Steći znanje o praktičnosti i temeljno razumeti Božje delo – te dve stvari vidimo u Njegovim rečima, i jedino putem tih izjava možeš zadobiti prosvećenje. Zato treba da učiniš više da bi se opskrbio Božjim rečima. Prenosi svoje shvatanje Božjih reči u zajedništvu, jer na taj način možeš da prosvetiš druge i pružiš im izlaz – to je praktičan put. Pre nego što Bog uredi okruženje za tebe, svi vi morate prvo da se opskrbite Njegovim rečima. Ovo je nešto što svako treba da uradi; to je najveći prioritet. Kao prvo, steknite sposobnost da jedete i pijete Božje reči. U Njegovim rečima traži put primene za sve što nisi u stanju da uradiš; ukoliko postoje ikakva pitanja koja ne razumeš ili imaš bilo kakvih poteškoća, čitaj Njegove reči. Neka ti Božje reči budu opskrba i dozvoli im da ti pomognu u rešavanju tvojih praktičnih poteškoća i problema; takođe dozvoli Njegovim rečima da ti postanu pomoć u životu. Za sve to ćeš morati da se potrudiš. U jedenju i pijenju Božjih reči moraš da budeš uspešan; moraš biti u stanju da stišaš svoje srce pred Njim i moraš da sprovodiš praktičnu primenu u skladu s Njegovim izjavama kad god naiđeš na bilo kakve probleme. Kada se ne susrećeš ni sa kakvim problemima, treba da se baviš samo jedenjem i pijenjem Njegovih reči. Ponekad možeš da se moliš i da razmatraš Božju ljubav, da u zajedništvu deliš svoje shvatanje Njegovih reči i da razgovaraš o prosvećenju i prosvetljenju koje doživljavaš u sebi, kao i o svojim reakcijama dok si čitao te reči. Povrh toga, možeš ljudima da pružiš izlaz. Jedino je to praktično. Cilj toga je da se omogući Božjim rečima da postanu tvoja praktična opskrba.

Koliko sati u toku dana provedeš iskreno pred Bogom? Koliki deo tvog dana je zaista podaren Bogu? Koliki je podaren telu? Imati srce koje je uvek usmereno prema Bogu prvi je korak ka tome da budemo na pravom putu da nas On usavrši. Ako svoje srce, telo i svu svoju iskrenu ljubav možeš da posvetiš Bogu, da ih staviš pred Njega, da Mu u potpunosti budeš poslušan i da budeš apsolutno obziran prema Njegovoj volji – ne zbog tela, ne zbog porodice i ne zbog svojih ličnih želja, već zbog interesa Božjeg doma, uzimajući Božju reč kao načelo i temelj u svemu – na taj način će sve tvoje namere i gledišta biti na pravom mestu, a ti ćeš pred Bogom biti osoba koja prima Njegove hvale. Ljudi koje Bog voli su oni koji su Mu u potpunosti okrenuti; oni su ti koji mogu da budu posvećeni samo Njemu. Ljudi koje Bog prezire su oni koji Mu se samo delimično daju i koji se bune protiv Njega. On prezire one koji veruju u Njega i uvek žele da uživaju u Njemu, iako nisu u stanju da se potpuno daju za Njega. On prezire one koji kažu da Ga vole, a u svojim srcima se bune protiv Njega; On prezire one koji obmanjuju koristeći vešte i sladunjave reči. Oni koji nisu istinski posvećeni Bogu ili koji se nisu istinski pokorili pred Njim varljivi su i po prirodi preterano nadmeni. Oni koji ne mogu biti istinski pokorni pred normalnim, praktičnim Bogom, još su nadmeniji, a pogotovo su poslušno arhanđelovo potomstvo. Ljudi koji se istinski daju za Boga posvećuju Mu svoje celokupno biće i staju pred Njega; oni mogu da se pokoravaju svim Njegovim rečima i delu, i mogu da sprovedu Njegove reči u delo. Oni mogu da prihvate Božje reči i da ih uzmu kao osnovu svog postojanja, i u stanju su da predano istražuju Božje reči kako bi saznali koje delove da