavu antihrista u crkvi, dopušta im da čine neke stvari i da pokažu vlastitu ružnoću, a zatim razotkriva antihriste da bismo mogli da se, što je moguće pre, naoružamo istinom, da razvijemo vlastitu razboritost i da povećamo svoj rast – u tome su Božje namere! Sada smo raspoznali antihriste i oni nas više ne sputavaju; svako je u stanju da ih odbaci. To je nešto što treba da proslavimo!” Na kraju, lažne starešine preuzimaju ton zvaničnika i nude svoj rezime, govore kao da su uradili mnogo stvarnog posla, platili veliku cenu i odigrali značajnu ulogu u proterivanju antihrista. Zar to nije pomalo bestidno? Jasno je da oni od početka do kraja nisu mogli da raspoznaju šta je antihrist; ne razumeju kako antihristi zaluđuju ljude, šta sve rade Božjem izabranom narodu, niti kakva je narav-suština antihrista, a pretvaraju se da su mnogo toga uradili. Očigledno je da su upravo braća i sestre raspoznali antihriste i proterali ih iz crkve; očigledno je da lažne starešine nisu odigrale ulogu koju starešine i delatnici treba da igraju, niti su ispunile obaveze starešina i delatnika, ali ipak prave rezime i preuzimaju zasluge za sebe, kao da su sve odavno unapred isplanirali i sada govore braći i sestrama da su svojim postupcima ostvarili rezultate i postigli veliki uspeh. Zar to nije bestidno? Zašto govoriš tako zvaničnim tonom? Ne radiš nikakav stvaran posao, ali ipak govoriš kao zvaničnik. Jesi li ti zvaničnik velike crvene aždaje? Zar takvi ljudi nisu fariseji? (Jesu.) Znaju samo da uzvikuju parole i da propovedaju doktrine. Kad se nešto desi, oni ne samo da ne znaju da se prema tome pravilno postave, već nemaju ni put primene. Oni samo izvaljuju besmislice i slepo primenjuju propise; temeljno su nesposobni da reše bilo koji problem. A kad sve prođe, ponašaju se kao da se ništa nije desilo, pretvaraju se da su dobri ljudi i s drskom bestidnošću preuzimaju sve zasluge za sebe. Ti ljudi su školski primer fariseja. Mogu samo da propovedaju doktrine, da uzvikuju parole, da ulažu malo truda i da trpe neke nedaće i nesposobni su za bilo kakav stvarni posao, a ipak se pretvaraju da su duhovnici. Oni su fariseji. Takva je suština ovog tipa lažnih starešina. Tolike doktrine mogu pred svima da propovedaju, pa zašto onda ne umeju da razotkriju antihriste i da izađu na kraj sa njima? U stanju su da po nekoliko sati drže propovedi i veoma su rečiti, pa zašto onda, kad se suoče sa stvarnim problemima – naročito kad se suoče sa zlodelima antihrista – nisu u stanju da ih rešavaju, već kao da zaneme? Šta je tome razlog? To je zato što su isuviše lošeg kova. Koliko je njihov kov zapravo loš? Oni nemaju duhovno razumevanje. Obrazovani su i inteligentni, prilično su vispreni u rešavanju spoljnih pitanja i donekle razumeju zakon. Kada je, međutim, reč o pitanjima vere u Boga, duhovnim pitanjima i raznim suštinski važnim problemima, nisu u stanju da išta raspoznaju, ne mogu ništa da prozru, niti mogu da pronađu ijedno istina-načelo. Kad nema nikakvih problema, oni sede mirno, nalik ribolovcu koji čeka da riba zagrize, ali čim se javi neki problem, ponašaju se kao smešni lakrdijaši, kao mravi na vrelom tiganju, pokazujući svoju jadnu pojavu. Ponekad se ponašaju krajnje ozbiljno i svečano. Kad se ne ponašaju svečano, naizgled su normalni, ali kad postanu svečani, ljudima je to zapravo smešno. To je zato što oni, kad se ponašaju svečano, izgovaraju isključivo laži i reči lišene duhovnog razumevanja, sve same amaterske primedbe. Pa ipak, za sve to vreme imaju svečan izraz lica – zar to nije smešno? Ako im neko postavlja ključno važna pitanja da na njih odgovore, oni ostaju zbunjeni i bez teksta i izgledaju naročito postiđeno. Ima mnogo takvih lažnih starešina. Njihove primarne manifestacije su loš kov i nedostatak duhovnog razumevanja; oni su smetenjaci. Šta znači biti lišen duhovnog razumevanja? Kada je reč o duhovnim pitanjima i stvarima koje se tiču istine, za njih je to kao atomska fizika – ništa od toga ne razumeju. Uprkos tome, i dalje se pretvaraju i govore: „Ja sam duhovnik. Toliko već dugo verujem u Boga. Razumem mnoge istine. Vi ste novovernici, tek ste počeli da verujete u Boga i ne razumete istinu. Niste pouzdani.” Oni za sebe uvek smatraju da dugo veruju u Boga i da razumeju istinu. Takvi ljudi su dostojni mržnje, a ujedno su i smešni. Ovim završavamo naš razgovor o manifestacijama takvih lažnih starešina.

