Rođen sam u seoskoj porodici. Kad sam bio mali, naša porodica je bila toliko siromašna da smo jedva imali i za hranu i svi su nas gledali sa omalovažavanjem. U sebi sam mislio: „Kad porastem, zaradiću puno novca i olakšati život svojoj porodici. Tada nas neće gledati sa visine i podsmevati nam se.“ Nedugo zatim, mama mi se razbolela i morali smo da potrošimo svu svoju ušteđevinu. Prijatelji i rodbina su brinuli da ćemo im tražiti novac pa su nalazili izgovore da nas izbegavaju. Baš kad smo iscrpeli sve mogućnosti, moja tetka nam je propovedala jevanđelje Gospoda Isusa. Mama se nekim čudom oporavila nakon što je otkrila Gospoda, a tada počinje i moja vera. Iako sam u to vreme bio još mlad, moj san o bogatstvu se nije promenio. Da bih zaradio više novca i stekao renome, počeo sam sa 13 godina da prodajem šibice, cigarete i semenke suncokreta na pijaci. Sa 15 sam počeo da postavljam tezge po celom selu, a sa 18 sam se okušao u poslu sa drvenom građom. Ali pošto nisam imao dovoljno kapitala, brat me je odveo kod druga iz razreda u našem kraju da pozajmimo novac. Video sam tu bogatu porodicu sa svim tim kućnim aparatima kako jedu lubenice i koriste klima-uređaj u vrelim letnjim danima i mnogo sam im pozavideo. Mi u kući nismo imali čak ni električni ventilator. Koliko god vrelo bilo, mogli smo da koristimo samo ručne lepeze i imali smo samo vodu iz bunara da utolimo žeđ. Zašto su naše porodice bile tako različite? Bogati su lepo živeli – kada ću ja moći da živim kao oni? Od tada se moja želja da živim na visokoj nozi pojačala. Nakon ženidbe i dalje nisam puno zarađivao od svog rada. Supruga i ja smo odlazili u druga mesta da bismo radili i vozili rikšu da bismo zaradili dodatno. Godine su prolazile, a ono što smo zarađivali i dalje je jedva bilo dovoljno za život.

Bilo je to u februaru 2000. godine. Video sam kako neki ljudi zarađuju puno novca kao komercijalni agenti u poslovima sa odećom i želeo sam da se i ja uključim. Na kraju sam dogurao do generalnog agenta za pokrajinu. U početku niko od klijenata nije ništa naručivao, pa sam počeo da idem od vrata do vrata da predstavljam proizvode. Da bi posao funkcionisao, lično sam se starao o svemu: o kupovini proizvoda, naplati kupcima, pakovanju i isporuci narudžbina… Radio sam skoro 16 sati svakog dana. Nisam imao vremena ni da jedem. Ali nakon nekoliko godina napornog rada, konačno sam počeo da zarađujem. Kupio sam auto i kuću i sve moje kolege, prijatelji i rodbina su me gledali s poštovanjem i hvalili moje sposobnosti. Ljudi bi me pozdravljali gde god sam išao. Kad sam otišao kući za lunarnu Novu godinu, svi su me gledali sa divljenjem i zvali su me „Zverka“ gde god sam išao. Sva ta hvala me je zaista radovala. Činilo mi se da je sva patnja bila vredna toga. Ali pošto sam bio zauzet preko cele godine, neredovno sam jeo i dobio ozbiljno stomačno oboljenje zbog kojeg sam osećao oštar bol kad god sam jeo. Zbog prekovremenog rada mi se deformisao i jedan lumbalni disk i ponekad bi mi ruke obamrle ili se grčile, ali da bih napredovao u poslu i zaradio još novca, ostavljao sam svoje zdravlje po strani i nastavljao da radim. Ponekad sam osećao da moje telo zaista ne može da izdrži, ali kad bih video da prodaja raste iz godine u godinu i da