Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini, kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (8. deo)

Na prošlom okupljanju smo okončali razgovor u zajedništvu o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika. Jeste li uporedili sebe sa sadržajem tog razgovora? Jeste li razmišljali o tom razgovoru? Nakon što čuju Moju besedu, oni koji vole istinu, koji imaju osećaj za pravdu i imaju malo ljudskosti mogu da primene neke istine kada ih budu razumeli. Kao prvo, mogu da uporede istine koje razumeju sa svojom situacijom, mogu da ispitaju sebe u odnosu na istinu, da prepoznaju svoje probleme, a zatim da iskoriste neke stvari i okruženja iz stvarnog života da bi tokom obavljanja dužnosti rešavali te probleme. S obzirom na istine koje razumeju, oni postepeno shvataju načela koja ljudi treba da primenjuju i da ih se pridržavaju. S jedne strane, oni tako stiču dublje razumevanje i spoznaju o sebi, a sa druge, oni praktičnije i tačnije razumeju šta istina zaista govori i šta ona sadrži. Međutim, oni koji ne vole istinu i koji imaju odbojnost prema njoj, ma koliko od istine da čuju, nemaju svest ni promenu. Njihovo stanje, njihov stav prilikom obavljanja dužnosti, ciljevi kojima teže, njihov način života i načela po kojima se vladaju uopšte se ne menjaju. Oni i dalje rade šta im se prohte i žive kako im je volja; te istine nemaju nikakvog uticaja na njih, niti mogu da ih nateraju da sebe preispitaju i spoznaju do te mere da počnu sami sebe da mrze. Ako ne mogu da dostignu tačku u kojoj mrze sebe, sigurno ne mogu da postignu iskreno pokajanje. Bez iskrenog pokajanja nema ni stvarnog ulaska, a bez stvarnog ulaska nipošto se ne može ostvariti promena naravi. Stoga, mnogi ljudi koji dugi niz godina veruju u Boga uopšte ne razumeju sebe, ne pokazuju nikakvu promenu, a njihova vera u Boga nimalo ne raste, mada se i oni okupljaju, obavljaju svoje dužnosti, dugi niz godina slušaju propovedi i često komuniciraju s braćom i sestrama. Oni slede Boga sa svojim prvobitnim predstavama i maštarijama, kao i sa namerom i željom da steknu blagoslove. Ma koliko godina da veruju u Boga, njihova stanovišta o veri u Boga, njihovi pogledi na stvari, metode njihovog traganja i ciljevi kojima teže, kao i njihovi stavovi prilikom obavljanja dužnosti, uopšte se nisu promenili. Njihova aktuelna otkrovenja i manifestacije koje proživljavaju rezultat su njihovog nestremljenja ka istini. Iako smo u zajedništvu razgovarali o dvanaest odgovornosti starešina i delatnika, ponašanje nekih starešina i delatnika nije se ni za dlaku promenilo. Njihovi stavovi prilikom obavljanja dužnosti i prema Božjim zahtevima uopšte se nisu promenili. Sadržaji o kojima smo u zajedništvu razgovarali poslužili su da podsećaju, nadziru i podstaknu one koji relativno streme ka istini i one koji imaju malo ljudskosti i čija savest poseduje neku svest. To, međutim, nije uticalo na neke ljude koji su nepopustljiviji, lukaviji i koji uopšte ne prihvataju istinu. Zašto je to tako? Zato što ti ljudi istini pristupaju sa stavom otpora i gnušanja. Ma koliko da se besedi o istini, njihov stav ostaje isti: „U svakom slučaju, ja obavljam svoju dužnost i sledim Boga; iskreno dajem sebe za Boga. Kako god da se ponašam, ako budem istrajavao do kraja, moći ću da steknem blagoslove!” Da li u takvom razmišljanju ima imalo razuma? Oni su potpuno nepopravljivi i nemaju nimalo stida, zar ne? Zar to nisu kruti ljudi koji odbijaju da se pokaju ma šta da se desi? (Jesu.)

Dvanaesta odgovornost starešina i delatnika je: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini, kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Ranije smo naš razgovor o ovoj odgovornosti podelili na dvanaest pitanja. Sadržaj tih dvanaest pitanja uglavnom se odnosi na to kako starešine i delatnici treba da se nose sa ovim problemima i da ih rešavaju onda kad se u crkvi pojave razni tipovi ljudi, događaja i stvari, koji izazivaju prekide i ometanja kako bi se postigao efekat zaštite rada Božje kuće i normalnog poretka u crkvi i time ispunile uloge koje starešine i delatnici treba da odigraju i odgovornosti koje oni treba da ispune. Detaljno smo razgovarali o svakom od tih pitanja u okviru ove odgovornosti starešina i delatnika, pomenuli smo neke njihove specifične manifestacije i naveli neke konkretne primere. Što se tiče načela, sadržaj o kojem smo razgovarali prilično je praktičan. Iako primeri koje smo naveli možda ne pokrivaju baš sve, kroz razgovore smo razjasnili suštinske probleme u vezi sa raznim ljudima, događajima i stvarima. Konkretno, kao starešine i delatnici vi treba da razumete ovaj aspekt istine da biste rešavali razne probleme koji se javljaju u crkvi. Kao prvo, treba da pronađete reči kojima se detaljno analizira suština problema iz sadržaja o kojima smo razgovarali i da zatim te reči povežete s tim problemima. Razumevanje suštine problema olakšava pronalaženje odgovarajućih rešenja i omogućava rešavanje problema u skladu sa istina-načelima. Pre nego što rešite neki problem, od ključne je važnosti da razumete njegovu suštinu. Kada shvatiš suštinu problema, treba takođe da razumeš i da dokučiš načela za njegovo rešavanje. Oba aspekta su nužna: prvi je suština problema, a drugi načela za rešavanje takvih problema. Oko tih stvari starešine i delatnici treba da budu načisto. Jedino razumevanjem ta dva načela možete precizno da rešite sve probleme i da pravilno postupate prema ljudima, događajima i stvarima vezanim za razna pitanja, umesto da primenjujete propise i da ta pitanja previše naduvavate. Kako sada stvari stoje, kad se pojedine starešine i delatnici bave određenim pitanjima, oni jednim delom samo poštuju propise, a drugim delom ne shvataju suštinu tih pitanja, te stoga lako čine nepravdu ljudima i skreću s pravog puta. Ovo zahteva jasno razumevanje pojedinosti, specifičnosti i konteksta svakog od tih pitanja. Pored toga, važno je posmatrati kako se neka osoba dosledno ponaša da bi se odredilo kojoj kategoriji ona pripada. Tek kad ovladate tim aspektima, probleme ćete moći da rešavate u skladu s načelima. Dok obavljaju svoje poslove, neke starešine i delatnici samo naduvavaju probleme i primenjuju propise, a pritom nisu u stanju da proniknu u stvarnu suštinu ljudi koji su u to uključeni, ne znaju da li su oni dobri ili loši, da li je njihovo ponašanje uobičajeno ili samo povremeno čine prestupe. Pošto ne mogu da raspoznaju te aspekte, veoma su skloni pravljenju grešaka. U takvim slučajevima, ako crkva može da glasa, mogu se efikasno izbeći neke greške. Prisustvo ovih odstupanja i grešaka u radu starešina i delatnika može najjasnije da otkrije da li oni imaju sposobnost raspoznavanja i da li probleme rešavaju u skladu s načelima. To takođe otkriva da li starešine i delatnici poseduju istina-stvarnost. Ako starešina ili delatnik koji već dugi niz godina veruje u Boga ne može da rešava te stvarne probleme, to je već dovoljan dokaz da taj starešina ili delatnik nije neko ko stremi ka istini.

Nakon što ste razumeli odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune, načela koja treba da slede i obim njihovog rada, trebalo bi da se vratimo na temu ove etape razgovora u zajedništvu: razotkrivanje lažnih starešina. To je glavna tema. Što se tiče dvanaeste odgovornosti starešina i delatnika, tema o kojoj ćemo danas razgovarati jesu oblasti u kojima lažne starešine zanemaruju svoje odgovornosti i manifestacije njihovog neobavljanja stvarnog posla. Hajde da najpre pročitamo sadržaj dvanaeste odgovornosti. (Broj dvanaest: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini, kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.) Dvanaesta odgovornost jasno navodi tri aspekta rada koje starešine i delatnici treba da razumeju. U kakvoj je to vezi sa razotkrivanjem lažnih starešina? (Kao prvo, moramo da razumemo nekoliko odgovornosti starešina i delatnika u ovom poslu. Zatim ih upoređujemo da bismo videli da li su lažne starešine ispunile te odgovornosti i koje su manifestacije lažnih starešina; njihovo ocenjivanje na osnovu tog merila relativno je precizno.) Tako je. Raspoznavanje da li je neka osoba lažni starešina ne vrši se tako što je svojim očima gledate u lice da biste videli da li su joj crte lica dobre ili zle, niti tako što posmatrate koliko je ona, spolja gledano, naizgled propatila ili koliko je trčala unaokolo. Umesto toga, morate da vidite da li ona ispunjava odgovornosti starešina i delatnika i da li može da koristi istinu radi rešavanja stvarnih problema. To je jedino precizno merilo po kojem je možete ocenjivati. To je načelo detaljne analize, raspoznavanja i određivanja da li je neka osoba lažni starešina. Samo na taj način ocenjivanje može da bude pravedno, saglasno sa načelima, u skladu sa istinom i pravično prema svakome. Kada nekoga okarakterišete kao lažnog starešinu ili lažnog delatnika, to mora da bude zasnovano na dovoljnom broju činjenica. To ne sme da se zasniva na jednom ili dva slučaja prestupa, a kamoli na privremenom otkrovenju iskvarenosti. Jedina precizna merila po kojima neko može da bude okarakterisan jesu: da li ta osoba može da obavlja stvaran posao i da koristi istinu za rešavanje problema, da li je to prava osoba, da li je ona neko ko voli istinu i ko može da se pokori Bogu, kao i da li ta osoba poseduje delo i prosvećenje Svetog Duha. Samo na osnovu tih činilaca neko može ispravno da bude okarakterisan kao lažni starešina ili lažni delatnik. Ti činioci jesu merila i načela za ocenjivanje i određivanje da li je neko lažni starešina ili lažni delatnik.

Tri zadatka koje starešine i delatnici treba da obavljaju u okviru dvanaeste odgovornosti

I. Brzo i tačno identifikovanje raznih ljudi, događaja i stvari koji izazivaju prekide i ometanja

Dvanaesta odgovornost starešina i delatnika obuhvata tri zadatka, odnosno tri koraka. Izvršavanjem ta tri koraka radi okončanja ovog posla ispoštovana su načela i ispunjene odgovornosti tog posla. Koja su to tri zadatka? (Prvo, brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi. Drugo, zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari. Treće, u zajedništvu razgovarajte o istini, kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.) Ta tri zadatka jesu zahtevi prema starešinama i delatnicima u okviru dvanaeste odgovornosti. Za početak, prvi zahtev prema starešinama i delatnicima jeste da brzo i tačno identifikuju razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i crkveni život. Treba ih, dakle, brzo i tačno identifikovati, a ne reagovati tromo i bezosećajno, niti iznositi slepe i nepromišljene karakterizacije – nesmotrene karakterizacije nisu prihvatljive. Neke starešine i delatnici, zbog svog lošeg kova i smetenosti, nepromišljeno orezuju ljude i drže im predavanja o nebitnim stvarima, iznose proizvoljne karakterizacije i slepo definišu stvari, ne pridržavajući se načela. Na taj način se krše istina-načela. Prema tome, starešine i delatnici u Božjoj kući moraju biti u stanju makar da raspoznaju razne ljude, događaje i stvari. Jedino raspoznavanjem oni mogu brzo i tačno da identifikuju razne probleme koji se javljaju u crkvi. Šta je prvi zahtev da bi se postigla sposobnost raspoznavanja raznih ljudi, događaja i stvari? Kao prvo, neophodno je razumeti Božje zahteve prema različitim tipovima ljudi, kao i način na koji Bog definiše razne ljude i različita stanja koja oni u sebi razvijaju. Pored toga, važno je detaljno analizirati kako se javljaju razna negativna stanja i koji su njihovi uzroci. Nadalje, mora se razumeti uticaj raznih ljudi, događaja i stvari na Božje delo i na normalan poredak u crkvi. Koja je osnova za ispunjenje ovih uslova? Koji posao starešine i delatnici treba najpre da preduzmu? Ako starešine i delatnici uvek deluju uzvišeno i rezervisano, ako se ponašaju kao birokrate i ne komuniciraju s braćom i sestrama, ako ne shvataju različita stanja u kojima se braća i sestre nalaze, ako nemaju bliske kontakte s različitim tipovima ljudi i ako su lišeni sposobnosti da uoče detalje i da ih dublje razumeju, da li je to prihvatljivo? To nipošto nije prihvatljivo. Neke starešine i delatnici se često kriju u svojim sobama, pa duhovnu posvećenost i pisanje članaka o iskustvenom svedočenju koriste kao izgovore za zanemarivanje i neshvatanje rada crkve. Spolja gledano, čini se da rade na crkvenim pitanjima dok se kriju u svojim sobama, ali oni su se zapravo već izolovali od crkvenog rada i od Božjeg izabranog naroda. Mogu li se takvim načinom rada rešavati problemi koji postoje u različitim oblastima crkvenog rada? Može li to pomoći pripadnicima Božjeg izabranog naroda da svoje dužnosti obavljaju dobro? Dok se kriju u svojim sobama da bi pisali članke o svedočenjima, da li oni doživljavaju Božje delo? Taj pristup je, dakle, neprikladan. Prema dvanaestoj odgovornosti, prvi zadatak starešina i delatnika jeste da na osnovu Božjih reči i istina-načela brzo identifikuju razne ljude, događaje i stvari, koji ometaju i prekidaju rad crkve. Neki ljudi pitaju: „Da li su starešine i delatnici duboko uključeni u crkveni život samo zato da bi mogli brzo i tačno da identifikuju ljude, događaje i stvari, koji izazivaju ometanja i prekide?” Da li je takvo shvatanje ispravno? (Nije.) To je iskrivljeno shvatanje. Starešine i delatnici moraju imati ispravan stav i pristup prema svom poslu i takođe moraju da zađu duboko u osnovne uzroke. Jedino će na taj način moći brzo i tačno da identifikuju i da rešavaju probleme. Ako se ne udube u osnovne uzroke i ako ne žive s Božjim izabranim narodom, biće im veoma teško da identifikuju sve probleme u radu crkve. Ako oni, kad ljudi podnesu izveštaje i zatraže rešenja, mogu da reše samo mali broj problema, efekat njihovog rada biće veoma ograničen. Najveća je greška ako starešine i delatnici rade izolovano i iza zatvorenih vrata, poput drevnih učenjaka koji su se u potpunosti posvećivali proučavanju knjiga starih mudraca i nisu obraćali pažnju na spoljašnje stvari. Takav stav i način života neprihvatljivi su za starešine i delatnike. Boraviš sam u svojoj sobi, slušaš propovedi, čitaš Božje reči, pišeš propovedi i zabeleške o duhovnoj posvećenosti, ali da li to što si prikupio neke reči i doktrine znači da razumeš istinu? Da li to znači da razumeš stvarne situacije i prava stanja ljudi koji su razotkriveni istinom? (Ne.) Dakle, iako je život ispunjen duhovnom predanošću suštinski važan za rad starešina i delatnika, najvažnije je imati ispravne metode rada i način života.

