Bog govori Svoje reči i obavlja Svoje delo u skladu sa svakim dobom, a u različitim dobima On govori različite reči. Bog se ne pridržava pravila, ne ponavlja isto delo, niti oseća žal za onim što je prošlo; On je Bog koji je uvek nov i nikada star i svakoga dana govori nove reči. Ti treba da se pridržavaš onoga čega se danas treba pridržavati; to je čovekova odgovornost i dužnost. Od suštinskog je značaja da primena bude usredsređena na današnju svetlost i reči Božje. Bog se ne pridržava pravila i može da govori sa mnogo različitih stanovišta da bi Svoju mudrost i svemoć učinio jasnim. Nebitno je da li On govori sa stanovišta Duha ili čoveka, ili nekog trećeg – Bog je uvek Bog, a ti ne možeš reći da On nije Bog zato što govori sa stanovišta čoveka. Među nekim ljudima javile su se predstave kao posledica različitih stanovišta sa kojih Bog govori. Takvi ljudi nisu spoznali Boga, niti su spoznali Njegovo delo. Ako bi Bog uvek govorio sa istog stanovišta, zar čovek ne bi izvodio pravila o Bogu? Da li bi Bog mogao da dozvoli čoveku da se tako ponaša? Nezavisno od stanovišta s kojeg Bog govori, On zna s kojim naumom to čini. Ako bi Bog uvek govorio sa stanovišta Duha, da li bi ti bio sposoban da Mu se pridružiš? Stoga On ponekad govori u trećem licu da bi te opskrbio Svojim rečima i usmerio te ka stvarnosti. Sve što Bog radi prikladno je. Ukratko, sve je to Bog uradio i ti u to ne treba da sumnjaš. On je Bog, te stoga nije bitno sa kojeg stanovišta govori, jer će On uvek biti Bog. To je nepromenljiva istina. Kako god da deluje, On je uvek Bog i Njegova suština se neće promeniti! Petar je mnogo voleo Boga i bio je čovek koji je u skladu sa Božjim namerama, ali Bog nije svedočio o njemu kao o Gospodu ili Hristu, jer je suština bića onakva kakva jeste i nikada se ne može promeniti. Bog se u Svom delu ne pridržava pravila, ali primenjuje različite metode da bi Svoje delo učinio delotvornim i da bi produbio čovekovu spoznaju o Njemu. Svaki Njegov metod delovanja pomaže ljudima da Ga spoznaju i ima za cilj da usavrši čoveka. Nezavisno od toga koji metod delovanja primenjuje, svaki ima za svrhu da ljude izgrađuje i da ih usavršava. Ako je neki od Njegovih metoda delovanja trajao veoma dugo, to je bilo zato da bi kalio ljudsku veru u Njega. Stoga nema mesta sumnji u vašem srcu. Sve su to koraci Božjeg dela i vi im se morate pokoravati.

Ono o čemu se danas govori je ulazak u stvarnost, a ne vaznesenje na nebo ili carevanje; sve o čemu se govori je traganje za ulaskom u stvarnost. Nema praktičnije potrage od te, a pričati o carevanju nije praktično. Čovek je veoma radoznao i današnje Božje delo još uvek procenjuje na osnovu svojih verskih predstava. Iskusivši tolike Božje metode delovanja, čovek još uvek nije spoznao delo Božje, još uvek traži znamenja i čudesna dela i još uvek proverava da li su se Božje reči ispunile. Zar to nije zapanjujuća glupost? Ako se Božje reči ne bi ispunile, da li bi ti i dalje verovao da je On Bog? Danas mnogo takvih ljudi u crkvi čeka da ugleda znamenja i čudesna dela. Kažu da, ako se Božje reči ostvare, onda je On Bog; ako se Božje reči ne ostvare, onda nije. Da li ti, onda, veruješ u Boga zbog ispunjavanja Njegovih reči ili zato što je On Sȃm Bog? Čovekovo verovanje u Boga mora se dovesti u red! Kada vidiš da se Božje reči nisu ispunile, ti se brže-bolje izmigoljiš – zar je to vera u Boga? Kada veruješ u Boga, sve moraš da prepustiš Njegovoj milosti i da se pokoriš