primenjuju. Takvi su ljudi koji zaista žive pred Bogom. Ovakva primena u životu će ti biti korisna, a kroz jedenje i pijenje Njegovih reči moći ćeš da zadovoljiš svoje unutrašnje potrebe i nedostatke tako da se tvoja životna dispozicija preobrazi, što će zadovoljiti Božju volju. Ako budeš delovao u skladu sa Božjim zahtevima, i ukoliko ne budeš zadovoljavao telo, već budeš nastojao da zadovoljiš Njegovu volju, ući ćeš u stvarnost Njegovih reči. Ulazak u stvarnost Božjih reči znači da možeš da izvršiš svoju dužnost i ispuniš zahteve Božjeg dela. Samo se ovakve praktične radnje mogu nazvati ulaskom u stvarnost Njegovih reči. Ako si u mogućnosti da uđeš u ovu stvarnost, onda ćeš posedovati istinu. Ovo je početak ulaska u stvarnost; prvo moraš da prođeš ovu obuku, a tek onda ćeš moći da uđeš u još dublje stvarnosti. Razmisli kako da se držiš zapovesti i kako da budeš odan Bogu; ne razmišljaj stalno o tome kada ćeš biti u stanju da uđeš u carstvo. Ako se tvoja narav ne promeni, onda će sve ono o čemu razmišljaš biti beskorisno! Da bi ušao u stvarnost Božjih reči, prvo moraš da dostigneš nivo na kojem su sve tvoje ideje i misli za Boga – to je najosnovnija potreba.

Mnogo je ljudi koji su trenutno izloženi kušnjama i ne razumeju Božje delo, ali Ja ti kažem: ako ga ne razumeš, onda ti je bolje da ne sudiš o njemu. Možda će doći dan kada će istina izaći na videlo u celosti i onda ćeš shvatiti. Bilo bi ti korisno da ne sudiš, ali ipak ne možeš samo pasivno da čekaš. Moraš da tražiš da aktivno uđeš; samo tada ćeš biti onaj koji zaista ulazi. Zbog svog buntovništva, ljudi stalno stvaraju predstave o praktičnom Bogu. Zbog toga je neophodno da svi ljudi nauče kako da budu pokorni, jer je praktični Bog ogromna kušnja za čovečanstvo. Ako ne možeš da budeš postojan, onda je tu kraj; ako ne razumeš praktičnost praktičnog Boga, onda nećeš biti u stanju da te Bog usavrši. Da li će ljudi moći da budu usavršeni ili ne zavisi od jednog ključnog korana, a to je njihovo razumevanje Božje praktičnosti. Praktičnost ovaploćenog Boga koji je došao na zemlju je kušnja za svakog čoveka; ako si u stanju da budeš postojan u tom pogledu, onda ćeš biti neko ko je spoznao Boga i bićeš neko ko Ga istinski voli. Ako ne možeš da budeš postojan u tom pogledu i veruješ samo u Duha i nisi sposoban da veruješ u Božju praktičnost, onda će sve biti uzalud, bez obzira na to kolika je tvoja vera u Boga. Ako ne možeš da veruješ u vidljivog Boga, možeš li onda da veruješ u Duha Božjeg? Da ne pokušavaš možda samo da prevariš Boga? Ti nisi pokoran pred vidljivim i opipljivim Bogom, da li si onda sposoban da se pokoriš pred Duhom? Duh je nevidljiv i nedodirljiv, pa kada kažeš da se pokoravaš Duhu Božjem, zar ne govoriš gluposti? Ključ za poštovanje zapovesti jeste razumevanje praktičnog Boga. Kada budeš razumeo praktičnog Boga, moći ćeš da poštuješ zapovesti. To poštovanje sastoji se od dve stvari: jedna je da se držimo suštine Njegovog Duha i da pred Duhom budemo u stanju da prihvatimo ispitivanje Duha; druga je da budemo u stanju da imamo pravo razumevanje ovaploćenog tela i postizanje istinskog pokoravanja. Bilo pred telom ili pred Duhom, uvek treba da imamo srce koje se pokorava Bogu i koje Ga se boji. Samo je takva osoba podesna da bude usavršena. Ako razumeš praktičnost praktičnog Boga – to jest, ako si bio postojan u ovoj kušnji – onda ti ništa neće biti previše.