kompanija ima neto dohodak od preko milion juana godišnje, zaboravio bih na svoje stanje i nastavio da radim. Jedne godine, naš ogranak je bio rangiran kao drugi u zemlji po prodaji i nagrađeni smo sa 300.000 juana samo u bonusima. Svi drugi agenti su me gledali sa zavišću. Kompanija mi je tada postavila još viši prodajni cilj i zahtevala da budemo prvi. To je bio cilj kojem sam i ja težio, jer što je moj učinak bio bolji, više sam zarađivao i imao veće bonuse. Drugi bi mi se divili gde god da sam išao i ugled mi je rastao. Ali kako sam se osećao zadovoljno sobom i težio vrhu, tako sam zdravstveno sve više propadao. Stomačno oboljenje je nastavilo da se pogoršava, leđa su me često bolela i nisam mogao dugo da stojim. Otišao sam u bolnicu na pregled i doktor mi je rekao: „Lumbalni disk ti se deformisao. Moraš više da odmaraš i da ne radiš toliko naporno. Ako ne poslušaš moj savet, uklještenje nerva će verovatno dovesti do paralize.“ U to vreme sam bio prezauzet poslom. Kad sam mogao da se odmaram? Prosto sam neprestano radio tako izmrcvaren. Prva pomisao ujutru bila mi je kako da zaradim novac, a nakon napornog dana, često bih zaspao čim bih spustio glavu na jastuk. Supruga mi je rekla da više cenim novac nego život. Tokom dana bih bio toliko zauzet poslom da bih zaboravio na svoje zdravstveno stanje, ali kad bih noću ležao u krevetu i ne bih mogao da zaspim, nego bih se prevrtao i okretao zbog bolova, pomislio bih: „Zaradio sam nešto novca, živim lagodno i drugi mi se dive, ali se sav raspadam, a nemam još ni 40 godina. Ko zna u kakvom ću stanju biti kad ostarim.“ Bolovi koje sam trpeo, mentalni pritisak, zajedno sa obmanama i nadmetanjem u profesionalnom životu, često su bili uzrok bola i iscrpljenosti. Zašto me bogatstvo nije učinilo srećnim? Nisam imao unutrašnji mir i spokoj, niti išta na šta bih se istinski oslonio. Jesam li zaista proveo čitav život isprazno i u bolu, jureći za novcem i reputacijom? Je li to život koji sam želeo?

U tom mom bolu i konfuziji, supruga i ja smo primili jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana 2009. godine. Čitajući Božje reči i živeći život crkve, shvatio sam da se Bog ovaplotio u poslednjim danima da bi izražavao istine i obavljao delo suda i pročišćenja ljudi i da samo oni koji prihvate Njegov sud i pročišćenje mogu da budu odvedeni na dobro odredište. Supruga i ja smo se brzo uverili u Božje delo poslednjih dana. Čitao sam Božje reči revnosno svakog dana uživajući u zalivanju Božjih reči. Srce mi je bilo ispunjeno mirom i radošću. U to vreme sam se pitao: „Sve što sam ranije želeo bilo je da se obogatim i da živim srećno, ali nakon što sam zaradio novac, zašto sam se osećao isprazno i u bolovima, umesto da budem srećan?“ Pročitao sam odlomak sa rečima Svemogućeg Boga, koji mi je razrešio zbunjenost. Svemogući Bog kaže: „U tvom srcu postoji ogromna tajna, koje nikada nisi bio svestan jer si živeo u svetu bez svetlosti. Tvoje je srce i tvoj duh oteo zlikovac. Oči su ti tamom zaklonjene i ne vidiš ni sunce na nebu ni tu svetlucavu zvezdu u noći. Tvoje su uši zapušile obmanjive reči i ne čuješ ni gromoglasan glas Jahvea ni šum vode koja teče s trona. Izgubio si sve što ti s pravom pripada, sve što ti je Svemogući podario. Ušao si u beskrajno