Dok je sunce zalazilo na zapadu, u sumrak, vrata male farmerske kuće su bila otvorena, sa belom krpom koja je bila vezana za kvaku, a jedan preostali zrak sunca se prolio preko dvorišnog zida od crvene cigle.

Kovčeg je stajao na sred hodnika. Ispred kovčega su klečali sedmogodišnja devojčica, devetogodišnji dečak i žena od tridesetak godina, seljanka.

„Mama, nesreća nam je zadesila porodicu. Zašto niko od rodbine nije došao da nam pomogne?“ Devojčicin nežni glas je prekinuo tišinu u kući.

„Nakon smrti vašeg oca, ostaćemo samo mi, majka i deca i oslanjaćemo se jedni na druge. Potrošili smo celu ušteđevinu na lečenje vašeg oca. Rodbina nas prezire jer smo siromašni, gledaju nas sa visine. Od sada, vas dvoje ćete morati naporno da radite, ne dajte da vas drugi gledaju s visine. Nadam se da oboje možete imati budućnost koja obećava, da ćete uspeti u životu i promeniti našu sudbinu!“ Majka je obrisala suze, a u očima joj se videla odlučnost, dok je, gledajući svoju decu, iskreno govorila.

Ta sedmogodišnja devojčica je bila An Žan.

Ova scena iz detinjstva se duboko urezala u srce An Žan. Od detinjstva je An Žan znala da mora da bude marljiva; njen životni cilj je bio da teži izvrsnosti i da joj se drugi dive. An Žan je posebno bila vredna u školi, verujući da samo kroz marljivo učenje može imati budućnost koja obećava. Tokom osnovne škole, An Žan je skoro uvek bila među najbolja tri učenika u razredu.

Sa trinaest godina, An Žan je bila sedmi razred kad je komšija podelio jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima sa njenom majkom. Tog dana, An Žan je zajedno sa majkom otišla da gleda video o Božjem početnom stvaranju. Od tog dana, An Žan je znala da je ljude stvorio Bog i da usred neba i zemlje postoji Suveren nad svim stvarima, vodeći čitavo čovečanstvo i brinući o njemu. An Žan je osetila toplinu u sebi – Bog je tako dobar!

Sa petnaest godina, nije imala novca da nastavi školu, pa je An Žan morala da se ispiše i počne da radi. Iako je An Žan znala da je dobro verovati u Boga, smatrala je da je još mlada i da je budućnost pred njom. Nije htela da živi običnim životom bez dostignuća. Ko bi je onda poštovao? Zato je odlučila da vredno radi i zaradi novac, da nađe pristojan i ugledan posao. Ako bi uspela da se ostvari, drugi bi videli kako divno živi i ne bi je više gledali s visine. An Žan je imala mnogo ideja kako da brzo uspe u životu. Zato je samo povremeno dolazila na okupljanja koristeći svoje slobodno vreme.

Jedne večeri kad je An Žan imala sedamnaest godina, sparina u vazduhu još nije bila iščezla. Klik. Tup. Čuo se niz hitrog i efikasnog otvaranja i zatvaranja vrata i usledili su brzi koraci. Rođaka joj se vratila.

„Šta nije u redu? Je l’ se nešto desilo?“ Upitala je An Žan.

„Imam dobre vesti za tebe. Naša škola hitno zapošljava učiteljice. Predstavila sam te rukovodiocu. Ako upadneš, ovaj posao je prestižan i dobra je plata.“ Kad je čula te vesti, An Žan se odmah uzbudila. Od detinjstva se nadala da će jednog dana postati uspešna. Sada je imala tako dobru priliku da postane učiteljica, što se smatralo uglednim zanimanjem. Znala je da zaposleni u školi imaju završen fakultet ili bar višu školu. Bez pomoći rođake, kako bi imala priliku da radi u školi? Kasnije bi mogla da položi ispit da dobije licencu i zvanično postane učiteljica. Tada bi mogla da stekne i slavu i uspeh, zar ne? Kad dođe taj dan, niko je više neće gledati s visine. S ovim mislima, An Žan je pristala bez oklevanja.