čitavom Božjem delu. Bog je izrekao veoma mnogo reči u Starom zavetu – koju od njih si ti svojim očima video da se ispunila? Možeš li da tvrdiš da Jahve nije pravi Bog zato što ti to nisi video? Iako su se mnoge reči ostvarile, čovek nije sposoban da to jasno vidi, zato što čovek ne poseduje istinu i ništa ne razume. Neki bi da pobegnu kada osete da se Božje reči nisu ispunile. Hajde probaj. Proveri da li možeš da pobegneš. Čak i da pobegneš, na kraju ćeš se ipak vratiti. Bog te kontroliše Svojom rečju i, ako napustiš crkvu i reč Božju, izgubićeš životni put. Pokušaj ako ne veruješ – misliš li da možeš tek tako da odeš? Božji Duh te kontroliše. Ne možeš da odeš. To je Božja upravna odluka! Ako neko misli da može, slobodno neka proba! Ako kažeš da ta osoba nije Bog, ogreši se o Njega pa vidi šta će On učiniti. Moguće je da tvoje telo neće umreti i da ćeš još uvek moći da se prehraniš i obučeš, ali u glavi će ti biti neizdrživo; osećaćeš se napeto i izmučeno; ništa neće biti bolnije od toga. Čovek ne može da podnese mentalno mučenje i pustošenje – možda i uspeš da izdržiš patnju tela, ali svakako nisi sposoban da izdržiš mentalnu napetost i dugotrajno mučenje. Danas neki ljudi postaju negativni jer ne uspevaju da vide nikakva znamenja i čudesna dela, ali, ma koliko negativni bili, niko od njih se ne usuđuje da pobegne, zato što Bog kontroliše čoveka Svojom rečju. Iako nije bilo nikakve najave događaja, niko ne uspeva da utekne. Zar to nisu Božji postupci? Danas je Bog došao na zemlju da čoveku obezbedi život. Za razliku od onoga što ljudi zamišljaju, On te ne zavodi znamenjem i čudesnim delima da bi obezbedio miran odnos između Boga i čoveka. Svi oni koji se ne usredsređuju na život i koji se umesto toga usredsređuju na to da Boga nateraju da im prikazuje znamenja i čini čudesna dela, jesu fariseji! A upravo su fariseji prikovali Isusa na krst. Ako Boga meriš na osnovu svog shvatanja vere u Boga, to jest da u Boga veruješ samo ako se njegove reči ispunjavaju, a da si sumnjičav, pa čak i da huliš na Boga ako se one ne ispune, zar ga tako i ti ne prikivaš za krst? Takvi ljudi su neodgovorni prema svojim dužnostima i pohlepno uživaju u komforu!

S jedne strane, najveći problem s čovekom je taj što on nije spoznao delo Božje. Iako se čovekov stav ne zasniva na poricanju, on je ipak sumnjičav. Čovek ne poriče, ali i ne priznaje u potpunosti. Kada bi ljudi temeljno spoznali Božje delo, oni ne bi bežali. Drugi problem je što čovek ne poznaje stvarnost. Danas je svaka osoba povezana sa Božjom rečju; i zaista, u budućnosti ne treba da razmišljaš o tome da li ćeš ugledati znamenja i čudesna dela. Jasno ti kažem: u sadašnjoj etapi možeš da vidiš samo Božje reči, te iako nema činjenica, život Božji i dalje može biti uklesan u čoveka. Upravo je to glavno delo Hiljadugodišnjeg carstva, a ako ti nisi u stanju da ga sagledaš, postaćeš slab i posrnućeš; potonućeš sred kušnji i, što je još tužnije, postaćeš Sotonin zatočenik. Bog je došao na zemlju najviše zato da bi govorio Svoje reči; ono čime se ti baviš je reč Božja; ono što vidiš je reč Božja; ono što čuješ je reč Božja, ono čega se pridržavaš je reč Božja, ono što doživljavaš je reč Božja, a ovo ovaploćenje Božje prvenstveno koristi reči da bi usavršilo čoveka. On ne prikazuje znamenja niti čini čudesna dela, a pogotovo ne obavlja ono delo koje je Isus obavljao u prošlosti. Iako i jedan i drugi jesu Bog, i obojica su u ljudskom telu, Njihove službe