Rođena sam u razorenoj porodici. Kad je majka bila trudna sa mnom, otac je pobegao sa drugom ženom. Majka se mnogo mučila da odgoji šestoro dece i mogla sam je čuti kako plače skoro svako veče. Videvši kako gorko plače, počela sam negativno da gledam na brak i veze. Rekla sam sebi: „Nikada ne možeš potpuno verovati nekome. Ne veruj nikada nikome. U životu se jedino možeš osloniti na sebe i novac koji zaradiš svojim rukama.“ Tada sam počela da razmišljam o tome kako da zaradim novac. U srednjoj školi, dok su svi uživali na raspustu, majka i ja smo postavile tezgu pokraj puta i prodavale hranu. U to vreme, zarađenim novcem mogle smo da platimo samo osnovne potrebe. Na drugoj godini morala da napustim srednju školu, jer nisam mogla da platim školarinu. Posle toga sam nastavila da držim tezgu. Svako jutro sam se budila u četiri ili pet da bih pripremila hranu i bila za tezgom oko šest. Tri godine kasnije, dovoljno sam uštedela da odem da radim u veliki grad. Rano sam ustajala i naporno radila svaki dan, ali nisam mnogo zarađivala i nisam bila zadovoljna. Tako da sam uz pomoć mog dečka iskoristila dugogodišnju ušteđevinu da bih otvorila malu radnju. Dve godine kasnije, zaradili smo nešto novca i dobili decu. Baš kad je trebalo da se venčamo, moj dečko me je prevario u svemu. Uzeo je sav novac, pobegao i počeo da živi sa drugom ženom. Dobili su i dete. Sav moj mukom zarađen novac je nestao i osećala sam se potišteno i jadno. Pošto sam doživela isto što i moja majka, osećala sam da se ne mogu osloniti na muškarce i da se moram usredsrediti na to da zaradim dovoljno novca da odgajam decu. Ali bila sam pod velikim pritiskom, nisam imala energije da vodim radnju i bila sam bolesna. Nisam više želela da živim u ovom gradu. Kasnije, kad je otac mog dečka saznao za to, platio mi je zahtev za vizu za Ujedinjeno Kraljevstvo. Četiri godine kasnije, dobila sam dozvolu za boravak i upisala fakultet. Da bih zaradila više novca, izabrala sam smer poslovnog menadžmenta. Godine 2011. dobila sam studentsku stipendiju i novac iskoristila da otvorim radnju afričke hrane u gradu.

U početku, pošto je radnja bila mala, zaposlila sam samo jednu osobu. Svakog jutra sam ustajala u pet da bih radila u radnji i išla u školu kad završim. Posle predavanja, žurila sam nazad u radnju da čistim, isporučim robu i sredim račune. Vođenje biznisa, studiranje na fakultetu i odgajanje dece u isto vreme sigurno je bilo mnogo teško. Ali kad sam čula kako me svi hvale zbog moje sposobnosti i videla da im iz očiju izbija divljenje i zavist, osećala sam se zadovoljno. U to vreme, posao u radnji je išao dobro, zarada je bila veća od očekivane, ali kao da to nije bilo dovoljno. Mislila sam da treba da budem dovoljno bogata da kupim banku, da bi me drugi hvalili i zavideli mi. To sam zapravo želela. Da bih zadobila više poštovanja i pohvala, dokazala da sam jaka, zaradila više novca da bih decu odgojila i živela luksuznim životom, proširila sam radnju. Tri godine kasnije, moja mala radnja se pretvorila u veliku i u njoj se prodavala hrana iz različitih afričkih zemalja. Prepoznali su me kao jedinog afričkog preduzetnika u gradu. Profesori srednje škole i fakulteta su me zvali da govorim o svojim ambicijama i uspehu kako bih nadahnula mlade imigrante u Ujedinjenom Kraljevstvu i dali su mi trofej. Kad sam išla da držim govore sa trofejom, svi su me prepoznali. Osetila sam da su sav moj naporan rad i dugogodišnja patnja bili vredni toga, i da sam postigla svoje životne ciljeve. Ali nisam prestala da zarađujem, zato što je lakše raditi i zarađivati novac kad već imaš društveni status, a povećala se i moja želja za slavom. Ali uto vreme, već sam počela da osećam neprijatnost u telu. Mogla sam da stojim samo neko vreme, pre nego što bih morala da sednem. Doktor mi je rekao da bolujem od reumatizma, fibromijalgije i išijasa, a to je značilo da sam osećala bol duž cele kičme. Doktor je rekao da mi je potrebno vreme da se oporavim i da više ne mogu da radim, ali svoju bolest nisam uzela za ozbiljno. Osetila sam da ću se oporaviti posle malo vežbanja. Osim toga, posao u radnji je bio toliko dobar da nisam htela da ga ostavim, pa sam nastavila da radim.