more nevolja, bez snage da se spaseš, bez nade da preživiš i sve što radiš je borba i jurnjava… Od tog trenutka pa nadalje bio si osuđen da te zlikovac unesreći daleko od blagoslova Svemogućeg, van domašaja opskrbi Svemogućeg, hodajući putem bez povratka. (…) Nemaš pojma odakle si došao, zašto si rođen ni zašto ćeš umreti. Gledaš na Svemogućeg kao na stranca – ne znaš Njegovo poreklo, a još manje znaš šta je sve On za tebe učinio. Sve što dolazi od Njega postalo ti je mrsko – niti to ceniš niti mu znaš vrednost. Hodaš zajedno sa zlikovcem, počev od dana kada si primio opskrbu Svemogućeg. Izdržao si hiljade godina bura i oluja sa zlikovcem, i stojiš zajedno s njim protiv Boga koji je bio izvor tvog života. Ne znaš ništa o pokajanju, a još manje znaš da si došao na rub propasti. Zaboravio si da te je zlikovac zaveo i unesrećio, zaboravio si svoje početke. Tako te je zlikovac unesrećivao na svakom koraku sve do današnjeg dana. Tvoje srce i tvoj duh otupeli su i truli. Prestao si da se žališ na tegobe u svetu ljudi. Više ne veruješ da je svet nepravedan. Još te manje zanima da li Svemogući postoji. To je stoga jer zlikovca odavno smatraš svojim pravim ocem i ne možeš od njega da se odvojiš. To je tajna u tvom srcu“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uzdasi Svemogućeg“). Bog je stvorio čoveka i ranije smo živeli pod Njegovom brigom i zaštitom. Ali zbog Sotoninog navođenja na stranputicu i iskvarenosti, čovek je izdao Boga i skrenuo s Njegovog puta i nije shvatio vrednost i značenje života, pa je krenuo Sotoninim putem zla u potrazi za bogatstvom, reputacijom i ovozemaljskim zadovoljstvima, zlostavljan od strane Sotone. I ja sam pao pod uticaj Sotone. Želeo sam samo da se obogatim i da živim na visokoj nozi, a u potrazi za većom zaradom, u potpunosti sam zanemario svoje telo. Čak i kad sam zbog bolesti trpeo nepodnošljiv bol, ne bih propustio nijednu priliku da zaradim novac. Živeo sam isprazan, bolan život, sve zahvaljujući Sotoninim trikovima i lošem uticaju. Bog se ponovo ovaplotio u poslednjim danima da bi izrazio istine, spasao čoveka od Sotoninog uticaja, omogućio mu da pobegne od Sotonine iskvarenosti i lošeg uticaja i poveo ga na dobro odredište. Zahvaljujući Božjem spasenju i Njegovoj milosti prema meni, imao sam sreće da mogu da dočekam povratak Gospoda i da čujem glas Stvoritelja. Nakon toga, polako sam se oslobađao poslovnih obaveza i provodio više vremena odlazeći na okupljanja i čitajući Božje reči. Postepeno sam počeo da shvatam neke istine. Izražavanje istina od strane Svemogućeg Boga u poslednjim danima i Njegovo obavljanje dela suda poslednja je faza Božjeg plana upravljanja od 6000 godina i oni koji ne prihvate Božji sud u poslednjim danima i ne budu pročišćeni, na kraju će nestati u katastrofama i biće kažnjeni. Ali bilo je oko mene još uvek puno onih koji nisu dotad čuli Božji glas i nisu dočekali povratak Gospoda. To me je zaista brinulo. Kad sam video druge da propovedaju jevanđelje i svedoče o Bogu dok sam ja rešavao poslovne zavrzlame i nisam obavljao dužnost, osećao sam da izneveravam Boga, ali nisam znao šta da radim. Zato sam sa svojim razmišljanjima i problemima stao pred Boga u molitvi i zamolio ga da mi ukaže na pravi put u toj situaciji.