nisu iste. Kada je Isus došao, On je takođe činio deo Božjeg dela i izgovorio je nekolike reči – ali šta je bilo glavno delo koje je ostvario? Glavno delo koje je On ostvario bilo je delo raspeća. On je uzeo obličje grešnog tela da bi dovršio delo raspeća i spasao čitavo čovečanstvo, a zbog svih ljudskih grehova poslužio je kao žrtva za greh. To je glavno delo koje je On ostvario. Konačno, On je obezbedio put krsta da bi vodio one koji su kasnije došli. Kada je Isus došao, bilo je to prvenstveno radi dovršetka dela iskupljenja. On je iskupio čitavo čovečanstvo i doneo jevanđelje Carstva nebeskog čoveku, a povrh toga je u prvi plan izneo put ka Carstvu nebeskom. Zbog toga su svi oni koji su kasnije došli govorili: „Mi treba da hodamo putem krsta i da se žrtvujemo za krst.“ Naravno, u početku je Isus takođe činio druga dela i govorio neke reči da bi se čovek pokajao i ispovedio svoje grehe. Ali Njegova služba je ipak bila raspeće, a tri i po godine koje je On proveo propovedajući o putu bile su priprema za raspeće koje je stiglo posle. Nekoliko prilika u kojima se Isus molio takođe su bile zarad raspeća. Život običnog čoveka koji je vodio i trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, prvenstveno su bili zarad obavljanja dela raspeća; iz njih je On crpio snagu da izvede to delo, na osnovu čega Mu je Bog poverio delo raspeća. Koje će delo ovaploćeni Bog obaviti danas? Danas se Bog ovaplotio prvenstveno zato da bi dovršio delo „Reči koja se pojavljuje u telu“, da bi uz pomoć reči usavršio čoveka i da bi čoveka naterao da prihvati da se orezuje rečju i da se oplemenjuje rečju. Svojim rečima On čini da budeš opskrbljen i da zadobiješ život; u Njegovim rečima ti vidiš Njegovo delo i Njegova postignuća. Bog koristi reč da te izgrdi i oplemeni, te ako prolaziš kroz poteškoće, to je takođe zbog reči Božje. Danas Bog ne obavlja Svoje delo pomoću događaja, već pomoću reči. Tek pošto Njegova reč dođe do tebe, Sveti Duh će moći da radi u tebi i da u tebi prouzrokuje osećaj bola ili slasti. Samo reč Božja može da te odvede u stvarnost i samo reč Božja ima sposobnost da te usavrši. Dakle, u najmanju ruku moraš shvatiti sledeće: delo koje Bog sprovodi u poslednjim danima prvenstveno se sastoji u korišćenju Njegove reči zarad usavršavanja svake osobe i usmeravanja čoveka. Sve Njegovo delovanje je kroz reč; On se ne služi događajima da bi te izgrdio. Ponekad se neki ljudi opiru Bogu. Iako Bog ne izaziva u tebi veliku neprijatnost, iako tvoje telo nije izloženo grdnji, niti prolaziš kroz nevolje – čim Njegova reč dođe do tebe i oplemeni te, postaje ti neizdrživo. Zar nije tako? U vreme služitelja, Bog je rekao da se čovek baci u bezdan. Da li je čovek zaista stigao u bezdan? Naprosto, kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja čoveka, čovek je zakoračio u bezdan. I tako, za vreme poslednjih dana, kada se Bog ovaploćuje, On prvenstveno koristi reč da postigne i razjasni sve. Samo u Njegovim rečima možeš videti šta je On; samo u Njegovim rečima možeš videti da je On Sȃm Bog. Kada ovaploćeni Bog dođe na zemlju, On ne radi ništa drugo nego izgovara reči – stoga nema potrebe za događajima; reči su dovoljne. To je zato što je On prvenstveno došao da obavi Svoje delo, da dozvoli čoveku da ugleda Njegovu moć i vrhovnu vlast u Njegovim rečima, da dozvoli ljudima da u Njegovim rečima vide kako On ponizno skriva Sebe i da dozvoli ljudima da Njegovu sveukupnost spoznaju u Njegovim