Autorka: Su Mi, Kina

Godine 2002. imala sam 18 godina i radila sam u fabrici odeće. Kad god bih videla glumce na televiziji, kako su lepo i moderno obučeni u zlato i srebro, kako žive u luksuznim vilama i voze moderne automobile, kako ih svuda srdačno dočekuju i pozdravljaju, kako glamurozno izgledaju, zavidela sam im na takvom životu. Maštala sam da ću, kada osnujem porodicu, vredno raditi da bih živela tako prestižnim životom. Da bih ostvarila svoj san, ubrzo nakon što smo se venčali, moj muž i ja smo se zbog posla preselili u drugi grad. Da bih zaradila više novca, čak i kada sam bila u sedmom ili osmom mesecu trudnoće, i dalje sam radila preko deset sati dnevno šijući odeću. Zbog dugotrajne iscrpljenosti, moje zdravlje se značajno pogoršalo i smršala sam više od pet kilograma. Moj suprug je zbog dugotrajnog sedenja i nedovoljnog unosa tečnosti dobio kamenje u bubregu i više nije mogao da radi sa mnom na izradi odeće. Kasnije se moj muž zaposlio u nekoj firmi i ubrzo je stekao gazdino poverenje. Šef mu je poveravao mnoge poslove i posle nekoliko godina smo uspeli da uštedimo nešto novca, pa smo uzeli kredit da kupimo kuću u gradu. Karijera mog muža je išla dobro, a planirali smo i da kupimo automobil. Kad god bismo se vratili u naše rodno mesto, ljudi su nam se divili što smo se tako mladi nastanili u gradu, i govorili su da smo sposobni. Čuvši takvu pohvalu, bila sam vrlo ponosna, kao da lebdim u vazduhu. Mislila sam da je imati novac sjajno – gde god da odem, divili su mi se i hvalili me. Ali postepeno sam počela da osećam neobjašnjivu prazninu u sebi. Išla sam u kupovinu vrhunske odeće i proizvoda za negu kože, ili bih putovala i objavljivala fotografije na društvenim mrežama, ali ništa nije moglo da popuni prazninu koju sam osećala u srcu. Nisam mogla da se ne zapitam: „Da li sam se zaista toliko trudila da zaradim novac samo da bih dobro jela, dobro se oblačila i dobro živela i da bi mi se drugi divili? Ali zašto se sada, kada sam sve to stekla, još uvek osećam tako prazno iznutra?” Tumarala sam tako kroz život, osećajući da me život iscrpljuje.

Godine 2019. firma mog muža bila je umešana u neki finansijski spor. Moj muž je bio zadužen za finansije kompanije, pa je i on bio upleten. Morali smo da platimo odštetu od 400.000 juana. Moj muž je na kraju i krivično gonjen i osuđen na četiri i po godine zatvora. Osetila sam se kao da mi se ceo svet srušio. Moj muž je bio stub naše porodice i u njegovom odsustvu nije bilo nikoga da zaradi novac da nas izdržava. I dalje smo svakog meseca morali da plaćamo hipoteku, zajedno sa troškovima školovanja naše dvoje dece i dnevnim troškovima. Zbog odštete smo se i mnogo zadužili. Sav taj pritisak je pao samo na mene. Pored finansijskog tereta, morala sam da trpim i nipodaštavajuće i prezrive poglede ljudi oko sebe. Nastavak života mi je delovao kao agonija i mislila sam da bi mi bilo bolje da umrem. Ali baš tada je deci moja briga bila najpotrebnija, tako da nisam mogla sebi da dozvolim da ih napustim. Svakog dana sam plakala i nisam znala kako ću se suočiti sa budućnošću. Taman kad sam osetila da nema izlaza, moja majka mi je propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči i slušajući zajedništvo braće i sestara, shvatila sam da u početku, u Edenskom vrtu, ljudi nisu imali briga, tuge ni bola. Ali nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi su razvili razne ambicije, želje i pogrešne perspektive o tome čemu treba da teže. Zato ima toliko patnje i nemira. Ovog puta, Bog je došao da dela kako bi oslobodio ljudski rod od Sotoninog štetnog uticaja i obnovio život koji je čovečanstvo nekada imalo u Edenskom vrtu. Čovek može da bude oslobođen od Sotoninog štetnog uticaja i da primi Božje spasenje samo ako prihvati spasenje Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Osećala sam se kao da sam našla nešto na šta mogu da se oslonim i bol u mom srcu se značajno smanjio. Dobila sam želju da prisustvujem okupljanjima i da čitam Božje reči.

