Kad sam bila mlađa, moja porodica je bila vrlo siromašna. Naši rođaci i komšije su nas gledali s omalovažavanjem i komšijska deca se nisu igrala sa mnom. Sećam se da sam jednom razdragano izašla da vidim da li komšijina ćerka želi da se igra, ali kad sam bila blizu ulaza u njenu kuću, ona je iznenada zatvorila vrata. Ta scena mi se urezala u sećanje iz detinjstva kao pečat. To mi je u velikoj meri ubilo samopouzdanje. Kad sam krenula u školu, moji drugovi iz razreda i nastavnici su me takođe gledali s omalovažavanjem. Kad sam videla da deca iz drugih porodica imaju lepe rančeve i pernice i lepu odeću, znajući da ja nemam ništa od toga, razmišljala sam svakog dana kako bi bilo sjajno kad bi moja porodica imala isto toliko novca kao druge porodice. Tad me ljudi ne bi gledali s omalovažavanjem. Kad mi je bilo 10 godina, moja porodica je bila u velikim dugovima zbog saobraćajne nesreće i moj otac je otišao kod rođaka da pozajmi novac. Pošto smo bili siromašni, nisu se usudili da nam ga pozajme. Nakon toga, moj otac je postao toliko potišten da je često uzdisao u očaju i često mi govorio: „Naši rođaci i komšije gledaju na nas s omalovažavanjem jer nemamo novca. Kad porasteš, moraš da doneseš čast porodičnom imenu; tek kad zaradiš više novca, ljudi će imati visoko mišljenje o tebi.“ Odlučila sam da zaradim puno novca kad odrastem, da vodim raskošan život, da se oslobodim etikete „siromašne osobe“ jednom zauvek i da me primete svi oni koji su nekad gledali na mene s omalovažavanjem.

Oko 1996. godine, moj otac je počeo da radi kao posrednik u kompaniji koja se bavi špedicijom. Nekoliko godina kasnije, naš porodični posao je počeo da cveta sve više. Ne samo da smo otplatili svoje dugove, već smo kupili i kamion za špediciju i nabavili telefone i mobilne uređaje. Kad je naša porodica stekla novac, rođaci i susedi koji su nas ranije gledali s omalovažavanjem, počeli su da nas posećuju. Gde god smo išli, drugi su imali visoko mišljenje o nama. Konačno sam mogla da hodam visoko uzdignute glave. To mi je još više utemeljilo ubeđenje da za život na ovom svetu čovek mora da zaradi više novca. Samo kad neko ima novac u rukama, ljudi će ga poštovati. Iz onog što sam viđala i slušala oko sebe, postepeno sam naučila kako se vode poslovi. Godine 1999, baš kad sam se pripremala da svu svoju energiju uložim u posao, desilo mi se Božje spasenje poslednjih dana. U početku, bila sam puna elana u svojoj veri u Boga. Videla sam da mnogi ljudi još uvek nisu došli pred Boga i zato sam se pridružila redu onih koji šire jevanđelje. Nakon toga sam često odlazila da širim jevanđelje, što je uticalo na porodični posao. Porodica je počela da mi prebacuje govoreći: „Zašto veruješ u Boga tako mlada? Ako nastaviš da jurcaš unaokolo, nećemo ti dati da trošiš novac.“ Pomislila sam: „Ako nemam novca, zar neću morati da trpim diskriminaciju kao kad sam bila mlada?“ Na kraju nisam uspela da se oduprem iskušenju i odustala sam od obavljanja dužnosti i tek povremeno sam prisustvovala okupljanjima. Kasnije, kad je obim posla porastao, srce mi se još više udaljilo od Boga. Otac mi je predao upravljanje celim preduzećem i imala sam sopstvenu karijeru još u svojim ranim dvadesetim. U to vreme, bila sam izuzetno srećna. Kako bih zaradila još više novca i postala žena sa uspešnom karijerom, razbijala sam glavu svakog dana kako da stupim u kontakt sa različitim dobavljačima robe. I danju i noću, telefon je toliko zvonio da nisam mogla da odgovorim na svaki poziv. Kad sam bila žedna, nisam stizala da pijem vodu, a kad bih promukla, nisam želela da se odmorim. Uz taj naporan rad, konačno sam uštedela blizu 100.000 juana. Iako sam patila više od prosečne osobe tokom tih nekoliko godina, bilo je vredno toga kad sam videla kako mi se novčanik postepeno puni.

