Godine 2020. sarađivala sam sa dve sestre, Li Na i Jang Jang, na dužnostima izrade teksta. Posle izvesnog vremena izabrana sam za vođu tima. Pomislila sam: „Dugo se bavim radom na izradi tekstova, a sada sam i vođa tima, tako da moram da sarađujem sa njima kako bismo mogle dobro da obavljamo svoje dužnosti.” Bile su mlade, pa sam često bila tolerantnija prema njima u svakodnevnom životu, i kada sam videla da nailaze na probleme u poslu ili da im nisu jasna određena načela, tragala bih s njima za istinom da razrešimo te stvari. Li Na i Jang Jang su rekle da je sa mnom lako sarađivati, da sam strpljiva i odgovorna u obavljanju svojih dužnosti. I ja sam smatrala da sam sposobna da sagledam celokupan posao, i da imam strpljenja, da sam draga osoba, i da imam dobru ljudskost. U to vreme, svi su bili veoma pozitivni u svojim dužnostima i rad je davao određene rezultate. Nadzornica me je takođe hvalila, bila sam zadovoljna i mislila sam da ubuduće moram da radim još bolje.

Kasnije, zbog povećanog obima posla i nagomilanog zaostatka propovedi, nadzornica je uredila da sestra Vang Nan sarađuje sa nama na našim dužnostima. Primetila sam da je Vang Nan bila prilično brza i u odabiru i u pisanju propovedi, i da je moj napredak bio sporiji od njenog. Pomislila sam: „Ako nadzornica vidi da se posao odabiranja propovedi očigledno ubrzao dolaskom Vang Nan, da li će pomisliti da mi nedostaju radne sposobnosti, da nisam dobra kao Vang Nan, ili da se ne bavim stvarnim poslom, i da je to razlog za nagomilavanje propovedi? To ne može tako. Moram da požurim da odaberem propovedi i da ne zaostanem za Vang Nan.” U to doba je Jang Jang naišla na neke probleme dok je birala propovedi, i znala sam da treba s njom da razgovaram u zajedništvu i da joj pomognem, ali pomislila sam: „Rešavanje problema Jang Jang zahtevalo bi da joj se pomogne da analizira propovedi i pronađe relevantna načela, a to bi usporilo moj napredak u odabiru propovedi. Tada bi nadzornica rekla da moj učinak nije dobar kao učinak nove sestre, čak i posle toliko vremena na ovoj dužnosti. Zaboravi, neću sada da brinem o tome.” Tako da se nisam raspitivala o teškoćama Jang Jang. Nekoliko dana kasnije, primetila sam da je Jang Jang sporo napredovala u odabiru propovedi i mada sam želela s njom da razgovaram u zajedništvu i da joj pomognem, kada bih pomislila koliko će mi vremena i energije za to biti potrebno, prećutala bih. Jednog dana, nadzornica je rekla da Jang Jang treba da preda neki posao Li Na, i videla sam da Jang Jang nije jasno objasnila stvari, pa sam htela da porazgovaram s njima o pojedinostima, ali mislila sam da će zbog toga moj posao na lektorisanju propovedi kasniti, tako da, pošto mi nadzornica nije konkretno dodelila taj zadatak, mislila sam da je bolje da se ne raspitujem o tome i da se samo usredsredim na svoj posao. Kasnije su Jang Jang i Li Na, čiji rad nije davao dobre rezultate, predložile da u zajedništvu razgovaramo o rešenjima, ali nisam želela da učestvujem u tome jer sam osećala da će to izazvati kašnjenje, pa sam ukratko podelila neka svoja razmišljanja, a zatim se brzo vratila svom poslu.