Neki ljudi kažu: „Lako je poštovati zapovesti; samo treba da govoriš iskreno i pobožno kada si pred Bogom i da nikako ne gestikuliraš; to znači poštovati zapovesti.“ Da li je to tačno? Dakle, ako učiniš nekoliko stvari Bogu iza leđa i time Mu pružiš otpor, da li se to smatra poštovanjem zapovesti? Moraš temeljno da razumeš šta sve podrazumeva poštovanje zapovesti. To je povezano s tima da li imaš pravo razumevanje praktičnosti Boga ili ga nemaš; ako imaš razumevanje praktičnosti i ne posrćeš i ne padaš tokom ove kušnje, onda možeš da se računaš kao neko ko ima snažno svedočenje. Odlučno svedočiti za Boga prvenstveno se odnosi na to da li razumeš praktičnog Boga, da li možeš da se pokoriš toj osobi koja nije samo obična, već i normalna, i da se pokoravaš čak i do smrti. Ako putem takvog pokoravanja zaista budeš svedočio o Bogu, to znači da te je Bog zadobio. Ako možeš da se pokoriš do smrti i pred Njega izađeš bez pritužbi, ako ne sudiš, ne klevetaš, ako nemaš nikakve predstave i nemaš nikakve zadnje namere, tako će tada Bog steći slavu. Pokornost pred običnom osobom na koju čovek gleda s visine, i sposobnost da se pokori do smrti bez ikakvih predstava – to je istinito svedočanstvo. Stvarnost u koju Bog zahteva da ljudi uđu jeste da budeš u stanju da poslušaš Njegove reči, da ih sprovodiš u delo, da se pokloniš pred praktičnim Bogom i da spoznaš sopstvenu iskvarenost, da otvoriš svoje srce pred Njim, i da te On na kraju zadobije kroz ove Svoje reči. Bog zadobija slavu kada te ove reči osvoje i učine da Ga bespogovorno slušaš; kroz to, On sramoti Sotonu i dovršava Svoje delo. Kada nemaš nijednu predstavu o praktičnosti ovaploćenog Boga – to jest, ukoliko si u toj kušnji bio postojan – to znači da si dobro podneo to svedočenje. Ako dođe dan kada ćeš u potpunosti razumeti praktičnog Boga i kada ćeš moći da se pokoriš do smrti kao Petar, tada će te Bog zadobiti i usavršiti. Sve što Bog učini, a da nije u skladu s tvojim predstavama, za tebe predstavlja kušnju. Da je Božje delo u skladu s tvojim predstavama, ono od tebe ne bi zahtevalo da patiš ili da budeš oplemenjen. Njegovo delo zahteva od tebe da se oslobodiš takvih predstava upravo zbog toga što je toliko praktično i ne poklapa se s tvojim predstavama. Zato je to za tebe kušnja. Zbog Božje praktičnosti svi su ljudi usred kušnji; Njegovo delo je praktično, a ne natprirodno. Kada u potpunosti shvatiš Njegove praktične reči i Njegove praktične izjave bez ikakvih predstava, i kada budeš sposoban da Ga istinski voliš dok Njegovo delo postaje sve praktičnije, On će te zadobiti. Ljudi koje će Bog zadobiti su oni koji su spoznali Boga; to jest, oni koji su spoznali Njegovu praktičnost. Povrh toga, oni su ti koji su u stanju da se podvrgnu Božjem praktičnom delu.