II. Brzo zaustavljanje i ograničavanje zlih ljudi

Drugi zahtev prema starešinama i delatnicima, koji je zacrtan u okviru dvanaeste odgovornosti, jeste da oni, kada identifikuju razne ljude, događaje i stvari, koji ometaju i prekidaju rad crkve, moraju biti u stanju da brzo i tačno donose sudove. Treba jasno da raspoznaju prirodu raznih ljudi i događaja i da razumeju kako oni utiču na crkveni život, da li ugrožavaju, ometaju ili sabotiraju stanja, život-ulazak i obavljanje dužnosti Božjeg izabranog naroda i da li utiču na rezultate koje ljudi postižu u obavljanju svojih dužnosti – starešine i delatnici moraju brzo i tačno da donesu sud o tim stvarima i da ih ocene. To je odgovornost starešina i delatnika. Ako im nedostaje mozak za to i ako nisu pravog kova, neće moći da obavljaju crkvene poslove. Pored toga, starešine i delatnici moraju biti sposobni da reaguju oštroumno i da raspoznaju razne ljude, događaje i stvari. Primera radi, kada dođe do nesuglasica u crkvi i kad se jave razna ometanja i prekidi, ti ne možeš da identifikuješ taj problem i smatraš ga beznačajnim, usled čega mnogi ljudi bivaju pogođeni i ne obavljaju dobro svoje dužnosti. Zar takav starešina ili delatnik nije tup i slep? (Jeste.) U tome je problem starešina i delatnika. Šta treba da uradite kada otkrijete da neko ometa i prekida rad crkve? Najpre treba da odredite ozbiljnost problema i da prosudite i ocenite suštinu takvih ljudi, kao i uticaj i posledice takvih stvari na rad crkve i na crkveni život. Šta treba da bude osnova takvog prosuđivanja? Ono treba da bude zasnovano na Božjim rečima i na istini. Neki ljudi kažu: „Kako to zasnivaš na Božjim rečima? Mislim da je ovo prazna priča.” U stvari, ovo nije prazna priča. Zašto to kažem? Kada se susretneš s takvim stvarima, kad ih vidiš ili čuješ za njih, ti naprosto moraš da ih uporediš sa problemima koje su Božje reči razotkrile. Posmatrajte kako Božje reči razotkrivaju i detaljno analiziraju takve ljude i stvari, kako On karakteriše te probleme, kako razotkriva lažne starešine i antihriste ili kako razotkriva iskvarene naravi raznih ljudi i tako dalje. Zatim te stvari detaljno analizirajte i uporedite ih s tim rečima, pa ćete kroz razgovor s braćom i sestrama i kroz sopstvena zapažanja konačno moći da izvršite tačnu procenu i karakterizaciju ljudi, događaja i stvari koje vidite, kao i da formulišete odgovarajuća rešenja. Kako treba postupati prema ljudima koji su odlučni da se nađu među onima koji izazivaju prekide i ometanja? Takve ljude ne samo da treba razotkriti i detaljno analizirati da bi ljudi mogli da ih raspoznaju, nego ih takođe treba zaustaviti i ograničiti, dok one koji uprkos ponovljenim upozorenjima ostanu nepopravljivi treba ukloniti. Koje su metode i konkretni pristupi za njihovo zaustavljanje i ograničavanje? (Treba ih orezati i upozoriti.) Da li je orezivanje dobar metod? (Jeste.) Razotkrivanje njihovih postupaka, ukazivanje na njihove najozbiljnije probleme, detaljno analiziranje njihove suštine i davanje upozorenja – zar sve te metode nisu izvodljive? Naravno, najvažnije je čitati im Božje reči i nagovarati ih i detaljno analizirati na osnovu Božjih reči. Ako oni ne prihvataju istinu i odlučno odbijaju da priznaju svoje greške, treba preduzeti oštrije mere. Najpre ih upozorite, a zatim ograničite primenom upravnih odluka crkve i ne dozvolite im da nepromišljeno čine nedela i da ometaju braću i sestre. Takođe ih treba orezati, a zatim i nadgledati. Ove metode su neophodne i sve one imaju za cilj da obezbede da se rad crkve odvija dobro i da ljudi budu spaseni i izvedeni na pravi put. Korišćenjem tih metoda sigurno će se postići dobri rezultati. S jedne strane, koristite istinu koju ljudi razumeju da biste ih ubedili i razotkrili, detaljno analizirajte njihovu narav i suštinu, razotkrijte prirodu njihovih postupaka i ozbiljne posledice koje oni izazivaju – to je najmanje što ljudi mogu da urade. Sledeći korak sastoji se u tome da ih detaljno analizirate i raspoznate na osnovu Božjih reči i da ih u skladu s tim okarakterišete. Naravno, bilo bi najbolje da oni obrate pažnju na vaše savete, da ih prihvate i da se pokaju. Ako ih, međutim, ne prihvate i ako nastave da ometaju rad crkve, šta onda treba raditi? U tom slučaju, nema potrebe da budete učtivi. Božja kuća ima svoje upravne odluke, tako da u tom trenutku tu osobu treba zaustaviti i ograničiti u skladu s upravnim odlukama Božje kuće. Ako se radi o nekom novom verniku malog rasta koji ne razume istinu, može mu se s ljubavlju pomoći; možete mu besediti o istini kako biste mu pomogli da spozna sebe. Nema potrebe zaustavljati, ograničavati ili orezivati one koji prihvataju istinu i koji se kaju. Ako ne prihvataju istinu, tu se ne radi o tome da imaju plitak temelj ili mali rast i da ne razumeju istinu; radi se o problemu s njihovom ljudskošću. Radi zaustavljanja i ograničavanja takvih ljudi treba primeniti administrativno upravljanje i administrativne kazne. Krajnji efekat koji se time postiže jeste očuvanje rada crkve i normalnog poretka crkvenog života, čime se omogućava da se crkveni život odvija uredno. To se zove preokretanje stvari i to je efekat koji starešine i delatnici treba da postignu u svom radu. Jedino postizanjem tog efekta oni ispunjavaju svoju odgovornost. Ako starešine i delatnici ignorišu svaki problem koji se pojavi, ako samo površno reaguju nekakvim rečima i doktrinama ili ako na jednostavan način, sa svega nekoliko reči, prekore i orežu ljude koji ometaju i prekidaju rad crkve, da li se time može rešiti problem? Ne samo da se time ne rešava problem, već to dovodi do još većeg haosa u crkvi – većina ljudi gubi volju da obavlja svoje dužnosti i u različitoj meri trpi ometanja, što utiče na njihov učinak u obavljanju dužnosti. Da li su takve starešine i delatnici ispunili svoju odgovornost? (Nisu.) To pokazuje da te starešine i delatnici nisu kompetentni za taj posao.

III. Razotkrivanje zlodela zlih ljudi kako bi Božji izabrani narod razvio sposobnost raspoznavanja i naučio lekcije

Treći zahtev u okviru dvanaeste odgovornosti starešina i delatnika jeste da, kada se bave ometanjima i prekidima koje izazivaju zli ljudi, starešine i delatnici treba da jedu i piju Božju reč zajedno s Božjim izabranim narodom kako bi razmislili o sebi i spoznali sebe i kako bi napravili istinski preokret. Oni treba da budu u stanju da povedu Božji izabrani narod, kako bi on zakoračio u istina-stvarnost, odbacio svoje iskvarene naravi i postigao da sledi Boga, da Mu se pokorava i da svedoči o Njemu. Jedino takva vrsta posla odgovara Božjim namerama. S jedne strane, starešine i delatnici koji rade na ovaj način mogu da rešavaju probleme i da se naoružavaju istinom dok rade. Pored toga, oni kroz razgovor o istini radi rešavanja problema pomažu braći i sestrama da razumeju istinu, da nauče da razmišljaju o sebi i spoznaju sebe, da odbace svoje iskvarene naravi, da dobro obavljaju svoje dužnosti, da nauče da raspoznaju ljude i da se ophode prema njima, da postignu sledbeništvo i pokornost prema Bogu, da ih drugi ne sputavaju i da budu u stanju da postojano svedoče. To je ispunjavanje dužnosti starešina i delatnika; to je načelo koje starešine i delatnici treba da primenjuju radi rešavanja problema dok se bave crkvenim poslovima. Ma koji problemi da se pojave u crkvi, prva i najvažnija stvar je da starešine i delatnici treba da tragaju za istinom, da dokuče Božje namere i da zajedno traže usmeravanje od Boga. Zatim treba da potraže relevantne Božje reči da bi rešili razne postojeće probleme. U procesu rešavanja problema, starešine i delatnici treba u zajedništvu s braćom i sestrama više da razgovaraju o relevantnim Božjim rečima i da na osnovu Božjih reči shvate suštinu tih problema. Oni takođe treba da Božji izabrani narod podstiču na razgovor o vlastitom razumevanju radi raspoznavanja tih problema. Kad većina bude u stanju da ima isto razumevanje i kad se postigne konsenzus, problemi postaju lakši za rešavanje. Prilikom rešavanja problema, nemojte uvek iznova da prepričavate događaje, da tragate za manje važnim detaljima ili da krivite pojedince koji su uključeni u te probleme. Isprva se nemojte fokusirati na manje važne probleme; umesto toga, jasno razgovarajte o istini, jer će se time otkriti priroda tih problema. Jedino takav pristup pomaže Božjem izabranom narodu da nauči da probleme raspoznaje na osnovu Božjih reči, da stekne sposobnost raspoznavanja kroz ljude, događaje i stvari koje se pojavljuju, te da iz njih izvuče praktične pouke. To im takođe omogućava da reči i doktrine koje obično razumeju uporede sa stvarnim životom, te da na taj način zaista shvate istinu. Zar to nije ono što bi starešine i delatnici trebalo da rade? Da bi se Božji izabrani narod poveo da uđe u istina-stvarnost prvenstveno je potrebno primenjivati istinu radi razrešenja predstava i uobrazilja Božjeg izabranog naroda, kao i njegovih iskvarenih naravi. Taj pristup daje bolje rezultate. Što su starešine i delatnici sposobniji da koriste istinu radi rešavanja problema, to će Božji izabrani narod lakše razumeti istinu. Na taj način, on će Božju reč umeti da praktikuje i da je primenjuje u stvarnom životu. Ako starešine i delatnici često vode Božji izabrani narod ka rešavanju stvarnih problema, oni će Božji izabrani narod moći da uvedu u istina-stvarnost, a takođe i da Božju reč integrišu u svoj svakodnevni život. Neki ljudi kažu: „Zar taj zahtev prema starešinama i delatnicima nije previše strog? Kako možemo imati toliko razumevanja?” Možda ga ranije nisi imao, ali zar kroz učenje i primenu ne možeš da ostvariš taj rezultat? To je način na koji Božje delo obučava starešine i delatnike i Božji izabrani narod da uđu u istina-stvarnost. Ako ne umeš, možeš da učiš i da vežbaš. Ma kakvi problemi da se jave, moraš da naučiš da razmišljaš o sebi i da spoznaješ sebe na osnovu Božjih reči; to je proces primene. Nakon što nekoliko puta primeniš i postigneš rezultate, imaćeš put i znaćeš kako da praktikuješ istinu. Kad Bog dođe da dela, ovo je način na koji On ljude vodi da nauče da uđu u istina-stvarnost. Starešine i delatnici treba često da komuniciraju s braćom i sestrama, da se zajedno suočavaju s problemima, da ih zajedno rešavaju i da dobro obavljaju crkveni rad. Kako crkvene starešine treba da vode Božji izabrani narod? Glavni način je da Božji izabrani narod vode ka prepoznavanju i rešavanju problema u stvarnom životu i ka primeni i doživljavanju Božje reči u stvarnom životu, kako bi Božji izabrani narod bio sposoban ne samo da primenjuje istinu, nego i da raspoznaje negativne stvari i negativne ljude – lažne starešine, zle ljude, bezvernike i antihriste. Svrha raspoznavanja raznih ljudi jeste rešavanje problema. Jedino temeljnim razrešenjem ometanja koja izazivaju zli ljudi i antihristi, crkveni rad može da se odvija nesmetano, a u crkvi će se sprovoditi Božja volja. U isto vreme, bavljenje zlim ljudima takođe služi kao upozorenje da bi se izbegle greške ili zla dela, čime čovek sebi omogućava da bude bogobojažljiv i da se kloni zla. Na ovaj način, vi ne samo da ispunjavate svoju dužnost i zadobijate život-ulazak, već takođe shvatate istinu i ulazite u istina-stvarnost. Zar tako ne ubijate dve muve jednim udarcem? Kad razumeš istinu i kad možeš da rešavaš probleme, to dokazuje da imaš kov da budeš starešina ili delatnik i da ispunjavaš uslove da budeš kultivisan u Božjoj kući; stoga treba da preuzmeš vođstvo i da braću i sestre usmeriš ka tome da nauče da raspoznaju razne ljude, događaje i stvari u stvarnom životu, da dostignu razumevanje istine, da znaju kako da postupaju sa svim vrstama ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve, kako da primenjuju istinu, kako da se prema raznim ljudima ophode u skladu s načelima i kako da u zajedništvu razgovaraju o istini da bi rešavali probleme. To je tvoja odgovornost. Ovakvim primenjivanjem ti ulaziš u stvarnost Božjih reči. Naučićete lekcije, steći sposobnost raspoznavanja i razumeti Božje namere u svakom pitanju na koje naiđete u stvarnom životu, imaćete praktična načela za rešavanje problema, ophođenje prema ljudima i obavljanje svojih dužnosti. Na taj način, moći ćete da primenjujete istinu. Bog od ljudi zahteva da ostvare takve rezultate. Prema tome, ma kakvi problemi da se pojave, morate uvek da izvlačite pouke i da razvijate sposobnost raspoznavanja; ne smete im dozvoliti da iskliznu, ni propustiti ijednu priliku da izvučete pouku i da razvijete sposobnost raspoznavanja. Pošto imamo slučaj da se nešto desilo, mi tome ne smemo da pristupamo s negativnim, okrivljujućim stavom; naprotiv, treba s tim da se suočimo sa pozitivnim stavom. Kako se to radi? Traženjem istine radi rešavanja problema. Svi ljudi imaju iskvaren naravi, a njihova ljudskost može biti dobra ili zla, pa kako onda da se ne jave problemi kad se ljudi okupljaju? Kakav treba da bude tvoj stav, budući da je Bog postavio ovo okruženje za tebe i da ti je pokazao da se takvi ljudi, događaji i stvari pojavljuju oko tebe? Zahvali Bogu što je ove razne probleme postavio pred tebe. On ti daje priliku da vežbaš, da izvlačiš pouke i da uđeš u istina-stvarnost. Kao starešina ili delatnik, treba takođe da Mu zahvališ što ti je pružio takvu mogućnost. Bez obzira na probleme s kojima se susrećete, morate voditi braću i sestre da nauče da raspoznaju, da izvlače pouke i da zajedno s vama stiču uvide. Pored toga, morate ih voditi da zajedno s vama preispitaju i shvate kakve predstave i uobrazilje ljudi imaju u vezi s tim problemom, koja iskrivljena gledišta postoje, koje su pouke izvučene iz suočavanja s tim pitanjem, koje pogrešne predstave i gledišta su razrešena i koje su istine na kraju shvaćene. Eto kako čovek treba da doživljava Božje delo, ne propuštajući ni jednu jedinu stvar. Ako si nekoliko godina doživljavao Božje delo i rešio mnoge probleme, videćeš da su sve Božje reči istina i da one apsolutno mogu da pročiste ljude i da ih sačuvaju od uticaja Sotone. Kad ljudi budu razumeli i zadobili istinu, videće da su se Božje reči u potpunosti ispunile i ostvarile. Kada Božji izabrani narod bude u stanju da praktikuje i da doživi Božje reči, on će Božje reči moći da integriše u svoj stvarni život, moći će da pravilno koristi Božju reč da bi sagledavao ljude i stvari, kao i da bi ljude i sve ono što rade odmeravao Božjom rečju, a ne na osnovu svojih osećanja ili onoga što vidi, a pogotovo ne na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Kad jednom nauči ove lekcije, biće mu lakše da živi prema Božjim rečima i moći će često da živi u Božjem prisustvu. Na taj način, starešine i delatnici su po pitanju svog posla potpuno u skladu s merilom, a njihove su odgovornosti ispunjene. Samo onda kad starešine i delatnici temeljno rade svoj posao, Božji izabrani narod može da ostvari te dobitke. Ako u mnogim situacijama sa kojima se susrećeš ne umeš da vodiš braću i sestre ka tome da nauče lekcije i ne možeš da raspoznaješ razne ljude, događaje i stvari, onda si ti jedan slepac i jedan tupi i priglupi smetenjak. Kad se budeš suočio s takvim situacijama, ne samo da ćeš biti preopterećen, da nećeš umeti da se nosiš s njima i da ćeš biti nesposoban za ovaj posao, nego će to takođe uticati na način na koji braća i sestre doživljavaju te ljude, događaje i stvari. Ako se stvarima ne baviš na odgovarajući način, ako ne radiš ništa, ako nijednom rečju ne besediš o istini o kojoj treba da besediš i ako drugima ne umeš da kažeš ništa korisno ili poučno, onda mnogi ljudi, kad se budu suočili s ljudima, događajima i stvarima koji izazivaju prekide i ometanja, ne samo da neće moći da prihvate te stvari od Boga, da se prema njima odnose pozitivno i aktivno i da iz njih izvuku pouke, nego će njihove predstave i opreznost prema Bogu, kao i njihovo nepoverenje i sumnja u Njega, postajati sve ozbiljniji. Zar to nije posledica činjenice da su starešine i delatnici lišeni istina-stvarnosti i nesposobni da koriste istinu radi rešavanja problema? Zar to nije znak da starešine i delatnici ne mogu da obavljaju stvaran posao? Nisi pravilno obavljao crkveni posao, nisi izvršio nalog koji ti je Bog dao, nisi ispunio odgovornosti starešina i delatnika, niti si braću i sestre izveo iz Sotonine vlasti. Oni i dalje žive unutar iskvarenih naravi i Sotoninih iskušenja. Zar ti još uvek ne odlažeš život-ulazak Božjeg izabranog naroda? Ti nanosiš veliku štetu ljudima! Kao starešina ili delatnik, ti treba da prihvatiš Božji nalog, treba da dovedeš braću i sestre pred Boga i treba da dopustiš Božjem izabranom narodu da jede i pije Božje reči kako bi stekao razumevanje istine i kako bi svoje dužnosti obavljao u skladu s načelima, te da tako osnažiš njihovu vera u Boga. Ne samo što nisi praktikovao na taj način, već nisi uspeo ni da ograničiš, niti da razrešiš ometanja koja su zli ljudi izazvali i time naškodili život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Nakon što su mnogo godina verovali u Boga, oni ne samo da nisu napredovali, ne samo da nisu razumeli istinu ni stekli znanje o Bogu, nego su čak razvili mnoge predstave i pogrešna shvatanja o Bogu, bez ikakve stvarne pokornosti. Zar onda sve što si uradio nije zapravo ometanje i prekidanje Božjeg dela? Ne samo da Božji izabrani narod nisi poveo u istina-stvarnost niti si ga zaštitio, već si, umesto toga, dopustio da ga zli ljudi ometaju i da ga antihristi zaluđuju i kontrolišu. Zar nisi učinio stvari kojima si naškodio vlastitim ljudima i udovoljio svojim neprijateljima? Zar time ne pomažeš i ne podržavaš zlo? Mada si toliko dugo radio, ti ne samo što nisi uspeo da postigneš pozitivne rezultate, nego si braću i sestre sve više udaljavao od Boga i učinio da Božji izabrani narod godinama veruje u Boga a da pritom ne razume istinu i ne ume da raspozna prekide i ometanja od strane zlih ljudi, koji ozbiljno utiču na njegov život-ulazak. O kakvom se problemu tu radi? Zar nisi mnogo zla počinio? Bez obzira na posao koji starešine i delatnici obavljaju, ako oni ne mogu da deluju u skladu s Božjim zahtevima niti da se bave stvarima i da rešavaju probleme u skladu sa istina-načelima, to neće uticati samo na njih ili na nekoliko ljudi oko njih; to će uticati na rad crkve, na život-ulazak svih pripadnika Božjeg izabranog naroda u crkvi, na rezultate Božjeg izabranog naroda u obavljanju dužnosti, na rezultate širenja jevanđelja o carstvu, pa čak i na mogućnost da Božji izabrani narod bude spasen i doveden u carstvo Božje – sve su to oblasti na koje ovo može da utiče. Neki ljudi veruju u Boga, ali slede lažne starešine i antihriste, što dovodi do njihovog uništenja. Isto to se dešava i ljudima iz sveta religije koje zaluđuju i kontrolišu sveštenici i starci, što za posledicu ima da oni Boga ne dočekuju s dobrodošlicom po Njegovom povratku, nego upadaju u nesreću. Dokazano je da je sve ovo tačno. Stoga je sposobnost raspoznavanja lažnih starešina i antihrista izuzetno korisna za život-ulazak Božjeg izabranog naroda!