Kasnije je nadzornica došla da proveri rad i videla je da Li Na i Jang Jang imaju teškoća i da su njihovi rezultati u obavljanju dužnosti opali, i kada je nadzornica saznala da nisam usmeravala niti pratila rad sestara, orezala me je, rekavši: „Radiš samo posao za koji si ti odgovorna, i uopšte ti nije stalo do napretka u radu sestara sa kojima sarađuješ, uopšte ne ispunjavaš svoje odgovornosti kao vođa tima!” Bilo mi je teško da prihvatim da budem tako iznenada orezana, i pomislila sam: „Nisam samo ja kriva što njih dve nisu imale dobre rezultate u obavljanju dužnosti, podelile smo posao!” Osećala sam se kao da mi je donekle učinjena nepravda. Nadzornica mi je pročitala odlomak Božjih reči, i tada sam počela da prepoznajem svoje probleme. Bog je rekao: „Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da su besramni, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove ’sebičnosti i podlosti’: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao ’sebične i podle’. Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. Ali zato pocrvene od besa ako neko njih prijavi i razotkrije da oni ne obavljaju stvarni posao, već samo teže slavi, dobitku i statusu. Hitno sazivaju sastanke da bi razgovarali o tome kako da odgovore i sprovode istrage da bi saznali ko je radio iza njihovih leđa, ko je bio predvodnik i ko je učestvovao u tome. Neće jesti ni spavati dok god ne isteraju stvari na videlo i dok problem ne bude potpuno rešen – čak će biti srećni jedino kada smaknu sve one koji su ih prijavili. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Da li oni učestvuju u radu crkve? Prosto i jednostavno rečeno, oni postupaju zarad sopstvene moći i statusa. Sami vode svoje poslove. Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Kada sam čula reči „sebičan”, „podao” i „pokvaren”, osećala sam se kao da mi je srce probodeno, i tek tada sam shvatila da je moje ponašanje isto kao i ponašanje antihrista. Antihristi su spremni da ulože veliki trud, da pate i da plate ceh za stvari koje se tiču njihovog ugleda i statusa, ali kada je reč o stvarima koje nemaju veze sa njihovim interesima, čak i ako to šteti radu crkve, oni ih zanemaruju i zatvaraju oči pred njima. Oni su zaista sebični i podli. Setila sam se da sam u početku mogla skladno da sarađujem sa Li Na i Jang Jang, i kad god su imale problema ili teškoća, davala sam sve od sebe da im pomognem i rešim ih. Ali kada je nadzornica dovela Vang Nan, plašila sam se da će, ako zaostanem za Vang Nan, nadzornica reći da nisam sposobna kao ona ili da ne radim stvaran posao. Zato sam prestala da brinem o sestrama koje su bile u mom timu. Kada sam videla da se Jang Jang suočava s teškoćama na poslu, nisam želela da joj pomažem, misleći da će mi to oduzeti vreme, te sam se usredsredila isključivo na svoj posao. Nadzornica je zamolila Jang Jang da preda neki posao Li Na, i mada sam videla da nisu valjano komunicirale i znala sam da će to izazvati kašnjenje u radu, plašila sam se da će mi detaljan razgovor s njima oduzeti vreme, pa sam odlučila da zažmurim i da se ne mešam. Čak sam našla izgovore da zaštitim svoje lične interese, misleći da, pošto mi je nadzornica nije dodelila, to nije bila moja odgovornost. Kasnije je rad Li Na postao neefikasan i ona je bila u teškoćama, ali sam namerno izbegavala da razgovaram u zajedništvu sa njom i da joj pomažem. Zbog toga što sam bila toliko sebična, nisam pomogla svojim sestrama iz tima i nisam uzela u obzir celokupan rad, što je usporilo napredak. Iako mi se činilo da trošim vreme i energiju na posao, u stvarnosti, sve što sam radila bilo je da sprečim da moj ponos i status budu okrnjeni. Kao vođa tima, trebalo je da nadgledam i pratim napredak svakog člana tima, i ako je neko imao teškoća ili problema u svojim dužnostima, trebalo je to odmah da iznesem i da sa njima potražim rešenja zasnovana na istina-načelima. Umesto toga, brinula sam samo o svom radu i o tome da li će moj ugled i status biti narušeni. Uopšte nisam uzimala u obzir celokupan rad, i nisam uspela da ispunim odgovornosti vođe tima. Videla sam da sam zaista podla i pokvarena i da otkrivam istu narav kao i antihrist! Prepoznajući to, osetila sam da me je nadzornica s pravom orezala, i da nemam osnova da osećam da mi je nanesena nepravda, i tako sam počela da razmišljam kako da nadoknadim štetu koju sam nanela poslu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju na ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, prilično sam se postidela. Ranije sam uvek mislila da imam dobru ljudskost jer sam mogla skladno da radim sa svojom braćom i sestrama i da sagledam celokupan posao, a takođe sam mogla da pomognem i svojoj braći i sestrama. Ali sa otkrivanjem činjenica, shvatila sam da nisam osoba sa dobrom ljudskošću. Učinilo mi se da dolazak Vang Nan ugrožava moj ugled i status, te da bih sprečila da nadzornica kaže da nisam dobra kao Vang Nan, svu svoju pažnju sam usmerila na to da dobro radim svoj posao. Kada sam videla da Jang Jang i Li Na imaju poteškoća u radu i da im je potrebna pomoć, zanemarila sam ih. Mislila sam da ću sporije napredovati u radu ako im budem pomagala, pa sam ih samo zanemarivala i držala se dalje od toga. Na kraju je zbog toga posao pretrpeo gubitke. Tek tada sam shvatila da je razlog zbog kojeg sam mogla da pomognem svojim sestrama i razmotrim celokupan rad pre toga taj što moj ugled i status nisu bili uključeni. Ali sada kada su moj ponos i status bili na kocki, moje pravo lice bilo je razotkriveno, i da bih zaštitila svoj ugled i status, zanemarila sam interese crkve. Kako sam ja to imala dobru ljudskost! Osoba sa istinski dobrom ljudskošću odano obavlja svoju dužnost, i kada su interesi Božje kuće u sukobu sa ličnim interesima, ona može da uzme u obzir Božje namere i stavi interese Božje kuće na prvo mesto. Ali u mom slučaju, kada sam videla da rad crkve trpi gubitke, nisam bila voljna da ostavim po strani svoje lične interese da bih pomogla svojim sestrama. Kako sam ja to imala bilo kakvu ljudskost! Kada sam to shvatila, osećala sam se zaista krivom i molila se Bogu: „Bože, shvatam da sam zaista sebična, i spremna sam da se menjam i sarađujem skladno sa svojim sestrama. Bez obzira na to ko nailazi na probleme u svojim dužnostima, spremna sam da tragam za istinom zajedno s njima kako bismo razrešile probleme.” Od tada pa nadalje, stalno sam pitala Li Na i Jang Jang s kakvim se problemima suočavaju u svom poslu, i ako bi pokrenule neke probleme, razgovarale bismo i tražile rešenja zajedno. Nakon toga, ma koliko posla da je bilo, uvek bih našla vremena da razgovaram o problemima na poslu sa svojim sestrama, i zajedno bismo razgovarale u zajedništvu o načinima razrešavanja tih problema. Uvidevši da se celokupan rad postepeno kreće u pozitivnom pravcu, sve smo se osećale prilično srećno.

Posle nekog vremena, starešina je uredio da ja i sestra Jang Džen sarađujemo na dužnostima izrade teksta. Obično bismo razgovarale o poslu zajedno, ali kasnije, usled promena u radu, podelile smo odgovornosti. Ponekad je Jang Džen morala da proverava materijale sa braćom i sestrama. Za to vreme, starešina bi slala pisma raspitujući se o njenom radu, a braća i sestre bi joj takođe slali pisma da je nešto pitaju. Sve to je zahtevalo brze odgovore. U početku sam mogla da pomognem u nekim od ovih zadataka, ali posle nekog vremena pomislila sam: „To je odgovornost Jang Džen. Ako nastavim da joj pomažem, to će mi oduzeti vreme, a ako rad za koji sam odgovorna ne bude davao podjednako dobre rezultate kao što su rezultati Jang Džen, šta će starešina misliti o meni? Kako da joj izađem na oči?” Ali onda sam se setila kako sam bila usredsređena samo na sopstveni posao i zanemarivala posao svojih sestara, zbog čega je rad crkve trpeo, i znala sam da ne mogu i ovog puta to da ponovim. Prisetila sam se odlomka Božjih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi dale put primene. Bilo da se radilo o poslu za koji je Jang Džen bila odgovorna, ili o poslu za koji sam ja bila odgovorna, to je sve bio crkveni posao, i ne treba da razmatram svoj ponos i status. Ako bi posao Jang Džen kasnio, onda bi interesi crkve bili oštećeni. Morala sam da zaštitim celokupan rad crkve. Nakon toga, kada je Jang Džen bila prezauzeta, pomagala sam joj u nekim zadacima, dok bih istovremeno zadatke i poslove obavljala prema njihovoj hitnosti. Kada sam tako primenjivala, osećala sam se opušteno.

Ranije sam uvek mislila da imam dobru ljudskost, da mogu da patim i da platim ceh u svojim dužnostima, i da takođe mogu skladno da sarađujem sa svojom braćom i sestrama. Ali kada sam prošla kroz sve ovo, shvatila sam da sam zaista bila sebična, i da su sve moje patnje i žrtve bile da zaštitim svoj ugled i status. Zahvaljujem Bogu na sudu i razotkrivanju Njegovih reči, što mi je omogućilo da spoznam sebe i napravim neke promene.