Početkom 2014, moje stanje se pogoršalo i bolelo me je celo telo. Osećala sam se kao da mi je celo telo gorelo, kao da je bilo u vatri. Većinu vremena noge su mi bile otečene, osećala sam se kao da mi je bio slomljen kuk, a kičma mekana. Morala sam da nosim protezu da bih je držala uspravno. Kad sam otišla na pregled, doktor je rekao da sam već obolela od reumatizma, ali pošto sam u mesari često ulazila u hladnjaču, hladnoća mi se uvukla u kosti, pa sam svakog trenutka bila u opasnosti da ostanem zauvek paralizovana. U to vreme sam bila prestrašena, ali bilo je prekasno. Kasnije, praktično nisam mogla da se krećem, tako da sam morala da zatvorim radnju. Drugi ljudi u gradu su neočekivano počeli da me imitiraju i otvorili su svoje radnje. Bila sam ljubomorna i veoma tužna zbog svog stanja. Zašto sam se tako ozbiljno razbolela? Bol nije prestajao 24 sata dnevno i nijednog dana nisam mogla mirno da spavam. Kao da je neka vatra gorela u mom srcu, a fizičko i mentalno mučenje je bilo posebno bolno. U to vreme, počela sam zaista da razmišljam o svemu. Novac koji sam zaradila nije mogao da izleči moju bolest, pa čemu je onda služio? Tada sam se osetila ranjivo i bespomoćno. Brinula sam za svoju decu, zato što sam im bila jedina porodica. Nisam više želela da razmišljam o novcu i slavi. Samo sam htela da bol prestane i da odgajam decu na miru. Više od godinu dana, ležala sam u krevetu, pitajući se, „Zašto ljudi toliko pate? Zašto se razbolevamo?“ U bedi i očaju zavapila sam Gospodu da mi pomogne da pobegnem od bola.

U maju 2019, jednom, posle desetodnevnog posta i molitvi, poželela sam da slušam himnu. Tražila sam na internetu i pronašla veb-sajt Crkve Svemogućeg Boga. Pošto sam odgledala nekoliko filmova, Gde je moj dom je ostavio je najdublji utisak na mene. Život te devojčice je bio odraz mog detinjstva, a iskustvo njene i moje majke bilo je potpuno isto. Srce mi je tuklo u grudima cele noći i narednog dana pozvala sam Crkvu Svemogućeg Boga. Čitajući reči Svemogućeg Boga uverila sam se da je On Gospod Isus koji se vratio. S radošću sam prihvatila delo Svemogućeg Boga, i počela sam da prisustvujem okupljanjima na internetu. Čim sam čula himnu bila sam veoma dirnuta. „Da me Bog nije spasao i dalje bih lutao po svetu, boreći se bolno u grehu, bez ikakve nade u život. Da me Bog nije spasao, još bi me đavoli gazili, uživajući u zadovoljstvima greha, ne znajući put ljudskog života. Svemogući Bog je milostiv prema meni; mami me zvuk Njegovih reči. Čujem Božji glas i uzdignut sam pred Njegov presto. Svaki dan jedem i pijem Božje reči i shvatio sam mnoge istine. Vidim veliku dubinu ljudske iskvarenosti. Zaista nam je potrebno Božje spasenje. Božja istina me pročišćava i spasava. Iznova i iznova me osuđuju i oplemenjuju i moja životna dispozicija se menja. Sve dok nisam okusio Božju pravednost i svetost, nisam znao za Njegovu divotu. Moje srce se boji Boga i kloni zla i proživljavam pomalo ljudsko obličje“ (Sledi Jagnje i pevaj nove pesme, Da me Bog nije spasao). Ova pesma je veoma dobro objasnila moj život. U prošlosti sam uvek želela da stvorim srećan život svojim rukama i verovala sam da mogu da ispunim svoje snove iz detinjstva i sve svoje želje svojom sopstvenom snagom, ali sam, na kraju, bila duboko povređena, nisam imala podršku i živela sam u bedi. Bog me je izveo pred Sebe, ublažio moju bol, spasao me od tame sveta, dozvolio mi da čitam Njegove reči i pružio mi priliku da prihvatim sud i pročišćenje. Hvala Bogu na Njegovom spasenju! U to vreme, jedva sam čekala da čitam još reči Svemogućeg Boga, zato što sam shvatila da se odgovori na mnoga pitanja mogu naći u rečima Svemogućeg Boga.