Dvanaesta odgovornost starešina i delatnika zahteva od njih da izvrše sledeća tri najvažnija zadatka: prvo, moraju da identifikuju razne ljude, događaje i stvari koje izazivaju ometanja i prekide u radu crkve. Drugo, nakon što zle ljude raspoznaju i okarakterišu, oni moraju odmah da ih zaustave i ograniče; to je drugi korak. Treće, dok zaustavljaju i ograničavaju zle ljude i dok preokreću stvari, moraju s braćom i sestrama često da razgovaraju o Božjim rečima kako bi razotkrili zlodela zlih ljudi, moraju budno da motre na reakcije i na shvatanja braće i sestara po ovom pitanju i da brzo koriguju sva njihova pogrešna gledišta. Naravno, ako pojedina braća i sestre koji streme ka istini imaju neke uvide, treba ih ohrabriti da što više besede o tome. Pored toga, starešine i delatnici takođe treba da pomažu onima koji su slabi ili malog rasta, te da i njih ohrabruju da više govore. Željeni rezultat je da se braći i sestrama pomogne da steknu sposobnost raspoznavanja i da izvlače pouke iz događaja koji se dešavaju, te da nauče da raspoznaju ljude i stvari. Svrha raspoznavanja ljudi i stvari jeste da im se omogući da precizno shvate razne tipove ljudi i da se, u skladu sa istina-načelima, prema njima ophode koristeći se ispravnim metodama, dok istovremeno izvlače pouke za sebe. Koje bi pouke trebalo da izvuku? Treba da posmatraju kakav je Božji stav prema tim ljudima dok On detaljno analizira i razotkriva njihova stanja – na osnovu poznavanja Božjeg stava prema tim ljudima biće im jasnije kakva osoba čovek treba da bude i kojim putem treba da krene, zar ne? (Da.) Ukratko, krajnji rezultat koji treba postići jeste da Božji izabrani narod shvati istinu i da u stvarnost uđe u stvarnim životnim okruženjima, te da bude u stanju da normalno obavlja svoje dužnosti i da se pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima. Na taj način, učinak starešina i delatnika u crkvenom radu biće usklađen s Božjim namerama. Sudeći po ta tri koraka u obavljanju ovog posla, da li je starešinama i delatnicima teško da taj posao obave dobro? (Nije.) Ako se oslanjaš na ljudsku dobrotu i kov, možda će ti biti malo naporno da taj posao dobro obaviš, jer nećeš postići rezultat koji Bog zahteva i nećeš ispuniti prave odgovornosti starešina i delatnika. Možete li taj posao dobro da obavite oslanjajući se na iskvarene ljudske naravi? (Ne.) Precizno govoreći, oslanjati se na iskvarene naravi pri obavljanju tog posla znači delovati u skladu sa vlastitim zamislima. Kakav će biti rezultat toga? (To će izazvati haos u crkvi.) To je jedna od posledica: što više budete radili, to će stvari bivati sve više haotične. Šta je haos? Koja su konkretna stanja haosa? To je ono kad, tokom okupljanja, ljudi ne mogu normalno da jedu i piju Božje reči ili da u zajedništvu razgovaraju o istini. Uvek ima zlih ljudi i bezvernika koji izazivaju ometanja ili se stalno vode sporovi, pri čemu se svako drži svojih gledišta i formira frakcije i klike; braći i sestrama nedostaje sposobnost raspoznavanja i oni su na gubitku; ljudi koji imaju duhovno razumevanje i koji vole istinu takođe trpe ometanja, a njihov život prestaje da raste. U takvoj crkvi, zli ljudi i bezvernici u potpunosti drže vlast, a Sveti Duh ne deluje. U takvoj crkvi, ma šta da se dogodi, svi ljudi govore u jedan glas i izražavaju svakojaka gledišta, pri čemu teško može da se čuje ijedno ispravno stanovište. Takva se crkva brzo razdvaja na nekoliko frakcija, među ljudima nema jedinstva i nema znakova da Sveti duh deluje ili daje smernice. Ljudi se čuvaju jedni od drugih i sumnjičavo gledaju jedni na druge; dve-tri grupe se nadmeću oko vlasti i profita; svako sebi traži pristalice, dok ujedno napada i isključuje neistomišljenike i tu svakakva zlodela mogu biti počinjena. To je prizor haosa. Čime je takva situacija izazvana? Zar nije izazvana time što su starešine i delatnici nesposobni da rade svoj posao? (Jeste.) Starešine i delatnici koji rade u skladu sa vlastitim zamislima dovode do takvih posledica. Šta znači raditi u skladu sa vlastitim zamislima? To znači ne shvatati istinu, biti lišen načela i slepo postupati na osnovu iskvarenih naravi i ljudskih predstava i uobrazilja, što dovodi do još haotičnijeg stanja u crkvi. Neki će možda reći: „Kako u crkvi može biti zlih ljudi koji izazivaju ometanja? Ne znam ko je u pravu a ko u krivu, niti na čiju stranu da stanem.” Drugi mogu da kažu: „Crkva je podeljena na nekoliko frakcija. Kako onda da živimo crkvenim životom? Svako okupljanje je neplodno i čisto gubljenje vremena. Ako i dalje budemo ovako verovali, to neće doneti nikakve rezultate.” Kad crkva postane tako haotična da Božji izabrani narod više ne može da živi crkvenim životom, Bog se takve crkve gnuša i odbacuje je. To jasno pokazuje da će zli ljudi i bezvernici, dokle god drže vlast, uništavati crkvu. Crkva ne može da funkcioniše bez dobrih ljudi i onih koji, kao starešine i delatnici, primenjuju istinu – bez njih bi bilo nemoguće držati stvari pod kontrolom! Ako zli ljudi i bezvernici ne budu ograničeni, neće biti crkvenog života, a normalni poredak u crkvi biće potpuno narušen i pretvoren u zbrku. To je rezultat koji se postiže kad starešine i delatnici ne rade dobro svoj posao. Ako starešine i delatnici ne mogu da prihvate istinu, da vode računa o Božjim namerama ili da se oslone na Boga, oni neće moći dobro da obavljaju crkvene poslove. Neće moći da reše nijedan problem koji se pojavi u crkvi, niti da reše bilo kakve poteškoće s kojima se Božji izabrani narod suočava. Mogu li takve starešine i delatnici da ostvare dobre rezultate ako drže vlast? Oni mogu samo da naprave haos u crkvi – na kraju se dolazi do takve situacije. Ta crkva tada ostaje pusta i postaje mesto na kojem Sotona drži vlast; ona propada i pretvara se u nešto drugo. Bog tu crkvu neće priznati, a Sveti Duh neće u njoj delovati. Takva crkva je crkva samo na papiru i treba je zatvoriti.

Detaljna analiza manifestacija lažnih starešina u pogledu dvanaeste odgovornosti

I. Lažne starešine su lošeg kova i nisu u stanju da prepoznaju probleme u vezi sa prekidima i ometanjima

To su zadaci koje starešine i delatnici moraju da izvršavaju onako kako je zacrtano u dvanaestoj odgovornosti; sada nećemo razgovarati ni o kakvim konkretnijim primerima. Tema našeg današnjeg razgovora jeste razotkrivanje konkretnih manifestacija lažnih starešina prilikom obavljanja tih zadataka i prepoznavanje onih ponašanja koja odražavaju suštinu lažnih starešina i na osnovu kojih se neka osoba može okarakterisati kao takva. To je glavna tema našeg današnjeg razgovora u zajedništvu. Prvi zahtev prema starešinama i delatnicima u ovom poslu jeste da brzo i tačno identifikuju razne ljude, događaje i stvari kojima se prekida i ometa Božje delo i normalan poredak u crkvi. Brza identifikacija je obavezno merilo za starešine i delatnike. Kad god se nešto desi, čim se pojavi i najmanji nagoveštaj da nešto nije u redu, poput znakova da zli ljudi počinju da manevrišu ili da postoje indikacije da neko izaziva nevolje, starešine i delatnici treba to da osete i da budu na oprezu. Ako su oni tupi i priglupi, to će biti problematično. Naročito u situacijama kad postoje zli ljudi koji izazivaju ometanja, čim taj problem počne da se javlja i ako nije jasno šta ti ljudi nameravaju da urade ili kako će se situacija dalje razvijati – to jest, ako starešine i delatnici još uvek ne mogu da sagledaju tu stvar – oni ne treba da rade naslepo niti da prerano upozore te ljude kako bi izbegli pogrešnu procenu. To, međutim, ne znači da treba da ignorišu tu situaciju i da je ne budu svesni. Naprotiv, to znači da treba da sačekaju i da vide kako se stvari odvijaju i kakve su namere, ciljevi i motivi tih ljudi. To je ono što starešine i delatnici treba da urade. Kad se situacija u određenoj meri razvije i kad ti ljudi počnu da iskaljuju negativnost, da šire zablude i da ometaju Božji izabrani narod, starešine i delatnici treba odmah da reaguju. Oni treba bez oklevanja da ustanu kako bi te pojedince razotkrili, detaljno ih analizirali i ograničili njihova zlodela i kako bi drugima pomogli da izvuku pouke i da raspoznaju i prozru te zle ljude. To je proces brze i precizne identifikacije raznih ljudi, događaja i stvari koje izazivaju prekide i ometanja – to je ono što znači da starešine i delatnici obavljaju taj posao. Glavni cilj tog posla jeste da se identifikuju razni ljudi, događaji i stvari kojima se ometa i prekida rad crkve, te da ih zatim brzo razreše. To je ono što starešine i delatnici mogu da postignu. Koje su, dakle, manifestacije lažnih starešina u ovom poslu? Kako da raspoznamo i detaljno analiziramo lažne starešine? Jasno je da lažne starešine ne mogu brzo i tačno da identifikuju ometanja u radu crkve koja izazivaju zli ljudi. To je najočigledniji problem u vezi sa učinkom lažnih starešina u obavljanju crkvenih poslova – oni nisu sposobni da raspoznaju ometanja u radu crkve od strane zlih ljudi. Zašto kažemo da lažne starešine ne mogu da identifikuju probleme ili da prozru suštinu tih problema? Neki ljudi svojim postupcima očigledno ometaju i prekidaju rad crkve, ali lažne starešine ne mogu da uoče niti da raspoznaju te probleme; oni su slepi. Neki ljudi iskaljuju negativnost i zaluđuju i ometaju ostale ljude u crkvi. Drugi stvaraju klike, potajno se bave sumnjivim poslovima i često sude o određenim pojedincima iza njihovih leđa. Treći bezobzirno zavode jedni druge i međusobno flertuju. Lažne starešine se prave da to ne vide; oni su potpuno nesvesni ozbiljnosti tih problema i samog broja ljudi na čije će stremljenje ka istini i učinak u obavljanju dužnosti ti problemi uticati ako ostanu nerešeni, kao i kakve će posledice oni izazvati, pa ih stoga ignorišu. Kad neki ljudi uoče te probleme i prijave ih lažnom starešini, on će im možda reći: „Svi su oni braća i sestre – ko je taj ko ne pokazuje neku iskvarenost? Ko je taj što nema emocije i želje? Nemojte olako da sudite o drugima i da ih osuđujete!” Ma koliko da je nešto što se dešava u crkvi apsurdno, rđavo ili suprotno istini, lažne starešine to jednostavno ne vide. Neki ljudi uvek govore negativno tokom okupljanja i govore stvari poput: „Stalno govore da je Božji dan blizu – kada će zapravo doći?” Neka braća i sestre su nesvesno pogođeni time, a kako lažni starešina reaguje na to? On to smatra normalnom slabošću i ne vidi da ti ljudi iskaljuju negativnost i zaluđuju i ometaju druge. Neka braća i sestre su očigledno pogođeni dok obavljaju svoje dužnosti. Oni više ne žele da propovedaju jevanđelje i skupovima više ne pristupaju pozitivno i proaktivno. Pred svako okupljanje, neophodno ih je pozvati da prisustvuju. Pa ipak, lažni starešina ne vidi nikakav problem u tome. On ne primećuje promene koje se dešavaju među svima u crkvi kada se pojavi taj problem. On naprosto mehanički održava skupove kao da je to stvar dogovora, a da pritom ne zna šta se dešava iza kulisa, ne zna za promene stanja ljudi, ne zna kakve probleme ljudi imaju, ko ih je izazvao, ko su glavni krivci, od koga su ti problemi potekli i koja pitanja zapravo moraju da budu rešena – on ništa od toga ne može da sagleda. Da li on te stvari ne može da sagleda zato što mu nedostaje čulo vida? (Ne.) Pošto nije lišen čula vida, zašto onda, kad se u crkvi pojave tako ozbiljna ometanja, prekidi i očigledne zablude, on ne može da ih uoči ni da ih identifikuje? Očigledno je da je taj starešina slep i da mu nedostaje duhovno razumevanje. Neki ljudi kažu: „Mada ne može da identifikuje te probleme, on ljudima može da čita Božje reči tokom okupljanja. Bez obzira na to kako ljudi razumeju to što im čita i da li to daje ikakve rezultate, on im uporno čita Božje reči. Samo iz tog razloga, on se može smatrati dobrim starešinom.” On se fokusira isključivo na čitanje Božjih reči – ako to ne dovede ni do kakvih rezultata, zar se tu onda ne radi o čistom otaljavanju? Ako ne može da rešava probleme, kakvu korist ljudi imaju od takvih okupljanja? Da li je on, dakle, lažni starešina? (Jeste.) Jedna od manifestacija lažnog starešine prilikom obavljanja ovog posla jeste njegovo slepilo. On je slep – ma koliko da je problem koji se pred njegovim očima dešava očigledan, on ne može da ga uoči, niti da ga identifikuje. Spolja gledano, može se činiti da on Božje reči ceni više od prosečne osobe, ali on ne razume o čemu Božje reči govore, na koje se ljude odnose ili kojih se situacija tiču – on Božje reči ne može da poveže sa stvarnim životom. Kakvo je, dakle, razumevanje o kojem on besedi? Je li ono u skladu sa istinom? Može li da reši stvarne probleme? (Ne.) Kada propoveda, on samo prosipa praznu retoriku, kao da odlično razume istinu, ali zato nije u stanju da identifikuje očigledna ometanja od strane zlih ljudi u crkvi, nego se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Da li to pokazuje da on razume istinu i da ima sposobnost raspoznavanja? Da li on uistinu razume Božje reči? (Ne.) Ako može normalno da čita Božje reči, zašto ih ne upotrebi da bi sagledavao i rešavao probleme? Kako to da mu se um nikada ne otvara dok čita Božje reči? Zašto se ne oduševljava dok čita Božje reči? Šta je osnovni uzrok ovog problema? Zašto je slep? Šta je uzrok njegovom slepilu? (Uzrok leži u njegovoj nesposobnosti da shvati Božje reči i u tome što je izuzetno lošeg kova.) Tačno. Nisu slepe njegove oči, nego mu je srce slepo. Šta znači imati slepo srce? To znači imati izuzetno loš kov i biti lišen sposobnosti razumevanja Božjih reči. Ma koliko Božjih reči da pročita, on ih samo površno razume. Ne može da ih poveže s raznim ljudima, događajima, stvarima i situacijama koje se javljaju u crkvi, niti razne probleme može da tretira, da se nosi s njima i da ih rešava u skladu sa istina-načelima. To je glavni uzrok njegovog slepila – on je lošeg kova i nesposoban je za taj posao. Prema tome, ma koliko da marljivo uči i da rigorozno trenira i ma koliko da se trudi da nadoknadi svoju nesposobnost, može li on da ispuni odgovornosti starešina i delatnika? Ne može. Ti ljudi su prilično jadni. Ma koliko da se naoružavaju rečima i doktrinama, oni ne mogu da ispune odgovornosti starešina i delatnika, niti mogu da obave ovaj posao.

Maločas smo u zajedništvu razgovarali o jednoj manifestaciji tih lažnih starešina, a to je da oni ne vide da postupci zlih ljudi i antihrista izazivaju ometanja u crkvi, niti mogu da proniknu u suštinu zlih ljudi i antihrista. Kada se susreću sa situacijama u kojima zli ljudi izazivaju prekide i ometanja, oni ponekad mogu da primete neki nagoveštaj ili da, bilo zahvaljujući svom iskustvu, osećaju ili intuiciji, naprosto naslute da nešto nije u redu, da su izraz lica neke osobe, pogled koji izvire iz njenih očiju i njene reči pomalo nenormalni. Možda to mogu donekle da osete, ali zato ne mogu da proniknu u mnoge stvari i ne uspevaju da prepoznaju većinu problema. Iz kog razloga oni ne mogu da proniknu u suštinu problema? To se dotiče jednog drugog pitanja. Oni su toliko marljivi, po čitav dan provode u svojoj sobi i pišu propovedi, prave zabeleške o svojoj duhovnoj posvećenosti, zapisuju kako shvataju i doživljavaju Božje reči, uče himne, postavljaju ciljeve u pogledu toga koliko će se puta u toku dana moliti, koliko će Božjih reči pročitati i koliko propovedi odslušati, te koliko će vremena posvetiti pisanju članaka o iskustvenom svedočenju – ako sve te zadatke izvršavaju, kako to da još uvek ne mogu da proniknu u ono što se oko njih dešava? Oni ne razumeju istinu. U stanju su da samo prosipaju reči i doktrine i ne umeju da rešavaju stvarne probleme. Neki ljudi stalno izgovaraju reči i doktrine kako bi druge zaluđivali, a lažne starešine ne mogu to da prozru. Mada ponekad osećaju da nešto nije u redu i da možda postoji neki problem, oni ipak, kao kakvi smetenjaci, puštaju da to prođe samo od sebe, jer im se čini da ti ljudi nisu zli. Lažne starešine nisu u stanju da potraže istina-načela kako bi raspoznali te probleme i, mada su pročitali Božje reči koje razotkrivaju stanja i suštinu takvih ljudi, ne znaju da te reči povežu s tim situacijama. U glavi im je mutno i ne mogu da prozru te stvari. Kad požele da tragaju, ne znaju kako ti da artikulišu. Dugo pričaju, ali ne objašnjavaju suštinu problema i ne daju jasan opis sveukupnih manifestacija takvih ljudi, njihove ljudskosti, stremljenja, učinka u obavljanju dužnosti, težnje da daju sebe za Boga i njihovog odnos prema istini, niti daju odgovor na pitanje da li su to ljudi koji prihvataju istinu. Ove lažne starešine ne mogu da prozru te stvari, niti da ih objasne. Iako osećaju da problem postoji, oni samo brbljaju i govore gomilu stvari, a da pritom ne obrazlože jasno poentu. Njihovi slušaoci moraju biti u stanju da raspoznaju i izdvoje ključne detalje i da analiziraju njihove reči kako bi saznali koja pitanja oni postavljaju, kakvo je opšte stanje osobe koju opisuju i da bi na kraju okarakterisali suštinu te osobe – da li je dobra ili zla, da li je ona neko ko stremi ka istini ili je samo službenik. Kad od lažnog starešine zatražiš da opiše neki problem ili da postavi pitanje, on nikada ne može jasno da opiše glavni uzrok i suštinu, odnosno srž tog problema. Ukratko, lažne starešine nemaju nikakav konkretan stav prema problemima koje ne mogu da prozru, niti još uvek mogu da proniknu u suštinu problema za koje mogu da uoče određene nagoveštaje. Čak i kad neki ljudi iskaljuju negativnost i šire predstave, čime negativno utiču na crkveni život, lažne starešine to ne mogu da prozru. Oni ne mogu da prozru ni da okarakterišu suštinu nekog problema, ni sa njegove površine, niti kad je taj problem u fazi nastajanja. Naravno, nije lako prozreti suštinu nekog problema. Najvažnija stvar u crkvenom radu jeste prozreti suštinu raznih ljudi na osnovu Božjih reči. Oni koji razumeju istinu mogu to da postignu, ali lažne starešine i lažni delatnici ne mogu. Kad vide kako antihristi ometaju rad crkve, oni ne mogu da prozru suštinu problema i čak brane antihriste rečima: „Oni samo pokazuju neke iskvarene naravi i pomalo su nadmeni, svojevoljni i proizvoljni. I dalje mogu da trpe nedaće dok obavljaju svoje dužnosti. Stoga ne treba da im sudimo i da ih osuđujemo; ne treba da dižemo veliku prašinu oko toga.” Drugi pitaju: „Ako mogu da trpe nedaće dok obavljaju svoje dužnosti, jesu li to onda ljudi koji streme ka istini? Jesu li iza kulisa podsticali, zaluđivali ili privlačili druge? Jesu li veličali sebe i svedočili o sebi?” Lažne starešine ne mogu da prozru te stvari. Ima čak i ljudi koji, pod geslom svedočenja o Bogu, namerno blate i hule na Boga i svesno šire neosnovane glasine dok detaljno analiziraju i govore o poznavanju vlastitih predstava o Njemu. Kad lažne starešine čuju da oni to rade, može im se učiniti da to što su rekli zvuči malo pogrešno, ali ne mogu da prozru svu ozbiljnost problema, a još manje da sagledaju negativan uticaj i teške posledice koje njihove reči donose. Prema tome, lažne starešine ili uopšte ne primećuju razne prekide i ometanja koji im se dešavaju pred očima ili, ako ih i primete, ni ne umeju da ih okarakterišu, niti da povuku paralele između Božjih reči i tih situacija. Na taj način, te sasvim očigledne stvari za njih postaju konfuzna zbrka. Lažne starešine su prave neznalice. Oni u crkvi ne mogu da raspoznaju ljude koji streme ka istini i ljude koji su istinski vernici i koji mogu da prihvate istinu. Ne mogu da raspoznaju ni ljude koji ne streme ka istini ali su ipak u stanju da službuju, ljude koji su uglavnom spremni da plaćaju cenu i da postupaju u skladu s načelima i koji su relativno poslušni i pokorni, uprkos tome što povremeno izgovaraju neke negativne reči. Oni takođe ne mogu da raspoznaju ljude koji igraju isključivo negativne uloge, koji iskaljuju negativnost i sude drugima, koji stalno imaju predstave o svim radnim aranžmanima Božje kuće i o pravilima i zahtevima u vezi sa svim zadacima u Božjoj kući, koji gaje stav otpora umesto stava prihvatanja i koji imaju posebno nepoštovanje prema tim stvarima, do te mere da im čak sude. Ukratko, lažne starešine ne mogu da prozru nijedan tip ljudi. Što je još gore, u crkvi ima nekih ljudi koji često šire predstave, iskaljuju negativnost i čak ne čitaju Božje reči tokom okupljanja. Oni stalno stvaraju klike, upuštaju se u ljubomoru i prepirke. Neki ljudi oduvek žele da postanu starešine, da žive na račun crkve i da otimaju imovinu Božje kuće. Takođe ima i ljudi koji se naizgled dobro ponašaju prema drugima, ali zato ne igraju nikakvu pozitivnu ulogu pri obavljanju svojih dužnosti. Lažne starešine ne mogu da prozru te negativne likove i ne mogu da ih kategorišu. Oni ne mogu da prozru kojim putem ti ljudi zapravo idu, kakva je njihova suština, ni da li su to ljudi koji prihvataju istinu. Zar se taj problem ne odnosi na kov lažnih starešina? Te lažne starešine su izuzetno lošeg kova. Šta god da rade pretvara se u potpunu zbrku, a svaki posao koji preduzmu završava se u potpunom neredu.