Kasnije sam videla da su mnogi klijenti koji su dolazili kod mene kući da razgovaramo o poslu vozili automobile i živeli na visokoj nozi dok sam ja iznajmljivala staru dvosobnu kuću koja gleda na ulicu. Osećala sam se manje vrednom u poređenju sa tim bogatašima. Rekla sam sebi: „Ovako neće ići. Moram da nastavim da radim naporno i da težim tome da jednog dana vozim auto, živim u stanu u soliteru i da imam sopstvenu firmu.“ Da bih ostvarila svoju želju što je pre moguće, počela sam da radim još više nego ranije. Tih godina, jedva da sam jednu noć čestito prespavala i često sam bila u stanju krajnje iscrpljenosti. I dalje sam bila mlada kad sam počela da patim od tenzionih glavobolja. Kad sam imala te glavobolje, kao da me je ubadala gomila igala. Osim toga, često sam imala mučnine i povraćala zbog zračenja od kompjutera i telefona. Da bih ublažila bol, noktima sam štipala kožu na glavi ili bih udarala glavom o zid, ali te metode nisu nimalo umanjivale bol. Kad je glavobolja bila nepodnošljiva, razmišljala sam da odem u bolnicu na pregled, ali sam videla sve te novčanice od 100 juana kako mi se slivaju u novčanik i nisam mogla da nateram sebe da to uradim. „Zaboravi“, pomislila bih, „prilike da se zaradi novac su danas retke. Treba da iskoristim ovu priliku i zaradim još novca dok sam još mlada“. Nekoliko godina kasnije, kupili smo auto i kuću i registrovali smo firmu za kontejnerizaciju. Kad god bih se odvezla svojim autom do druge firme da razgovaramo o poslu, šefovi su zurili u mene s odobravanjem i hvalili to što tako mlada imam sopstvenu karijeru govoreći da sam izuzetno sposobna. Mnogi klijenti su me često nazivali „menadžerkom“ kad bi me videli, a prijatelji su me hvalili što sam uspešna žena. Tokom praznika, kad smo porodično išli u našu kuću na selu, mnoge komšije su dolazile da nas vide i govorili da su roditelji mog muža srećnici što imaju tako sposobnu snahu. Čuvši te reči hvale, bila sam vrlo zadovoljna sobom. Tokom tih nekoliko godina, svakog dana sam razmišljala o tome kako da zaradim više novca i sve više sam postajala ravnodušna prema veri u Boga. Ponekad, kad nisam prisustvovala nekom okupljanju, sestre bi došle da me traže. Ali ja nisam bila mentalno sposobna da slušam njihovu besedu. Ponekad, i kad bih otišla na okupljanje, i dalje bih razmišljala o poslu sve vreme. U to vreme, iako sam bila izuzetno zauzeta svakog dana, posao nije išao tako glatko kako sam zamišljala. Saobraćajne nesreće su se dešavale jedna za drugom i mnogi klijenti su kasnili sa svojim uplatama za špediciju. Tokom tih nekoliko godina izgubila sam više od nekoliko stotina hiljada juana. Da bismo povratili izgubljeni novac, uložila sam još više vremena i energije nego ranije. Sa prevelikim obimom posla svakog dana, telo mi je bilo potpuno iscrpljeno i glavobolje su postajale sve ozbiljnije. Svakog dana sam osećala da bi mi bilo bolje da sam mrtva. Još od kako smo počeli da zarađujemo novac, moj muž je svakog dana izlazio u potrazi za zadovoljstvima i ostajao je van kuće po čitavu noć. Čak se i kockao i razbacivao se sa mnogo novca. Svakog dana smo se svađali zbog toga i lice mi je često bilo crveno od suza. Osećala sam da je život isuviše bolan. Osećala sam se izuzetno bespomoćno i bila sam vrlo zbunjena. Već sam bila ostvarila svoj san. Imala sam auto, kuću i kompaniju. Ali, zašto se nisam osećala bar malo srećno? Šta se, zaboga, događalo? Kad sam bila u bolovima i bespomoćna, pomislila sam na knjigu Božjih reči koju sam ranije ostavila u kancelariji. Otvorila sam poglavlje „Uzdasi Svemogućeg“ i počela da čitam. U to vreme sam u tišini sedela u kancelariji i čitala sam to poglavlje više puta ispočetka. Kad sam pročitala poslednji odlomak, Božje reči su me dirnule u srce. Bog kaže: „Ljudski rod, koji je odlutao od života koji pruža Svemogući, ne zna svrhu postojanja, ali se ipak boji smrti. Bez pomoći je i podrške, ali i dalje nerado zatvara oči i čeliči se kako bi se provukao u neplemenitom životu u ovom svetu, poput vreća mesa bez osećaja za sopstvene duše. Živiš na taj način, bez nade, kao i drugi, bez cilja. Samo će Onaj Sveti iz predanja spasiti ljude koji, kukajući usred stradanja, očajnički čeznu za Njegovim dolaskom. Do sada, takvo se verovanje nije ostvarilo kod onih kojima nedostaje svesnost. Ipak, ljudi i dalje za tim tako žude. Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran ili počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uzdasi Svemogućeg“). Kad sam pročitala reči „čekajući na odziv bez odgovora“, moje srce, koje je pre toga bilo uspavano, odjednom se probudilo. Počela sam da razmišljam: „Ko može da čeka na odziv bez odgovora? Samo Bog! Samo Bog uvek tiho stoji uz ljude.“ Kao brižna majka, Božje reči su utešile moju ranjenu dušu i nisam mogla da zaustavim suze. U tom trenutku, osetila sam da mi je srce vrlo blisko Bogu. Tokom svih tih godina verovanja u Boga, nikad nisam ozbiljno čitala Božje reči i mozak mi je uvek bio ispunjen razmišljanjima o tome kako mogu da zaradim još novca i da navedem ljude da imaju visoko mišljenje o meni. Svakog dana, upravljala sam preduzećem, jedva se krećući potpuno iscrpljena. Na kraju sam stekla obilje materijalnih zadovoljstava i poštovanje drugih, ali ono što mi je to donelo bile su neprestane izdaje mog muža i bolest. Nisam osetila ni trunku sreće. Umesto toga, osećala sam prazninu, bol i bespomoćnost. Uzrok sveg tog bola bilo je udaljavanje i skrivanje od Božje brige i zaštite. Pre deset godina čula sam glas Božji, ali nisam cenila Njegovu blagodat spasenja, nisam pravilno jela i pila Njegove reči niti sam obavljala svoje dužnosti. Bila sam tako buntovna, ali me Bog nije napustio i uvek je stajao uz mene, čekajući da promenim stav. Kad sam bila zbunjena i bespomoćna, Božje reči su odmah utešile moju ranjenu dušu. Kad nisam redovno odlazila na okupljanja i udaljavala se od Boga, On mi je stalno slao sestre da mi pomognu, ali sam ja bila nezahvalna i opirala se. Neprestano sam odbijala da me Bog spase; zaista nisam imala nimalo savesti ni razuma. Što sam više razmišljala, sve sam se više kajala i prebacivala sebi. Kroz plač sam se pomolila Bogu: „Bože, grešila sam. Mrzim što ranije nisam pažljivo čitala Tvoje reči i što sam se svim srcem posvetila tome da zaradim novac. Mislila sam da ako imam novca, imaću sve, ali nakon što sam dobila novac i materijalna uživanja, zapravo sam se osećala tako prazno, bolno i bespomoćno. Bože, put koji sam ranije izabrala bio je pogrešan. Od sada želim da stremim ka istini i da ponovo koračam putem vere u Boga.“ Nakon molitve osećala sam se izuzetno smireno i spokojno. U to vreme, bila sam kao usamljeni brod na moru koji je našao luku gde će spustiti sidro, kao bludni sin koji se vratio u naručje majke nakon mnogo godina lutanja. Osetila sam se bezbednom kao nikad dotad. Nakon toga, kad god je bilo vreme za okupljanje, ja bih uvek isplanirala svoje poslove unapred. Postepeno sam uspela da se osećam spokojno kad sam učestvovala u okupljanjima i mogla sam obično da nađem vremena za čitanje Božjih reči i da obavljam svoju dužnost u crkvi. Ali ponekad, kad mi se posao poklapao sa dužnošću, izabrala bih posao i odložila dužnost, suprotno svojoj volji. Zbog toga sam u sebi mnogo patila. Ponekad bih takođe pomislila: „Kada ću uspeti da stavim posao po strani i na miru da obavljam svoju dužnost?“ Kad sam videla da su mnoga braća i sestre u stanju da napuste svoje porodice i odustanu od karijere kako bi širili jevanđelje, to mi je mnogo dirnulo srce. Pomislila sam da smo svi mi ljudska bića, pa ako braća i sestre mogu da ostave po strani svoje brige i daju se Bogu, zašto ja ne mogu to da uradim? Toliko sam se nadala da ću jednog dana moći svim srcem da se predam svojoj dužnosti; kako bi to bilo divno! Neprestano sam tu misao ponavljala Bogu u molitvi, nadajući se da će mi Bog dati više vere i omogućiti mi da dođe dan kad ću biti sposobna da napustim posao i svim srcem se dam Njemu.