III. Ponašaju se kao zaštitni kišobran za antihriste

Postoji još jedan tip lažnih starešina koji još više zavređuje mržnju. Oni ne samo što ne uspevaju da razotkriju antihriste, već se takođe ponašaju kao zaštitni kišobran za antihriste i svoju ljubaznu pomoć koriste kao izgovor da povlađuju zlodelima kojima antihristi ometaju rad crkve. Ma koliko zabluda da antihristi šire kako bi zaluđivali ljude, te lažne starešine ne samo što ih ne opovrgavaju niti razotkrivaju, već antihristima pružaju mogućnost da slobodno govore i da izražavaju svoja stanovišta. Bez obzira na vrstu ometanja, zaluđivanja i štete koju trpi Božji izabrani narod, oni ostaju ravnodušni. Čak i kad neki ljudi kažu: „Ovi pojedinci su antihristi. To su ljudi koje Božja kuća treba da ograniči; ne treba ih promovisati ni kultivisati, a pogotovo ih ne treba štititi. Dovoljno su štete naneli braći i sestrama. Vreme je da poravnamo račune s njima, da ih do kraja razotkrijemo i razrešimo”, te lažne starešine ustaju u odbranu antihrista. Uzimajući u obzir faktore kao što su životna dob antihrista, koliko godina oni veruju u Boga i njihove ranije doprinose, oni koriste razne izgovore da bi govorili u njihovu korist i da bi ih branili. Kad starešine višeg ranga dođu da provere rad antihrista ili da se pozabave njima, lažne starešine ne dozvoljavaju braći i sestrama da im prijave činjenice o zlodelima antihrista. Oni čak onemogućavaju pristup crkvi, kako starešine višeg ranga ne bi saznale da antihristi ometaju crkvu i takođe opstruišu razboritu braću i sestre u pokušaju da razotkriju antihriste. Bez obzira na izgovore koje lažne starešine koriste i na cilj koji žele da postignu služeći kao zaštitni kišobran za antihriste, oni time, na kraju krajeva, štite interese antihrista, a izdaju interese crkve i Božjeg izabranog naroda. Koriste razne izgovore da bi zaštitili antihriste, poput „antihristi takođe veruju u Boga i imaju pravo da govore u Božjoj kući” i „ranije su obavljali opasne dužnosti; Božja kuća treba da ima u vidu njihove ranije doprinose”. Sprečavaju braću i sestre da raspoznaju antihriste, a starešinama višeg ranga ne dozvoljavaju da saznaju za razna njihova zlodela, dok u isto vreme oni sami ne razotkrivaju i pogotovo ne orezuju antihriste. Ti antihristi mogu biti članovi njihove porodice, bliski prijatelji ili, što je još verovatnije, ljudi koje smatraju svojim idolima i od kojih im je, u emocionalnom smislu, teško da se odvoje. Bez obzira na situaciju, dokle god oni znaju da su ti ljudi antihristi, a ipak i dalje brane njihova zlodela, dokle god drugima nalažu da se prema njima ophode s ljubavlju i čak koriste razna sredstva da bi antihristima pružili priliku da šire razne zablude kojima zaluđuju i ometaju Božji izabrani narod, te manifestacije pokazuju da se oni ponašaju kao zaštitni kišobran za antihriste. Neke lažne starešine su možda obavile malo stvarnog posla u nekim drugim oblastima, ali kad je u pitanju bavljenje antihristima, oni prema njima ne postupaju u skladu sa zahtevima Božje kuće. Štaviše, oni ne ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika koje Božja kuća zahteva – ne sprečavaju u najvećoj mogućoj meri antihriste da šire predstave, negativne emocije, jeresi i zablude kojima ljude u crkvi navode na stranputicu. Umesto toga, oni često kao pozitivne stvari podržavaju lažne doktrine koje antihristi izgovaraju, kao i njihove izjave i primedbe zasnovane na znanju ili na Sotoninoj filozofiji. Sve su to manifestacije njihovog ponašanja kao zaštitnog kišobrana za antihriste. Naravno, ima i lažnih starešina koji se antihristima ne bave zbog toga što vrednuju njihov uticaj u društvu. Oni kažu: „Većina braće i sestara potiče iz nižih slojeva društva i nema nikakav uticaj. Iako je ova osoba antihrist sa zlom ljudskošću, ona ima moć i uticaj u svetu i sposobna je. Kad se braća i sestre ili crkva suoče sa opasnošću, zar nam nije potreban neko moćan da istupi i da nas zaštiti? Stoga, hajde da se pravimo da ne vidimo njena nedela i da ih ne uzimamo previše ozbiljno.” Lažne starešine su spremne da se ponašaju kao zaštitni kišobran za antihriste kako bi se antihristi zalagali za njih i podržavali ih – lažnim starešinama čak ni to nije ispod časti. Takođe ima nekih lažnih starešina koji se drže jednog pogrešnog stanovišta. Oni kažu: „Neki antihristi imaju status i uticaj u društvu; oni imaju prestiž. U našoj crkvi postoje dve takve osobe. Iako su antihristi, ako ih budemo uklonili, ljudi će misliti da u našoj crkvi nema sposobnih ljudi, pa će nas oni iz religijskih krugova gledati s visine. Treba da ih zadržimo zarad boljeg imidža. Prema tome, te dve osobe su za našu crkvu dragocene, tako da niko ne sme da ih razotkrije ni da ih ukloni. One moraju da budu zaštićene.” Kakva je ovo logika? Oni antihriste smatraju talentovanim ljudima i zato ih štite. Zar te lažne starešine nisu nitkovi? (Jesu.) Bez obzira na okolnosti, dokle god starešine i delatnici dopuštaju antihristima da u crkvi rade šta im je volja i da ometaju rad crkve, oni su lažne starešine i delatnici. Bez obzira na to kako antihristi i zli ljudi šire zablude i koliko ljudi na taj način zaluđuju, ma koliko da napadaju i proteruju pozitivne ličnosti i ma koliko da pripadnika Božjeg izabranog naroda trpi štetu zbog toga, lažne starešine sve to ignorišu i prave se ludi – sve dok mogu da sačuvaju sebe, za njih je to u redu. To su primarne manifestacije lažnih starešina. Ma šta da antihristi