Izlazeći iz rođakine kuće, An Žan se uzburkalo u stomaku: U budućnosti, rad u privatnoj školi znači da će tek na dve nedelje imati slobodne dane i sigurno neće moći da ide na okupljanja. Božje delo je pri kraju. Ako joj posao bude uticao na odlazak na okupljanja, to će štetiti njenom životu. Ali ovo je bila prilika da bude uspešna, o čemu je uvek sanjala. An Žan nije želela da je propusti. Kad je dobro razmislila, An Žan je ipak izabrala posao. Utešila je sebe rečima da će sve biti u redu dokle god čita više Božjih reči i odlazi na okupljanja tokom slobodnih dana. Ne bi trebalo da ima prevelikog uticaja.

Kako se približavao kraj letnjeg raspusta, An Žan je uspešno dobila posao i postala učiteljica kao što je uvek želela. An Žan je konačno našla platformu na kojoj će ostvariti svoje snove i bila je veoma uzbuđena, ulažući 110 posto u ovaj posao.

U ranu jesen, škola je primila novu grupu učenika i sve je vrvelo od igre, vike i smeha. An Žan je skupljenih obrva žustro koračala ka školskoj zgradi sa gomilom udžbenika u rukama, misleći: „U ovoj školi je konkurencija između odeljenja izrazito žestoka. Rezultati testova svakog nastavnika postaju glavna tema diskusije među rukovodiocima i direktorima. Ja nemam iskustva sa podučavanjem. Kad sam tek počela da predajem, moja odeljenja su imala najgore rezultate. Ako želim da ih izjednačim sa drugim odeljenjima, moraću još više vremena i truda da uložim.“ An Žan je odlučila: „Moram da im popravim rezultate i da postanem sjajna učiteljica koju će roditelji učenika da hvale.“ Misleći o ovome, An Žan je morala duboko da udahne. Bila je pod velikim pritiskom!

Posle toga je An Žan bila kao navijen sat, ni trenutka se nije opuštala. Prekovremeni rad i ostajanje do kasno postali su svakodnevnica; uveče je pregledala kontrolne i držala dopunsku slabijim učenicima da bi im popravila ocene. Nekoliko meseci kasnije, odeljenja koja je An Žan podučavala su se popela sa poslednjeg mesta na prvo i drugo. Roditelji su je hvalili, a rukovodioci veoma poštovali, što je veoma zadovoljilo taštinu An Žan. Bila je ushićena, hodala visoko podignute glave i osećala je ponos kad je sretala ljude iz svog sela. Verovala je da su se njene teškoće isplatile, ma koliko bilo teško i zamorno.

Međutim, ispod njene blistave spoljašnosti, samo je ona znala beskrajnu gorčinu i patnju koje je prošla.

„Sto puta sam ti rekla da nađeš neki manje zahtevan posao. Pogledaj se, smršala si preko šest kila za samo godinu i po dana, stalno uzimaš lekove i primaš injekcije i radiš do iznemoglosti. Hoćeš da se ubiješ? Kako to veruješ u Boga ako ne možeš ni na okupljanja da dolaziš? Da li na ovaj način možeš da razumeš istinu i budeš spasena?“ An Žanina majka je puna sažaljenja sedela kraj njenog kreveta i grdila je.

„Mama, znam da je ovaj posao prezahtevan i da nemam vremena za okupljanja, ali…“ Pre nego što je stigla da završi, An Žan je počelo da boli grlo.