Sećam se da su mi tokom leta 2011. godine glavobolje postajale sve ozbiljnije. Zaista nisam mogla više da podnesem i otišla sam u gradsku bolnicu na pregled. Doktor mi je rekao: „Tvoje glavobolje su možda povezane sa poslom kojim se trenutno baviš. Ako želiš da ti bude bolje, najbolje bi bilo da prestaneš da se baviš tim poslom. U suprotnom, stanje će ti biti sve ozbiljnije.“ Čuvši doktorove reči, bilo mi je jasno da mi Bog pruža izlaz. Želela sam da iskoristim tu priliku da saopštim svojoj porodici da više ne mogu da vodim posao, ali sam pomislila kako mi je trebalo 10 godina mukotrpnih napora i rukovođenja da bih uživala u plodovima rada danas. Osim toga, posao je cvetao te godine i ponekad bismo zaradili pet-šest hiljada juana u jednom danu. Ako bih odustala, klijente sa kojima sam bila u kontaktu svih ovih godina preoteli bi drugi u ovoj branši. Na kraju nisam bila u stanju da odolim iskušenju novca i trpela sam, mučena bolešću, kako bih nastavila da radim još nekoliko meseci. Iako sam zaradila puno novca, uopšte nisam bila srećna. Pomislila sam na ono ranije kad sam se molila Bogu i bila voljna da napustim posao i dam Mu se. Ali sam se sada i dalje držala novca i nisam napuštala posao. U sebi sam osećala krivicu. Zato sam se ponovo pomolila Bogu, moleći Ga da mi pomogne da napustim posao i dam Mu se. Jednog dana, videla sam Božje reči koje kažu: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini bi jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što se vaša srca toliko opiru smekšavanju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? Hoćete li se pokoriti Mojim rečima ili ćete prema njima osećati odbojnost?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“). Suočena sa Božjim ispitivanjem, počela sam da razmišljam. Pomislila sam na to kako sam se mnogo puta molila Bogu govoreći da sam voljna da napustim posao i da ću Mu se davati sve vreme. Ali kad sam pogledala svoj dnevni prihod od nekoliko hiljada juana, toliki prihod više nisam želela da napustim. Zar nisam varala Boga? Pomislila sam na to da iako verujem u Boga svih ovih godina, gotovo sve vreme i energiju utrošila sam na bavljenje poslom. Glava mi je bila puna misli o tome kako da zaradim još novca i nikad nisam cenila dužnost koju treba da obavljam. Kad god bi mi se poklopili dužnost i posao, uvek sam birala da prvo zadovoljim poslovnu stranu, a dužnost stavljala u drugi plan i nisam je ozbiljno shvatala. Tokom tih nekoliko godina, postala sam u potpunosti rob novca kako bih se istakla među svojim kolegama i svakog dana sam se borila sa prazninom i bolom i tonula sve dublje i dublje. Iako sam se bunila protiv Boga sve vreme, On nikad nije odustao od mog spasenja. Kad nisam mogla da učestvujem na okupljanjima zbog posla, On mi je slao sestre da me podrže i pomognu mi. Kad sam se suočavala sa izdajama svog muža, izazovima na poslu, kao i sa svojim bolestima, i kad sam živela u stanju bola i bespomoćnosti, Bog je koristio Svoje reči da me vodi i omogućavao mi da tražim svetlost i da imam volje da pravilno stremim ka istini. Kad nisam htela da napustim posao, Bog je iskoristio doktorove reči da me posavetuje. Uvek je strepeo i brinuo se za moj život i toliko se trudio oko mene, ali sam ja neprestano razmišljala o tome kako da zaradim još novca i nisam uopšte uzimala u obzir svoju dužnost. Baš sam bila sebična! Bog mi je ipak i dalje pružao priliku da obavljam svoju dužnost i morala sam da je cenim. Morala sam da se dam širenju jevanđelja carstva i da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće.