govore ili rade, lažne starešine ih ne razotkrivaju, ne analiziraju ih detaljno, niti ih ograničavaju zarad toga da bi braća i sestre mogli da ih raspoznaju i odbace. Umesto toga, oni antihriste neguju kao svoje kućne ljubimce, služe im i štite ih kao velikodostojnike, daju im zeleno svetlo i pružaju im razne mogućnosti da deluju. Čije interese oni žrtvuju time što antihristima dopuštaju da potpuno uživaju u slobodi? (Žrtvuju interese Božjeg izabranog naroda.) Lažne starešine ne samo da ne uspevaju da zaštite Božji izabrani narod, već antihristima dozvoljavaju da upravljaju crkvom, dok braću i sestre teraju da antihristima služe kao volovi i konji, kao robovi, primoravaju ih da slede naredbe antihrista, da prihvataju njihova pogrešna zapažanja, misli i stanovišta, njihovu kontrolu, pa čak i ozbiljnu štetu koju im antihristi nanose i tome slično. To je ono što lažne starešine rade. Da li oni u najvećoj meri onemogućavaju antihristima da nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu? Jesu li ispunili odgovornosti starešina i delatnika? Jesu li učinili išta na zaštiti Božjeg izabranog naroda? (Nisu.) Ukratko, bez obzira na razlog, svaki starešina koji antihristima daje zeleno svetlo da rade šta im se prohte i pritom ne čini ništa, lažni je starešina. Zašto kažem da su to lažne starešine? Zato što, kad antihristi zaluđuju i kontrolišu Božji izabrani narod, oni im dopuštaju da braći i sestrama nanose svakovrsnu štetu, čime ne ispunjavaju nalog koji im je Bog dao. Božja kuća ti je poverila Božje stado, Božji izabrani narod, a ti nisi ispunio svoju odgovornost. Nedostojan si da poneseš Božji nalog! Bez obzira na razlog ili na bilo koje opravdanje koje imaš, ako si se tokom svog mandata starešine ponašao kao zaštitni kišobran za antihriste i time kod braće i sestara izazvao ogromnu patnju zbog ometanja, zaluđivanja, kontrole i nanošenja ozbiljne štete od strane antihrista, ti si grešnik za sva vremena. Razlog za to je sledeći: nije da ti ne umeš da raspoznaš antihriste ili da prozreš njihovu suštinu – ti u svom srcu odlično znaš da su antihristi Sotone i đavoli, a ipak ne dozvoljavaš Božjem izabranom narodu da ih razotkrije i raspozna. Umesto toga, dopuštaš braći i sestrama da ih slušaju, da ih prihvate i da im budu poslušni. To je u potpunosti suprotno istini. Zar te to ne čini grešnikom za sva vremena? (Čini.) Ne samo što nisi uspeo da zaštitiš one koji iskreno obavljaju svoje dužnosti i streme ka istini, nego si antihriste ujedno unapredio na položaje starešina i delatnika, negovao si ih kao kućne ljubimce i primoravao braću i sestre da se povinuju njihovim naredbama. Božja kuća ti nije poverila Božji izabrani narod da bi njegovi pripadnici tebi ili antihristima služili kao robovi, nego da bi ih poveo u borbu protiv Sotone i antihristâ i da bi raspoznali i odbacili antihriste, te da bi Božjem izabranom narodu omogućio da živi normalnim crkvenim životom, da normalno obavlja svoje dužnosti, da uđe u istina-stvarnost i da se pod Božjim smernicama pokori i svedoči o Bogu. Ako ne možeš da ispuniš čak ni te odgovornosti, da li zaslužuješ da se nazoveš ljudskim bićem? A opet, ti i dalje želiš da štitiš antihriste. Jesu li antihristi tvoji preci ili tvoji idoli? Čak i ako si u krvnom srodstvu s njima, treba da se držiš istina-načela i da pravdu staviš iznad porodice. Treba da se osetiš obaveznim da ispuniš odgovornosti starešina i delatnika – da razotkrivaš, raspoznaješ i odbacuješ antihriste i da činiš sve što je u tvojoj moći kako bi zaštitio braću i sestre i kako bi u najvećoj meri sprečio da im antihristi naude. To je odano obavljanje vlastite dužnosti i izvršenje Božjeg naloga; jedino tako možeš da se nazoveš starešinom ili delatnikom koji je u skladu s merilom. Ako ne ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika i svojevoljno se ponašaš kao zaštitni kišobran za antihriste, šta bi drugo mogao da budeš nego grešnik za sva vremena? Ovim završavamo razgovor u zajedništvu o lažnim starešinama koji se ponašaju kao zaštitni kišobran za antihriste. Očigledno je da svrstavanje takvih ljudi u redove lažnih starešina uopšte nije nepravedno; to je jedna od manifestacija pravih lažnih starešina.

IV. Ne mare i ne pitaju za ljude koje su antihristi zaludeli

Postoji još jedna manifestacija lažnih starešina od koje ljudi još više pobesne. Neke lažne starešine mogu u izvesnoj meri da raspoznaju antihriste dok s njima komuniciraju, ali ne uspevaju da se odmah pozabave njima. Oni takođe ne uspevaju da blagovremeno razotkriju i detaljno analiziraju zla dela i suštinu antihrista kroz razna njihova ponašanja, čime bi braći i sestrama omogućili da antihriste raspoznaju i da ih odbace. To se već računa kao neispunjenje odgovornosti starešina i delatnika. Kad neka braća i sestre postanu zaluđeni i počnu da slede antihriste, te lažne starešine ostaju ravnodušne, kao da to nema nikakve veze s njima. Štaviše, oni u svom srcu ne osećaju nikakav samoprekor, niti optužuju sebe. Ne osećaju da su time izneverili Boga ili braću i sestre. Umesto toga, često izgovaraju ovu „klasičnu” tiradu: „Te ljude su zaludeli antihristi. To su i zaslužili! Sami su krivi što nisu bili razboriti. Čak i kad ne bi sledili antihriste, oni bi i dalje bili kandidati za uklanjanje iz Božje kuće.” Te lažne starešine ne samo što ne osećaju samoprekor ili krivicu nakon što antihristi zalude braću i sestre, nego čak i ne preispituju sebe zbog toga, niti sa