Neki ljudi neprincipijelno troše priloge dok obavljaju kupovinu za Božju kuću, pa stvari kupuju proizvoljno, bez prethodnog dobijanja dozvole za to. Lažne starešine, kad to vide, čak kažu: „Iako su potrošili nešto više novca, imali su dobre namere. Kada kupujemo za Božju kuću, treba da kupujemo najbolje stvari; to nije traćenje novca. Zar priloge ne bi trebalo baš tako koristiti?” Ima li načela u njihovim rečima? (Nema.) Kakve su to onda reči? Zar nisu smetene? Reči bez načela su smetene reči, a neosnovane reči su takođe smetene reči. Neki ljudi, tokom crkvenog života, često izgovaraju reči i doktrine; posebno su elokventni i govore na struktuiran način koji zvuči prilično organizovano i poseduju odlične govorne veštine. Šta lažne starešine kažu za takve ljude? „Naš crkveni život se u potpunosti oslanja na tog i tog. On je najartikuilisaniji i najbolje razume Božje reči. Bez njega bi naš crkveni život bio neverovatno suvoparan i nezanimljiv.” Oni pojma nemaju da ti ljudi zapravo govore samo reči i doktrine. Ma koliko da ih neka osoba sluša, ona iz toga neće izvući nikakvu pouku, neće razumeti istinu, niti će znati da poveže istinu sa sobom, kako bi razumela sopstveno stanje i rešila svoje probleme. Zahvaljujući laskanju i podsticanju od strane lažnih starešina, svi oni ljudi koji izgovaraju reči i doktrine, koji vole da budu u centru pažnje, pa čak i oni koji često u svojim govorima skreću sa teme, koji na svakom skupu brbljaju o ekstravagantnim, besmislenim i preterano širokim temama, dobijaju prostor da pričaju šta god im padne na pamet. Lažne starešine nisu u stanju da ih raspoznaju i čak ih smatraju talentovanim ljudima, laskaju im i govore: „Vi tako lepo govorite; zašto ne pišete članke o iskustvenom svedočenju? Kakva šteta!” Unutar crkve, lažne starešine takve studente sa univerziteta, profesore i intelektualce smatraju blagom. Oni kažu: „Ovi intelektualci i profesori su talentovani pojedinci. Imaju bogato iskustvo i poznati su u društvu. Ako postanu starešine i delatnici u crkvi, moći će više posla da se obavi, a Božji izabrani narod će imati više koristi i više će zadobiti. U budućnosti, rad crkve će se u potpunosti oslanjati na njih. Ako nas ovi intelektualci budu vodili, naša će vera u Boga sigurno doneti blagoslove.” Stoga, u crkvama u kojima su prisutne lažne starešine ljudi koji imaju status u društvu, koji su učeni i rečiti, koji isprazno govore o rečima i doktrinama, koji poseduju nekakav prestiž i tome slično – svi ti ljudi koji ne poseduju nikakvu istina-stvarnost – drže dominantne pozicije u crkvi, a lažne starešine ih tretiraju kao glavnu snagu, pa čak i kao takozvane stubove crkve. Kad se u crkvi nešto desi, lažne starešine kažu: „Pitajte tog i tog; on je bio izvršni direktor jedne kompanije”, ili: „Pitajte tu i tu; ona je bila profesor na tom i tom univerzitetu”, ili: „Pitajte tog i tog; bio je najbolji advokat u jednoj advokatskoj kancelariji.” Lažne starešine smatraju te ljude stubovima i glavnom snagom crkve. Može li crkveni život da bude dobar pod takvim okolnostima? (Ne.) Kakav je, dakle, rezultat? Ta takozvana glavna snaga i ti stubovi se tajno ili otvoreno nadmeću oko statusa, formiraju klike i često šire predstave i seju glasine. Braća i sestre u crkvi koji su pravi vernici, koji istinu vole i mogu da je prihvate i koji imaju čisto razumevanje istine, često bivaju izopšteni i potisnuti od strane takvih ljudi. Te takozvane istaknute društvene ličnosti, bilo da obavljaju svoje dužnosti ili preduzimaju bilo koji posao, nisu odani i nikada ne deluju u skladu sa istina-načelima – oni u potpunosti slede puteve neverničkog društva. Stoga, oni koji iskreno streme ka istini, koji imaju čisto razumevanje, koji poseduju nešto ljudskosti i koji imaju osećaj za pravdu, u takvoj crkvi ne dobijaju prostor da išta kažu, nemaju pravo da govore, a pogotovo nemaju pravo da donose odluke. Ma šta se desi u crkvi, konačne odluke uvek donosi ta grupa takozvanih ključnih članova. Lažne starešine slepo veruju tim ljudima i prave idole od njih, pa se naposletku oslanjaju na njih radi iznalaženja rešenja kad god se nešto desi. Ako bi ti ljudi stremili ka istini i postupali u skladu sa istina-načelima, to bi bila dobra stvar. Međutim, većina tih ljudi ne stremi ka istini. Oni poseduju neko znanje i obrazovanje, imaju društveni status, a povrh toga imaju lažljivu i podmuklu ljudskost, slatkorečivi su i vešti u zaluđivanju drugih. Upravo to je priroda-suština antihristâ. Koji je rezultat oslanjanja lažnih starešina na te ljude? Oni u potpunosti remete rad crkve i poredak crkvenog života i uništavaju život-ulazak Božjeg izabranog naroda, usled čega crkva u potpunosti gubi svoje svedočanstvo. Neke lažne starešine se nadaju da će u crkvu dovući neku veliku zverku koja se razume u politiku i aktuelna dešavanja, pa misle: „Kad bi postojala neka takva osoba koja bi proširila razmere crkve, osnažila njen uticaj i poboljšala njen ugled, bilo bi nade za rad na širenju jevanđelja. To bi zaista bio razlog za slavlje!” U crkvama koje kontrolišu lažne starešine, neki ljudi tokom crkvenog života naširoko govore o politici, aktuelnim događajima, međunarodnoj situaciji i unutrašnjim pitanjima; oni raspravljaju o privatnim životima visokih ličnosti iz sveta politike i čak na jasan i logičan način analiziraju njihove zavere i otvorene spletke. Slušajući ih, lažne starešine balave od zavisti i kažu: „Naša crkva je konačno dobila veliku zverku koja će nam pomoći da očuvamo svoj imidž! Ranije sam se stalno osećao obeshrabreno i frustrirano i nisam mogao da hodam uzdignute glave, jer u našoj crkvi nije bilo tako velike zverke. Ali mi sada imamo takvu osobu u našoj crkvi. Stoga treba da joj dopustimo da govori i radi šta god joj se prohte i treba da joj damo punu slobodu. Zar Božja kuća ne praktikuje slobodu i ljudska prava? Zar Doba carstva ne stavlja akcenat na ljudska prava?” Ljude koji vole da pričaju o politici i da komentarišu poznate ličnosti i koji među ljudima često bez prestanka razglabaju o uzvišenim i šupljim idejama lažne starešine smatraju retkom dragocenošću, žele da ih kultivišu i da od njih stvore glavne oslonce crkve. Stoga ih često ohrabruju i hvale, strahujući da će rad crkve biti narušen ako oni postanu negativni. Ukratko, te lažne starešine su tupe i slepe. Oni ne mogu brzo da identifikuju razne ljude koji ometaju i prekidaju rad crkve. Čak i ako ih identifikuju, oni ne mogu da prozru suštinu zlih ljudi. Oni čak ne mogu da prozru ni očigledno zle ljude koji spadaju u kategoriju antihrista, poput onih koji formiraju klike i uspostavljaju nezavisna carstva. Kad vide kako antihristi formiraju klike, kako se šepure i rade šta im se prohte koristeći ogromnu moć koju imaju, kako ih lažne starešine ocenjuju? „Ova osoba je izuzetna, zaista je izvanredna! Nisam dosad video takav talenat; mnogo je bolja od mene i zaista me je postidela. Pogledajte samo njene sposobnosti – u stanju je da preuzme stvari na sebe i da ih otpusti, govori otmeno i drži datu reč. S druge strane, ja nisam dobar; ličim na plašljivu devojčicu.” Oni se u velikoj meri dive antihristima, klanjaju im se do poda i svojevoljno postaju njihovi sledbenici. Jedna od karakteristika ove manifestacije lažnih starešina jeste slepilo, a druga je tupost. Sveukupno gledano, suština ovog problema s lažnim starešinama jeste to da su oni lošeg kova.

Ljudi imaju oči da bi mogli da vide stvari. Kad čovek nešto vidi, njegov će um reagovati i donositi sudove, a nakon što oformi neki sud, on će razviti stanovište i zadobiti put prakse. Time on dokazuje da nije slep – šta god da vidi, on će na to normalno reagovati i znaće kako da se s tim suoči i kako da se time pozabavi. To je osoba koja normalno razmišlja. Ljudi imaju proces reagovanja na ono što vide; oni će u većoj ili manjoj meri promisliti i razmišljati o tome. Kako im se misli razvijaju, u njihovom umu se postepeno formira slika te stvari i oni razvijaju vlastita stanovišta, stavove i pristupe. Koji je, dakle, preduslov za formiranje tih stvari? Čovekove oči moraju biti u stanju da vide stvari, te da zatim prikupljene informacije prenesu do mozga i uma radi kontemplacije. Ako čovek može da vidi stvari svojim očima, on onda nije slep i može da promisli i da razmišlja, može da ima svest, stavove i stanovišta i da na kraju izvuče ispravne zaključke. Naravno, dolaženje do tih zaključaka zahteva određeno vreme. Šta znači imati svest, stanovišta i stavove pre donošenja tih zaključaka? To znači da je čovekov um aktivan, a ne tup, čime čovek dokazuje da je živ, a ne mrtav. Lažne starešine imaju loš kov. Po čemu je taj njihov kov loš? Lažnim starešinama nedostaju oba navedena kvaliteta. Oči su im otvorene, ali oni ne mogu da vide stvari koje se dešavaju ili odvijaju, što znači da su slepi. Pored toga, kad vide stvari, njihov um ne reaguje na to, u njima se ne formiraju nikakva stanovišta ni misli i oni nemaju nikakvih sredstava ni ispravnih načina da sude, niti da tim putem izvlače zaključke. To je duhovna tupost. Ljudi otupeli duhom ne mogu ništa da raspoznaju, nemaju ispravne procene ni tačne sudove i, na kraju krajeva, ne mogu da izvlače ispravne zaključke, niti znaju kako da pristupe stvarima s kojima se suočavaju, kako da se njima bave ni kako da ih rešavaju. To znači da su tupi i priglupi. Kad je čovek u duši tup i priglup do te mere da uopšte ne reaguje kad se nešto desi, to znači da je on mrtav – ovim je taj problem u potpunosti opisan. Ostavićemo za sada po strani pitanje da li su lažne starešine zaista mrtve i reći ćemo samo da su lošeg kova. Koliko je tačno loš taj njihov kov? Ma koliko značajan događaj da se desi, oni ga ne vide, a čak i ako ga vide, oni ne mogu da ga prozru. Na primer, ma koliko dugo da rade, lažne starešine ne mogu da izvuku zaključke o suštini neke stvari, o tome kako je kategorisati i okarakterisati ili o tome šta je osnova za njenu karakterizaciju; oni ne umeju da ocene te stvari, niti imaju merila i načela za njihovu procenu. Oni su smetenjaci lišeni duhovnog razumevanja. To je primarna manifestacija lažnih starešina u pogledu prvog zadatka. Oni su slepi, glupi, blesavi i tupi, a ipak bi i dalje hteli da budu starešine. Zar se time ne odlažu stvari? Zar to nije veoma problematično? Ako neko nikada ranije nije služio kao starešina i ako se po prvi put susreće s nečim što se ne pominje u Božjim rečima i što je nečuveno među ljudima – to jest, ako ta osoba nema nikakvog iskustva ni znanja o toj stvari – njoj će pod takvim okolnostima biti potrebno vreme da razvije ispravne uvide, stavove i stanovišta. Ali zašto se za lažne starešine kaže da su tupi i slepi? Zato što, ma koliko da im Ja razotkrivam i detaljno analiziram stvari i ma koliko da im primera dajem, budući da sam izgovorio toliko mnogo reči, lažne starešine za te stvari saznaju tek nakon što čuju Moje reči, ali i dalje ne razumeju istina-načela iz njih. Osim toga, što im Ja više pričam, oni su sve zbunjeniji. Kažu: „Pored tolikih stvari, tolikih reči i toliko mnogo priča, ko može sve to da popamti i poveže sa stvarnim životom? Nemoj toliko da pričaš, jer mi je pomalo teško da sve to shvatim i razumem. Reci mi samo kako da postupim sa ovom osobom: da li da je proteram ili da je zadržim?” Zar ovo nije tupost? To je ekstremna tupost! U stvari, ako kažemo da je tupa, time joj zapravo dajemo malo slobode, zato što je ta osoba možda mlada i neobrazovana ili je možda veoma stara i pomalo smetena – ako joj to tako kažemo, sačuvaćemo joj ponos. A zapravo se radi o lošem kovu i nesposobnosti da se shvati istina. Time je sve do kraja razjašnjeno.