Njena majka se okrenula i dala An Žan čašu vode. Kad joj je majka otišla, An Žan se osvrnula na proteklu godinu. Otvorena konkurencija i skrivene borbe među kolegama, rad do kasno i pritisak na poslu doveli su do toga da je An Žan počela da pati od nesanice, a kad bi i uspela da zaspi, imala bi noćne more. Imuni sistem joj je posebno oslabio i skoro svakog dana je pila lekove. Svakodnevni pozamašan obim posla, nije ostavljao vremena ni energije An Žan da stane pred Boga. Osetila se kao mašina koja se nikad ne gasi, ne znajući skoro ništa osim posla. Ponekad je mislila: „Treba li da promenim posao? Ako nastavim ovako, to će mnogo uticati na moj život-ulazak. Ali ako dam otkaz, moj životni san da se istaknem će se skroz raspršiti, zar ne? Da li ću ikad više naići na ovakvu priliku?“ Zadivljeni pogledi rodbine i prijatelja i veličanje od strane roditelja učenika i rukovodilaca – An Žan je za svim tim žudela. „Kako kaže izreka,“ mislila je, „’Ljudi moraju imati kičmu da bi se borili za svoje dostojanstvo.’ Ljudi žive da bi se dokazali i zaslužili poštovanje, zar ne? Koja je svrha življenja ako ćeš celog života biti prosečan?“ An Žan je ustala i vratila se za svoj sto, uzimajući olovku da nastavi da pravi plan nastave. Odlučila je: ne može da napusti ovaj posao. Dokle god dobro koristi slobodne dane da jede i pije Božje reči i da odlazi na više okupljanja, biće sve isto.

Tokom Prolećnog festivala 2011, dok je čistila kuću sa majkom, An Žan je odjednom shvatila da ne može da podigne desnu ruku i nije se usuđivala da spusti glavu. Kad je pokušala da spusti glavu, čula je krckanje. An Žan se uplašila i zbunila.

„Ukočeno ti je rame i imaš spondilozu. To su oboljenja karakteristična za tvoju profesiju. Ako ne počneš uskoro sa lečenjem, postaće neizlečivo. Tvoje telo je u posebno lošem stanju; moraš odmah da počneš sa lečenjem,“ savetovao ju je doktor u ambulanti ozbiljnim glasom.

Kad je čula šta je doktor rekao, An Žan se veoma uplašila: „Tek mi je devetnaest. Život mi je tek počeo i još mnogo snova imam da ostvarim. Ako mi se pogoršaju ukočeno rame i spondiloza, kako ću preživeti dane koji su preda mnom? Hoću li i dalje moći normalno da predajem u školi?“ Razmišljajući jedino o tome da će njen san o uspehu da se rasprši, An Žan se osećala baš bezvoljno i imala je potrebu da se žali: „Zašto mi je život tako gorak? Zašto ne mogu da ostvarim svoje želje? Da li mi je suđeno da me celog života gledaju sa visine?“ Nije mogla da zaustavi suze.

Nebo je bilo sivo, kao da će da padne sneg. Hladan vetar je fijukao od čega su se ljudi tresli kao da su u hladnjači.

An Žan se sklupčala na krevetu nezadovoljnog izraza lica. Osećala je kao da nema budućnost i da ni za šta što je radila nema entuzijazma. U svom bolu, mogla je jedino da se obrati Bogu u molitvi: „O Bože, odjednom me je zadesila ozbiljna bolest i bojim se. Ne znam kako da nastavim. Protekle godine sam sve vreme radila i nisam mnogo išla na okupljanja. Znam da to nije u skladu sa Tvojom namerom, ali ne mogu da podnesem da napustim posao. Osećam kao da mi je život gorak i ne znam zašto mi se sve ovo izdešavalo. Želim da me Ti prosvetliš i omogućiš mi da isplivam iz ovog bola.“