Nakon molitve, pročitao sam odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i na gubitku, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ko može znati u kojoj se meri zabrinuto nadaju i kako čeznu, dan i noć, za ovim? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji se nikada nisu odmorili i dugo su tako bili sputani nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada se sve uzme u obzir, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?“). Iz Božjih reči sam osetio Njegovu volju za hitnim delovanjem. Božje delo spasavanja čovečanstva će se završiti vrlo brzo, ali još uvek ima puno onih koji nisu čuli Njegov glas niti su dočekali Njegovo pojavljivanje i koji još uvek pate u tami, posebno oni koji mnogo godina veruju u Gospoda. Oni se nadaju pojavi i delu Gospoda Isusa da ih spase iz tame, ali pošto ih sveštenici i starešine obmanjuju, još uvek nisu dočekali povratak Gospoda i njima je očajnički potreban neko da im svedoči o Božjem delu poslednjih dana i da ih povede pred Boga da prihvate Njegovo spasenje. Kao stvoreno biće, moram imati razum i savest, moram poslušati Božju volju da se odužim za Njegovu ljubav i moram da dovedem još ljudi pred Njega da prihvate Njegovo spasenje. To je najpravedniji zadatak i moja nesumnjiva dužnost i obaveza. Suočen s Božjom voljom i zahtevima, znao sam da ako ostanem ravnodušan i ne budem u stanju da se odužim za Božju ljubav, to bi značilo istinsko nemanje savesti i razuma i ne bih bio vredan toga da se nazovem ljudskim bićem. Shvatio sam težinu svoje obaveze i želeo sam hitno da počnem da propovedam jevanđelje. Zato sam razgovarao sa suprugom da predam kompaniju kako bih imao više vremena i energije za traganje za istinom i obavljanje dužnosti. Rekla mi je: „Toliko smo uživali u Božjoj blagodati i blagoslovima ovih godina. Treba da damo sve od sebe da širimo jevanđelje carstva. Ako ne preduzmemo nešto i delamo sa Bogom da Mu uzvratimo ljlubav kroz dužnost, onda Ga istinski izneveravamo i naša savest to neće podneti.“ Reči moje supruge potvrdile su moju odluku da napustim kompaniju. Ali kad sam se vratio u kompaniju i video radnike kako užurbano pakuju i isporučuju robu, u meni se iznenada pojavio osećaj gubitka prema kompaniji koju sam izgradio sa svoje dve ruke. Nije bilo lako stići dovde i steći sav taj kapital, pa sam počeo da se premišljam da li da sve predam nekom drugom. Pomislio sam na godine kad sam vozio rikšu, radio fizičke poslove, bio tretiran kao marva, a i na to kako sam nakon svih tih godina napornog rada sada imao sopstvenu kompaniju, izgradio veliku bazu klijenata i sebi obezbedio stabilan prihod. Ako bih zaista napustio kompaniju, zar ne bih izgubio i sav izvor prihoda i ubrzo trošio ušteđevinu dok ne ostanem bez ičega? Zar ću na kraju živeti u patnji kao i ranije? Ne samo da me ne bi poštovali, već bi me gledali sa omalovažavanjem. Ali zbog posla i zarađivanja novca, nije mi ostajalo nimalo vremena za obavljanje dužnosti i nisam mogao da se smirim pred Bogom. Kako je onda trebalo da steknem istinu ako mi je vera takva? Kasnije sam smislio rešenje. Sklopiću ugovor sa dva menadžera da se bave administracijom i upravljanjem kako bi kompanija i dalje pripadala meni. Na taj način, nakon što se oduzmu njihove upravljačke dividende, ja bih i dalje zarađivao 1,6 miliona juana godišnje. Tako bih imao stabilan prihod i vreme da obavljam dužnost. Ubio bih dve muve jednim udarcem, zar ne? Ali sam se posle zabrinuo da će se oni udružiti protiv mene. Tada ne samo da ne bih imao prihod, već bih mogao da ostanem i bez početne vrednosti kompanije. Zar to ne bi bilo dodavanje soli na moje rane? S tom pomišlju, i dalje nisam mogao da predam kompaniju nekom drugom.