Ako se u crkvi pojave ozbiljni prekidi i ometanja, a lažne starešine nisu u stanju da prozru suštinu tih problema, da li su oni onda kompetentni za starešinski posao? Mogu li braća i sestre da budu zaštićeni pod njihovim starešinstvom? Da li rad crkve, okruženje u kojem braća i sestre obavljaju svoje dužnosti i normalan poredak crkvenog života mogu da budu zaštićeni i očuvani? To su najosnovnije stvari koje starešine i delatnici treba da postignu. Mogu li lažne starešine to da postignu? Naravno da ne mogu. Oni ne mogu čak ni da identifikuju, niti da prozru ljude, događaje i stvari koji izazivaju prekide i ometanja, pa kako bi onda mogli da pređu na sledeće korake svog posla? Ne mogu da raspoznaju čak ni najosnovnije stvari, poput koja je osoba dobra a koja loša, šta je lažljiva a šta dvolična osoba – pa kako onda mogu da se bave crkvenim radom? Oni za to nisu sposobni. Ovde se ne radi o tome da oni namerno ne rade stvaran posao ili da su lenji i da uživaju u privilegijama statusa; stvar je naprosto u tome da su lošeg kova i da su nesposobni da obavljaju svoj posao. U tome je suština ovog problema. Ljudi veoma lošeg kova mogu samo da izgovaraju reči i doktrine i da se drže propisa; tokom okupljanja, mogu samo da nagovaraju i da podstiču druge i da im govore stvari poput: „Pravilno verujte u Boga! Kako možete da se prepuštate telesnim udobnostima u ovakvom trenutku? Kako možete i dalje da žudite za novcem i za svetovnim stvarima? Mora da je Bogu prepuklo srce!” Oni mogu da drže samo propovedi tog tipa. Kada se dogode razna zlodela, kao što su prekidi, ometanja i iskaljivanje negativnosti, oni ne mogu da ih vide ni da ih identifikuju. Braća i sestre bi hteli da žive normalnim crkvenim životom, ali ne mogu; hteli bi da svoje dužnosti obavljaju u prikladnom okruženju, ali nemaju tu mogućnost. Ako lažne starešine ne mogu da reše te probleme, kakva je onda korist od njih? Braća i sestre žele da žive crkvenim životom, da razumeju istinu i razreše svoje poteškoće i negativna stanja. Žarko se nadaju da će starešine i delatnici moći jasno i temeljno da im besede o istini kako bi rešili te stvarne probleme. Ako je to crkva u kojoj vlast drži lažni starešina, mogu li ti stvarni problemi da budu rešeni? Lažne starešine ne razumeju srce pripadnika Božjeg izabranog naroda, niti mogu da vide njihove poteškoće. Umesto toga, oni uporno ponavljaju reči i doktrine i neprestano brbljaju o uzvišenim, šupljim idejama, što kod Božjeg izabranog naroda izaziva veliko razočaranje. Ko bi onda hteo da i dalje redovno prisustvuje skupovima? Mogu li lažne starešine da vode računa o Božjim namerama i da te zle ljude, bezvernike, oportuniste i promiskuitetne ljude, koji su rđavi i koji vole svetovne stvari, počiste iz crkve u skladu s Božjim rečima i zahtevima, mogu li da spreče njihovo mešanje i ometanje Božjeg izabranog naroda, te da na taj način omoguće normalan crkveni život Božjem izabranom narodu? Mogu li lažne starešine to da postignu? Ne mogu. Kad neko iznese takav zahtev, šta lažne starešine kažu na to? „Baš si naporan! Zar misliš da samo ti voliš Boga i da jedino ti želiš odano da obavljaš svoju dužnost? Ko to ne želi? Oni takođe vole Boga i izabrani su od strane Boga. Mada imaju izvesne probleme, treba pravilno da se ophodimo prema njima. Nemoj stalno da nalaziš greške u drugima. Koristi priliku da što više preispituješ i spoznaješ sebe; moraš naučiti da budeš strpljiv i tolerantan.” Lažne starešine su slepci i smetenjaci i nemaju nikakvih načela u ophođenju sa različitim tipovima ljudi. Ne mogu da prozru ljude koje bi trebalo ograničiti ili ukloniti; umesto toga, oni te ljude puštaju da rade šta im se prohte i da se u crkvi ponašaju kao tirani i daju im puno prostora za rad, usled čega u crkvi nastaje takav nered, da se nivo različitosti u pojedinim crkvama može opisati jedino kao mešavina svega i svačega. U takvim crkvama su međusobno izmešani zli ljudi, bezvernici, promiskuitetni ljudi, lokalni tirani, pa čak i oni koji bi, kad se suoče s najmanjom opasnošću, izdali crkvu i braću i sestre. Lažne starešine ne mogu da prozru te ljude, ne preduzimaju ništa protiv njih i ne bave se njima. Prema tome, pod vođstvom tako slepih i tupih lažnih starešina, Božji izabrani narod ne može da bude zaštićen, a rad crkve i normalan poredak crkvenog života nipošto ne mogu biti očuvani. Kako bi oni koji vole istinu i koji su spremni da prihvate istinu mogli da u tako izmešanom crkvenom životu razumeju i zadobiju istinu? Zar ti ljudi neće osetiti bol u srcu? Ako crkveni starešina ne može da očuva pravilan rad crkve, normalan poredak crkvenog života ili okruženje u kojem braća i sestre obavljaju svoje dužnosti, niti se stara o bezbednosti tih stvari, onda se nesumnjivo radi o lažnom starešini. Zašto mu dodeljujemo titulu lažnog starešine? Zato što je slep i tup, usled čega se uvek iznova pojavljuju zli ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve; nadalje, čak i kada to dovede do nekih posledica, on i dalje ne ume da se pozabavi tim problemima, da ih brzo i tačno razreši, niti da očuva pravilan rad crkve i crkveni život braće i sestara. Blago rečeno, takve starešine nisu kompetentne u svom poslu; precizno govoreći, oni ozbiljno zanemaruju svoje odgovornosti. Iako služe kao starešine, oni štite interese zlih ljudi i interese Sotoninih slugu, dok istovremeno zanemaruju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Oni brane i tolerišu zle ljude koji ometaju i prekidaju crkveni život, čime zapravo nanose štetu braći i sestrama. Uprkos tome što su, sudeći po njihovom kovu i manifestacijama, oni naprosto lošeg kova i nekompetentni u svom poslu, pa se stoga ne mogu okarakterisati kao antihristi, njihovi postupci imaju ozbiljne posledice po rad crkve. Priroda njihovih postupaka je ista kao kod antihrista koji uspostavljaju nezavisna carstva i potiskuju braću i sestre. I jedni i drugi brane i tolerišu zle ljude i tolerišu Sotonine sluge koji se u crkvi ponašaju kako im se prohte. Razlika je samo u tome što lažne starešine ne čine zlodela i ne ometaju rad crkve tako otvoreno i drsko kao što to rade antihristi. Oni ljude ne privlače namerno k sebi, niti ih namerno teraju da im se pokoravaju, ali krajnji rezultat je isti kao kod antihrista koji uspostavljaju nezavisna carstva. I jedni i drugi svojim delovanjem dovode do toga da braća i sestre koji vole istinu i koji iskreno obavljaju svoje dužnosti bivaju oštećeni i uništeni i bez načina da žive. U takvom okruženju i takvom crkvenom životu, braći i sestrama koji iskreno obavljaju svoje dužnosti veoma je teško da napreduju u životu i veoma im je teško da svoje dužnosti obavljaju normalno. Naravno, rad na širenju jevanđelja i razni zadaci iz domena crkvenog rada takođe su u velikoj meri otežani i ne mogu normalno da se odvijaju. Ovo je prva od manifestacija lažnih starešina koje detaljno analiziramo u okviru dvanaeste odgovornosti – oni ne primećuju i nisu u stanju da prozru ljude, događaje i stvari koje se oko njih pojavljuju. Ova manifestacija je dovoljna da se takvi ljudi okarakterišu kao lažne starešine.

II. Lažne starešine ne postupaju u skladu s načelima prema ljudima koji ometaju i prekidaju rad crkve

Što se tiče drugog zadatka iz okvira dvanaeste odgovornosti starešina i delatnika, razotkrićemo i detaljno analizirati manifestacije lažnih starešina. Drugi zadatak nalaže da starešine i delatnici treba da koriste istina-načela da bi rešavali probleme odmah nakon što ih identifikuju. Lažne starešine, međutim, ni za taj zadatak nisu kompetentni. Prema tome, druga manifestacija lažnih starešina koju ćemo detaljno analizirati jeste da oni ne poznaju načela postupanja prema raznim ljudima, događajima i stvarima koje ometaju i prekidaju Božje delo i normalan poredak crkvenog života. Kada lažne starešine učestvuju u crkvenom životu, oni jedu i piju i molitveno čitaju Božje reči, ali nikada ne razumeju značenje Božjih reči, nikada ne shvataju principe svega onoga što Bog govori i ne poznaju načela i merila koje Bog zahteva u vezi sa raznim stvarima. To dodatno dokazuje da lažnim starešinama nedostaje sposobnost da shvate istinu i da su oni izuzetno lošeg kova. Neki ljudi kažu: „Kako možeš da kažeš da su lošeg kova? Oni veoma dobro kuvaju, oblače se sa stilom i prijatno govore kad komuniciraju s drugima; svi vole da ih slušaju.” Da li izgled neke osobe može da predstavlja njenu suštinu? Da li to što je sposobna da dobro obavi neke eksterne stvari znači da je dobrog kova? Da bi se išta ocenilo, izmerilo i okarakterisalo, neophodno je da postoji precizno merilo. Merilo za odmeravanje nečijeg kova jeste da li je razumevanje Božjih reči od strane te osobe čisto. Kada kažemo da su ti ljudi lošeg kova, to se uglavnom odnosi na njihov nedostatak sposobnosti da shvate istinu. Kov neke osobe odmeravamo na osnovu njene sposobnosti da shvati Božje reči. Zar to nije veoma objektivno i pravično? (Jeste.) Ako ti, kao stvoreno biće, ne možeš da razumeš reči Stvoritelja, kakav je tvoj kov? Da li tvoj um ispravno funkcioniše? Jedna takva osoba lišena je ljudskog kova; njen kov je do te mere loš da ona ne može da razume čak ni Božje reči – može li takva osoba da zadobije istinu kao vernik u Boga?

Sada treba da u zajedništvu razgovaramo i da detaljno analiziramo drugu manifestaciju lažnih starešina. Lažne starešine ne umeju da se nose sa onima koji ometaju i prekidaju rad crkve i ne mogu da raspoznaju razne ljude, događaje i stvari. To je dovoljno da pokaže da su lažne starešine lošeg kova, da su lišeni sposobnosti da shvate istinu i da ne poseduju kov da shvate Božje reči. Primera radi, neko je uvek prkosan prema svakome ko je starešina. Lažne starešine takođe mogu da primete da taj čovek ima probleme i da osete da je on naizgled zla osoba i antihrist. Oni mogu da detektuju neke nagoveštaje o stvarima, što nije toliko loše. Ali ako ih pitaš: „Zašto kažeš da taj čovek liči na antihrista ili na zlu osobu? Da li se to može dokazati nekim konkretnim manifestacijama? Možeš li da odrediš da je on antihrist i zla osoba samo zbog toga što je uvek prkosan prema svakome ko je starešina? Sama ta činjenica nije dovoljna da se on okarakteriše na taj način; to je samo pitanje naravi, problem koji se odnosi na nadmenost i samopravednost. Da li on ima prirodu antihrista? Je li on neko ko ima odbojnost prema istini i ko mrzi istinu? Da li on ometa rad crkve? Da li je sve starešine i delatnike osuđivao kao lažne starešine i antihriste? Da li je on išta od toga uradio?”, oni odgovaraju: „Izgleda da jeste.” Ako zatim pitaš: „Kako treba da ih okarakterišemo i da se nosimo s njima?”, odgovoriće da ne znaju. Ako pitaš: „Da li osobe tog tipa treba da upozorimo i da ih razotkrijemo, kako bismo braći i sestrama pomogli da steknu sposobnost raspoznavanja?”, oni ni to ne znaju. Radi se o tome da oni pojma nemaju i da nisu u stanju išta da prozru. Mogu da uoče neke nagoveštaje, ali ne umeju da okarakterišu takve ljude niti da prema postupe u skladu s načelima. Mogu li oni da rešavaju stvarne probleme? Mogu li da pomognu Božjem izabranom narodu da izvuče pouke? Budući da su takvi pojedinci zli ljudi i antihristi, oni će pre ili kasnije biti proterani. Ako ih, međutim, ukloniš ili izoluješ pre no što oni zaista počine neka zlodela, oni će izraziti prkos, a braća i sestre neće moći da shvate zašto si to uradio. Stoga je neophodno pustiti ih da neko vreme deluju. Kako njihova zlodela budu postajala sve očiglednija i kad oni budu počeli da šire zablude i neosnovane glasine, da zaluđuju i da pokušavaju da pridobiju braću i sestre, da se nadmeću oko vlasti i uticaja, da uspostavljaju nezavisno carstvo i da pokušavaju da demontiraju rad crkve, većina ljudi će biti u stanju da jasno identifikuje njihovu priroda-suštinu i ljudi će sasvim prirodno moći da ustanu kako bi ih razotkrili, raspoznali i odbacili. Tada možeš da ih ukloniš i da postupiš prema njima u skladu sa istina-načelima. Jedino ćeš na taj način braći i sestrama pomoći da razviju sposobnost raspoznavanja. Mogu li lažne starešine da se na taj način bave problemima i da ih rešavaju? Lažnim starešinama nedostaje taj kov i takva mudrost. Vidiš li ijednog lažnog starešinu koji može brzo da se pozabavi zlim ljudima i antihristima? Među njima nema nijednog takvog. Prema tome, lažne starešine nipošto neće zaštititi braću i sestre od toga da ih zli ljudi ometaju i da ih antihristi zaluđuju. Nakon što budu otpušteni, većina lažnih starešina ne samo što ne radi na samospoznaji, već oni takođe imaju puno primedbi, gunđaju da je Božja kuća nepravedna prema njima, govore da je to isto kao kad „ubijete magarca nakon što ste sa njega istovarili vodenični kamen”, tvrde da su se trudili, ali da ih zbog toga niko ne uvažava i da im je učinjena nepravda. Ako ih razotkriješ kao lažne starešine, oni ostaju prkosni i misle: „Služio sam kao starešina nekoliko godina; čak i ako nemam neka postignuća, barem sam trpeo nedaće. Zašto su me otpustili? To je kao kad ubijete magarca nakon što ste sa njega istovarili vodenični kamen!” Ma kako da ih razotkriješ, oni ostaju prkosni. Čak kažu: „Kad bih otkrio nekog antihrista, bio sam toliko uznemiren da su mi često izlazili plikovi po ustima i nisam mogao mirno da spavam. Kako sam mogao da osećam takvo breme ako sam lažni starešina?” Nisu uradili ništa od onog što je trebalo da urade, bili su nesposobni da išta od toga urade i nisu čak ni znali šta da rade, ali se ipak nekako dive sami sebi. Zar to nije problematično? Kako je to odvratno!

Što se tiče raznih problema koji se javljaju u crkvi, lažne starešine dobro znaju da je njihova priroda takva da izazivaju prekide i ometanja u radu crkve, ali ih ipak ignorišu. Kada uoče neke očigledne probleme, oni samo otaljavaju i ne usuđuju se da razotkriju ključnu suštinu problema. Samo iznose nekakve insinuacije i nude neke podsticaje tako što propovedaju doktrinu, umesto da se suštinski pozabave problemima, i to je to. Kad se suoče sa zlim ljudima i antihristima, oni ne znaju šta da rade, pa usvajaju ravnodušan stav, kao da to sa njima nema nikakve veze. Ne znaju koji je najprikladniji način postupanja prema tim problemima, ne znaju šta da kažu kako bi te probleme rešili, ne umeju da zaštite braću i sestre i nemaju nikakvo breme. Jedino imaju malo dobre volje i misle: „Znam da si zla osoba. Neću ti dozvoliti da naudiš braći i sestrama. Dokle god sam na ovom položaju, moram da zaštitim braću i sestre i da do kraja ispunim svoju odgovornost.” Kakva je korist od toga? Jesi li rešio problem? Dok se ti baviš vlastitom teskobom, hoće li antihristi sedeti skrštenih ruku? Hoće li prestati da ometaju rad crkve? Kad vide da si beskoristan i kukavički nastrojen starešina, da uludo trošiš vazduh koji udišeš, da si lišen mudrosti i pogotovo radne sposobnosti, oni te uopšte neće uzimati zaozbiljno. Većina antihrista i zlih ljudi je naročito lukava i podmukla. Oni zaluđuju i ometaju braću i sestre, a ti uopšte nemaš načina da ih zaustaviš ili ograničiš. Takođe ne znaš ni od koga da zatražiš pomoć da bi rešio te probleme; naprosto si uplašen i uznemiren i plačeš dok se moliš. Izgledaš tako jadno; čini se da si tako obziran prema Božjim namerama i da toliko brineš o braći i sestrama. Nisi u stanju da se pozabaviš ni tako očigledno zlim ljudima i antihristima. Nesposoban si da u skladu sa istinom detaljno analiziraš postupke i ponašanja antihrista, kao i da javno razotkriješ njihove namere, motive i ponašanja kako bi braći i sestrama pomogao da razviju sposobnost raspoznavanja. Ti ništa od toga ne možeš da uradiš. Neke lažne starešine čak kažu: „Niko ne treba da razotkriva antihriste. Ako braća i sestre saznaju da su oni antihristi i počnu da ih izbegavaju, antihristi će tražiti da im se osvete.” Zar time ne pokazuju da su beskorisne kukavice? Mogu li takvi ljudi da se bave crkvenim poslovima? Mogu li da zaštite braću i sestre kako bi oni mogli da žive normalnim crkvenim životom? Kakav je to metod rešavanja problema? Kad se ništa ne dešava, u stanju su da beskrajno propovedaju doktrine, ali čim se nešto desi, oni postaju zbunjeni i smeteni, pa mogu samo da plaču. Zar nisu beskorisne kukavice? Dok gledaju kako antihristi zaluđuju braću i sestre i kako ih zli ljudi ometaju, oni ne znaju šta da rade i nemaju načina da reaguju. Ne znaju čak ni najosnovniju stvar da treba da se ujedine s braćom i sestrama u crkvi koji donekle imaju osećaj za pravdu, koji poseduju ljudskost i mogu da prihvate istinu i da razgovaraju u zajedništvu, da koriste Božje reči radi rešavanja tih problema i radi razotkrivanja i raspoznavanja antihrista. Zar takva osoba nije otpad? (Jeste.) Neke lažne starešine su preterano obazrive, kukavički nastrojene i beskorisne. Do koje mere su oni kukavički nastrojeni i beskorisni? Kada zli ljudi počnu da ometaju i prekidaju rad crkve, da govore naročito grubo i drsko, oni se toliko uplaše da drhte od straha i misle: „Ne usuđujem se da se bavim njima. Oni su opasni; oni su zli ljudi u svetu. Ako ih razotkrijem da bih zaštitio braću i sestre, sigurno će pronaći nešto protiv mene da mi se osvete. Kako onda mogu i dalje da budem starešina? Oni znaju gde ja živim. Hoće li nauditi mojoj porodici? Hoće li me prijaviti da verujem u Boga?” Takve lažne starešine ne mogu da se bave crkvenim radom. Zbog preteranog straha, nesposobni su da išta preduzmu; naravno, oni nipošto ne mogu razumeti načela za bavljenje takvim pitanjima i takvim ljudima. Svako ko je okarakterisan kao neko ko ometa i prekida rad crkve nije neko ko samo povremeno napravi neku grešku. Naprotiv, njegova ljudskost je toliko zla da on stalno čini nepromišljena nedela i brojna zlodela. Takvi pojedinci nesumnjivo poseduju suštinu zlih ljudi. Postupanje sa zlim ljudima takođe zahteva korišćenje mudrih metoda. Treba uzeti u obzir pozadinu i okruženje, kao i postupke koje bi ti zli ljudi mogli da preduzmu nakon što se pozabavite njima, kao i da li bi oni time mogli da donesu nevolje crkvi. Jedino pažljivim razmatranjem tih aspekata ta stvar se može prikladno rešiti, na način koji je u skladu sa istina-načelima i koji se zasniva na primeni mudrosti. Oni koji razumeju istinu nesvesno će dokučiti načela prilikom rešavanja tih problema. Dok to rade, oni će postepeno shvatiti kako treba tretirati razne ljude, razviće načine i metode i imaće mudrost u svom srcu. Lažne starešine su, međutim, potpuno lišene tih načina, metoda i mudrosti. To je zato što ne vode računa o Božjim namerama; oni ne razmišljaju o tome da li će rad Božje kuće biti narušen, ni da li će se starešine i delatnici suočiti sa opasnošću. Pošto ne razmišljaju o tim stvarima, oni stvari rešavaju neprincipijelno, a još manje primenjuju mudrost. Lažne starešine ne mogu da reše te probleme, niti da iz njih izvuku pouke, čime dokazuju da ne žele da uče, da su nekompetentni, da zanemaruju prave poslove i da nisu u stanju da išta urade. Kad vide da zli ljudi i antihristi čine zlo i izazivaju ometanja, oni ne razotkrivaju te ljude, niti rešavaju te probleme. Razmišljaju samo o tome kako da zaštite vlastite interese, uopšte ne mareći za rad crkve ili za život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Neke lažne starešine maltretiraju slabije, dok se ujedno plaše moćnijih od sebe; oni nemilosrdno maltretiraju one koji su relativno krotki i razmeću se svojom snagom pred njima, ali kad naiđu na zle ljude i antihriste, ne prestaju da im se osmehuju i da im laskaju. Mogu li se Bogu dopasti tako neprincipijelne lažne starešine i lažni delatnici? Nipošto. Može li Božja kuća da neguje ljude koji maltretiraju slabije a plaše se jačih od sebe i koji nemaju osećaj za pravdu, te da od njih stvara starešine i delatnike? Nipošto! Svi ti ljudi su bezvernici i nevernici koji nemaju savesti ni razuma i koji uopšte ne prihvataju istinu, a Božja kuća ne želi takve ljude.