rečima. Sve što On ima i sve što On jeste nalazi se u Njegovim rečima. Njegova mudrost i čudesnost su u Njegovim rečima. U tome treba da vidiš mnoge metode prema kojima Bog govori Svoje reči. Bog je toliko dugo radio; pritom je čoveka uglavnom snabdevao, razotkrivao i orezivao. Bog nikoga ne proklinje olako, a čak i kada to čini, On to čini putem reči kojom je proklinje. Dakle, u ovom dobu Božjeg ovaploćenja nemoj očekivati da vidiš Boga kako leči bolesne i ponovo izgoni demone, te stoga prestani stalno da tražiš znamenja – to ne bi imalo nikakvog smisla! Ta znamenja ne mogu da usavrše čoveka! Prostije rečeno: Sȃm ovaploćeni praktični Bog danas ništa ne čini; On samo govori. To je istina! On koristi reči da te usavrši i koristi reči da te nahrani i napoji. On takođe koristi reči da deluje i koristi reči umesto događaja kako bi te naterao da spoznaš Njegovu praktičnost. Ako si sposoban da uvidiš ovaj način Božjeg dela, onda je teško biti negativno nastrojen. Umesto da se usredsređuješ na negativne stvari, treba da se usmeriš samo na ono što je pozitivno – što znači da, nezavisno od toga da li su se reči Božje ispunile i da li se neka činjenica dogodila ili nije, Bog dovodi do toga da iz Njegovih reči čovek zadobije život i to je najveće od svih znamenja; a povrh toga, to je nepobitan događaj. To je najbolji dokaz kroz koji se spoznaje Bog, znamenje veće od bilo kojeg znamenja. Samo te reči mogu usavršiti ljude.

Od samog osvita Doba carstva, Bog je počeo da objavljuje Svoje reči. U budućnosti, ove će se reči postepeno ispunjavati, a do tada će čovek sazreti za život. Božja upotreba reči da bi se razotkrila iskvarena čovekova narav praktičnija je i potrebnija, i On ne koristi ništa drugo do reči da obavi Svoje delo ne bi li usavršio čovekovu veru, jer danas je Doba reči, a ono zahteva čovekovu veru, odlučnost i saradnju. Delo ovaploćenog Boga poslednjih dana je upotreba Njegove reči da bi služio čoveku i opskrbljivao ga. Tek kada ovaploćeni Bog završi sa izgovaranjem Svojih reči, one će početi da se ispunjavaju. Dok ih On bude govorio, Njegove reči neće biti ispunjene, jer, dok je On u etapi ovaploćenja, Njegove reči ne mogu biti ispunjene. To je zato da bi čovek mogao da vidi da je Bog telo, a ne Duh, da bi čovek mogao da praktičnost Božju vidi sopstvenim očima. Na dan kada Njegovo delo bude dovršeno, kada sve reči koje On treba da izgovori na zemlji budu izrečene, Njegove reči će početi da se ispunjavaju. Ovo nije doba ispunjavanja Božjih reči, zato što on još uvek nije završio sa izgovaranjem Svojih reči. Dakle, ako vidiš da Bog još uvek govori Svoje reči na zemlji, ne očekuj da se Njegove reči ispune; kada Bog bude prestao da izgovara Svoje reči i kada Njegovo delo na zemlji bude dovršeno, tada će Njegove reči početi da se ispunjavaju. U rečima koje On izgovara na zemlji sadržana je, s jedne strane, opskrba života, a s druge, proročanstvo – proročanstvo o stvarima koje će doći, o stvarima koje će biti učinjene i o onome što tek treba da bude postignuto. Isusove reči su takođe sadržale proročanstvo. S jedne strane, On je opskrbljivao život, a s druge je izgovarao proročanstva. Danas se ne govori o sprovođenju reči i činjenica u isto vreme, zato što je prevelika razlika između onoga što čovek može da vidi sopstvenim očima i onoga što Bog može da učini. Samo se može reći da, kada se jednom delo Božje završi, Njegove reči će biti ispunjene, a činjenice će nastupiti posle reči. Tokom poslednjih