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božje reči. „Ljudi moraju da shvate odakle potiču porođajni bolovi, starost, bolest i smrt, te zbog čega čovek mora čitavog života to da trpi. Da li je sve to postojalo kad je čovek prvi put stvoren? Odakle potiče sav taj bol? Taj bol je nastao nakon što je čoveka iskušao Sotona i nakon što je čovek pao, jer ga je Sotona iskvario. Bol ljudskog tela, nevolje i praznina, i sve te grozne stvari u ljudskom svetu – sve se to pojavilo nakon što je Sotona iskvario čoveka. Nakon što je čoveka iskvario, Sotona je počeo i da ga muči, te je čovek sve više padao, sve se dublje razbolevao, sve ga je više bolelo i sve je više osećao da je svet prazan i jadan, da je u tom svetu nemoguće opstati i da je život na ovom svetu sve beznadežniji. Za sav taj ljudski bol je, dakle, kriv Sotona, kao i čovekov pad usled kvarenja od strane Sotone“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Značaj Božjeg kušanja svetovne patnje“). Iz Božje reči sam razumela da je Bog stvorio svet bez bolesti, bola i smrti. Nakon što je Sotona iskušao ljude da izdaju Boga i odbace Boga, ljudi su postali izopačeni i iskvareni i bolest i smrt su takođe pali na ljudski rod. Posle toga, život je postajao sve bedniji. Tokom ovih šest godina, bila sam bolesna i želela sam čak da izvršim samoubistvo. Moj život je bio besmislen i pun bola. Ali sada sam shvatila izvor svog bola: Sotona me je iskvario i odvratio od Boga i živela sam samo za slavu i bogatstvo. Živeći pod vlašću Sotone, mogla sam da osećam samo još veću bol i moj život je bio besmislen. Što sam više čitala Božje reči, srce mi je bivalo svetlije i Božja reč je hranila moju sasušenu dušu. Osetila sam se probuđenom, kao iz dremeža punog noćnih mora.

Kasnije sam pročitala još reči Svemogućeg Boga. „’Sve se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je zato svi na različitim nivoima tumače i njenu istinitost priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi svih ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne ostaju bez prilike da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak šanse da se dođe do istine i spasenja najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok se ti krećeš putem od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Tebi je možda poznat istiniti put, i ti možda znaš istinu, ali si nemoćan da je slediš. Možda ti je potpuno jasno da su Božje reči istina, ali nisi voljan da platiš cenu, niti da trpiš zarad sticanja istine. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu, ne bi li se do samog kraja opirao Bogu. Ma šta da Bog kaže ili učini, bez obzira da li shvataš koliko je Božja ljubav prema tebi duboka i velika, ti bi da i dalje tvrdoglavo insistiraš na svom putu i da plaćaš cenu zbog ove izreke. Što znači da te je ova izreka već prevarila i uspostavila kontrolu nad tvojim mislima, da je ona već upravljala tvojim ponašanjem, te da bi joj ti radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi svoju težnju za bogatstvom ostavio po strani. To što su ljudi u stanju da tako postupaju, što reči Sotonine mogu da upravljaju i manipulišu njima – zar to ne znači da ih je Sotona prevario i iskvario? Nisu li filozofija i način razmišljanja Sotone, nije li narav Sotonina pustila korene u tvom srcu? Ako slepo težiš za bogatstvom i odustaješ od potrage za istinom, ne znači li to da je Sotonina namera da te prevari ostvarena? Upravo tako stoje stvari“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni V“). Tek sam posle čitanja Božjih reči shvatila izreke kao što su: „Novac nije sve, ali bez njega ne možeš ništa“ i „Novac čini da se svet okreće“ za koje sam oduvek verovala da su zapravo sotonske filozofije. Ukorenile su se u mom srcu i preuzele kontrolu nad mojim umom, tako da nisam mogla da smislim išta važnije od novca. To sam smatrala jedinim razlogom da živim i mislila sam da će mi doneti sreću i poštovanje, tako da sam očajnički jurila za novcem. Da bih imala više novca, da bi mi zavideli i divili mi se i da bih živela dobro, naporno sam radila ne obazirući se na svoje telo dok nisam bila potpuno paralizovana i izgubila život. To je bila posledica mog prihvatanja Sotoninih filozofija i njihove kontrole nada mnom. Iako sam znala da Bog postoji, nisam imala snage da sledim Boga i idem pravim životnim putem, zato što su me Sotonine reči i filozofije kontrolisale. Odvele su moje srce daleko od Boga i učinile da živim samo da bih zadovoljila telo. Zahvaljujući vođstvu Božjih reči, shvatila sam da idem pogrešnim putem.