kaju. Umesto toga, govore tako nehumane stvari i tvrde da su ta braća i sestre zaslužili da ih antihristi zalude. Šta se iz tih reči može zaključiti? Imaju li ti ljudi imalo ljudskosti? (Ne.) Oni su nesumnjivo lišeni ljudskosti. Zašto, dakle, govore takve stvari? (Da bi izbegli odgovornost.) Prvo, da bi izbegli odgovornost, da bi ljude učinili zaluđenim i otupelim. Oni veruju: „Antihristi su te ljude zaludeli zato što su lišeni razboritosti, a to nema nikakve veze sa mnom. Nisu stremili ka istini, pa su zato i zaslužili da budu zaluđeni!” Šta znači „zaslužili”? To znači da antihristi i treba da zaluđuju te ljude, da ih kontrolišu i da im nanose ozbiljnu štetu – kako god da se antihristi ophode prema njima, oni to zaslužuju; zaslužuju da budu sledbenici antihrista. Time se želi reći da ti ljudi ne treba da slede Boga nego treba da slede antihriste, da su oni zapravo pogrešili što su sledili Boga i da je Bog takođe greškom izabrao njih; iako su ušli u Božju kuću, bilo je neminovno da ih antihristi odvedu. Zar nije upravo to ono što lažne starešine hoće da kažu? Ne samo što kleveću braću i sestre, već i hule na Boga. Zar takvi ljudi nisu mrski? (Jesu.) Do krajnosti su mrski! Osim što izbegavaju odgovornost i zataškavaju činjenicu i istinu da nisu zaštitili braću i sestre, oni ih čak i napadaju, kažu da su ti ljudi zaslužili da ih antihristi zalude i da su nedostojni da veruju u Boga i da prime Božje spasenje. Sama ta izjava otkriva koliko im je karakter podao! Iako nisu direktno ometali, zaluđivali ni potiskivali braću i sestre kao što to čine antihristi, njihov stav prema braći i sestrama, prema Božjem nalogu i prema stadu koje im je Božja kuća poverila pokazuje koliko su oni uistinu bezdušni i hladni! Božje delo niko ne prihvata olako; to podrazumeva žrtvovanje i saradnju od strane onih koji propovedaju jevanđelje. Na to se troši velika količina radne snage i resursa, a to zahteva i mukotrpan Božji trud. Bog je taj koji organizuje razne ljude, događaje, stvari i okruženja da bi ljude doveo preda Se. Lažne starešine ne mare ni za šta od svega toga. Ma koga da antihristi zaluđuju, oni to odbacuju jednom jedinom frazom: „To su i zaslužili!” Oni time poništavaju sav naporan rad koji su ljudi uložili, kao i mukotrpan Božji trud, svodeći ih ni na šta. Šta znači fraza „To su i zaslužili”? To znači: „Ko ti je rekao da njima propovedaš jevanđelje? Oni nisu dostojni verovanja u Boga. Bila je greška propovedati im jevanđelje. Ko im je rekao da slede antihrista? Mada nisam obavio nikakav stvaran posao, nisam ih ni terao da slede antihrista. Sami su insistirali na tome; zaslužili su da slede antihriste!” Koju vrstu ljudskosti ima neki takav čovek? Ima li on uopšte srca? On je hladnokrvna životinja i gori je od psa-čuvara, a ipak je starešina? On je nedostojan! Vi morate da budete razboriti: kad vidite da su takvi ljudi lišeni savesti i razuma i da su tako hladni, ne smete ih birati za starešine. Nemojte biti smetenjaci! Oni ne samo što ne čine sve što mogu da bi nadoknadili gubitke i povratili one koje su antihristi zaludeli, već govore i tako okrutne stvari – tako su zlonamerni! Problem sa osobom ovog tipa po svojoj prirodi je ozbiljniji nego kod prosečnog lažnog starešine. Mada se ne može smatrati antihristom, na osnovu njenih manifestacija je jasno da ona ne poseduje ljudskost i da nije dostojna da bude starešina ili delatnik. Ona nije ništa drugo do ružan, nezahvalni izdajnik! Ona ne zna šta je Božji nalog, niti ima ikakvu svest o tome koji bi posao trebalo da obavlja. Ne odnosi se prema njemu savesno i razumno; nedostojna je da bude starešina Božjem izabranom narodu i nedostojna je prihvatanja Božjeg naloga. Konkretno, lažne starešine ne gaje ljubav prema Božjem izabranom narodu. Kad braća i sestre postanu zaluđeni, oni ih čak udaraju dok su ovi na kolenima, govore im stvari poput: „To su i zaslužili” i ne pokazuju nikakvo saosećanje prema njima. Ako jedan takav čovek vidi da je nekoga snašla nesreća ili poteškoće, on mu neće pomoći, nego će ga još i udarati dok je na kolenima. Njegova savest neće osećati nikakav samoprekor i on će nastaviti da bude starešina kakav je oduvek bio. Zar to nije bestidno? (Jeste.) Čak i ako izuzmemo braću i sestre, ukoliko bi đavoli ozbiljno naudili nekom dobrom neverniku, svako ko ima normalnu ljudskost bi, kao vernik u Boga i kao stvoreno biće, saosećao s njim; koliko bi onda trebalo više da ga zaboli srce ako bi braća i sestre – oni koji iskreno veruju u Boga – bili ti koje su antihristi zaludeli i kojima su naneli štetu? Te lažne starešine ne obavljaju nikakav stvaran posao tokom perioda u kojem antihristi čine zlo i nanose štetu Božjem izabranom narodu. Oni niti razotkrivaju, niti detaljno analiziraju zlodela i suštinu antihrista, a još manje osećaju breme da braći i sestrama pomognu da raspoznaju antihriste i da ih u svom srcu odbace. Nemaju nikakav osećaj odgovornosti za to. Čak i kad antihristi zaluđuju neke ljude, oni na to samo izgovaraju hladnu, bezdušnu primedbu: „To su i zaslužili”. To je da čovek zaista pobesni! Da bi izbegli odgovornost i sačuvali sebe, da bi što veći broj ljudi zaludeli i otupeli i da bi izbegli da ih Bog osudi, oni govore tako nehumane stvari. Zar to nije mrsko? (Jeste.) Šta god da kažeš, ti nisi ispunio svoje odgovornosti i nisi svoj posao obavio kako treba – to su manifestacije lažnog starešine; ma koliko da se trudiš, ne možeš to da porekneš. Ti si lažni starešina.