Kada se u radu lažnog starešine pojave problemi, on na njih uvek reaguje tako što izbegava odgovornost. Njegova najčešća izreka je: „Razgovarao sam u zajedništvu s njima.” Time zapravo želi da kaže: „Rekao sam sve što je trebalo da kažem, tako da će oni sami biti odgovorni ako nešto pođe naopako. To nema nikakve veze sa mnom.” Eto zbog čega je rečenica „Razgovarao sam u zajedništvu s njima” talisman i moto lažnih starešina. Ako lažni starešina vidi da neki antihrist sam sebi kroji zakone, da se ponaša svojevoljno i da izaziva ometanja u crkvi, on će takođe primeniti metod pomoći i razgovora u zajedništvu. Nakon što ga s nekoliko reči ohrabri i upozori, on pretpostavlja da će antihrist biti poslušan i pokoran, te da više neće zaluđivati ljude ni ometati crkveni život. Zar to nije glupa pretpostavka? Lažni starešina u svom radu koristi tako glup pristup za ograničavanje ometanja od strane antihrista, što je zaista krajnje glupo! Lažni starešina ne radi ništa drugo osim što se slepo bavi nekim obimnim poslom. Naprosto je preokupiran nekim opštim poslovima, dok je u isto vreme nesposoban da se bavi suštinskim poslom. On ne zaliva one koji su sposobni da prihvate istinu, ne ograničava one koji ometaju i prekidaju, niti uklanja one koji nepromišljeno čine nedela i koji odbijaju da se promene uprkos višestrukim opomenama. Pogotovo ne obraća pažnju na to kako antihristi i zli ljudi izazivaju ometanja. On ih ne razotkriva niti ih raspoznaje, ne uklanja ih i ne proteruje, već omogućava antihristima da čine zlo i da ometaju rad crkve. Uopšte ne mari za to i smatra kako zlodela antihrista nemaju nikakve veze s njim. Lažne starešine su sposobne samo da otaljavaju svoj posao; pomalo se bave nekim opštim poslovima, a onda misle da su obavili neki stvaran posao i da su kao starešine i delatnici u skladu s merilom. Ko god da ometa i prekida rad crkve, oni toj osobi samo izbrbljaju neke doktrine, sa nekoliko reči je podstaknu i podsete i misle da su na taj način rešili problem. Po čitav dan su zauzeti nekim poslom, bave se i sitnim i krupnim stvarima i smatraju da dobro obavljaju svoj posao. Čak se i hvale, pa kažu: „Pogledajte našu crkvu. Svako je dobro iskorišćen: oni koji mogu da propovedaju jevanđelje propovedaju jevanđelje, oni koji znaju da prave video-zapise prave video-zapise, oni koji znaju da pevaju i snimaju himne – naš crkveni život cveta!” Oni, međutim, uopšte ne vide mnoge skrivene probleme u crkvi. Ne usuđuju se da se pozabave onim zlim ljudima i bezvernicima koji uporno ometaju i prekidaju rad crkve, pa ih stoga ignorišu. Prave se da ne vide antihriste koji rade onako kako oni misle da treba i od kojih svako pokušava da ljude odvuče na svoju stranu i da oformi svoju grupicu. Nisu u stanju da se posvete mnogim pitanjima pokrenutim od strane novih vernika koji su gladni i žedni pravednosti. Umesto da iznađu načine za rešavanje tih stvarnih problema, lažne starešine stalno nastoje da ih izbegnu, a pritom i dalje tvrde da „crkveni život cveta”. Zar to nije pretvaranje i prevara? Lažne starešine ostavljaju te bezvernike, zle ljude i antihriste u crkvi, umesto da se pozabave njima i da ih uklone, dozvoljavaju im da nepromišljeno čine nedela i da od crkvenog života naprave potpunu zbrku, sve vreme se praveći da to ne vide. Takve lažne starešine su do krajnosti slepe! Deluju kao zaštitni kišobrani za bezvernike, zle ljude i antihriste, pa se čak osećaju ponosito zbog toga i misle da time što ne uklanjaju te izrode pokazuju ljubav i zaštitnički odnos prema Božjem izabranom narodu. Zar to nije ometanje i prekidanje rada crkve? Zar to nije namerno opiranje i suprotstavljanje Bogu? Ali lažne starešine su potpuno nesvesne toga. Ako ih pitaš da li su ti stvarni problemi razrešeni, reći će: „Orezao sam ih i razgovarao sam s njima u zajedništvu”, čime žele da kažu da su problemi rešeni i da to više nema nikakve veze s njima. Zar to nije izbegavanje odgovornosti? Što se lažnog starešine tiče, kad god neko počini bilo kakav prekršaj, dokle god on površno orezuje počinioca i nudi mu neke podsetnike i podsticaje, on smatra da je time obavio svoj posao i da je rešio problem. Zar to nije posezanje za obmanom? Lažne starešine očigledno ne uspevaju da brzo uklone bezvernike, zle ljude i antihriste, a zatim prosipaju lažne izgovore i kažu: „U zajedništvu sam razgovarao s njima o Božjoj reči, svi su uvideli šta su uradili i žao im je zbog toga, svi su zaplakali i rekli da će se definitivno pokajati, kao i da više neće pokušavati da uspostave svoje nezavisno carstvo.” Zar te lažne starešine time naprosto ne obmanjuju same sebe, kao kad se deca igraju odraslih? Svi ti bezvernici, zli ljudi i antihristi jesu ljudi koji imaju odbojnost prema istini. Niko od njih uopšte ne prihvata istinu i oni nisu predmet Božjeg spasenja; naprotiv, oni su predmet Božjeg gađenja i mržnje. Ali lažne starešine se prema tim bezvernicima, zlim ljudima i antihristima ponašaju kao prema braći i sestrama i pomažu im s ljubavlju. Šta je priroda ovog problema? Da li ih glupost i neznanje sprečavaju da jasno sagledaju te ljude ili pokušavaju da im udovolje iz straha da ih ne uvrede? Bez obzira na razlog, ono što je najvažnije jeste da se lažne starešine ne bave stvarnim poslom, da ne prihvataju istinu i da ne priznaju svoje greške dok ih orezuju. To je dovoljno da pokaže da lažne starešine uopšte ne poseduju istina-stvarnost. Oni ne rade u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće, a naročito su površni kada je reč o poslovima vezanim za čišćenje crkve. Te poslove samo otaljavaju tako što počiste samo nekoliko očigledno zlih ljudi. Kada lažne starešine razotkriju i orežu, oni čak pronalaze svakakve razloge i izgovore da bi skinuli sa sebe odgovornosti i da bi se odbranili. Prema tome, lažni starešina koji ne radi stvaran posao je kamen spoticanja koji sprečava da se Božja volja izvrši. Lažne starešine se bave samo nekim površnim i opštim poslovima koji nemaju nikakvu vrednost. Nikada ne rešavaju razne probleme koji se javljaju u crkvi, već ih naprosto izbegavaju. Time ne samo da se odlaže normalno odvijanje rada crkve, već to utiče i na život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Nesporno je, dakle, da lažne starešine ometaju i prekidaju rad crkve i da deluju kao zaštitni kišobrani za bezvernike, zle ljude i antihriste. U ključnom trenutku duhovnog ratovanja, oni staju na stranu zlih ljudi i antihrista da bi se opirali Bogu i da bi Ga obmanjivali. Zar to nije manifestacija izdaje Boga? Sudeći po gledištima i ponašanjima lažnih starešina, jasno je da oni naprosto nisu ljudi koji streme ka istini, da uopšte ne razumeju istinu i da su potpuno nesposobni da se bave starešinskim poslom.

Lažne starešine se prema ljudima ne ophode na osnovu Božjih reči, nego u skladu sa vlastitim sklonostima. Postupaju bez ikakvih načela i rade šta im se prohte. Kad vide da antihristi ometaju crkvu, lažne starešine ih ne mrze. Veruju da će ometanja i prekide od strane antihrista moći da ograniče tako što će im pročitati neke od Božjih reči. U koju vrstu ljudi spadaju antihristi? Oni su đavoli, oni su Sotone! Ma koliko godina da veruju u Boga, antihristi uopšte ne prihvataju istinu i u stanju su da ometaju i prekidaju rad crkve i da ometaju život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Oni su đavoli i Sotone iz stvarnog života. Lažne starešine se nadaju da će antihriste privoleti da se pokaju i da promene mišljenje tako što će im pročitati nekoliko pasusa Božjih reči. Zar to nije krajnje glupo? Ljudi kao što su antihristi uopšte ne prihvataju istinu. Ma koliko zlih dela da počine, oni neće preispitati ni spoznati sebe, i ma koliko grešaka da naprave, neće priznati da su pogrešili. Oni su bednici predodređeni za pakao, ali ti ipak misliš da će moći da se promene nakon što im pročitaš nekoliko pasusa Božjih reči i ponudiš im neku reč ohrabrenja – zar to nije samo tvoja pusta želja? Kad bi iskvareno čovečanstvo moglo tako lako da prihvati istinu, Bog ne bi morao da obavlja delo suda i grdnje. Zašto Bog izgovara tolike reči i izražava tolike istine u Svom delu? Zato što nije lako spasti ljude, zato što ljudi imaju previše poteškoća i zato što je njihova pobuna prevelika! Mogu da budu spaseni samo oni koji mogu da prihvate istinu. Oni koji imaju odbojnost prema istini i koji je mrze ne mogu biti spaseni. Međutim, lažne starešine veruju da će bezvernici, zli ljudi i antihristi osetiti kajanje i da će spoznati sebe ako im budu uputili neke oštre reči, da će se nakon toga pokajati ako im budu rekli nešto ohrabrujuće i utešno, te da će onda moći u potpunosti da sa posvete obavljanju svojih dužnosti, da postanu odani i da ostvare promenu vlastite naravi, čime će antihriste pretvoriti u poslušne ovce. Zar to nije glupa zamisao? Ta zamisao je do krajnosti glupa! Toje nalik buncanju ludaka – kako stvari mogu da budu tako jednostavne! Već više od trideset godina Bog obavlja delo suda, a koliko su od samospoznaje i preobražaja ljudi uspeli da postignu? Samo je manji broj ljudi postigao neke rezultate. Oni koji ne vole istinu, ma koliko propovedi da su odslušali, u najboljem slučaju su razumeli neke doktrine. Njihova život-narav nije se nimalo promenila, a čak je prava retkost videti ih da se dobro ponašaju i da čine dobra dela. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji samo gledaju kako da se najedu hleba – oni uopšte ne prihvataju istinu. Fokusiraju se samo na uživanje u Božjoj blagodati i teže isključivo blagoslovima; nisu ništa drugo do lepo odevene zveri! Sotona je duboko iskvario ljude; puni su iskvarenih naravi, a njihove kosti i krv ispunjeni su Sotoninim otrovima. Ako ne mogu da prihvate istinu ili Božji sud i grdnju, kako onda mogu da se iskreno pokore Bogu? Kako mogu da odano obavljaju svoje dužnosti? Kako mogu da se plaše Boga i da se klone zla? Može li dostizanje spasenja biti tako jednostavno kao što ga ljudi zamišljaju? Sotona je ljude kvario nekoliko hiljada godina, do te mere da su postali đavoli. Sada je Bog došao da ih spase, ali ma koliko reči da Bog izgovara, ljude koji su postali đavoli neverovatno je teško pretvoriti u ljudska bića. Ne samo što Bog mora da izrazi mnoge istine, nego i ljudi moraju dati sve od sebe da bi u tome sarađivali tako što će stremiti ka istini, što će je prihvatiti i primenjivati – tek tada će moći da se oslobode uticaja Sotone i da dostignu Božje spasenje. Bog je jednom rekao: „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih.” Iako mnogi ljudi veruju u Boga, samo oni koji uistinu doživljavaju Božji sud i grdnju i koji se u potpunosti pokoravaju Njegovom delu moći će da budu očišćeni i usavršeni. A oni bezvernici, zli ljudi i antihristi, koji ne prihvataju ni trunku istine, u svom srcu imaju odbojnost prema istini; oni nikada neće dostići Božje spasenje i mogu samo da budu razotkriveni i eliminisani Božjim delom. Lažne starešine uopšte ne razumeju Božje delo. Oni tako površno shvataju Božje delo spasavanja ljudi, da veruju da će se zli ljudi i antihristi pokajati i promeniti i da će postati odani u obavljanju svojih dužnosti čim im oni pročitaju nešto od Božjih reči i čim im upute nekoliko oštrih reči prilikom orezivanja. U čemu je ovde problem? Osim što ne streme ka istini i što je ne razumeju, problem je i to što su lažne starešine izuzetno lošeg kova; stoga oni ne razumeju baš ništa u vezi s Božjim delom i s načinom na koji Bog spasava ljude. Da bi se sagledala suština nekog čoveka, da bi se videlo da li on poseduje istina-stvarnost i kako se prema njemu treba ophoditi, neophodno je razmotriti kakvog je kova i kakav je njegov odnos prema istini – mora se posmatrati kako on shvata istinu i da li može da je prihvati. Dakle, šta je osnov za odmeravanje da li neki čovek može da shvati istinu? To prvenstveno zavisi od kvaliteta njegovog kova i od toga da li je njegovo shvatanje Božjih reči čisto. Neki ljudi dožive pedeset ili šezdeset godina a još uvek nisu u stanju da proniknu u suštinu i stvarnost iskvarenosti čovečanstva. Oni i dalje zamišljaju da je ljudsko društvo predivno i žele da žive u miru i harmoniji s drugima. Zar to nije krajnje glupo i naivno? Kad bi vera u Boga mogla svakoga da pretvori u dobrog čoveka, da li bi onda imalo potrebe da Bog Svojim delom suda i grdnje spasava ljude? Lažne starešine ne karakterišu razne ljude na osnovu Božjih reči, nego isključivo na osnovu njihovog spoljašnjeg ponašanja i svojih ličnih utisaka. Posao koji obavljaju takođe je veoma površan, kao kad se deca igraju odraslih. Misle da ponekad mogu da pronađu prave Božje reči koje će primeniti na određenu situaciju i da ljude mogu da promene samo tako što će im čitati neke Božje reči: „Vidite, pod mojim starešinstvom i zahvaljujući mojim podsticajima i mojoj pomoći ispunjenom ljubavlju, Božje reči deluju na ljude. Oni više ne žele da budu antihristi i spremni su da promene svoja gledišta o verovanju u Boga. Neće se više nadmetati oko vlasti i dobitka, niti će uspostavljati nezavisna carstva; neće više ometati i prekidati rad crkve, niti će zaluđivati ili odvlačiti braću i sestre!” Možeš li da ih ograničiš? Ti nikada ne možeš ograničiti one koji su zaista zli ljudi i koji izazivaju prekide i ometanja. Budući da imaju suštinu zlih ljudi, oni mogu da čine zlodela u bilo koje doba dana ili noći; kad god im se ukaže prilika, oni čine zlo. Da li je u redu ako ih ne ukloniš iz crkve? Hoće li oni dobrovoljno prestati da čine zlodela? Oni nisu ljudska bića; oni su đavoli i Sotone! Koliko se već godina đavoli i Sotone opiru Bogu? Oni se i dan-danas još uvek opiru Bogu. Antihristi i svakojaki zli ljudi koji ometaju i prekidaju Božje delo i normalan poredak u crkvi jesu đavoli i Sotone iz stvarnog života; oni su u stvarnom životu neprijatelji. Mogu li oni da promene svoju suštinu zbog nekoliko tvojih reči ili zbog tvog srca ispunjenog ljubavlju? Tako si glup! Misliš da ljude možeš da izbaviš iz greha samo zato što razumeš malo doktrine? Možeš li da ih spaseš? Predodređeni su za pakao, a ti misliš da nekoliko lepih reči može da ih promeni. Da li je to tako lako? Kad bi bilo tako lako spasti ljude, Bog ne bi morao da izgovara tolike reči, niti da obavlja delo suda i grdnje. Da li bi On morao da troši toliko vremena i mukotrpnog truda na spasavanje ljudi?