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči i našla put iz svog bola. Svemogući Bog kaže: „Pošto ljudi ne priznaju Božje orkestracije i Božji suverenitet, oni se sa sudbinom uvek suočavaju prkosno i buntovnički, uvek bi da odbace Božji autoritet i suverenitet i sve ono što im je sudbina pripremila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ova borba, koja se odvija duboko u čovekovoj duši, donosi mu onu vrstu dubokog bola koji se urezuje u kosti, dok on pritom se sve vreme uludo traći svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjem suverenitetu ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života. (…) Postoji izuzetno jednostavan način da se čovek oslobodi ovog stanja, koji se sastoji u napuštanju pređašnjeg načina života; u opraštanju od dotadašnjih životnih ciljeva; u sumiranju i analizi dotadašnjeg načina života, pogleda na život, težnji, želja i ideala, koje zatim treba uporediti s Božjom voljom i Njegovim zahtevima prema čoveku, te sagledati da li je išta od svega toga usklađeno s Božjom voljom i zahtevima, te da li išta od toga donosi prave životne vrednosti, vodi ka boljem razumevanju istine i dopušta mu da živi sa čovečnošću i likom ljudskog bića. Ako stalno iznova istražuješ i pažljivo analiziraš različite životne ciljeve kojima ljudi teže i njihove bezbrojne načine života, otkrićeš da ništa od toga nije u skladu s prvobitnom namerom koju je Stvoritelj imao prilikom stvaranja ljudskog roda. Sve to odvlači ljude od Stvoriteljevog suvereniteta i brige; sve su to zamke zbog kojih ljudi postaju izopačeni i koje ih vode u pakao. Nakon što sve to prepoznaš, tvoj je zadatak da odbaciš stare poglede na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga za tebe uređuje; stvar je u tome da treba samo da pokušaš da se potčiniš Božjim orkestracijama i vođstvu, da živiš bez ličnog izbora i da postaneš osoba koja se Bogu klanja“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni III“). Božja reč mi je pomogla da shvatim kako da se oslobodim kontrole novca, a to je značilo da ostavim ciljeve kojima sam ranije težila, da više ne jurim za slavom i bogatstvom putem sopstvenog napora, već da dozvolim Bogu da odluči i uredi moj život. Morala sam da se prepustim Božjim usklađivanjima, da primenjujem u skladu sa Božjim zahtevima i postanem neko ko se klanja Bogu. Bila sam duboko zahvalna Bogu. Prvi put u svom životu da sam osetila Božje vođenje. Izgledalo je kao da mi se Bog obraća direktno, pokazujući mi put primene. Pošto sam poverovala u Svemogućeg Boga, želela sam da vršim svoju dužnost u crkvi, ali u to vreme još uvek sam vodila internet prodavnicu. Uložila sam mnogo novca, ali nisam ništa zaradila. Plašila sam se da ću izgubiti još više, tako da sam stalno morala da pratim narudžbine u internet prodavnici i uvek sam primala poruke tokom dnevnih okupljanja, tako da uopšte nisam mogla da smirim svoje srce, a i dalje sam razmišljala o tome kako da uložim i zaradim još novca. Upravljanje internet prodavnicom tokom dana mi je bilo naporno, pa bih ponekad, na večernjim okupljanjima, zbog bola po celom telu, mogla samo da legnem i uzmem lek da bih izdržala, ali lek je izazivao pospanost i zaspala bih za vreme okupljanja. Iskreno sam želela da se klanjam Bogu. Nisam želela da živim starim životom. Tako da sam zatvorila internet prodavnicu. Prijateljica mi je kasnije rekla da želi da otvori radnju, a pošto sam studirala poslovni menadžment, pomogla sam joj besplatno da napravi svoj plan. Mnogo joj se dopao i rekla mi je da želi da radi sa mnom. Želela je da pakujem dok ona otprema, a novac bismo podelile podjednako. Bila sam u iskušenju. Mislila