Neke lažne starešine ne samo što se ponašaju hladno, bezdušno i neodgovorno kad antihristi zalude neku braću i sestre, ne samo što govore da su ti ljudi zaslužili da budu zaluđeni, nego čak i kad radni aranžmani Božje kuće od njih zahtevaju da ispune svoju odgovornost kako bi one među njima koji imaju relativno dobru ljudskost i nadu u oporavak u najvećoj mogućoj meri povratili, te lažne starešine i dalje ne obavljaju nikakav stvaran posao. Čak i kad neki ljudi zatraže da se vrate u crkvu, oni i dalje ostaju ravnodušni, ignorišu njihove zahteve i prema ljudskom životu se ne odnose kao prema najdragocenijoj stvari koju treba ceniti. Ne uspevaju da u najvećoj mogućoj meri povrate tu zaluđenu braću i sestre. Oni tu odgovornost ne mogu da ispune, niti ulažu ikakav trud u tom smislu. Uprkos tome što se radnim aranžmanima Božje kuće iznova i iznovazahteva da se taj posao dobro obavi, lažne starešine ostaju nepokolebljive, ne preduzimaju ništa i ne rade ništa. Kao rezultat toga, neki od ljudi koje su antihristi zaludeli i koji su bili izolovani ili uklonjeni još uvek ne mogu da se vrate u Božju kuću i još nisu nastavili da žive normalnim crkvenim životom. Naravno, neki od tih ljudi zbog raznih razloga zaista ne ispunjavaju uslove za povratak u Božju kuću, ali postoje i drugi koje je moguće povratiti. Ako oni, kroz pomoć ispunjenu ljubavlju i strpljivu podršku, mogu da razumeju istinu i da raspoznaju i odbace antihriste, moguće ih je vratiti. Međutim, pošto starešine i delatnici ne rade stvaran posao, ne sprovode radne aranžmane Božje kuće i život tih ljudi ne smatraju važnim, neki ljudi su i dalje ostavljeni da tumaraju izvan crkve. Te starešine i delatnici ignorišu radne aranžmane Božje kuće služeći se raznim izgovorima. Oni čak ignorišu braću i sestre koji žele da se vrate u crkvu i da ispune uslove da ih crkva prihvati. Smišljaju svakakve izgovore, govore da ti ljudi imaju lošu ljudskost, da se suočavaju s bezbednosnim rizicima, da vole da se lepo oblače, da uživaju u telesnim zadovoljstvima, da vole status i tome slično. Koristeći ove izmišljene izgovore i razloge, oni odbijaju da im dozvole da se vrate u crkvu. Antihristi su te ljude zaludeli i stavili pod svoju kontrolu, ali lažne starešine ne mare za to što su ti ljudi izgubljeni. Oni ne osećaju nikakvu odgovornost, niti imaju ikakav osećaj savesti. Možda misle da bi bilo suviše teško ili opasno vratiti te ljude u crkvu, a možda nisu spremni na to ili se duboko u sebi ne slažu s tim. U svakom slučaju, oni iz različitih razloga uopšte ne sprovode gorepomenute radne aranžmane Božje kuće. Sve su to manifestacije takvih lažnih starešina. Ne samo što ne sarađuju aktivno i što ne ispunjavaju svoje odgovornosti u vezi s bilo kojim zadatkom koji im je dodelio Bog ili Božja kuća, nego se još i brane kad neko razotkrije njihovo zanemarivanje odgovornosti, govore stvari kojima izbegavaju svoje odgovornosti i pravdaju se da bi prikrili istinu o tom zanemarivanju. Zar takve lažne starešine nisu još mrskije? (Jesu.) Ukratko, te lažne starešine takođe nemarno postupaju prema antihristima koji nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu i ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ignorišu svaki detalj onoga što Božja kuća od njih zahteva da urade. Nisu spremni da trpe nedaće ni da plaćaju cenu, već radije čine samo ono što je njima po volji i ponašaju se kako im se prohte – rade ponešto kad su raspoloženi, a kad nisu, ne rade baš ništa. U potpunosti zanemaruju radne aranžmane Božje kuće, zanemaruju dužnosti i odgovornosti koje im je Božja kuća poverila, a pogotovo zanemaruju Božje namere i zahteve. Ti ljudi nemaju ni ljudskosti ni savesti; oni su hodajući leševi. Da li biste svoju težnju ka spasenju kroz verovanje u Boga, tu najvažniju stvar u svom životu, smeli da poverite ljudima koji ne poseduju ljudskost? (Ne.) Čak i ako te ne budu predali u ruke antihristima, da li će učiniti sve što je u njihovoj moći da se bore protiv antihrista kad vide kako oni zaluđuju i nanose ozbiljnu štetu Božjem izabranom narodu? Ne, oni to neće učiniti, jer takvi ljudi su hladnokrvne životinje koje nemaju osećaj odgovornosti. Oni služe kao starešine samo da bi sebi obezbedili privilegije.

Lažne starešine ponekad pokazuju brigu prema braći i sestrama; pitaju ih da li im nešto treba, kako se snalaze za hranu i smeštaj i tome slično. Prilično su pažljivi kada je reč o stvarima koje se tiču svakodnevnog života, ali kada su u pitanju stvari koje se tiču Božjeg naloga, života i smrti braće i sestara i istina-načela, oni ostaju ravnodušni i ne rade ništa, bez obzira ko ih za to pita. Brinu jedino o telesnim užicima ljudi, o hrani, odeći, krovu nad glavom, pitanjima prevoza i materijalnih privilegija i bave se isključivo takvim stvarima. Neki ljudi kažu: „Tvoje su reči kontradiktorne. Zar nisi rekao da su ti ljudi hladni? Da li bi hladna osoba bila spremna da učini te stvari za druge?” Da li bi hladna osoba bila tako dobrodušna da učini te stvari za svakoga? (Ne bi.) U stvari, neke hladne osobe bi zaista učinile te stvari, a za to postoje dva razloga. Prvi je da oni, dok te stvari čine za svakoga, ujedno čine nešto i za sebe, tako da od toga i sami imaju koristi. Ako iz toga ne mogu da izvuku nikakvu korist, gledajte pa ćete videti da li će i dalje to raditi – odmah će promeniti stav i prestaće to da rade. Štaviše, čiji oni novac koriste da bi radili te stvari i za svakoga tražili privilegije? Božja kuća je ta koja plaća ceh. Kad treba velikodušno trošiti resurse Božje kuće, ti ljudi su pravi specijalisti. Kako i ne bi radili te stvari kad od toga lično oni imaju koristi? Dok traže privilegije za sve, oni to zapravo čine zarad sebe. Nisu toliko dobrodušni da bi privilegije tražili samo zarad drugih ljudi! Ako bi zaista tražili privilegije za sve, ne bi smeli da imaju nikakve sebične motive i trebalo bi da se prema tome odnose u skladu s načelima Božje kuće. Oni, međutim, uvek traže privilegije za sebe i uopšte ne razmišljaju o život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Pored toga, oni svakome čine nešto zato da bi ih ljudi cenili i da bi rekli: „Ta osoba traži privilegije za nas i nastoji da zaštiti naše interese. Ako nam bilo šta zafali, treba da od nje tražimo da se za to pobrine. Dok je ona tu, nećemo trpeti nikakav loš tretman.” Oni čine te stvari da bi im drugi bili zahvalni. Na taj način, istovremeno stiču i slavu i privilegije, pa zašto i ne bi to radili? Ako bi tražili privilegije za sve, a da pritom niko ne zna da je to njihova zasluga, nego bi svi zahvaljivali Bogu i niko ne bi osećao zahvalnost prema njima, da li bi oni to i dalje činili? Oni definitivno ne bi bili raspoloženi za to, a njihovo pravo „ja” bilo bi razotkriveno. Kada takvi ljudi bilo šta rade, njihova priroda-suština biva potpuno razotkrivena. Prema tome, kad antihristi ometaju crkvu, takve osobe nipošto ne bi obavile nikakav stvaran posao na zaštiti Božjeg izabranog naroda.