Izneo sam svoj problem o prenosu kompanije pred Boga u molitvi: „Bože, želim da dobro obavljam svoju dužnost da bih se odužio za Tvoju ljubav, ali se plašim da ne ostanem bez imetka ako predam kompaniju nekom drugom. Nalazim se između čekića i nakovnja i ne znam šta da radim. Molim Te, povedi me da nađem put primene.“ Nakon toga sam pročitao odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini bi jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što se vaša srca toliko opiru smekšavanju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? Hoćete li se pokoriti Mojim rečima ili ćete prema njima osećati odbojnost?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“). Osećao sam se kao da sam licem u lice s Bogom i da me On iskreno pita da li bih izabrao bogatstvo ili istinu. Bog je polagao nade u moj odgovor, ali sam ja izabrao bogatstvo. Pomisao na to ispunila me je krivicom. Pomislio sam na neku braću i sestre. Nakon što su shvatili Božju volju, bili su u stanju da odustanu od svega da bi sledili Boga, obavljali dužnost, i širili Božje jevanđelje carstva. Ali, kad sam ja u pitanju, moja vera svodila se na okupljanja i čitanje Božjih reči. Nisam obavljao dužnost stvorenog bića i osećao sam da sam lišen savesti i razuma. Nisam želeo da zaostajem u dužnosti, ali nisam hteo ni da ostanem bez izvora prihoda. Bio sam onakav kako Bog otkriva: „oni u sredini bi jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu.“ Prosto sam tražio hleb da utolim glad, stoga nisam mogao da zadobijem istinu. Na kraju ću završiti tako što će me Bog eliminisati. Pomislio sam na Lotovu ženu prilikom bekstva iz Sodome. Pretvorena je u stub soli jer nije mogla da ostavi bogatstvo i okrenula se i tako postala simbol srama. Po čemu sam se ja uopšte razlikovao od nje? Setio sam se da je Gospod Isus rekao: „Niko ko se primi pluga, pa se okreće natrag, nije prikladan za Carstvo Božije“ (Luka 9:62). Bog mi je dao da posedujem bezbroj stvari, hranio me je i oblačio, a ja sam još uvek jurio za bogatstvom i nisam obavljao dužnost. Bio sam kao zmija koja pokušava da pojede slona. Nikad nisam bio zadovoljan! Bio sam voljan da se borim i život dam za bogatstvo, ali nisam bio voljan da se ičeg odreknem radi istine. Bio sam zaista nedostojan Božjeg carstva. Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari. Nemojte više sumnjati i nemojte bežati od onoga što je sasvim izvesno!“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Svaka Božja reč pobudila je moja najdublja osećanja i navela me da se zapitam da li je važniji život ili bogatstvo. U poslednjim danima, Bog se ovaplotio da iskaže istine i obavi delo suda. To je za mene bila dobra prilika da obavljam dužnost, steknem istinu i da me Bog usavrši. Kada bih propustio tu priliku, kajao bih se doveka. Kad dođu velike katastrofe, od kakve će koristi biti išta što posedujem? Zar neću svejedno umreti? Tada sam ponovo pred Boga u molitvi izneo problem predaje kompanije drugima i odlučio da predam kompaniju, moleći Boga da mi otvori put.

Moj tast se razbesneo kad je saznao da predajem kompaniju drugima. Namrštio se i rekao mi: „Hoćeš da predaš drugima kompaniju za koju si tako naporno radio? Neto prihod kompanije bio je veći od 2 miliona juana godišnje. Neću dozvoliti da je tek tako prepustiš!“ Njegove reči su me prilično potresle. Posao je bio prevazišao moja očekivanja i posebno smo dobro poslovali ove godine i nije se moglo pretpostaviti koliki bi uspeh još mogao da se postigne. Kada bih tek tako prepustio posao, a mi završili tako što ćemo trošiti sopstvenu ušteđevinu, ko bi nas od prijatelja i dalje cenio? Razmišljao sam o tome da predam zaduženja, a da zadržim neke akcije kako bismo i dalje imali prihode od dividende svake godine. Izneo sam supruzi ovaj predlog i ona mi je rekla: „Ja sam za to da odustaneš od svega kako ne bi razmišljao o akcijama. Tada bi imao energije da tragaš za istinom i ne bi zaostajao u dužnosti. Kad naiđu katastrofe, nikakva svota novca nas ne može spasiti. To mora da ti bude jasno.“ Još je rekla: „Najvažnije nam je sada da provodimo više vremena u traganju za istinom. Sticanje istine i pripremanje dobrih dela je važnije od materijalnog bogatstva.“ Moja deca su na isti način podržala taj stav i rekli su da treba da predam kompaniju drugima. Razmišljao sam o tome nekoliko dana. Izneo sam ovaj problem pred Boga u molitvi: „Bože! U teoriji znam da Ti odlučuješ o tome da li će neko živeti u bogatstvu ili siromaštvu, ali mi zaista teško pada da se odreknem svog bogatstva. Molim Te, daj mi vere da donesem pravu odluku.“