Bilo je to jednog zimskog dana 2011. godine. Neko je pozvao mog muža i pretio mu govoreći da smo nekog uvredili i tražio da mu moj muž pošalje 100.000 juana kako bi osigurao svoju bezbednost. U suprotnom će mom mužu odseći ruke i noge. Kad sam to čula, srce mi je kao ludo lupalo od straha. Takve scene viđala sam samo na TV-u i nikad nisam pomislila da ću to iz prve ruke doživeti u stvarnom životu. Zašto je svet danas u takvom haosu? Kako ljudi mogu da budu tako zli u srcu? U tom trenutku sam iznenada pomislila da ako nastavim da se bavim ovim poslom, to će zaista dovesti do fatalne propasti. Pomislila sam da, otkako je moja porodica stekla novac, ja nisam provela ni jedan jedini dan spokojna, a sada sam naišla na neočekivanu nevolju. Kasnije sam slušala puno puta o mnogim vozačima kamiona koji su dopremali robu u naš dom da su stradali u saobraćajnim nesrećama. Kad sam čula vesti o njihovoj smrti, nisam mogla da verujem da je to istina. Među njima su bili mladi ljudi od samo dvadesetak godina i sredovečni u svojim četrdesetim. Na mene su najdublji utisak ostavili muž i žena koji nisu unajmljivali vozača kako bi zaradili više novca i radili su po čitav dan i noć. Na kraju su doživeli saobraćajnu nesreću zbog umora i oboje su poginuli. Iako su zaradili nešto novca, izgubili su živote zarađujući. Kakvo im je dobro doneo taj novac? Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?“ (Matej 16:26). Kad pomislim na te godine kad sam svim srcem težila tome da se uzdignem na društvenoj lestvici, svakog dana sam bila kao mašina koja radi i danju i noću. Iako sam zaradila novac, a takođe i stekla poštovanje i visoko mišljenje drugih o meni, to mi nije donelo radost i zadovoljstvo. Umesto toga, osećala sam se sve više prazno i bolno. Zarad sticanja novca sam se razbolela, i kad me je glava mnogo bolela da sam želela da njom udarim o zid, i dalje nisam htela da prestanem da zarađujem novac. Shvatila sam da sam čvrsto vezana za novac. Novac je kao nož koji hladnokrvno ubija ljude. Ako bih i dalje pokušavala da zaradim novac kao ranije, možda bi jednog dana i mene novac do smrti mučio kao ove ljude. Nakon tog dana, više nisam uopšte želela da svoj život dam za novac. Palo mi je na pamet da još uvek ima mnogo ljudi koji to ne uviđaju i koji se i dalje valjaju u novcu. Oni nisu uviđali pravac u životu i nisu znali kako da žive smislenim životom. Želela sam da širim Božje jevanđelje u poslednjim danima većem broju ljudi, da im pomognem da čuju Njegov glas što pre i da razumeju istinu i da više ne pate zbog Sotonine iskvarenosti i zla. Rekla sam svojoj porodici da su mi sada glavobolje postale vrlo ozbiljne i da ubuduće neću moći da učestvujem u poslovima. Moja porodica se složila i dozvolila mi da se oporavim. Bila sam veoma srećna. Od srca sam zahvalila Bogu što mi je ponudio izlaz.