Maločas smo u zajedništvu pomenuli kako se lažne starešine, čak i onda kad antihristi zaluđuju, kontrolišu i nanose štetu Božjem izabranom narodu, i dalje prave da ništa ne vide. Ne smišljaju nikakve mere kojima bi povratili Božji izabrani narod, niti ispunjavaju svoje obaveze i odgovornosti. Misle jedino na vlastita osećanja, raspoloženja i interese. Ne ispunjavaju svoje odgovornosti i ne smatraju sebe odgovornim; umesto toga, skidaju sa sebe odgovornost i izbegavaju je. Oni čak osuđuju pripadnike Božjeg izabranog naroda koje su antihristi zaludeli i stavili pod svoju kontrolu, i kažu kako oni ne veruju iskreno u Boga; to čine da bi izbegli sopstvenu odgovornost, a pritom ih uopšte ne grize savest. Te lažne starešine su najmrskije. Sve ove raznovrsne manifestacije lažnih starešina o kojima smo raspravljali prilično su odvratne, ali osoba koja pripada ovom poslednjem tipu naprosto nema nimalo ljudskosti. Takva osoba je hladnokrvna životinja, zver u ljudskom ruhu; ona se ne može smatrati delom čovečanstva, već je treba svrstati među zveri. Zašto ona ne ispunjava svoje odgovornosti? Zato što nema ljudskosti, nema savesti ni razuma. Odgovornosti, obaveze, ljubav, strpljenje, saosećanje, zaštita braće i sestara – ništa od toga ne postoji u njenom srcu; ona ne poseduju te kvalitete. Odsustvotih kvaliteta u njenoj ljudskosti ekvivalentno je nedostatkuljudskosti. To su manifestacije četvrtog tipa lažnih starešina.

To su manje-više četiri vrste manifestacija lažnih starešina koje treba razotkriti u okviru trinaeste odgovornosti starešina i delatnika. Postoje, naravno, i druge slične manifestacije, ali već ta četiri tipa u osnovi mogu da predstavljaju razne manifestacije lažnih starešina pri obavljanju tog posla, kao i njihovu ljudskost-suštinu. U koliko god kategorija da delimo njihove manifestacije, dve istaknute manifestacije lažnih starešina se u svakom slučaju ipak mogu naći unutar te četiri kategorije: jedna od njih je da oni ne rade nikakav stvaran posao, a druga je da su nesposobni da obavljaju stvaran posao. To su dve najistaknutije manifestacije lažnih starešina. Bez obzira na to kakvi su ljudskost i kov lažnih starešina i kako se oni odnose prema istini, te dve manifestacije su u svakom slučaju otelovljene unutar te četiri kategorije. Ovde se završava sadržaj vezan za razotkrivanje lažnih starešina u našem današnjem razgovoru o trinaestoj odgovornosti starešina i delatnika.

Dodatak: Odgovaranje na pitanja

Imate li neka pitanja? (Bože, hteo bih da postavim jedno pitanje. Na početku ovog skupa, Bog nas je pitao po čemu se ljudi sa naravlju antihrista razlikuju od stvarnih antihrista i koje su tipične karakteristike suštine antihrista. Tada nam se učinilo da nemamo ništa u glavi, a nakon što smo malo razmislili o tome, uspeli smo da dođemo samo do nekih veoma jednostavnih reči i doktrina. Sada ima već više od godinu kako nam Bog besedi o istinama u vezi sa razotkrivanjem antihrista, ali mi smo i dalje u stanju da samo mali deo njih razumemo i primenimo. Jedan od razloga je što u te istine nismo uložili dovoljno truda, a drugi je što smo se susretali s relativno malim brojem antihrista i što razumevanje tih istina nije proisteklo iz sagledavanja njihove veze sa stvarnim situacijama. Mi, dakle, čak ni sada nismo zakoračili u te istine, nismo naročito razboriti u pogledu antihrista, a i u nama samima takođe postoje mnoge manifestacije naravi antihrista koje još uvek nismo prepoznali. Želim da pitam kako da rešimo taj problem.) U vezi s bilo kojim aspektom istine morate imati neka stvarna iskustva i iskustveno znanje i morate postići istinsko razumevanje da bi vam se reči istine uklesale u srce. Proces zadobijanja istine uvek je takav. Stvari koje možeš da upamtiš jesu one koje si stekao kroz vlastita iskustva; one ostavljaju najjači utisak. Stoga sam vas, dok smo danas u zajedništvu razgovarali na temu antihrista, naveo da najpre pregledate ovaj sadržaj. Bili ste u stanju da se nekih stvari prisetite. Neke od stvari kojih ste mogli da se prisetite imaju za vas samo teorijski značaj, ali prirodno je da postoje i neke manifestacije antihrista koje, u manjoj ili većoj meri, možete da uporedite sa stvarnim životom – svako to mora da doživi na ovaj način. Za ljude je normalno da, ma koliko da naizgled dobro razumeju dok slušaju propovedi, oni to razumeju samo teoretski i u smislu doktrine, ali zapravo ne poznaju istinu. Kada čovek može da razume istinu? Tek kad doživi te stvari, on može da stekne neko praktično znanje. Bez doživljavanja stvarnih okolnosti, niko ne može da stekne znanje. Stoga je, dok