Tokom Božijeg ovaploćenja, pokornost koju On zahteva od ljudi ne podrazumeva uzdržavanje od donošenja suda ili opiranja, kao što oni zamišljaju; radije, On zahteva da ljudi koriste Njegove reči kao svoje životno načelo i temelj svog opstanka, da apsolutno primenjuju suštinu Njegovih reči u praksi, i u potpunosti zadovoljavaju Njegovu volju. Jedan od aspekata zahtevanja od ljudi da se pokoravaju ovaploćenom Bogu odnosi se na primenu Njegovih reči u praksi, dok se drugi aspekt odnosi na sposobnost da se pokoravaju Njegovoj normalnosti i praktičnosti. Oba ova aspekta moraju biti apsolutni. Oni koji mogu da postignu oba ova aspekta jesu svi oni koji imaju iskreno bogoljubivo srce. Svi su oni ljudi koje je Bog zadobio, i svi oni vole Boga kao što vole svoj život. Ovaploćeni Bog u Svojem delu nosi normalnu i praktičnu ljudskost. Na taj način, Njegova spoljašnja ljuštura koja obuhvata i normalnu i praktičnu ljudskost postaje ogromno iskušenje za ljude; postaju njihova najveća poteškoća. Međutim, Božja normalnost i praktičnost ne mogu se izbeći. Na sve načine je pokušao da pronađe rešenje, ali na kraju nije mogao da ne uzme fizičko obličje Svoje normalne ljudskosti. To je zato što je, na kraju krajeva, On ovaploćeni Bog, a ne Bog koji je Duh na nebu. On nije Bog koga ljudi ne mogu da vide, već Bog koji nosi obličje člana stvaranja. Tako da oslobađanje od obličja Njegove normalne ljudskosti nikako ne bi bilo lako. Stoga, bez obzira na sve, On i dalje obavlja delo koje želi da obavlja iz perspektive tela. Ovo delo je izraz normalnog i praktičnog Boga, pa kako onda može biti u redu da se ljudi ne pokoravaju? Šta uopšte ljudi mogu da učine u vezi sa Božjim postupcima? On čini šta god poželi; čime god da bude zadovoljan, to bude onakvo kakvo jeste. Ako se ljudi ne pokore, koji drugi razuman plan mogu imati? Do sada je samo pokornost mogla da spase ljude; niko nije imao nijednu drugu dobru ideju. Ako Bog želi da isproba ljude, šta oni mogu da učine tim povodom? Međutim, nije nebeski Bog smislio sve ovo; smislio je Bog koji se ovaplotio. On želi to da uradi, tako da nijedna osoba ne može to da promeni. Nebeski Bog se ne meša u ono što ovaploćeni Bog čini, pa zar to nije još jedan razlog da Mu se ljudi pokore? Iako je i praktičan i normalan, On je u potpunosti Bog koji se ovaplotio. Na osnovu sopstvenih ideja, On čini šta god poželi. Nebeski Bog Mu je poverio sve zadatke; moraš se pokoriti svemu što On čini. Iako poseduje ljudskost i veoma je normalan, On je sve ovo namerno organizovao, pa kako onda ljudi mogu da Ga gledaju širom otvorenih očiju sa neodobravanjem? On želi da bude normalan, te je normalan. On želi da živi unutar čovečanstva, te živi unutar čovečanstva. On želi da živi unutar božanstva, te živi unutar božanstva. Ljudi na to mogu da gledaju kako god žele, ali Bog će uvek biti Bog i ljudi će uvek biti ljudi. Njegova suština se ne može poreći zbog nekog manjeg detalja, niti se može gurnuti izvan „osobe“ Boga zbog jedne sitne stvari. Ljudi imaju slobodu ljudskih bića, a Bog ima dostojanstvo Boga; ta dva se ne mešaju jedno s drugim. Zar ljudi ne mogu da daju Bogu malo slobode? Zar ne mogu da tolerišu to što je Bog