Godine 2012, nakon Prolećnog festivala, predala sam na upravljanje celo preduzeće svom mužu i mogla sam da čitam Božje reči i obavljam svoju dužnost u miru. Osećala sam se izuzetno spokojno i smireno u duši. Moje mentalno stanje se postepeno popravljalo. Još veće čudo bilo je to što su bez ikakve terapije moje glavobolje, kao magijom, nestale. To me je baš dirnulo u srce i bilo mi je sasvim jasno da je Bog izlečio moju bolest i oslobodio me muka zbog bolesti i uništavanja mog duha. Rešila sam da svoju dužnost obavljam kako treba i odužim se Bogu za njegovu blagodat spasenja. Kad je moj muž video da mi glavobolje popuštaju, pritiskao me je da nastavim da se bavim poslovanjem i ja sam mu jasno iznela svoj stav da ne želim više da se bavim tim poslom. Kad je video da neću da ga slušam, pretio mi je razvodom i rekao da ako nastavim da verujem u Boga, neće mi dozvoliti da trošim novac. Videvši da moj muž toliko nema srca, razbesnela sam se da je celo telo počelo da mi se trese. Ponovo su mi se u glavi javile slike iz detinjstva kad su me ljudi gledali s omalovažavanjem. Zaista nisam želela da ponovo živim takvim životom. Osetila sam se veoma slabo. Kad ne bih verovala u Boga, mogla bih da uživam u raskošnom životu u materijalnom smislu i da me drugi poštuju. Kad bih izabrala da sve vreme obavljam svoju dužnost, izgubila bih sve što imam. Srce me je bolelo i bila sam na velikim mukama, a suze su mi se neprestano slivale niz lice. Kroz suze sam se pomolila Bogu: „Bože! Trenutno se osećam vrlo slabo i ne znam šta treba da izaberem. Ako nastavim da obavljam dužnost, izgubiću karijeru i porodicu. Ako izaberem porodicu i karijeru i napustim veru u Boga i obavljanje dužnosti, biću osoba bez savesti i razuma. Bože, ne želim da Te napustim. Da me Ti nisi vodio korak po korak do današnjeg dana, ne bih išla pravim putem u životu. U prošlosti nisam stremila ka istini i nisam Ti se davala. Danas, ne mogu više da budem nedostojna Tvoje obzirnosti. Želim da stremim ka istini kako treba i da nastavim da Te sledim. Bože! Molim Te, daj mi vere i snage da napravim pravi izbor.“ Nakon molitve sam pročitala odlomak Božjih reči: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da se u svom životu lišavaš dostojanstva i integriteta zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“). Čitajući Božje reči, osetila sam kao da mi se obraća licem u lice: „Ubuduće treba pravilno da stremiš ka istini. Ne živi prostačkim životom kao što si to ranije činila.“ Ranije nisam stremila ka istini i nisam dovoljno čitala Božje reči. Sve vreme i napore ulagala sam u posao i traćila tako puno svog vremena. Sada moram da cenim vreme koje je preda mnom i ma koliko me porodica zadržavala, nisam mogla da ispustim tako sjajnu priliku da stremim ka istini. Rekla sam mužu: „Za ovih nekoliko godina sam se razbolela pokušavajući da zaradim novac. Da nisam verovala u Boga, odavno bih umrla. Kao vernica u Boga, koračam svetlim i pravim životnim putem. Sad kad sam izabrala taj put, moram da idem do kraja. Ti ne veruješ u Boga, ali ne možeš da mi uskraćuješ slobodu.“ Videvši da ne može da me zadrži, od tada me moj muž više nije uznemiravao. Nakon što sam napravila takav izbor, u srcu sam se osećala tako oslobođeno. Posle toga sam obavljala svoju dužnost sve vreme.