sam da je ovo dobra prilika da zaradim više novca i mnoge ideje su mi odmah pale na pamet. Te noći, kad sam se molila Bogu da razmisli o mom stanju, shvatila sam da ponovo otkrivam svoju pohlepu za novcem. Setila sam se raznih bolova koje sam iskusila u prošlosti. Takođe sam shvatila da kad sam počela da verujem u Svemogućeg Boga, moj duh više nije patio. Uživala sam u miru i postojanosti, a bol u mom telu je bio manji bez upotrebe lekova. Ovo je za mene bila Božja zaštita i spasenje. Bog mi je pomogao da pobegnem od patnje koju slava i bogatstvo nose, ali sada hoću da nastavim da tragam za novcem i slavom. Zar nisam ponovo upala u Sotoninu zamku? Znala sam da treba da odbijem poslovnu ponudu prijateljice, ali nisam mogla da to potpuno pustim. Posle toga sam pročitala Božje reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi pomoću njih mogli večno da žive i da izbegnu smrt. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni III“). Razumela sam iz Božjih reči da ljudi misle da im novac može produžiti život i spasiti ih smrti ali tek na rubu smrti zapravo shvate da ih novac ne može spasti, ne može im dati večni život niti im pomoći da povrate zdravlje. Nije li prekasno probuditi se tek kad se suočimo sa smrću? Ja sam bila ista, slepo sam jurila za novcem ne vodeći računa o svom telu. Doktor mi je rekao da se odmorim i oporavim, ali brinula sam se da neću zaraditi novac ako ostanem kod kuće, tako da sam bolesna radila. Mislila sam da mogu da kontrolišem svoju sudbinu, ali sam shvatila na rubu smrti da ništa nije pod mojom kontrolom. Sada sam, zahvaljujući Božjem spasenju, imala sreću da čujem Božje reči. Razumela sam da Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom i da treba da poslušam Božje uredbe i da se više ne borim sama sa sudbinom. Kada bih odlučila da zarađujem, bila bih ponovo nesrećna. Iscrpela bih se zbog novca, a Sotona bi nastavio da me kontroliše i muči. Tada sam shvatila da me time Sotona iskušava. Došla mi je prijateljica sa poslovnom idejom, uložila je novčana sredstva i bila je voljna da ravnopravno podelimo prihod. Ponuda je bila veoma primamljiva. Sotona je ovo iskoristio da me natera da se vratim u zamku novca i slave i bezumno sam htela da se vratim svom starom životu muke i bede. Zar to nije bilo nasedanje na Sotonine trikove? Molila sam se Bogu i govorila sam da želim da ostavim po strani slavu i bogatstvo, i umesto toga vršim svoju dužnost. Posle molitve sam se osećala veoma opušteno. Kao da sam se oslobodila teškog tereta. Naredna tri dana, da bih se sačuvala od vrtloga slave i bogatstva, svakim danom sam se molila sve intenzivnije. Skupila sam hrabrost da odbijem da radim sa prijateljicom, ali ona je pokušavala da me ubedi, „Sada živiš od državne pomoći. To ti nije dovoljno. To nije ona Nina koju poznajem.“ Rekla sam: „Istina je. Nisam ona stara Nina. Prihvatila sam Božje delovanje poslednjih dana i razumela nešto od istine. Bog me je spasao bola. U bolnici su mi ranije rekli da je moja bolest neizlečiva i odustali su od mene. Čak ni tablete za smirenje nisu ublažile bol. Ali kad sam pročitala Božje reči, moj bol je nesvesno popustio. Kad bih napustila Božju kuću i vratila se u svet, još bih živela u bolovima. Ne želim da nastavim tako da živim.“ Takođe sam joj rekla: „Možeš naći nekog drugog da ti bude partner. Ako ti je potrebna pomoć, mogu ti dati neki savet.“ Posle toga je dolazila kod mene nekoliko puta, dok nije shvatila da me ne može ubediti.

Sada obavljam svoju dužnost u crkvi i osećam slobodu i mir. Moj fizički bol se smanjio za 60 do 70 posto i sada mogu da hodam i kuvam. Ali najvažnije je to što mogu da obavljam svoju dužnost u crkvi. Zahvalna sam Bogu što me je spasao od toga da me novac kontroliše i što mi je promenio životni pravac. Sada razumem da su poznavanje Božje suverenosti, klanjanje Bogu i primena Božjih reči i zahteva najsmislenije i najvrednije stvari u životu. Iako me je bolest mnogo namučila, ona mi je takođe bila blagoslov. Dala mi je priliku da se vratim Bogu i zadobijem Božje spasenje, što se novcem ne može kupiti. Hvala Svemogući Bože!