Nakon toga, pročitao sam odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Svakodnevno se preračunavate kako da od Mene nešto dobijete. Svakodnevno prebrojavate bogatstvo i materijalna dobra koja ste od Mene dobili. Svakoga dana očekujete da vas zaspe još više blagoslova kako biste, u što većoj količini i boljem kvalitetu, mogli da uživate u stvarima u kojima se može uživati. Nisam Ja taj koji je u vašim mislima svakoga trenutka, niti istina koja dolazi od Mene, već su to vaši muž ili žena, sinovi i kćeri, kao i stvari koje jedete i oblačite. Razmišljate o tome kako možete da postignete još veće i značajnije uživanje. Ali čak i kada napunite stomak do granice pucanja, ne ostajete li i dalje leš? Čak i kada se spolja ukrasite tako lepom odećom, niste li i dalje hodajući leš u kome nema života? Dirinčite zbog svog punog stomaka sve dok ne osedite, a ipak za Moje delo niko od vas ne žrtvuje ni vlas sa glave. Stalno ste u pokretu, opterećujući svoje telo i mrcvareći svoj mozak radi sopstvene telesnosti, kao i zbog svojih sinova i kćeri – pa ipak, niko od vas ne pokazuje nimalo brige ili zanimanja za Moje namere. Čemu se to još uvek nadate da ćete dobiti od Mene?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih“). Božje reči su otkrivale moje pravo stanje. Uvek sam bio neodlučan u izboru između bogatstva i dužnosti. Uvek sam sticanje materijalnih dobara stavljao ispred davanja Bogu. Uvideo sam da sam zbunjen u svojoj veri i da se ne predajem iskreno Bogu. Bog dela svim Svojim srcem da bi spasao čovečanstvo, čak i Svoj život daje za nas. A ja Mu se nisam skroz posvetio i nisam razumeo niti uvažavao Njegovu nameru. Za mene je bogatstvo bilo važnije od bilo čega drugog. Uvideo sam da sam bio istinski sebičan! Setio sam se da je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?“ (Matej 16:26). Ma koliko novca zaradio i u kakvom materijalnom bogatstvu uživao i koliko divljenja stekao, ako nisam stekao istinu i izmenio svoju iskvarenu narav, šta je sve to značilo? Zar neću svejedno na kraju nastradati? Nijedna svota novca ne bi mogla da mi spase život niti da mi kupi priliku za spasenje. Setio sam se jednog svetski poznatog preduzetnika koji je imao imovinu u svim zemljama širom sveta, svake sekunde postajući bogatiji, zahvaljujući svojim firmama. Bio je neverovatno bogat, putovao je svetom i uživao u materijalnim zadovoljstvima, ali ma koliko bogatstvo i imovinu stekao, osećao se prazno. Nije uspevao da nađe vrednost i smisao u životu i ubio se tako što je skočio u okean. Što neko više traga za bogatstvom i reputacijom, sve je više duhovno zbunjen i prazan, i na kraju, to uništi čoveka. Pomislio sam kako sam nekad radio non-stop po čitav dan, kao mašina za novac i reputaciju i kako je to rezultiralo bolešću. Nisam mogao da jedem i spavam kako treba i živeo sam sa konstantnim bolom. Bog je došao da obavi delo suda čoveka u poslednjim danima, a ja sam se brinuo da ću završiti u siromaštvu i da će me gledati s omalovažavanjem. Prosto nisam mogao da se odreknem novca. Ma koliko novca zaradio, ako bih na kraju izgubio istinu i priliku za spasenje, od kakvog bi mi značaja taj novac uopšte bio? U poslednjim danima, Bog se ovaplotio da izrazi istine i obavi delo suda. Bog se nada da će još ljudi prići i širiti Njegovo jevanđelje kako bi oni koji čeznu za Njegovim pojavljivanjem čuli Njegov glas i vratili se pred Njega kao Stvoritelja. Štaviše, Bog se nada da ćemo biti pročišćeni i izmenjeni kroz Njegovo delo i da će nas na kraju On spasiti. Ali ja nisam shvatao Božju volju za hitnim delovanjem i držao sam se svog novca. Bio sam tako glup i slep! Trebalo je da odustanem od svega i da se dam Bogu i tragam za istinom. To je ono što je zaista bitno. Ignorisao sam žestoko protivljenje svog tasta i preneo kompaniju na svog brata.