dana, ovaploćeni Bog obavlja službu reči na zemlji, a prilikom obavljanja službe reči On samo izgovara reči i ništa Mu drugo nije bitno. U trenutku kada se Božje delo promeni, Njegove reči će početi da se ispunjavaju. Danas se reči prvo koriste da bi ti bio usavršen; kada On zadobije slavu širom vaseljene, Njegovo delo će biti upotpunjeno – sve reči koje treba da budu izrečene biće izrečene i sve reči će postati činjenice. Bog je došao na zemlju tokom poslednjih dana da obavi službu reči kako bi Ga čovečanstvo spoznalo, kako bi čovečanstvo uvidelo šta je On i kako bi iz Njegove reči moglo da spozna Njegovu mudrost i sva Njegova čudesna postignuća. Tokom Doba carstva, Bog prvenstveno koristi reč da bi osvojio celokupno čovečanstvo. U budućnosti, Njegova reč će stići i do svake religije, sektora, nacije i veroispovesti. Bog koristi reč da bi osvajao, da bi sve ljude naterao da vide kako Njegova reč sa sobom nosi autoritet i moć – stoga se vi danas suočavate samo sa rečju Božjom.

Reči koje Bog govori u ovom dobu razlikuju se od onih koje su izgovorene tokom Doba zakona, kao što se ove razlikuju od reči izgovorenih tokom Doba blagodati. U Doba blagodati, Bog nije obavljao delo reči, već je samo spomenuo da će biti razapet zarad iskupljenja celokupnog ljudskog roda. Biblija samo opisuje zašto je Isus trebalo da bude razapet, opisuje patnju kojoj je On bio izložen na krstu, i kako čovek treba da bude razapet zarad Boga. Tokom tog doba, sve delo koje je Bog obavljao bilo je usmereno ka raspeću. Tokom Doba carstva, ovaploćeni Bog izgovara reči da bi osvojio sve one koji veruju u Njega. To je „Reč koja se pojavljuje u telu“; Bog je došao za vreme poslednjih dana da obavi to delo, to jest, On je došao da ostvari pravo značenje Reči koja se pojavljuje u telu. On samo izgovara reči, a retko kada se neka činjenica zaista dogodi. To je sama suština Reči koja se pojavljuje u telu, a kada ovaploćeni Bog izgovara Svoje reči, to je pojavljivanje Reči u telu, i to je Reč koja dolazi u telo. „U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Reč beše Bog, i Reč postade telo.“ Ovo delo (delo pojavljivanja Reči u telu) jeste delo koje će Bog ostvariti u poslednjim danima i to je poslednje poglavlje čitavog Njegovog plana upravljanja, te stoga Bog mora da dođe na svet i da Svoje reči ispolji u telu. Ono što se učini danas, ono što će biti učinjeno u budućnosti, ono što će Bog postići, čovekovo konačno odredište, oni koji će biti spaseni, oni koji će biti uništeni i tako dalje – celokupno to delo koje treba postići na kraju je jasno izloženo i sve to ima za cilj postizanje stvarnog značaja Reči koja se pojavljuje u telu. Ranije objavljene upravne odluke i ustav, oni koji će biti uništeni, oni koji će počinuti – sve što je rečeno mora biti ispunjeno. To je delo koje ovaploćeni Bog prvenstveno obavlja tokom poslednjih dana. On čini da ljudi shvate gde pripadaju oni koji su od Boga predodređeni, a gde oni koje Bog nije predodredio, kako će Njegov narod i sinovi biti razvrstani, šta će se dogoditi sa Izraelom, šta će se dogoditi sa Egiptom – u budućnosti, svaka od ovih reči biće ispunjena. Ritam Božjeg dela se ubrzava. Bog koristi reči kao sredstva da čoveku otkrije šta treba da bude učinjeno u svakom dobu, šta treba da učini ovaploćeni Bog tokom poslednjih dana i kakva je Njegova služba koja treba da bude obavljena, a sve te reči imaju za cilj ostvarenje pravog značaja Reči koja se pojavljuje u telu.