Ali kad sam videla poznanike kako voze auto, pomislila sam kako su ljudi, kad sam ranije vozila auto dok sam vodila posao, imali visoko mišljenje o meni gde god bih išla. Sada sam umesto toga vozila električni bicikl. Kad su me raniji poznanici i klijenti viđali, ne bi mi se javili i gotovo svi koje sam poznavala bili su hladni prema meni. Ne samo što sam izgubila oreol koji sam nekad imala, već sam se susretala sa grdnjom od strane porodice: „Provela si 10 i više mukotrpnih godina u poslovanju, a onda si dobrovoljno posao predala drugima. Ako se ne budeš bavila poslom, videćemo ko će ti davati novac da ga trošiš u budućnosti. Ne znam o čemu si, pobogu, razmišljala. Zaista si ispala glupa!“ Tih dana sam se osećala posramljeno i bila neraspoložena svakog dana. Kad bih nastavila da se bavim poslom, drugi bi i dalje imali visoko mišljenje o meni. Kad ne bih imala novca u budućnosti, kako bih živela? Očas posla, ponovo sam bila uhvaćena u Sotonina iskušenja i uprkos svojoj volji, počela sam da smišljam rezervni plan. Noću bih se prevrtala po krevetu jer nisam mogla da spavam. Počela sam da razmišljam: „Kako mi se to, svaki put kad sam suočena sa iskušenjem vezanim za novac, slavu i status, srce uvek uznemiri?“ Silno sam želela da pronađem odgovor na to pitanje. Kasnije sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? (…) Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne ostaju bez prilike da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok se ti krećeš putem od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni V“). Kroz ono što Božje reči otkrivaju, otkrila sam razlog zašto ne mogu nikako da se oslobodim okova novca i slave. Pomislila sam na ono čemu me je otac često učio kad sam bila mala: „Naša porodica je siromašna. Zato, kad porasteš, moraš da zaradiš više novca i doneseš čast našem imenu. Samo ako budemo imali novca, ljudi će o nama imati dobro mišljenje.“ Reči mog oca bile su kao maksima urezana u mom sećanju. Pomislila sam da su tih godina sotonski otrovi poput „Svet se vrti oko novca“ i „Novac nije sve, ali bez njega ne možeš ništa da uradiš“ određivali način mog života. Verovala sam da samo ako imam novca, mogu da razgovaram visoko uzdignute glave i da me drugi uvažavaju. Kako bi drugi imali visoko mišljenje o meni, radila sam neumorno i danju i noću, kao robot za pravljenje novca. Kad sam bila umorna ili pospana, nisam želela da se odmorim, a kad sam bila bolesna, nisam htela da idem kod doktora. U strahu da ću propustiti neku poslovnu priliku, svim srcem sam se predavala tome da zaradim novac. Kad bih u isto vreme imala i obaveze na poslu i okupljanja, prvo bih obavila posao, a onda odlazila na okupljanja. Nikad nisam na prvo mesto stavila stremljenje ka istini i obavljanje dužnosti, a kad sam imala puno posla u kompaniji, prosto ne bih prisustvovala okupljanjima. Bila sam zaglibljena u novcu i nisam mogla da se izvučem. Postajala sam sve pohlepnija i sve izopačenija. Iz onog što otkrivaju Božje reči najzad sam jasno uvidela Sotonine podle motive korišćenja tih otrova kako bi naškodio ljudima. Želeo je da iskoristi ljudske ambicije i želje za sticanjem novca i slave kako bi im naudio i cele ih progutao. Da Bog nije razotkrio Sotonine podle motive, istinski bi mi bilo teško da prozrem njegove lažljive spletke. I dalje bi me nosio vihor novca i život bih davala Sotoni. Kad sam to doživela, shvatila sam iz prve ruke da ma koliko novca, materijalnih užitaka i poštovanja od drugih imala, srce mi je i dalje bilo prazno i patilo je. Moj život nije imao ni trunke vrednosti ni smisla. Kad i dalje ne bih mogla da se oslobodim interesa pred sobom i kad bih se čvrsto držala novca, onda bi mi novac predstavljao mučenje koje bi me na kraju odvelo u smrt. U ovom životu, ja sam imala sreće da sam sledila Boga i čula sam reči Stvoritelja svojim ušima i obavljala svoju dužnost kao stvoreno biće. To je bila najvrednija i najsmislenija stvar u mom životu. Nisam mogla da odbacim istinu kako bih stremila materijalnim zadovoljstvima i poštovanju od strane drugih. Umesto toga, vera u Boga i obožavanje Njega bio je cilj kojem sam stremila. Bilo je to vreme velikog širenja jevanđelja, a kao stvoreno biće, trebalo je da ispunjavam svoju odgovornost i dužnost, da širim jevanđelje i da mu svedočim kako bi više ljudi steklo spasenje od Boga. To je bila vrednost i smisao mog života. Nakon što sam shvatila Božje namere, novac više nije imao uticaja na mene. Kad sam odlazila kod svojih roditelja, više me nisu prekorevali što se ne bavim poslom i ponekad su mi čak davali novac za životne troškove. Bilo mi je potpuno jasno da je sve to bila Božja blagodat i milost i srce mi je bilo puno zahvalnosti prema Njemu.