Posle toga sam prisustvovala okupljanjima i uporedo sam šila odeću. Pošto sam bila dobra u svom poslu, novac koji sam zarađivala ne samo da je pokrivao naše dnevne troškove, već sam uspela nešto i da uštedim. Počela sam da planiram budućnost, misleći: „Ako nastavim da radim još nekoliko godina, zaradiću nešto novca, a onda me drugi neće gledati s visine i rugati mi se što sam siromašna.” Ali morala sam da idem na okupljanja tri puta nedeljno, i mada je to bilo korisno za moj život-ulazak, to je značilo da radim manje sati i zarađujem manje novca nego ranije. Stoga sam pomislila: „Da li mogu da idem na okupljanja samo jednom nedeljno? Tako ću moći da zaradim nekoliko hiljada juana više svakog meseca, a čak i kad platim hipoteku, ostaće mi još para. Ako nekoliko godina budem štedela, moći ću da otplatim svoje dugove, a ako onda kupim automobil, moći ću sa više dostojanstva da izađem na ulicu.” Kasnije, kroz razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama na okupljanjima, shvatila sam da ako se samo fokusiram na zarađivanje novca i ne budem redovno prisustvovala okupljanjima, na kraju ću se samo još više udaljiti od Boga. Kako bih onda mogla da primim Božju brigu i zaštitu? Kada nastupi nesreća, novac ne može da kupi nečiji život! Setila sam se da sam čula da je izrada zaštitne odeće tokom pandemije bila veoma profitabilna i neki ljudi su danonoćno radili da bi zaradili novac i na kraju su umrli u fabrici. Takvih slučajeva ima dosta. Morala sam da prozrem Sotonine spletke i da zarad novca ne propustim priliku da zadobijem život. Morala sam da nastavim da redovno odlazim na okupljanja. U početku sam uspevala da idem na okupljanja tri puta nedeljno, ali posle nekog vremena, kada se moja mesečna zarada značajno smanjila jer sam manje radila, počela sam da brinem: „Češći odlasci na okupljanja će mi pomoći da shvatim više istina i koristiće mom život-ulasku, ali u ovom trenutku fabrika ima dosta narudžbina, dobro plaćaju, i sada je savršen trenutak da se zaradi novac. Ako propustim ovaj period, posao kasnije neće ići tako dobro i od odeće koju budem šila neću moći mnogo da zaradim. Ne, trenutno moram da dam prioritet novcu. Ići ću češće na okupljanja kada u fabrici bude manje posla, kada se završi sezona.” Zato sam odlučila da prisustvujem okupljanjima dva puta nedeljno. Posle svakog okupljanja, žurila sam u fabriku na posao i ostajala sam da radim čak i nakon što su drugi završili s poslom. Za to vreme nisam imala vremena da čitam Božje reči, nisam čak ni znala šta da kažem Bogu kada sam se molila i moje srce se sve više udaljavalo od Boga.