Od tada, nisam uopšte brinuo o upravljanju kompanijom. Teret i pritisak svih tih godina iznenada je nestao. U životu sam uspostavio neki ritam. I polako, nekim čudom, razne bolesti od kojih sam bolovao su iščezle. Bila je to istinska Božja blagodat. Pridružio sam se onima koji su širili jevanđelje i radio sam složno sa ostalima u širenju i svedočenju Božjeg jevanđelja carstva. Ovakav život me je činio tako ispunjenim. U potonjim iskustvima, putem suda i razotkrivanja Božjih reči, jasno sam uvideo uzrok svoje nesposobnosti da se odreknem bogatstva u svojoj veri. Svemogući Bog kaže: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? (…) Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? (…) Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona obmane i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu rđavost? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona čoveka kvari u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona čoveku onemogućava da se odbrani od ove iskvarenosti i čini ga bespomoćnim spram nje. Sotona te primorava da prihvatiš njegove misli, njegova mišljenja i rđave stvari koje iz njega proizilaze u situacijama kad nisi svestan i kad ne znaš šta ti se dešava. Ljudi ove stvari prihvataju bez izuzetka. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni V“). Božje reči su razotkrile kakvo je današnje društvo i moje istinsko stanje. Od detinjstva, sotonski otrovi poput „Svet se vrti oko novca“, „Onaj ko ima novca važniji je od onog ko ga nema“, „Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa da uradiš“ suptilno su uticali na mene i naveli me da cenim novac više od bilo čega drugog. Naveli su me da mislim da je imati novac sve, da ako imaš novca možeš da živiš u materijalnom blagostanju i hodaš uzdignute glave, da svuda gde odeš budeš podržavan, poštovan i hvaljen i da je to uzvišeni život kakav vredi živeti. Mislio sam da me ljudi neće poštovati i da će me zadirkivati ako nemam novca, pa je u mojoj glavi novac bio jedini cilj kojem je vredelo stremiti. U početku sam lupao glavu kako da zaradim novac i privučem klijente, koristeći dodvoravanja i ulepšane neistine, jureći unaokolo kao muva bez glave. To me je umaralo i iscrpljivalo i čak sam oboleo zbog toga. Nisam imao ni dana odmora, što je rezultiralo time da mi se telo raspada. Imao sam svakakve probleme sa stomakom, kao i duž kičme zbog čega sam sve vreme trpeo bolove da nisam mogao ni da jedem ni da spavam čestito. Ali čak i u takvom stanju, ja bih naporno radio da bih zaradio novac. Živeo sam po Sotoninim kodeksima opstanka i postao sam izuzetno sebičan i pohlepan. Postao sam rob novca. Sotona je koristio novac i reputaciju da me u potpunosti iskvari. Uspeo sam da odustanem od kompanije i novca da bih obavljao dužnost, zahvaljujući prosvećenju i vođenju Božjom reči. Istinski sam zahvalan Bogu što me je spasio. Moram da cenim ovu retku priliku i da dobro obavljam dužnost da bih se odužio za Božju ljubav.

Nakon toga, pročitao sam par odlomaka Božjih reči koje su me zaista motivisale. Bog kaže: „Nekome ko je normalan i ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“). „Upravo sada je svaki dan koji proživite ključan i od najveće važnosti za vaše odredište i vašu sudbinu, tako da morate da čuvate sve što danas imate i da cenite svaki minut koji prolazi. Nužno je da izdvojite što više vremena možete da bi priuštili najveće dobitke kako ceo život ne biste proživeli uzalud“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“). Božje reči su mi još jasnije pokazale da to što sam izabrao da odustanem od svoje kompanije, da sledim Boga i obavljam dužnost jeste pravi put u životu i da je to najvredniji i najsmisleniji način življenja. Danas mi je konačno jasno da su vera i dužnost prirodne i prave i da su čovekova životna misija. Najvredniji i najsmisleniji način života je slediti Božju volju, a On će to blagosloviti i ceniti više nego išta drugo. Sada nema mnogo prilika da tragam za istinom u mojoj dužnosti. Moram da cenim svaki dan, da više čitam Božje reči, da propovedam jevanđelje i da naporno radim kako bih se odužio za Božju ljubav i udovoljio Njegovom srcu tokom perioda koji mi je ostao.