smo danas u zajedništvu razgovarali na temu antihrista, bilo neophodno da napravimo kratku rekapitulaciju i da vam pružim jednostavan podsetnik. Posle ovoga, bilo da razgovaramo o odgovornostima starešina i delatnika ili o raznim manifestacijama lažnih starešina, to vam barem neće zvučati previše šuplje – to je sve. Potrebno je, međutim, da i dalje budete izloženi raznim manifestacijama antihrista. Neki ljudi kažu: „Ako Bog ne uredi neke stvarne ljude, događaje i stvari, gde onda da steknemo tu izloženost? Ne možemo sami da tražimo antihriste, zar ne?” Ne morate da ih tražite. Najjednostavnije rešenje jeste da, kad naiđete na antihriste, pokušate da ih što bolje uporedite s Božjim rečima. Upoređujte njihova spoljna otkrovenja, njihove izjave, postupke i naravi, kao i njihove misli i stanovišta, pa čak i način na koji se vladaju i ophode sa svetom, njihov način života i tako dalje – drugim rečima, upoređujte ih sa svih petnaest manifestacija antihrista o kojima smo govorili. Uporedite ih sa što većim brojem njih. Ljudsko shvatanje je takvo: oni ne mogu da se prisete mnogih stvari, zato što je ljudsko pamćenje ograničeno. Ljudi su u stanju da veoma detaljno govore o stvarima koje su zaista doživeli iz prve ruke. Ma koliko da o tim stvarima pričaju, to se ne zasniva na njihovom sećanju, nego na iskustvu i na onome kroz šta su prošli. Te stvari koje su stekli najbliže su istini i onome što je faktički istinito – to su stvari koje su ljudi stekli iskustvom. Za razliku od njih, stvari koje su u skladu s ljudskim predstavama i uobraziljama, kao i stvari zasnovane na znanju, nisu u skladu sa istinom, ma koliko godina da su zauzimale dominantan položaj u vašem umu nakon što su prvi put ušle u njega. Kad budeš zaista razumeo istinu, te stvari će biti eliminisane i odbačene. Međutim, stvari koje su bliske istini i koje su u skladu sa istinom, stvari koje si stekao iskustvom – to su stvari koje su dragocene. Bez obzira da li u potpunosti razumete pitanja koja sam vam danas postavio, sigurno je da postoji deo teme u vezi s raspoznavanjem antihrista koji možete da razumete, budući da ste svi donekle iskusili određeno zaluđivanje i ometanje od strane antihrista. Time ste stekli izvesnu razboritost, pa kad naiđete na antihriste koji čine zlodela i ometaju rad crkve, te istine počinju nešto da vam znače. Te reči počinju nešto da znače tek kad se suočite sa stvarnim okruženjima. Ako niste iskusili zaluđivanja od strane antihrista i ako u svojoj glavi samo zamišljate njihove postupke, ovo je beskorisno. Ma koliko da je bujna tvoja mašta, to ne znači da ćeš biti u stanju da ih raspoznaš. Tek kad se suoče sa stvarnim okruženjima, ljudi reaguju instinktivno i koriste vlastite misli i stanovišta, određene teorije kojima su bili izloženi i neke doktrine, metode i načine koje su naučili, da bi se suočavali i nosili s tim stvarima i da bi na kraju donosili razne odluke. Ali čak i pre no što se susretnu s tim situacijama, već je sasvim dobro ako ljudi imaju jasno shvatanje i jasne utiske o raznim teorijama. Neki ljudi kažu: „Kakva je korist od toga što Ti toliko govoriš pre nego što naiđemo na antihriste?” Korisno je. Zar reči kojima se razotkrivaju antihristi nisu odštampane u knjizi? Da li su te reči nešto što možete u potpunosti da doživite i da prozrete za dan ili dva? Ne. Svrha njihovog štampanja u toj knjizi jeste da budete spaseni i da vam se omogući da te reči često čitate i da razumete te istine, kao i da čitate Božje reči i da steknete životnu zalihu za slučaj kada u budućnosti naiđete na razne situacije – bilo da je u pitanju incident u vezi s nekim antihristom, poteškoće u menjanju vlastite naravi ili bilo šta drugo. Božje reči u ovoj knjizi jesu izvor iz kojeg možeš da doživljavaš te stvari i da ih rešavaš, kao i da uđeš u te aspekte istine. Količina onoga što razumeš dok slušaš propovedi ne predstavlja količinu stvarnosti koju poseduješ. Ako u nekom trenutku ne možeš nešto da shvatiš ili da upamtiš, ne znači da to nikada nećeš iskusiti ili da to nikada nećeš razumeti u budućnosti. Ukratko, morate razumeti da su sa istinom povezane samo one stvari koje ljudi stiču iskustvom i koje spoznaju na osnovu Božjih reči. Stvari koje ljudi pamte i koje razumeju u svojim glavama uglavnom nisu povezane sa istinom; to su samo doktrinarne stvari. Koje su stvari najvažnije kada je reč o istini? Najvažnije stvari jesu iskustvo i ulazak. O bilo kojem aspektu istine da je reč, kada ga ljudi zaista dožive, ono što će na kraju požnjeti jeste plod istine i put njihovog opstanka. Prema tome, nije problem ako nešto ne upamtite.