Pomislila sam da na ovom putovanju nije bilo Božjih reči da me vode, ja se ne bih oslobodila kontrole Sotoninog otrova poznatog kao „Svet se vrti oko novca“, a još teže bih napustila posao i izabrala da obavljam svoju dužnost. Shvatila sam da su novac, slava, status, automobili, kuće i tako dalje sve one materijalne stvari prolazne kao oblak koji lebdi. Jedino stremljenjem ka istini, življenjem u skladu sa Božjim rečima i obavljanjem dužnosti kao stvoreno biće čovek može da živi život koji ima najviše smisla i vrednosti. Baš kao što kažu Božje reči: „Kada se ljudi bave svetovnim karijerama, oni samo razmišljaju kako će da teže stvarima kao što su ovozemaljski trendovi, prestiž i dobit i telesno uživanje. Koje su posledice toga? Posledice su da sve to zaokuplja i troši tvoju energiju, vreme i mladost. Da li to ima nekog značaja? Šta ćeš na kraju zadobiti od svega toga? Čak i ako zadobiješ prestiž i dobit, oni će i dalje biti prazni. Šta ako promeniš način života? Ako su tvoje vreme, energija i um zaokupljeni samo istinom i načelima, i ako razmišljaš samo o pozitivnim stvarima, kao što je kako dobro obavljati svoju dužnost, i kako stati pred Boga, i ako daješ svoju energiju i vreme za te pozitivne stvari, onda će ono što zadobijaš biti drugačije. Zadobićeš najznačajniju korist. Znaćeš kako da živiš, kako da se ponašaš, kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari. Jednom kada naučiš kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari, to će ti u velikoj meri omogućiti da se prirodno pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima. Kada prirodno možeš da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, onda ćeš, a da toga nisi ni svestan, postati osoba koju Bog prihvata i voli. Razmisli o tome, zar to nije dobro? Možda to još ne znaš, ali u procesu življenja i prihvatanja Božjih reči i istina-načela, neprimetno ćeš početi da živiš, da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i deluješ u skladu sa Božjim rečima. To znači da ćeš se nesvesno pokoriti Božjim rečima, pokoriti se Njegovim zahtevima i udovoljiti im. Tada ćeš već postati osoba koju Bog prihvata, kojoj veruje i koju voli, a da toga nisi ni svestan. Zar to nije sjajno? (Jeste.) Zato, ako posvetiš svoju energiju i vreme da težiš istini i da dobro obavljaš svoju dužnost, ono što na kraju zadobiješ biće najvrednije stvari“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (18)“). Pročitavši Božje reči, bolje sam razumela vrednost i značaj stremljenja ka istini. Iako sada nisam bila bogata kao ranije i odeća mi nije bila tako sjajna i lepa, uživala sam u onome što mi Bog pruža u životu. Bilo je to nešto što ne može da zameni nijedna svota novca. Razmišljala sam o tome kako sam se godinama bunila protiv Boga i povređivala Mu srce, i kako sam odbacivala Njegovo spasenje mnogo puta kako bih jurila za novcem. Nisam cenila sjajnu priliku da obavljam svoju dužnost, ali je Bog uvek bio uz mene i čekao da promenim stav; On nije odustao od toga da me spase. Nakon što sam prestala da se bavim poslom, Bog me nije ostavio na hladnoći i gladnu i nastavio je da mi pruža uslove za život na svaki mogući način. Božja milost spasenja ne može se proračunati, a kamoli otplatiti. Nikad neću zažaliti što sam izabrala da u ovom životu sledim Boga. Hvala Bogu na Njegovom spasenju. Sva slava Bogu!