malo opušteniji? Ne budi tako strog prema Bogu! Svako treba da ima toleranciju prema drugima; zar se ne bi tako sve rešilo? Da li bi i dalje postojalo ikakvo otuđenje? Ako neko ne može da toleriše tako trivijalnu stvar, kako onda uopšte može da kaže nešto slično ovom: „Premijerovo srce je dovoljno veliko da se po njemu može jedriti“? Kako oni mogu da budu pravi ljudi? Nije Bog taj koji stvara nevolje ljudskom rodu, nego je ljudski rod taj koji stvara nevolje Bogu. Oni stvari uvek rešavaju tako što od komarca prave magarca. Oni stvarno prave nešto ni od čega, a to je tako bespotrebno! Kada Bog deluje unutar normalne i praktične ljudskosti, ono što On radi nije delo ljudskog roda, već delo Boga. Međutim, ljudi ne vide suštinu Njegovog dela; oni uvek samo vide spoljašnje obličje Njegove ljudskosti. Oni nikada nisu videli tako veliko delo, ali ipak uporno žele da vide Njegovu običnu i normalnu ljudskost, i nikako da od toga odustanu. Kako se to može nazvati pokoravanjem pred Bogom? Nebeski Bog se sada „pretvorio“ u Boga na zemlji, a Bog na zemlji je sada nebeski Bog. Nije bitno da li je Njihov spoljašnji izgled isti, niti je bitno kako tačno funkcionišu. Na kraju krajeva, onaj koji obavlja Božje delo je Sam Bog. Ti moraš da se pokoriš, želeo to ili ne – to nije stvar u kojoj imaš izbora! Ljudi moraju da slušaju Boga, i ljudi moraju u potpunosti da se pokore Bogu bez i najmanjeg pretvaranja.

Grupa ljudi koju ovaploćeni Bog želi da zadobije danas jesu oni koji su u skladu s Njegovom voljom. Treba samo da se pokoravaju Njegovom delu, i da prestanu da se stalno bave idejama o nebeskom Bogu, živeći nejasno i otežavajući stvari ovaploćenom Bogu. Oni koji su u stanju da Ga slušaju jesu oni koji apsolutno slušaju Njegove reči i pokoravaju se Njegovoj organizaciji. Takvi ljudi uopšte ne razmišljaju o tome kakav bi nebeski Bog zaista mogao da bude ili kakav posao nebeski Bog možda trenutno obavlja među ljudima; oni potpuno predaju svoja srca Bogu na zemlji i stavljaju svoje celokupno biće pred Njega. Oni nikada ne misle na sopstvenu bezbednost, niti se bune zbog normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga. On može da usavrši one koji se pokoravaju ovaploćenom Bogu. Oni koji veruju u nebeskog Boga neće dobiti ništa. Zato što nije nebeski Bog, već je Bog na zemlji taj koji daruje obećanja i blagoslove ljudima. Ljudi ne bi trebalo uvek da veličaju nebeskog Boga dok Boga na zemlji smatraju tek prosečnom osobom; to nije pravično. Nebeski Bog je veliki i divan sa čudesnom mudrošću, ali to uopšte ne postoji; Bog na zemlji je veoma prosečan i beznačajan, a takođe je i veoma normalan. On nema izvanredan um, niti izvodi dela od kojih se zemlja trese; On naprosto deluje i govori na sasvim normalan i praktičan način. Iako ne govori putem grmljavine, niti doziva vetar i kišu, On je uistinu ovaploćenje nebeskog Boga i On je zaista Bog koji živi među ljudima. Ljudi ne smeju da veličaju onoga koga su u stanju da razumeju i ko odgovara njihovoj predstavi Boga, dok onoga koga ne mogu da prihvate i nikako ne mogu da zamisle smatraju skromnim. Sve to dolazi od buntovništva ljudi; to je sve izvor otpora ljudskog roda prema Bogu.