U to vreme, bio je zimski raspust i An Žan je provodila vreme ili na okupljanjima ili kod kuće čitajući Božje reči. Posebno je uživala da gleda snimke i filmove o jevanđelju. Kad je videla da su tokom Doba blagodati, mnogi misionari izdaleka putovali u Kinu, napuštajući svoje porodice i supružnike i trpeći razne progone, a opet su neumorno širili jevanđelje i rado se davali za Gospoda, ne žaleći zbog svog izbora, An Žan se osećala veoma nadahnuto. Pomislila je: „Oni su sa takvim žarom verovali u Gospoda Isusa, a danas sam ja prihvatila treću etapu Božjeg dela, dočekujući povratak Gospoda Isusa. Ja sam čula više Božjih reči i razumela više istina i tajni nego oni. Uživala sam toliko zalivanja i opskrbe iz Božjih reči, pa bi još više trebalo da širim jevanđelje i da svedočim o Bogu.“ An Žan se setila mnoge braće i sestara oko sebe koji su napustili brak i posao, aktivno obavljajući dužnosti u crkvi i uzvraćajući Božju ljubav. Već nekoliko godina veruje u Boga, uživa u Njegovoj blagodati, ali umesto da obavlja svoje dužnosti, nije mogla čak ni da dolazi redovno na okupljanja. Pitala se da li zaista veruje u Boga. Prisećajući se sestara sa kojima se nekad okupljala, koje su sada obavljale dužnosti u crkvi, dok je ona sama težila bogatstvu, slavi i uspehu, An Žan se zapitala: „Zašto ne mogu da prestanem da težim bogatstvu, slavi i uspehu?“

Jednog dana, An Žan je pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je svojim poslovima, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. Uzmite, na primer, nebo i zemlju i sva stvorenja koja je Bog stvorio da služe čoveku: mesec, sunce i zvezde koje je On napravio za čoveka, životinje i biljke, proleće, leto, jesen i zimu i tako dalje – sve je to napravljeno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“). An Žan je shvatila da je sudbina čoveka u Božjim rukama, a nije predmet ličnih pobuda. Shvatila je da je ona samo beznačajno stvoreno biće i nije mogla da kontroliše kroz kakva iskustva će proći u životu. Međutim, uvek je htela da radi stvari na svoj način i nije se pokorila Božjoj suverenosti i uređenjima. Mislila je da je njen život gorak jer se razbolela i nije mogla da nastavi sa poslom niti da se istakne. Zar nije to bilo protestvovanje protiv Boga? Razmišljajući o protekloj godini, An Žan je shvatila da je zbog njene usredsređenosti na posao, njen odnos sa Bogom postao hladan. Da nije bilo njene bolesti, i dalje bi bila tvrdoglavo usredsređena na posao i zaradu, bez vremena i energije da dođe pred Boga. Sada, uprkos telesnoj patnji, mogla je da se umiri i provodi vreme čitajući Božje reči, što je bila dobra stvar. An Žan je bila rada da se pokori i traži Božju nameru.

Kako je zimsko sunce izlazilo, njegova toplota je bila posebno primamljiva. Sunčeva svetlost je ispunjavala svaki ćošak dvorišta, obasipajući njeno telo toplotom.