Sada su razni ljudi u crkvi već razotkriveni i grupisani po vrstama. Svako treba da bude klasifikovan u skladu sa svojim tipom, a u Božjoj kući postoje načela i upravne odluke kojima je regulisano kako se treba ophoditi i postupati sa različitim tipovima ljudi. Bog je stpljiv i tolerantan, milostiv je, ispunjen ljubavlju i dobrotom i ima pravednu narav – ali ne zaboravite da Bog takođe ima gnev i veličanstvo. Neki ljudi kažu: „Bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da ikoga zadesi propast.” To je tačno, ali Bog želi da spase „svakog čoveka”, a ne svaku stvar ili svakog đavola. Kad ljudi trpe propast, Bog oseća tugu i žal. Kad đavoli trpe propast, to je njihova pravedna i zaslužena kazna; Bog ne tuguje za njima. To je Božja narav i to je Njegovo načelo ophođenja prema ljudima. Ljudi stalno žele da protivreče Bogu i misle da su ti bezvernici, zli ljudi i antihristi takođe ljudska bića. Veruju da su oni koji uporno ometaju i prekidaju rad crkve takođe ljudska bića, da su ljudska bića i oni koji se nadmeću oko statusa i uspostavljaju nezavisna carstva, kao i oni koji se dosledno upuštaju u promiskuitetne odnose. Oni sve te đavolske tipove svrstavaju u Božji izabrani narod. Zar to nije apsurdno? Zar to nije suprotno onome što Bog želi? Pošto su njihova stanovišta o ovim pitanjima potpuno oprečna Božjim rečima i istini, to su i njihova mišljenja o raznim negativnim likovima, đavolima i Sotonama potpuno suprotna Božjim rečima i umnogome se razlikuju od njih. Bog se prema đavolima koji slede Sotonu nikada nije odnosio kao prema ljudskim bićima. Kako Bog karakteriše te ljude? Oni su sluge đavola Sotone; oni su zveri. Lažne starešine, iz dobrih namera i svoje smetene ljubavi, vođeni vlastitim pustim željama, tretiraju te bezvernike, đavole i Sotonine sluge kao braću i sestre. Stoga im pokazuju veliku ljubav i dobrotu, stalno im pomažu i podržavaju ih. Kao rezultat toga, pošto lažne starešine tim ljudima pružaju podršku, pomoć i vođstvo, istinska braća i sestre, oni koje Bog želi da spase, ozbiljno su uznemireni; crkveni život nikako ne može da krene pravim putem, a braća i sestre nikada ne mogu normalno da jedu i piju Božje reči, niti da u zajedništvu razgovaraju o istini, a da ih zli ljudi u tome ne ometaju. Nije li upravo to „dostignuće” lažnih starešina? Njihovo je „dostignuće” veoma značajno: ne samo što ne uspevaju da zaštite braću i sestre, već ujedno ukazuju nezasluženo poštovanje i pružaju zaštitu tim zlim ljudima i antihristima. Zar to nije ometanje rada crkve? Takvo postupanje lažnih starešina je po svojoj prirodi ometanje, ali oni ipak smatraju da time održavaju rad crkve i pružaju pomoć i podršku Božjem izabranom narodu. Kako Bog gleda na te postupke lažnih starešina? Bog ih prezire, On ih naročito prezire! Lažne starešine ne obavljaju stvarne poslove, već se fokusiraju na zaštitu zlih ljudi koji igraju ulogu Sotoninih slugu. Ovo dovodi do toga da Božji izabrani narod – ljudi koji vole istinu – ne mogu od crkve da dobiju podršku i potporu uprkos tome što žive crkvenim životom, niti bezbednost može da im bude zagarantovana iako žele da obavljaju svoje dužnosti. Lažne starešine su potpuno nesvesne tih stvari i misle: „Ja se prema svima odnosim jednako, pa zašto se onda žalite? Šta više treba da uradim da bih vam udovoljio? Ovo je ono što znači ophoditi se pravično prema ljudima. Naprosto ste previše izbirljivi i teško vam je ugoditi! Bilo kako bilo, ja račune polažem Bogu; sve što radim, radim pred Bogom!” Zar to što su u stanju da prosipaju takvu retoriku ne znači da razum ne dopire do njih? Zar nisu do krajnosti glupi? Razum zaista ne dopire do njih i zaista su do krajnosti glupi. Božja kuća svakodnevno govori o tome kako Bog spasava čovečanstvo, ali lažne starešine nikada ne razumeju Božje reči. Oni misle da će čovek, bez obzira o kome se radi, kakva je njegova suština, kakvo je zlo počinio i koliko mu je ljudskost zlonamerna, pod vođstvom Božjih reči i uz pomoć ljubavlju ispunjene podrške ljudi, naposletku moći da se pokaje i da se preokrene. Zar to stanovište nije potpuno pogrešno? (Jeste.) Osim što su u ozbiljnoj zabludi u pogledu shvatanja Božjih reči, lažne starešine se takođe pretvaraju da razumeju Božje namere pa, usled toga što jednostrano razmišljaju i što deluju u skladu sa svojim sebičnim željama, pokazuju dobrotu i ljubav prema zlim ljudima i antihristima. I kakav je rezultat svega toga? Oni naposletku počinju da štite zle ljude i antihriste, postaju njihovi saučesnici, pružaju priliku i stvaraju plodno tle za njihovo ometanje i prekidanje rada crkve i crkvenog života. Za to vreme, lažne starešine ignorišu onu braću i sestre kojima je zaista potrebna zaštita i nikada ih ne pitaju: „Kako se osećate zbog toga što u crkvi ima zlih ljudi i antihrista, kao i onih koji iskaljuju negativnost i šire predstave? Slažete li se da oni i dalje ostanu u crkvi? Jeste li spremni da zajedno s njima obavljate svoje dužnosti i da živite crkvenim životom?” Braću i sestre nikada ne pitaju kako se osećaju u vezi s tim stvarima. Šta mislite – zar takve starešine i delatnici nisu prilično odvratni? Oni deluju pod geslom da su starešine i delatnici i nose takve titule, ali zapravo rade na zaštiti Sotone i Sotoninih slugu. To je uistinu žalosno! Ako kažete da su takve starešine i delatnici lošeg kova i da ne rade stvaran posao, možda ih nećete uveriti u to. Činiće im se da ste nepravedni prema njima, jer su po čitav dan zauzeti i nikad ne sede skrštenih ruku, pa kako onda možete da im kažete da ne rade stvaran posao? Ali na osnovu njihovih manifestacija – na osnovu toga što misle da su ljudi iz obe pomenute grupe važni, da se obe grupe moraju tretirati podjednako, na osnovu toga što pravično postupanje prema tim ljudima koriste kao izgovor da bi zlim ljudima i onima koji izazivaju prekide i ometanja omogućili da ovladaju crkvom i da bi dopustili da se u crkvi dešavaju razna zlodela – šta su zapravo te starešine i delatnici? Na osnovu njihovih manifestacija, njihovog načina rada i načela po kojima rade, kao i na osnovu onoga što ih motiviše da rade, oni su nesumnjivo lažne starešine i glupi smetenjaci. Da li je tačno ovako nešto reći? (Jeste.)

Oni u društvu ne prave razliku između zlih i dobrih ljudi, bez obzira o kojoj se grupi ili klasi ljudi radi, a još manje raspravljaju o tome kako Sotona kvari ljude ili šta je suština iskvarenog čovečanstva; ne prave razliku čak ni između dobra i zla. Ali u Božjoj kući se sve zasniva na Božjim rečima; istina se nikada ne menja i Božje reči sve postižu. U crkvi se Božjim rečima razotkrivaju sve vrste ljudi i svako je prirodno grupisan prema svojoj vrsti. Sve vrste ljudi treba da budu najbolje iskorišćene na osnovu njihove ljudskosti, njihovih stremljenja i njihove suštine. Da li je to klasifikovanje ljudi prema rangu? To nije klasifikovanje ljudi prema rangu, već njihova kategorizacija. Svaka osoba treba da bude grupisana prema svojoj vrsti – treba da bude smeštena tamo gde pripada. Njihovo mešanje nije prihvatljivo; mešanje je privremeno i određen mu je rok trajanja. Primera radi, kad su žito i kukolj pomešani, ako čupanje kukolja utiče na žito i ako može da prouzrokuje odumiranje žita, to znači da kukolj još uvek ne treba čupati. Ali to što se kukolj ne čupa ne znači da nije kategorizovan – kada ga, dakle, treba čupati? U pravo vreme, koje će Bog pripremiti. Sada je vreme da svako bude grupisan prema svojoj vrsti; sve vrste ljudi moraju da budu kategorizovane. To je neophodno. Zašto se taj posao mora obaviti? Sa teorijskog stanovišta, osnova za to postoji u Božjim rečima; sa stanovišta trenutne situacije, to je neophodno učiniti – to ima praktičnu vrednost i od suštinske je važnosti da se to učini. Ako čupanje kukolja ne utiče na žito, kukolj se mora iščupati i odvojiti od žita. Ako prema bezvernicima i zlim ljudima – koji su kukolj – postupamo kao prema braći i sestrama, to je onda isuviše nepravično prema svoj braći i sestrama koji iskreno daju sebe za Boga. S jedne strane, te ljude često ometaju, utiču na njih i nanose im štetu zli ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve. S druge strane, neki ljudi malog rasta ne razumeju istinu, pa će stoga biti sputavani, postaće slabi i negativni ili će čak posrnuti kad dođu u dodir sa zlim ljudima koji izazivaju prekide i ometanja. Štaviše, sve što rade oni koji izazivaju prekide i ometanja i svaka njihova izgovorena reč donosi haos, zbrku i stanje nereda. Najrealnija situacija jeste da oni, kad obavljaju neku dužnost ili rade neki posao, nepromišljeno čine nedela i ne poštuju načela, što dovodi do velikog rasipanja radne nage, materijalnih resursa i finansijskih sredstava, bez postizanja bilo kakvih rezultata. I šta se na kraju dešava? Kad budu otpušteni, svako će morati da plati za njihova zla dela. Posao mora ponovo da se obavi, a radna snaga, materijalni resursi, vreme i najdragocenija energija koju su svi uložili pre otpuštanja tih pojedinaca uludo su potrošeni zbog njihovih nepromišljenih nedela i nemoguće ih je nadoknaditi. Negativan uticaj koji su oni ispoljili na taj rad isuviše je veliki! Niko ne može da ponese tu odgovornost. Čak i ako se taj posao kasnije dobro obavi, niko neće moći da nadoknadi prethodne gubitke. Neki kažu da im treba tražiti novčanu nadoknadu; to takođe treba uraditi, ali može li novcem da se kupi vreme? Mogu li se novcem kupiti vreme i energija braće i sestara ili iskrena cena koju su oni platili? Ne, ne može se kupiti – te stvari nemaju cenu! Bez obzira na broj ljudi koji u crkvi izazivaju prekide i ometanja, posledice su nemerljive. To će uticati na život-ulazak velikog broja braće i sestara. Radi se o znatnom gubitku koji se ne može nadoknaditi. Može li se nadoknaditi gubitak života braće i sestara? Ko će platiti za taj gubitak? Prema tome, ti zli ljudi se moraju ukloniti. Oni ne pripadaju istoj vrsti kao braća i sestre koji streme ka istini. Oni pripadaju kohorti đavola i Sotone i dolaze u Božju kuću da bi ometali i uništavali. Ako se ti zli ljudi ne uklone iz crkve, niko neće moći da garantuje za rad crkve i za poredak crkvenog života. Bez obzira na broj ljudi koji čine određenu grupu, dokle god među njima postoji makar jedna osoba koja izaziva prekide i ometanja – neko ko nepromišljeno čini nedela, ko se stvarima nikada ne bavi u skladu s načelima, ko nikada ne prihvata pozitivne stvari ili istinu, neko ko ne sluša nikoga, već postupa svojevoljno i proizvoljno, bez obzira na to da li poseduje bilo kakav status ili vlast i neko ko je u suštini živi Sotona – takva osoba će, dokle god se nalazi u crkvi, pre ili kasnije izazvati velika ometanja i razaranja u radu crkve. Kada dođe vreme da se neko pozabavi tom osobom i da je ukloni, ko zna koliko će ljudi morati da rešava zle posledice i haotične situacije koje je ona izazvala! Stoga je uklanjanje ili proterivanje tih zlih ljudi i antihrista važan zadatak koji starešine i delatnici treba da preduzmu i u vezi s kojim ne smeju da budu nemarni. Međutim, lažne starešine pokazuju dobrotu i ljubav prema onima koje treba da uklone ili proteraju, zatvaraju oči pred njihovim zlodelima, tolerišu ih i prihvataju ih kao braću i sestre, a one koji su im korisni čak smatraju talentovanim ljudima i stoga ih kultivišu i koriste. Bez obzira na loše stvari koje ti ljudi čine, lažne starešine pronalaze izgovore da ih oslobode krivice i čak im s ljubavlju pružaju pomoć i podršku. Da li je to, na određenom nivou, namerno ometanje? (Jeste.) Lažne starešine deluju u skladu sa vlastitim idejama, dobrotom i elanom, čime naposletku donose velike nevolje crkvi i Božjem izabranom narodu! Ako ti zli ljudi drže vlast, katastrofe i posledice po crkvu su neprocenjive.

U Božjoj kući trenutno postoji propis koji nalaže da svako ko nanese štetu Božjoj kući, bez obzira čijim je nedelima ta šteta izazvana, mora tu štetu da nadoknadi. Ako je gubitak prevelik, a posledice teške, može li se taj problem rešiti samo novčanom nadoknadom? Neki gubici se ne mogu nadoknaditi novčanom naknadom, bez obzira na njen iznos; oni su nepopravljivi i nepovratni. Sada je svaki dan dragocen i ključno važan. Kada dan prođe, može li se taj dan nadoknaditi? To je takođe nepovratno. Zašto kažemo da propuštanje određenih stvari izaziva doživotno kajanje? Upravo zbog toga što se vreme ne može nadoknaditi. Šta time želim da kažem? Najbolje je sprečiti probleme pre nego što se pojave, umesto trošiti novac na njihovo rešavanje nakon što se dogode; to je najbolji način za rešavanje problema. Krajnja mera bi bila „zaključati štalu nakon što se konj ritnuo”. Najbolje je preduzeti preventivne mere pre nego što se nešto desi. To znači da pre nego što dođe do bilo kakvih ometanja ili prekida, starešine i delatnici moraju jasno raspoznati i temeljno razumeti razne tipove ljudi u crkvi, te moraju pažljivo da posmatraju i da brzo dokuče stanja, naravi i težnje raznih vrsta ljudi, kao i njihove stavove i stanovišta prilikom obavljanja dužnosti, kako bi svoj braći i sestrama obezbedili normalan crkveni život i okruženje za obavljanje dužnosti. Na taj način, crkveni rad može da se odvija normalno. To su odgovornosti starešina i delatnika. Naravno, lažne starešine nisu dorasle tom poslu; oni su glupi smetenjaci i beskorisni ljudi. Sada su smislili pametnu ideju: „Svako ko ne poštuje načela i zabrlja u radu biće novčano kažnjen! Ako neki antihrist napravi neku grešku, i on će dobiti novčanu kaznu!” Oni misle da je izdavanje novčanih kazni najbolje rešenje i najbolje načelo prakse. Kad bi svi problemi mogli da se reše novčanim kaznama, kakva bi bila korist od stremljenja ka istini? Zašto za lažnog starešinu kažemo da je lažan? Zato što ne razume istinu, što poštivanje propisa smatra primenom istine a reči i doktrine koje razume smatra istinom i zato što, kad se nešto desi, nikako ne može da pronađe ispravna načela ili pravac i što probleme ne ume da rešava u korenu. On ne razume Božje reči i uopšte ne može da dokuči šta Bog tim rečima hoće da kaže, ali ipak i dalje želi da radi i da bude starešina ili delatnik – kakva glupost! Koja je, u tom smislu, glavna manifestacija lažnog starešine? On ne može da prozre suštinu raznih vrsta ljudi koji ometaju i prekidaju rad crkve, ne može da ih kategoriše, a pogotovo ne može se prema njima ophodi i da se njima bavi u skladu s načelima. U glavi lažnog starešine, sve te stvari čine jednu konfuznu masu. On o Božjim rečima i njihovom značenju spekuliše na osnovu vlastitog entuzijazma, vlastitih predstava i maštarija. U isto vreme, on svoju dobrotu, entuzijazam i lične predstave i maštarije nameće Bogu, verujući da su te stvari u skladu sa istinom i sa Božjim namerama, kao i da one mogu da predstavljaju ono što Bog želi. On se, dakle, oslanja na te stvari dok radi i dok predvodi Božji izabrani narod. To je glavna manifestacija lažnog starešine. Ovde ćemo završiti naš razgovor o drugoj manifestaciji lažnih starešina.