Kasnije, van sezone, fabrika je bila zatvorena na neko vreme. Mogla sam da iskoristim pauzu da češće prisustvujem okupljanjima i da se opremim sa više istina, ali sam želela da što pre zaradim više novca da bih povratila divljenje koje sam imala dok sam bila bogata, pa sam otišla u drugu fabriku da pravim zaštitnu odeću. Ponekad bih, da bih više zaradila, odložila svoje vreme izlaska iz fabrike, i dok bih stigla kući, sestra bi me već čekala da počnemo sa okupljanjem. Ali posle čitavog dana na poslu, mene je celo telo bolelo, a ruke su me toliko bolele da nisam mogla da ih podignem. Samo sam želela da se što pre odmorim, tako da okupljanja nisu bila delotvorna. Da bih zaradila više, ustajala sam u 5:30 svakog dana da bih spremila doručak, a da bih uštedela vreme, nosila sam ručak u fabriku. Zbog dugotrajne neredovne ishrane i zato što mi je ručak uvek bio hladan, jednog dana, mesec dana kasnije, odjednom sam počela obilno da povraćam i dobila sam proliv. Doktor je rekao da imam akutni gastroenteritis, da je prilično ozbiljan i da moram da ostanem kod kuće da bih se oporavila. Dok sam ležala u krevetu, počela sam da razmišljam: „Ne obavljam redovno svoju duhovnu posvećenost i ne idem redovno na okupljanja. Usredsređena sam samo na zarađivanje novca i dobar život kako bih stekla divljenje ljudi. Da li je to u skladu sa Božjom namerom?” Tokom jednog okupljanja, sestra je pročitala odlomak iz Božjih reči koji se posebno odnosio na moje stanje: „Jovova vera u Boga nije bila samo na rečima; on je bio oličenje iskrenog vernika. U svemu se molio Bogu. Kada bi mu bilo nelagodno zbog veselja svoje dece, molio bi se Bogu i poverio bi ih Njemu; naravno da se često molio o tome kako da uzgaja svoju stoku. Sve je stavio u Božje ruke. Da se ponašao kao nevernik, da je uvek planirao i računao kako da čovekovom voljom uzgaja stoku, da se oslanjao isključivo na sopstevni um i uobrazilju i da je lupao glavu oko toga kako da ostvari ciljeve koje je isplanirao, da li bi onda bio u stanju da vidi Božje ruke i Njegovu suverenost i uređenje čak i da je iskusio mnoge neuspehe i prepreke? (…) Zašto ljudi lupaju glavom i koriste ljudske metode da bi ostvarili svoje ciljeve umesto da se oslone na Boga? Da li traže Božje želje kada prave planove? Da li imaju pokoran stav i da li kažu: ’Ne znam šta će Bog da uradi. Ja ću prvo da napravim ovaj plan, ovaj proračun, ali ne znam da li će moj plan dovesti do ostvarenja mog cilja; to je samo plan. Ako se moj cilj ostvari, onda je to Božji blagoslov. A ako se ne ostvari, onda je to zato što sam bio slep pred tim; moj plan nije bio u skladu s Božjim namerama’? Da li oni imaju takav stav. (Ne.) Pa, kako se onda javljaju takvi načini delanja? To je ljudska uobrazilja i ljudske predstave, ljudske želje, nerazumni zahtevi ljudi prema Bogu; oni su proizvod iskvarenih naravi. To je jedan aspekt. Osim toga, da li takvi ljudi imaju bogoposlušno srce? (Nemaju.) Kako vidite da nemaju bogoposlušno srce? (Osećaju apsolutnu potrebu da ostvare svoje planove.) Kakva je to narav? To su nadmenost i buntovništvo. Oni veruju da ih Bog blagosilja, ali kada imaju sopstvene želje i proračune, Boga ostavljaju po strani; to predstavlja nadmenu narav. Da li se pokoravaju kada Boga ostavljaju po strani? Ne, i Bog se ne nalazi u njihovom srcu. Uopšte ne razmišljaju o tome kako Bog ima suverenost i kako uređuje stvari, a još manje o tome kako On hoće nešto da uradi. Ne razmišljaju o takvim stvarima. Šta iz toga možemo videti? Oni ništa ne traže, ne pokoravaju se i nemaju bogobojažljivo srce. Oni najpre prave sopstvene planove, a zatim postupaju i vredno rade u skladu sa svojim planovima, oslanjajući se na ljudske metode, uobrazilju i predstave, a da ni najmanje ne razmišljaju o Božjim namerama. Kada se radi o uzgajanju stoke, ljudi treba da bar u svom srcu znaju da ’čovek treba da dȃ sve od sebe da bi uradio ono što treba da uradi i da se pokori volji Neba,’ što znači: ’Ispuniću svoje dužnosti da nahranim stoku, neću dozvoliti da im nedostaje hrana, da se smrzavaju, da gladuju ili da se razbole. To koliko mladunaca će imati sledeće godine je u Božjim rukama; ja to ne znam, ne zahtevam i neću praviti planove. To sve zavisi od Boga.’ Ukoliko u svojim postupcima nastave da se oslanjaju na ljudske predstave i uobrazilju, da li imaju pokoran stav prema Bogu? (Nemaju.) Koji od ova dva načina delanja potiče od čovekove volje a koji se pokorava Bogu? (Prvi potiče od čovekove volje i to je način delanja bezvernika; drugi potiče od onih koji iskreno veruju u Boga i traže istinu.) Svi oni veruju u Boga i svi rade istu stvar, ali se motivi, ishodišta i ciljevi njihovih postupaka, kao i njihova načela, razlikuju. Dakle, može se videti put kojim ljudi idu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela primene pokoravanja Bogu”). Sestra je besedila da je Jov bio neko ko je zaista verovao u Boga. U životu, šta god da se desilo, nije imao ličnih planova niti namera i nije postupao u skladu sa svojom voljom. U svemu se pokorio Božjoj suverenosti i uređenjima. Ali kada pogledamo sebe, iako verujemo u Boga, ne verujemo zaista u Njegovu suverenost. Uvek želimo da se oslonimo na sopstveni trud da bismo promenili svoju sudbinu, i zbog toga živimo u patnji i iscrpljenosti. Nastavila sam da klimam glavom dok sam slušala sestrinu besedu. Razmišljala sam o tome kako sam, pre nego što sam pronašla Boga, uvek želela da se oslonim na sopstveni trud i da radim kao luda, da bih se obogatila. Ali na kraju, ne samo da nisam uspela da se obogatim, već sam i završila u velikom dugu. Sada sam želela da se oslonim na svoje veštine šivenja kako bih radila više i zarađivala novac. Da bih se vratila životu kakav sam vodila dok sam bila bogata, radila sam prekovremeno i davala sve od sebe da zaradim novac, ali sam se na kraju istrošila i razbolela, a novac koji sam zaradila skoro u potpunosti je potrošen na lečenje. Moja sudbina nije nešto što bih mogla sama da planiram i proračunavam. Nisam mogla da steknem slavu i dobitak koje sam želela samo sopstvenim trudom i sve je pod Božjom suverenošću i uređenjima. Sada kada sam pronašla Boga, ako još uvek ne budem verovala u Božju suverenost i budem nastavila da se oslanjam na sopstveni trud da pokušam da promenim svoju sudbinu, onda ću biti ista kao bezvernik. Biću bezvernica. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu: „Bože, bila sam previše buntovna. Voljna sam da sve predam u Tvoje ruke.” Posle toga sam redovno prisustvovala okupljanjima i obavljala svoje dužnosti najbolje što sam mogla.