An Žan je sedela u dvorištu, zavaljena u svoju stolicu i tiho čitala Božje reči: „Ovo je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad razvrstavam sva stvorenja, smeštajući svako od njih u odgovarajuću grupu, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i delotvornije. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće prikloniš Mom celokupnom delu i da, osim toga, jasno uočiš i uveriš se u sav posao koji sam obavio u tebi i da svu svoju snagu uložiš u Moje delovanje ne bi li ono postalo delotvornije. To je ono što moraš da razumeš. Kloni se međusobnih sukoba, tražeći sebi odstupnicu i žudeći za telesnom utehom, jer bi time samo odložio dovršetak Mog dela i odložio svoju divnu budućnost. Ne samo da te to ne bi zaštitilo, već bi ti donelo propast. Zar to ne bi bilo nesmotreno sa tvoje strane? Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas trpiš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred velikog sudnjeg dana“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja“). Razmišljajući o Božjim rečima, An Žan je postepeno shvatila da je od detinjstva uvek težila izuzetnosti, želeći da svoju sudbinu uzme u svoje ruke. Uvek je smatrala da čovek treba da postane neko i nešto i zadobije divljenje drugih; u suprotnom, život bi bio besmislen. Koja je poenta života ako ostaneš u nižoj klasi? U njenom stremljenju ka izuzetnosti i slavi, An Žan je vredno radila da zaradi novac, a nakon prihvatanja Božjeg dela u poslednjim danima, iako je znala da ova etapa dela ima za cilj da pročisti i preobrazi ljude, da je to poslednja etapa Božjeg dela i da ova etapa dela dolazi jednom u životu, pa ako je propusti izgubiće priliku da bude spasena, a opet se udaljila od Boga kako bi težila bogatstvu, slavi i uspehu i smatrala je životnom vrednošću ispunjenje ideala i želja i stremljenje ka izuzetnosti. Za ovo je neumorno radila, gorkom borbom u vrtlogu slave, uspeha i bogatstva, što je na kraju dovelo do njene potpune telesne patnje i jakih bolova. Što je najvažnije, udaljila se od Boga i izdala Ga da bi se istakla i zarad ove takozvane perspektive, odlagala je prilike da se okuplja sa drugima i da zadobije istinu. Zar ovo nije baš kao u Božjim rečima: „Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost“? Težnja ka bogatstvu, slavi i uspehu ne vodi do dobrih izgleda; zapravo šteti čoveku i uništava ga! An Žan je shvatila da iako joj je ova bolest izazvala nešto bola, takođe je zaustavila njenu težnju slavi i uspehu. Spolja gledano, ova bolest je raspršila njene snove, ali ju je na skriven način zaštitila. Kroz ovu bolest, An Žan je mogla da dođe pred Boga, da razmisli o svom putu i zaista promatra svoj život – šta je važnije, težnja istini i životu ili slavi i uspehu? U tom trenutku, An Žan je shvatila, razmišljajući o rečima iz Biblije: „Posmatrao sam sva dela koja se čine pod kapom nebeskom – i gle – sve je prolazno i jurenje vetra!“ (Knjiga propovednikova 1:14). „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?“ (Matej 16:26). Bogatstvo, slava i uspeh mogu doneti privremeni užitak i da stvore ugled i poštovanje drugih, ali ako to znači gubitak prilike za zadobijanjem istine i spasenja, to je kao da se žrtvuje život. Kakav je smisao u tome?

An Žan je nastavila da čita Božje reči: „Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran ili počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uzdasi Svemogućeg“). Videvši kako Božje reči neprestano pozivaju čovečanstvo, An Žan je bila duboko ganuta i suze su joj zamaglile vid. Uzdahnula je u sebi: „Dakle, Bog je oduvek čekao da se vratim, nikad nije odustao od mog spasenja.“ An Žan je shvatila da je odavno čula Božji glas i da je pročitala mnoge Božje reči. Znala je da se Bog, u poslednjim danima, ovaplotio da lično spase čovečanstvo – ovo je veoma retka prilika. Ali ona je bila previše nepopustljiva i otupela u srcu, usredsređujući svoje misli, energiju i vreme da radi za novac, težeći da zadobije poštovanje drugih i stremeći ka uzdizanju sebe. Da je nastavila ovim putem, samo bi se izmorila i postala bi žrtva slave i uspeha, bez mogućnosti da osigura dobre izglede, što bi je na kraju upropastilo. U tom trenutku, An Žan je bila duboko ganuta, očiju punih suza. Prepoznala je da je sve što joj je Bog dao bilo ljubav i spasenje, a ona je odgovorila odbijanjem, izbegavanjem i otporom. Osećala je da duguje Bogu. U tišini je rešila da iskreno jede i pije Božje reči i da učestvuje u okupljanjima i da nikad više ne potone u potištenost i degradaciju.