Da sam odmah na početku ovog skupa krenuo da vam govorim o glavnoj temi, vi ne biste mogli na vreme da reagujete, zar ne? Stoga sam najpre morao da primenim neke metode i da vas pitam: „Sećate li se po čemu se ljudi sa suštinom antihrista razlikuju od ljudi koji imaju narav antihrista?” To pitanje sam vam najpre postavio ne zato da bih vas ostavio bez teksta ili da bih vas razgolitio, već da bih vam dao podsticaj. Zatim smo napravili rekapitulaciju, pa su se ljudi postepeno prisetili: „Već smo ranije razgovarali o tome kako se antihristi odnose prema istini i kakva je ljudskost antihrista.” Jedan deo sadržaja o antihristima već je ostavio dubok utisak na tebe; taj sadržaj čeka da bude upotrebljen onda kad budeš doživeo takve stvari, pa će ti poslužiti kao smernica i pravac za praktično postupanje. Ima, međutim, još sadržaja koji na tebe nije ostavio baš nikakav utisak nakon što si ga prvi put saslušao. Taj sadržaj takođe treba doživeti. Kad budeš prolazio kroz ta iskustva i kad nakon toga budeš jeo, pio i molitveno čitao te reči, zadobićeš još i više. Bilo da se radi o sadržaju koji je na tebe ostavio utisak ili ne, nakon što budeš prošao kroz te stvari, sve će se to lepo pomešati. Nakon što ih budeš doživeo, doktrine koje si upamtio postaće tvoje praktično razumevanje i tvoj dobitak. Što se tiče sadržaja koji na tebe nije ostavio utisak, kada ga jednom budeš doživeo, on će možda ostaviti neki utisak, ali će to ipak biti samo neko perceptivno znanje. To perceptivno znanje može da ostane samo na nivou doktrine. Preostaje ti samo da ponovo doživiš slične stvari, nakon čega će te ono usmeravati, pokazaće ti pravac i pružiće ti put praktičnog delovanja. Doživljavanje Božjih reči i doživljavanje istine predstavljaju tu vrstu procesa. Da li je sramota što niste znali odgovor na pitanje koje sam vam postavio? Nije sramota. Ako i vi Meni postavite neko pitanje iz vedra neba, Ja ću takođe morati na licu mesta da razmislim o tome, da razmotrim kakvo je značenje tog pitanja i koje aspekte istine ono obuhvata. Ljudski mozak i um tako funkcionišu – potrebno im je vreme da odgovore. Čak i ako se radi o nečemu što ti je dobro poznato, ako se mnogo godina nisi susretao s tim, ipak će ti biti potrebno neko vreme da odgovoriš ukoliko se iznenada ponovo susretneš s tim. Ma koliko da si nešto duboko iskusio, ako se nakon mnogo dana ili godina ponovo susretneš s tim, i dalje će ti biti potrebno vreme da odgovoriš – da i ne pominjemo da je vaše razumevanje teme o antihristima samo na nivou reči i doktrina, da još uvek ne možete da ga uporedite s antihristima koje srećete u stvarnom životu i da vi, može se reći, u osnovi još uvek ne možete da raspoznate antihriste. Te istine, dakle, čekaju da ih praktično iskusite – tek tada ćete moći da potvrdite tačnost i verodostojnost Božjih reči. Primera radi, u zajedništvu smo prethodno razgovarali o tome kako se antihristi žestoko opiru pokajanju. Pretpostavimo da si ti to upamtio i da kažeš: „Bog je rekao da se antihristi žestoko opiru pokajanju. Do samog kraja će poricati Boga i suprotstavljati Mu se. Oni ne prihvataju istinu i nikada neće priznati da su Božje reči istina, ma šta da se desi. Oni imaju odbojnost prema istini.” Ti ovu izjavu samo doktrinarno razumeš, prihvataš i stvaraš utisak o njoj; ona je za tebe samo nekakvo perceptivno znanje. Podsvesno osećaš da je ta izjava tačna, ali koje se konkretne reči koje antihristi izgovaraju, koje se iskvarene naravi koje oni pokazuju, koja je priroda koja ih nagoni i tako dalje, poklapaju s Božjim rečima koje razotkrivaju antihriste i povezane su s njima? Šta od toga može da pokaže da su ono što Bog razotkriva činjenice? To zahteva da se ti ili lično sretneš s antihristom, ili da od drugih posmatrača saznaš za reči i dela antihrista, te da na kraju shvatiš: „Božje reči su tako praktične i potpuno su tačne. Ova osoba je više puta okarakterisana kao antihrist i odbačena. Mada još uvek nije proterana ni uklonjena, njene manifestacije i otkrovenja pokazuju da ona uopšte ne prihvata istinu, da se žestoko opire pokajanju i da ima ne samo narav, nego i priroda-suštinu antihrista – ona je zaista pravi pravcati antihrist.” A onda, kad ta osoba jednoga dana bude izopštena, ti u svom srcu potvrđuješ: „Božje su reči tako tačne! Ljudi s naravlju antihrista mogu da se promene, ali oni sa suštinom antihrista nikada se neće promeniti.” Te reči puštaju korenje u tvom srcu. To više nije samo sećanje ili nekakav utisak, niti je to samo neka vrsta perceptivnog znanja. Naprotiv, ti duboko razumeš i prihvataš Božje reči: „Antihrist se neće promeniti; do kraja će se suprotstavljati Bogu. Nije ni čudo što ih Bog ne spasava; nije ni čudo što Bog ne radi na takvim ljudima. Nije ni čudo što oni nikada nemaju prosvećenje ni svetlosti dok obavljaju svoju dužnost i što ne pokazuju nikakav rast – oni odlučno idu svojim putem. To su uistinu antihristi!” Kada potvrdiš tačnost Božjih reči, u sebi ćeš pomisliti: „Božje reči su zaista istina. Te reči su tačne. Amin!” Šta za tebe znači kad kažeš „amin”? To znači da si kroz vlastita iskustva shvatio da su Božje reči kriterijum za merenje svih stvari, da su Božje reči istina i da, čak i kad ovo doba i ovo čovečanstvo prođu, Božje reči neće proći. Zašto one neće proći? Zato što se, bez obzira na vreme, suština antihrista nikada neće promeniti i što se ni reči Božje koje razotkrivaju suštinu antihrista nikada neće promeniti. Uprkos tome što će ovo doba proći, što će ovo iskvareno čovečanstvo proći, te Božje reči će zauvek ostati činjenična istina – to niko ne može da ospori. To je reč Božja! Kad osetiš da Božje reči odgovaraju i poklapaju se s činjenicama koje vidiš i s kojima se susrećeš i kad tvoje srce dobije potvrdu, pri čemu to nije samo osećaj da Božje reči moraju da budu tačne, odnosno da Božje reči nisu pogrešne, jer si ti to svojim očima video i lično iskusio, tada ćeš, sasvim prirodno, na Božje reči reći „amin”. Ako te tada budem ponovo upitao: „Koje su manifestacije ljudi sa suštinom antihrista?”, tvoje će unutrašnje razumevanje odmah isplivati na površinu. To neće biti samo tvoj utisak, upamćena fraza, niti neka vrsta svesti ili perceptivnog znanja. Odmah ćeš reći: „Antihristi nipošto ne prihvataju istinu i žestoko se opiru pokajanju!” Iako ta izjava možda nema neku naročito logičnu strukturu i mada je izgovorena prilično naglo, tako da je ljudi isprva neće shvatiti, tebi je njeno značenje poznato zato što si je lično doživeo i što si je svojim očima video. Antihristi su upravo takve bedne spodobe – nikada se neće pokajati. Te reči treba doživeti; niko ko ih ne doživi neće iz njih ništa zadobiti.

2. oktobar 2021. godine