III. Lažne starešine ne razotkrivaju i ne zaustavljaju zle ljude

U nastavku ćemo razgovarati o trećoj manifestaciji lažnih starešina, a to je da oni ignorišu ljude koji ometaju i prekidaju rad crkve i ne raspituju se o njima – čak i kad otkriju da zli ljudi i antihristi ometaju rad crkve, oni na to ne obraćaju pažnju. Ova manifestacija je po svojoj prirodi ozbiljnija od prve dve. Zašto kažemo da je ozbiljnija? Prve dve manifestacije tiču se kova lažnih starešina, dok se ova manifestacija odnosi na njihovu ljudskost. Neke lažne starešine su toliko lošeg kova da ne mogu da proniknu u prirodu ometanja i prekidanja rada crkve. Nažalost, pojedine lažne starešine koje mogu da otkriju probleme u vezi sa ometanjem i prekidanjem rada crkve, ne razumeju istinu i ne mogu da se izbore s tim problemima, niti da ih reše. Oni uvek deluju u skladu sa vlastitim idejama i entuzijazmom, rade ono što vole da rade i u svom srcu misle: „Dokle god obavljam crkveni posao, sve je u redu; a ako neko izaziva prekide i ometanja, to je njegova lična stvar koja nema nikakve veze sa mnom.” Postoje i neke lažne starešine koji imaju nešto malo kova, koji mogu da obave malo posla i koji znaju ponešto o načelima ophođenja sa osobama svih vrsta. Oni se, međutim, plaše da ne uvrede ljude, pa se stoga ne usuđuju da zle ljude i antihriste razotkriju, zaustave ili ograniče, kad otkriju da ovi izazivaju prekide i ometanja. Oni žive po sotonskim filozofijama i prave se da ne vide stvari za koje smatraju da nemaju nikakve veze s njima. Uopšte ne mare za to kakvi se rezultati postižu radom crkve, niti koliko je život-ulazak Božjeg izabranog naroda narušen; misle da te stvari nemaju nikakve veze s njima. Stoga se, za vreme mandata jednog takvog lažnog starešine, ne može očuvati normalan poredak crkvenog života, niti zaštititi život-ulazak i obavljanje dužnosti pripadnika Božjeg izabranog naroda. Koja je priroda ovog problema? Ovde se ne radi o tome da te lažne starešine ne mogu da obavljaju svoj posao zato što su lošeg kova; stvar je u tome da oni ne mogu da se bave stvarnim poslom zato što imaju lošu ljudskost i što su lišeni savesti i razuma. Na koji su način lažne starešine zapravo lažne? Nedostaje im savest i razum ljudskosti; zbog toga se, tokom njihovog rada na položaju starešine, uopšte ne rešava problem ometanja i prekidanja rada crkve od strane zlih ljudi i antihrista. Neka braća i sestre trpe zbog toga veliku štetu, a rad crkve takođe trpi ogromne gubitke. Kada jedan takav lažni starešina uoči neki problem, kad vidi da neka zla osoba ili antihrist izaziva ometanja i prekide, on dobro zna šta je njegova odgovornost, zna šta i kako treba da uradi, ali ipak ne radi baš ništa i uz to se čak pravi lud, pa taj problem sasvim ignoriše i ne prijavljuje ga nadređenima. Pravi se da ništa niti zna niti vidi, čime zlim ljudima i antihristima omogućava da ometaju i prekidaju rad crkve. Zar to nije problem vezan za njegovu ljudskost? Zar on ne pripada istom taboru kao zli ljudi i antihristi? Koje načelo on usvaja kao starešina? „Ne izazivam nikakve prekide ni ometanja, ali neću činiti ništa čime bih uvredio ili na bilo koji način narušio dostojanstvo drugih ljudi. Okarakterišite me kao lažnog starešinu, ali ja ipak neću raditi ništa što druge vređa. Moram sebi da ostavim izlaz.” Kakva je ovo logika? To je logika Sotone. A kakva je to narav? Zar ona nije veoma lukava i lažljiva? Takva osoba nije nimalo iskrena u svom odnosu prema Božjem nalogu; uvek je prevrtljiva i ljigava dok obavlja svoju dužnost, pravi mnoge gadne kalkulacije i u svemu što radi razmišlja prvenstveno o sebi. Uopšte ne vodi računa o radu crkve i nema ni trunke savesti ili razuma. Ona temeljno ne zavređuje da služi kao crkveni starešina. Takvi ljudi ne osećaju nikakvo breme u pogledu rada crkve ili život-ulaska Božjeg izabranog naroda. Brinu jedino o vlastitim interesima i uživanju; fokusiraju se isključivo na uživanje u privilegijama koje im donosi status, uopšte ne mareći za stanje u kojem se nalazi Božji izabrani narod. Zar takve osobe nisu najsebičnije i najodvratnije? Čak i kad otkriju da zli ljudi i antihristi ometaju rad crkve, oni na to ne obraćaju pažnju, kao da te stvari nemaju nikakve veze s njima. To je kao da pastir gleda kako mu vuk proždire ovcu, ali ništa ne preduzima, nego brine samo o tome kako da sačuva vlastiti život. Takva osoba nije sposobna da bude pastir. Sve što ova vrsta lažnog starešine radi svodi se na maksimalnu zaštitu vlastitog ugleda, statusa, moći i raznih privilegija koje trenutno uživa. Takav čovek u svom srcu ne oseća breme Božjeg naloga, rada crkve ili život-ulaska Božjeg izabranog naroda, što mu je dužnost i obaveza; o tim stvarima nikada ne razmišlja. On misli: „Zašto starešina mora da izvršava te zadatke? Zašto neizvršavanje tih zadataka rezultira orezivanjem, osudom i odbacivanjem od strane braće i sestara?” On to ne razume i potpuno je ravnodušan. Ma koliko da se takav čovek naizgled dobro ponaša, ma koliko da poštuje pravila i da je suzdržan i ma koliko da je marljiv i kompetentan, zbog činjenice da se ponaša neprincipijelno i da ne preuzima odgovornost za rad crkve, Ja u Svom srcu osećam obavezu da takvog čoveka posmatram u drugačijem svetlu. Konačno sam takvog čoveka definisao na sledeći način: iako možda ne pravi velike greške, veoma je lukav i lažljiv; ne preuzima nikakvu odgovornost, niti išta radi na očuvanju rada crkve – u njemu nema ljudskosti. Liči mi na nekakvu životinju – po svojoj lukavosti, pomalo je nalik lisici. Ljudi kažu da su lisice lukave, ali ovi ljudi su zapravo lukaviji od lisica. Spolja gledano, čini se da nisu počinili nikakvo zlo, ali u stvari, sve što govore i što rade oni čine zarad vlastite slave, dobitka i statusa. Sve što rade ima za cilj uživanje u privilegijama koje im donosi status i uopšte ne razmišljaju o Božjim namerama. Oni uopšte ne rešavaju probleme koji se javljaju u radu crkve, niti se bave stvarnim pitanjima u vezi sa život-ulaskom Božjeg izabranog naroda. Te lažne starešine ne rade ništa po pitanju uvođenja Božjeg izabranog naroda u istina-stvarnost. Šta je onda svrha svega što oni rade? Zar to ne rade samo zato da bi se dopali drugima i da bi drugi imali lepo mišljenje o njima? Trude se da svi imaju lepo mišljenje o njima i da nikoga ne uvrede, kako bi mogli da uživaju u svom ugledu i u privilegijama svog statusa. Ono što izaziva najveću mržnju prema njima jeste to što nijedan njihov postupak ne donosi nikakvu korist život-ulasku Božjeg izabranog naroda; naprotiv, oni zaluđuju ljude u nastojanju da im se drugi dive i da od njih prave idole. Zar ti ljudi nisu čak lukaviji i lažljiviji od lisica? Oni su školski primer pravih lažnih starešina. Imaju status starešine i nose tu titulu, ali ne rade nikakav stvarni posao, već se isključivo bave nekim vidljivim i površnim opštim poslovima ili pak nevoljno obavljaju neki zadatak koji im je specijalno dodelio Višnji. Ako nema specijalnih zadataka od Višnjeg, oni u crkvi ne obavljaju nikakav suštinski posao. Kada je reč o stvarima koje se tiču očuvanja rada crkve i poretka crkvenog života, oni se plaše da ne uvrede druge i ne usuđuju se da poštuju načela. Ne rešavaju nijedan od nagomilanih problema u radu crkve, a čak i kad vide da antihristi i zli ljudi traće imovinu Božje kuće, oni ne preduzimaju ništa kako bi ih zaustavili ili ograničili. Mada u svom srcu dobro znaju da ti ljudi čine zlo i nanose štetu interesima Božje kuće, oni se prave ludi i ne progovaraju ni reč. Ti ljudi su lukavi i lažljivi. Zar nisu lukaviji od lisica? Spolja gledano, oni su prema svima ljubazni i ne rade ništa čime bi drugima naškodili, ali zato odlažu glavnu stvar, odnosno život-ulazak Božjeg izabranog naroda, kao i rad crkve i rad na širenju jevanđelja. Da li takvi ljudi zavređuju da budu starešine i delatnici? Zar oni nisu Sotonine sluge? Zar nisu oni ti koji ometaju i prekidaju rad crkve? Mada naizgled nisu počinili nikakvo očigledno zlo, posledice takvog njihovog rada još su ozbiljnije nego da su počinili zlo. Oni sprečavaju izvršenje Božje volje, opiru se Bogu i ometaju i prekidaju rad crkve. Nanose štetu Božjem izabranom narodu i mogu čak da unište nadu u spasenje Božjeg izabranog naroda. Recite Mi, zar to nije isto kao da čine zlo? To je upravo ono što radi osoba koja stalno udovoljava drugima i koja se uopšte ne pridržava načela. Ljudi koji ne razumeju istinu ne mogu u potpunosti da sagledaju strašne posledice ovakvog načina rada lažnih starešina, niti mogu da dokuče njihove namere, motive i ciljeve. Nikada nećeš dokučiti šta oni u svom srcu zaista žele da urade – takvi ljudi su previše lukavi! Slikovito rečeno, oni su lukave lisice; precizno govoreći, oni su živi đavoli, živi đavoli među ljudima!

Kada je reč o tome kako treba okarakterisati te lažne starešine, oni se na osnovu svoje narav-suštine ne mogu proizvoljno svrstati u kategorije zlih ljudi, antihrista, licemera i tako dalje. Međutim, sudeći po onome što ispoljavaju, poput manifestacija njihove ljudskosti i njihovog odnosa prema radu crkve, kao i po tome što se ne bave problemima koje otkrivaju, oni su najizopačenija vrsta lažnih starešina. Sudeći po raznim njihovim manifestacijama, iako oni ne formiraju proaktivno klike, niti osnivaju svoja nezavisna carstva, iako retko svedoče o sebi i mada mogu dobro da se slažu s braćom i sestrama, da podnose nedaće, da plaćaju cenu, da se uzdržavaju od krađe priloga, pa čak i da se strogo uzdržavaju od traženja posebnih privilegija, uprkos tome, prilikom suočavanja sa raznim ljudima, događajima i stvarima koje ometaju i prekidaju rad crkve ili sa raznim ljudima koji nemilice troše priloge i nanose štetu imovini Božje kuće, oni te ljude ne zaustavljaju, ne bave se njima, ne govore ništa, niti rade bilo kakav posao. Takvi ljudi su užasni! Oni pripadaju najodvratnijoj vrsti lažnih starešina i njih je nemoguće iskupiti! Zašto kažem da ih je nemoguće iskupiti? Ne radi se o tome da su oni lošeg kova ili da ne mogu da shvate Božje reči – oni u određenoj meri imaju sposobnost razumevanja i sposobnost za rad, ali kad otkriju da neko ometa i prekida rad crkve, oni se time ne bave i ne rešavaju taj problem. Oni samo preko volje obavljaju mali deo tog posla onda kad se suoče sa strogim nadzorom i čestim istragama od strane nadređenih starešina ili kad su podvrgnuti orezivanju. Bez obzira da li oni obavljaju taj posao ili ne i bez obzira na to kako ga obavljaju, njihov glavni prioritet je da zaštite sami sebe. Oni uopšte ne ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika. Osim što štite sebe i čuvaju vlastite interese, oni ne rade nikakav suštinski posao, već samo urade ponešto površno, i to onda kad baš nemaju drugog izbora. Ne mare ni za šta drugo osim da zaštite sebe. Zar nisu veštiji i lukaviji od lisice? Neki ljudi kažu: „Ako lisica instinktivno proždire male životinje, zar onda nije logično da i lažne starešine instinktivno štite sebe?” Da li se tu radi o instinktu? To je njihova priroda! Te lažne starešine štite svoj status, ugled i obraz, održavaju dobre odnose s drugim ljudima i paze da nikoga ne uvrede, po cenu da naškode interesima Božje kuće i da nanesu štetu radu crkve. Oni se čak lično ne bave ni otpuštanjem ni preraspodelom osoblja, već nalažu drugima da to rade umesto njih. Oni misle: „Ako ta osoba bude tražila osvetu, neće napasti mene. Moram da zaštitim sebe u svakoj situaciji na koju naiđem.” Ti ljudi su preterano lukavi! Ako ti, kao starešina, ne možeš da preuzmeš čak ni tu odgovornost, da li onda zavređuješ da budeš starešina? Ti si samo beskorisna kukavica! Ako ni za to nemaš hrabrosti, da li ti i dalje veruješ u Boga? Jesu li ljudi koji posežu za trikovima da bi izbegli odgovornost pri obavljanju svojih dužnosti Božji sledbenici? Bog ne želi takve ljude. Te lažne starešine su lukave i vešte kao lisice. Kad vide da neko izaziva prekide i ometanja, oni se time ne bave, niti to rešavaju – naprosto se ne bave stvarnim poslom. Ma kako da ih razotkrivaju i orezuju, oni ne čine ništa. Kad već ne ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika, zašto onda zauzimaš taj položaj? Da li zato da bi bio sastavni deo dekora? Da li zato da bi mogao da uživaš u privilegijama svog statusa? Ti nisi podoban za tu dužnost! Ne baviš se nikakvim stvarnim poslom, a ovamo bi hteo da te braća i sestre poštuju i da od tebe prave idola – zar to nije mentalni sklop đavola? To je tako bestidno! Neki ljudi kažu da uopšte ne žele da budu starešine. Pa zašto onda čuvaš svoj ugled i status? U koju svrhu zaluđuješ ljude? Ako ne želiš da budeš starešina, možeš sâm da podneseš ostavku. Zašto ne podneseš ostavku? Zašto zauzimaš taj položaj i zašto ga ne napustiš? Ako ne želiš da podneseš ostavku, moraš savesno da obaviš neki stvaran posao. Nemaš drugog izbora – to je tvoja odgovornost. Ako nisi u stanju da se baviš stvarnim poslom, bilo bi najbolje da preuzmeš odgovornost i da daš ostavku; ne bi trebalo da usporavaš rad crkve, niti da nanosiš štetu Božjem izabranom narodu. Ako nemaš baš ni trunku savesti i razuma, da li ti i dalje poseduješ ikakvu ljudskost? Nisi dostojan da se nazoveš ljudskim bićem! Bez obzira na to da li mogu da budu starešine ili delatnici, ljudi koji veruju u Boga zaslužuju da se nazovu ljudskim bićem samo ukoliko imaju makar i trunku savesti i razuma.

Da bi bio starešina ili delatnik, čovek mora da poseduje određeni kov. Čovekov kov određuje njegovu radnu sposobnost i meru u kojoj on može da dokuči istina-načela. Ako je tvoj kov donekle manjkav i ako nedovoljno duboko razumeš istinu, ali si zato u stanju da primenjuješ i da sprovodiš u delo sve ono što možeš da razumeš, ako si u srcu čist i pošten, ako ne spletkariš da bi nešto stekao, niti juriš za slavom, dobitkom i statusom, i ako možeš da prihvatiš Božje ispitivanje, ti si onda prava osoba. Lažne starešine, međutim, ne poseduju te kvalitete. Oni se ne bave raznim problemima u vezi sa prekidima i ometanjima koji se javljaju u crkvi; čak i ako uoče te probleme, oni uopšte ne obraćaju pažnju na njih. Ako ih neko upita da li su svesni situacije, oni kažu: „Mislim da znam ponešto o tome, ali ne znam sve.” To se desilo pred tvojim nosom – zašto kažeš da ne znaš za to? Zar time ne pokušavaš da prevariš ljude? Pošto znaš za to, jesi li razmišljao o tome kako da to rešiš? Jesi li išta preduzeo? Jesi li pokušao da dođeš do bilo kakvog rešenja? Oni odgovaraju: „Ta osoba je boljeg kova nego ja, rečita je i ume lepše da se izražava; ne usuđujem se da joj protivrečim. Šta ako joj prigovorim za nešto što zapravo nije problem i time je uvredim? To bi mi kasnije otežalo posao!” Ako se ne usuđuješ, ti si beskorisna kukavica koja zanemaruje svoje odgovornosti i ne zavređuješ da budeš starešina! Kada se suočiš sa takvom situacijom, umeš li da je razrešiš? Oni kažu: „Mada znam kako da je razrešim, ne usuđujem se da to učinim. Zar time ne bi trebalo da se pozabavi Višnji? A tu je i grupa za donošenje odluka. Zašto da baš meni zapadne da obavim taj zadatak?” Pošto si to video i pošto znaš šta se desilo, treba sâm da se pozabaviš tom situacijom. Ako je tvoj rast premali i ako ne možeš da se nosiš s tim problemom, da li si o njemu izvestio svoje nadređene? Jesi li im prijavio problem? Jesi li uradio ono što spada u domen tvoje odgovornosti i ono što je na tebi da uradiš? Da li si ispunio ijednu od svojih odgovornosti? Ni jednu jedinu nisi ispunio! Oni u svom srcu vrlo dobro znaju: „Bio sam upoznat s tim problemom, ali nisam ništa preduzeo. Osećam se krivim! Trebalo je da prijavim problem, a nisam to učinio. Ali ni drugi nisu ništa učinili – kakve to veze ima sa mnom?” Jesu li i drugi na položaju starešine? Njihova je stvar da li su nešto učinili ili nisu – zašto ti nisi ništa preduzeo? Ako drugi sede skrštenih ruku, da li to znači da ni ti ne treba ništa da uradiš? Je li to istina? Čak i ako su drugi nešto preduzeli, može li to da nadoknadi tvoj nerad? Ono što ti radiš je tvoja stvar. Jesi li ispunio svoje odgovornosti i obaveze? Ako nisi, to onda znači da zanemaruješ svoje odgovornosti, da nisi podoban da budeš starešina, te da treba da preuzmeš odgovornost i da podneseš ostavku. Ti nimalo ne ceniš način na koji si unapređen na taj položaj, ne zavređuješ poverenje braće i sestara, ni poverenje Božje kuće, a još manje zavređuješ da te Bog veliča. Ti si bednik bez duše. Ova treća vrsta lažnih starešina ima problem sa svojim karakterom. Bez obzira na njihove lične težnje i život-ulazak, sudeći samo po tome što tokom svog mandata ne rade nikakav stvarni posao, što ne nadoknađuju gubitke koje je crkva pretrpela i što uopšte nisu u stanju da brzo zaustave zle ljude, niti da se izbore s njihovim zlodelima, osobe ovog tipa ne samo da imaju problem sa svojim lošim kovom i sa činjenicom da ne rade nikakav stvaran posao, već one, što je najvažnije, nemaju ljudskosti. Njihova je savest potpuno trula i one uopšte nemaju razum. Svakodnevnim jezikom rečeno, ti ljudi su moralno bankrotirali; do krajnosti su sebični i odvratni i ne zavređuju poverenje. Od sva tri tipa ljudi koje smo detaljno analizirali, ovaj tip ima najgoru ljudskost. Prva dva tipa čine ljudi lošeg kova, koji nisu u stanju da rade i koji ne ispunjavaju načela i merila po kojima Božja kuća kultiviše i promoviše ljude, tako da ih je nemoguće kultivisati i upotrebiti. Njihov je kov do krajnosti loš, oni su slepi i otupeli i praktično su mrtvaci, tako da ih ne vredi razotkrivati ni detaljno analizirati. Najpodlije su osobe trećeg tipa. One su krajnje odvratne u pogledu svoje ljudskosti, te smo ih stoga okarakterisali kao vešte i lukave. Ti ljudi su lukaviji čak i od lisica. Ne rade nikakav stvaran posao, a ipak smišljaju gomilu izgovora i krajnje su opušteni. Ma koliko da zli ljudi i antihristi ometaju rad crkve, oni se ne brinu, niti se sekiraju zbog toga, već bi da i dalje budu starešine. Zašto su toliko navučeni na vlast? Te starešine kažu: „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno. Svi vole vlast!” Oni ne žele da se bave nikakvim stvarnim poslom, ali ipak žele da zadrže svoj položaj i da uživaju u privilegijama svog statusa. Kakvi su to bednici? To su pravi primerci Sotonine sorte i baš ni za šta nisu.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o tri stavke u okviru dvanaeste odgovornosti starešina i delatnika. Lažne starešine koje smo detaljno analizirali u okviru dvanaeste odgovornosti u osnovi su identične lažnim starešinama koje smo ranije razotkrili. Iako smo detaljno analizirali tri stavke, one uglavnom obuhvataju dva problema: prvi je da su to ljudi lošeg kova koji nisu u stanju da se bave stvarnim poslom; drugi je da oni imaju podlu ljudskost, da su odvratni, vešti i lukavi i da ne rade nikakav stvaran posao. To su fundamentalni, suštinski problemi lažnih starešina. Dokle god neko ima bar jedan od ta dva problema, reč je o lažnom starešini. U to nema nikakve sumnje.

4. septembar 2021. godine