Ranije sam već rekao da će „Svi koji su usredsređeni na to da vide znamenja i čudesna dela biti napušteni; oni neće biti usavršeni“. Iako sam izgovorio toliko reči, čovek ne zna baš ništa o ovom delu, a ljudi, stigavši dovde, i dalje tragaju za znamenjem i čudesnim delima. Da li je tvoja vera u Boga samo potraga za znamenjem i čudesnim delima, ili se njena svrha ogleda u zadobijanju života? Isus je takođe izgovorio mnogo reči, a neke od njih tek treba da se ispune. Možeš li da kažeš da Isus nije Bog? Bog je posvedočio da je On bio Hristos i voljeni Sin Božji. Možeš li to da porekneš? Danas Bog samo izgovara reči i ako to ne znaš temeljno, onda ne možeš da budeš postojan. Da li veruješ u Njega zato što je On Bog ili veruješ u Njega na osnovu toga da li su se Njegove reči ispunile ili nisu? Da li veruješ u znamenja i čudesna dela, ili veruješ u Boga? Danas, On ne prikazuje znamenja i ne čini čudesna dela – pa da li je onda On zaista Bog? Ako se reči koje govori ne ispunjavaju, da li je On zaista Bog? Da li se suština Boga određuje po tome jesu li se reči koje On izgovara ispunile ili nisu? Zašto neki ljudi uvek čekaju da vide hoće li se Božje reči ispuniti pre nego što poveruju u Njega? Zar to ne znači da Ga nisu spoznali? Svi koji imaju takve predstave jesu oni koji poriču Boga. Oni koriste predstave da bi odmeravali Boga; ako su Božje reči ispunjene, oni veruju u Njega, a ako nisu, onda ne veruju; i stalno tragaju za znamenjem i čudesnim delima. Zar nisu ti ljudi fariseji savremenog doba? Da li si u stanju da budeš postojan zavisi od toga jesi li spoznao praktičnog Boga ili nisi – to je od suštinskog značaja! Što je stvarnost Božje reči u tebi veća, to je veća i tvoja spoznaja praktičnosti Božje, a samim tim si i ti sposobniji da ostaneš postojan tokom kušnji. Što se više usredsređuješ na to da vidiš znamenje i čudesna dela, to si manje sposoban da čvrsto stojiš i pokleknućeš tokom kušnji. Znamenja i čudesna dela nisu temelj; samo je praktičnost Božja život. Neki ljudi ne znaju kakvo dejstvo treba da postigne Božje delo. Oni provode dane u čuđenju, ne tragajući za spoznajom Božjeg dela. Cilj njihovog traganja je uvek samo da Bog ispuni njihove želje i samo će tada biti ozbiljni u svojoj veri. Oni kažu da će tragati za životom ako se reči Božje ispune, ali da, ako se Njegove reči ne ispune, onda ne postoji mogućnost da oni tragaju za životom. Čovek misli da je vera u Boga traganje za znamenjem i čudesnim delima i traganje za vaznesenjem na nebo i za trećim nebom. Niko od njih ne kaže da je njihova vera u Boga traganje za ulaskom u stvarnost, traganje za životom i traganje za time da budu zadobijeni od strane Boga. Kakva je vrednost jednog takvog traganja? Oni koji ne tragaju za spoznajom Boga i za udovoljavanjem Bogu jesu oni koji ne veruju u Boga; oni su ti koji hule na Boga!