Onda je odgledala video sa Božjim rečima: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Na ovom svetu, čovek nosi đavolju odeću, jede hranu koja dolazi od đavola, radi i služi pod đavoljom palicom i biva potpuno zgažen u njegovoj prljavštini. Ako ne možeš da dokučiš smisao života niti dobijaš istiniti put, kakav je onda značaj ovakvog života? Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (2)“). Slušajući Božje reči, An Žan je pronašla ispravan cilj u životu, osećajući se naročito oslobođeno i smireno. Razmišljala je o svim onim godinama kad je živela za slavu i uspeh, izazivajući sebi strašnu patnju u želji da se istakne, opterećena stresom, bolom i gorčinom, zbog čega bi se na kraju suočila sa uništenjem na strani Sotone. Sve je to bilo zbog načina života u skladu sa pogrešnim pogledom na život. Sada je An Žan razumela da su bogatstvo, status, slava i dobici isprazne stvari. Za stvoreno biće, posvetiti svoj život Bogu, težiti istini i spoznati Boga, najsmislenije je postojanje. Ako bi mogla da iskreno teži istini tokom Božjeg dela, odbacujući svoju iskvarenu narav, mogla bi na kraju da postane neko koga Bog odobrava. Čak i ako ne bi imala priznanje ljudi u svom životu, odobravanje od strane Boga bila bi najveća čast. Razmišljajući o mnogim braćama i sestrama, od kojih su neki završili fakultete, neki vodili porodične poslove, koji su mogli da napuste svoju slavu i uspeh da bi obavljali dužnosti, čega onda to ona, obična učiteljica, nije mogla da se odrekne? An Žan je zatvorila knjigu Božjih reči, kleknula i molila se: „Bože, bila sam buntovnik, živela zarad težnje ka bogatstvu, slavi i uspehu, nevoljna da dođem pred Tebe. Danas sam se probudila i shvatila da nije vredno žrtvovati život zarad slave, uspeha i bogatstva. Bože, hvala Ti što nikad nisi digao ruke od mog spasenja, što si oduvek čekao moj povratak. Od sad nadalje sam spremna da se usredsredim da jedem i pijem Tvoje reči, da više učestvujem u okupljanjima i obavljam dužnosti. Ne želim da me Sotona više pravi budalom i povređuje.“ Posle molitve, An Žan je imala osećaj sigurnosti u srcu. Tokom narednih dana, svakodnevno je marljivo jela i pila Božje reči i išla na više okupljanja.

Ubrzo nakon Prolećnog festivala, jedan drug iz škole s kojim je izgubila kontakt, iznenada je pozvao i ponudio da radi u gradskom programu za dopunsku nastavu, gde bi podučavala učenike samo tokom pauza za obroke. Iako je ovaj posao bio slabije plaćen i nije donosio priznanje i divljenje drugih, An Žan je bila oduševljena što će imati više vremena da jede i pije Božje reči i da obavlja dužnosti.

Jednog nedeljnog jutra, dok je An Žan išla kući, drugi su užurbano hodali tamo-amo na putu, a ona je usporila korak, misli su joj lutale – juče ju je rođaka zvala telefonom, terajući je da se vrati na posao u školi; rodbina ju je takođe terala. An Žan je razmišljala: zdravlje joj se popravilo i još je bila mlada – zašto da ne pokuša opet? Kad bi se vratila u školu, usledilo bi poštovanje i divljenje drugih.

Duvao je povetarac, a An Žan se prisetila gorkih dana u školi. Konačno je sada uspela da odstupi i mogla je normalno da ide na okupljanja, da jede i pije Božje reči i obavlja dužnost. Kad bi se vratila na posao u školi, zar ne bi to donelo nepotrebne teškoće?

Razmišljajući o ovome, An Žan je uzela telefon, poslala rođaki poruku i ljubazno je odbila.

Bip! Uz zvuk sirene, auto je stao ispred An Žan. Zgrabila je torbu i zaputila se ka obavljanju svojih dužnosti.

Sedeći u autu kraj prozora, An Žan se prisećala svog putovanja, od nekog ko je duboko upleten u novac, slavu i uspeh, postala je član koji obavlja dužnosti u Božjoj kući. Zaista, Bog je vodio svaki korak i svaki je bio ispunjen tolikom Božjom ljubavlju i spasenjem. Da nije bilo Božjih reči da je opskrbe prosvećenjem i vođstvom, An Žan bi i dalje bila zarobljena u vrtlogu stremljenja ka slavi, uspehu i statusu. An Žan je u svom srcu tiho zahvalila Bogu, spremna da ceni samo ovo dragoceno vreme koje je sad imala, da iskreno teži istini i da ispunjava dužnosti da ugodi Božjem srcu.