Da li sada shvatate šta je vera u Boga? Da li vera u Boga znači videti znamenje i čudesna dela? Da li znači uznošenje na nebo? Verovati u Boga nimalo nije lako. Te verske običaje treba odbaciti; potreba za izlečenjem bolesnih i za izgonom demona, usredsređivanje na znamenje i čudesna dela, žudnja za sticanjem što više Božjih blagodati, Božjeg mira i radosti, traganje za životnim šansama i telesnim utehama – sve su to verske prakse, a takve verske prakse su nejasna vrsta vere. Šta je prava vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči da bi se dostigla tvoja istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da dosegneš spoznaju divote Božje, da shvatiš koliko On zaslužuje da Ga se boje, i da spoznaš kako Bog u Svojim stvorenim bićima obavlja delo spasenja i usavršava ih – to su najosnovniji elementi tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak iz telesnog života u život ljubavi prema Bogu; iz življenja u iskvarenosti u življenje unutar života Božjih reči; to je izbavljanje od Sotonine vlasti i život pod Božjim staranjem i zaštitom; to je sposobnost pokornosti Bogu, a ne telu; to je dozvoljavanje Bogu da zadobije čitavo tvoje srce, dozvoljavanje Bogu da te usavrši i oslobađanje od iskvarene sotonske naravi. Vera u Boga je tu prvenstveno zato da bi moć i slava Božja mogle da se ispolje u tebi, da bi ti mogao da slediš Božju volju, da ostvariš Božji plan i da budeš sposoban da svedočiš o Bogu pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesna dela, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga i na sposobnost pokornosti Bogu, te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To su glavni ciljevi verovanja u Boga. Čovek jede i pije reč Božju da bi spoznao Boga i da bi Mu udovoljio. Jedenje i pijenje reči Božje daje ti dublju spoznaju Boga i tek posle toga možeš da Mu budeš pokoran. Tek kada spoznaš Boga možeš da Ga voliš i to je cilj koji čovek treba da ima u svojoj veri u Boga. Ako u svojoj veri stalno pokušavaš da ugledaš znamenje i čudesna dela, onda je stanovište takve vere u Boga pogrešno. Vera u Boga prvenstveno znači prihvatanje Božje reči kao život-stvarnosti. Božji cilj postiže se samo praktičnom primenom reči Božjih iz Njegovih usta i njihovom primenom u sebi. U svojoj veri u Boga, čovek treba da teži da ga Bog usavrši, da može da se pokori Bogu i da Mu u potpunosti bude pokoran. Ako bez ikakvih primedbi možeš da budeš pokoran Bogu, da vodiš računa o Božjim namerama, da dosegneš Petrov rast, da poseduješ Petrovo ophođenje o kojem je Bog govorio, tada će tvoja vera u Boga biti uspešna i to će značiti da te je Bog zadobio.

Bog obavlja Svoje delo širom vaseljene. Svi oni koji veruju u Njega moraju da prihvate Njegovu reč, da jedu i piju Njegovu reč; nikoga Bog ne može da zadobije tako što će mu prikazati Božje znamenje i čudesna dela. Tokom vremena, Bog je uvek koristio reč da bi usavršio čoveka. Stoga vi ne treba da svu svoju pažnju posvećujete znamenju i čudesnim delima, već treba da težite ka tome da vas Bog usavrši. U Doba zakona iz Starog zaveta, Bog je izgovorio nekolike reči, a u Doba blagodati je i Isus izgovorio mnogo reči. Nakon što je Isus izrekao mnogo reči, apostoli i učenici koji su kasnije došli uspostavili su verske običaje koji su bili u skladu sa Isusovim zapovestima i doživljavali ih u skladu sa rečima i načelima o kojima je Isus govorio. U poslednjim danima, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne koristi znamenje i čudesna dela da bi ugnjetavao ili nagovarao čoveka; to ne bi moglo da razjasni moć Božju. Ako bi Bog samo prikazivao znamenje i čudesna dela, tada ne bi bilo moguće da razjasni praktičnost Božju, a samim tim ni da usavrši čoveka. Bog ne usavršava čoveka znamenjem i čudesnim delima, već koristi reč da bi zalio i usmerio čoveka, posle čega se postiže potpuna čovekova pokornost i njegova spoznaja Boga. To je cilj dela koje On obavlja i reči koje izgovara. Bog ne koristi metod prikazivanja znamenja i čudesnih dela da bi usavršio čoveka – On za tu svrhu koristi reči i koristi mnogo različitih metoda rada. Bilo da se radi o oplemenjivanju, orezivanju ili opskrbljivanju rečima, Bog govori sa mnoštva različitih stanovišta da bi usavršio čoveka i da bi čoveku pružio dublju spoznaju Božjeg dela, Njegove mudrosti i čudesnosti. Kada čovek bude upotpunjen, u vreme kada Bog bude ovo doba priveo kraju u poslednjim danima, tek tada će čovek moći da vidi znamenje i čudesna dela. Kada budeš spoznao Boga i kad budeš u stanju da Mu budeš pokoran ma šta On činio, nećeš više imati nikakve predstave o Njemu dok budeš video znamenje i čudesna dela. U ovom trenutku, ti si iskvaren i nisi sposoban za potpunu pokornost Bogu – da li misliš da si u takvom stanju spreman da vidiš znamenje i čudesna dela? Kada Bog prikazuje znamenje i čudesna dela, tada On zapravo kažnjava čoveka, baš kao i prilikom smene doba, a još više kada se doba završava. Kada se Božje delo izvodi normalno, On ne prikazuje znamenje i čudesna dela. Prikazivanje znamenja i čudesnih dela za Njega je veoma jednostavna stvar, ali to nije načelo Božjeg dela, niti je to cilj Božjeg upravljanja čovekom. Ako bi čovek video znamenje i čudesna dela, ako bi se duhovno telo Božje pojavilo čoveku, zar ne bi onda svi ljudi verovali u Boga? Ranije sam rekao da je grupa pobednika zadobijena sa Istoka, pobednika koji su došli iz središta velikog stradanja. Šta znače te reči? Znače da su ti ljudi koji su zadobijeni zaista pokorni tek nakon što su prošli sud, grdnju, orezivanje i sve vrste oplemenjivanja. Vera tih ljudi nije nejasna i apstraktna, već stvarna. Oni nisu videli nikakvo znamenje ni čudesna dela, niti bilo kakva čuda, oni ne govore o nerazumljivim rečima i doktrinama, niti o dubokim uvidima; namesto toga, oni poseduju stvarnost i reči Božje, kao i istinsku spoznaju praktičnosti Božje. Zar takva grupa ljudi nije sposobnija da razjasni moć Božju? Božje delo za vreme poslednjih dana je praktično delo. U doba Isusa, On nije došao da usavrši čoveka, već da ga spase, pa je zato prikazao neka čuda da bi Ga ljudi sledili. Jer, On je prvenstveno došao da dovrši delo raspeća, a prikazivanje znamenja nije bilo deo Njegove službe. Takvo znamenje i čudesna dela prikazani su samo zato da bi Njegovo delo bilo efikasno; sve je to bio dodatni posao koji nije predstavljao delo čitavog doba. Za vreme starozavetnog Doba zakona, Bog je takođe prikazao neka znamenja i čudesna dela – ali delo koje Bog danas obavlja je praktično delo i On svakako sada ne bi prikazivao znamenje i čudesna dela. Da je prikazao znamenje i čudesna dela, Njegovo praktično delo bi zapalo u nered i On ne bi bio u stanju da nastavi sa delovanjem. Ako bi Bog rekao da će čoveka usavršiti rečima, a uz to prikazivao znamenje i čudesna dela, da li bi onda moglo da bude jasno da li čovek zaista veruje u Njega ili ne? Stoga Bog ne čini takve stvari. Previše je religije u čoveku; Bog je došao za vreme poslednjih dana da bi iz čoveka isterao sve te religijske predstave i natprirodne stvari i da bi čoveka primorao da spozna praktičnost Božju. On je došao da ukloni apstraktan i izmaštan Božji lik – drugim rečima, lik Boga koji uopšte ne postoji. Dakle, sada je od presudne važnosti samo to da spoznaš praktičnost! Istina je od svega preča. Koliko istine danas ima u tebi? Da li se sve što prikazuje znamenje i čudesna dela može nazvati Bogom? Zli duhovi takođe mogu da prikazuju znamenje i čudesna dela; mogu li se onda i svi oni nazvati Bogom? Verujući u Boga čovek traži istinu i ono za čim traga je život, a ne znamenje i čudesna dela. To treba da bude cilj svih koji veruju u Boga.