Jednog dana, tokom moje duhovne posvećenosti, slušala sam himnu Božjih reči, pod naslovom „Bog žali nad budućnošću čovečanstva”:

1  U ogromnom prostranstvu ovoga sveta, nebrojeno puta okeani prekrivaju polja, a polja naviru u okeane. Osim Njega koji ima suverenost nad svim među svim stvarima, ne postoji niko ko je u stanju da predvodi i usmerava ovaj ljudski rod. Nema nikog „moćnog” koji bi mukotrpno radio ili obavljao pripreme za ovaj ljudski rod, a još manje ima ikoga ko bi ovaj ljudski rod mogao da povede ka odredištu svetlosti i da ga oslobodi nepravdi sveta čovekovog. Bog žali nad budućnošću ljudskog roda, tuguje zbog pada čovečanstva i boli Ga što ono, korak po korak, maršira ka raspadu i putu bez povratka. Niko nikada nije razmišljao o ovome: kuda bi moglo da se zaputi takvo čovečanstvo koje je potpuno slomilo srce Božje i odreklo Ga se da bi tražilo onoga koji je zao?

2  Upravo iz ovog razloga niko ne pokušava da oseti gnev Božji, niko ne traži put koji udovoljava Bogu niti pokušava da Mu se približi, a još više niko ne nastoji da istinski pojmi Božju tugu i bol. Čak i nakon što čuje glas Božji, čovek nastavlja svojim putem uporno se okrećući od Boga, izbegavajući Božju blagodat i brigu, i kloneći se Njegove istine, radije birajući da se proda Sotoni, Božjem neprijatelju. I ko je ikad razmišljao o tome kako će – ustraje li čovek u svojoj tvrdoglavosti – Bog postupati sa ovim čovečanstvom koje Ga potpuno prezire?

3  Niko ne zna da razlog za neprestana Božja podsećanja i opomene čoveku leži u tome što je On Svojim rukama pripremio nesreću nalik nijednoj pre, nesreću koja će biti nepodnošljiva za čovekovo telo i dušu; ne samo kazna za telo, već i kazna usmerena na dušu čovekovu. Treba da znaš ovo: kakav će bes Bog osloboditi kada Božji plan propadne i kada se Njegova podsećanja i opomene pokažu kao uzaludne? Biće to poput nečeg što nijedno stvoreno biće nikada nije doživelo niti znalo. I zato kažem, ova nesreća je bez presedana i nikada se neće ponoviti. Jer Božji plan je da samo ovaj put stvori čovečanstvo i da ga samo ovaj put spase. Ovo je prvi put, a ujedno i poslednji. Stoga niko ne može da ceni mukotrpne namere i žarko iščekivanje sa kojima Bog ovoga puta spasava čovečanstvo.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”

Dok sam razmišljala o stihovima, osetila sam da Bog žali nad budućnošću i odredištem čovečanstva, a ujedno i stalno podseća i podstiče čovečanstvo. Nada se da će ljudi doći pred Njega i prihvatiti Njegovo spasenje, da neće nastaviti da budu tvrdoglavi i da neće izbegavati Njegovo spasenje. Te reči su iskreni Božji izrazi i svaka reč je stvarna i istinita. Razmišljala sam o tome kako sam, nakon prihvatanja dela Svemogućeg Boga poslednjih dana, spoznala da je Bog taj koji je suveren nad čovekovom sudbinom, i da se samo verovanjem i obožavanjem Boga može živeti vredan život. Ali da bih živela životom bogataša i zadobila divljenje drugih, svesrdno sam se bacila na posao. Okupljanja su mi predstavljala breme i moj odnos sa Bogom je postajao sve udaljeniji. Da me bolest nije zadesila, još uvek bih bila zaglavljena u vrtlogu jurnjave za novcem, nesposobna da se otrgnem. Razmišljajući o tome, pomolila sam se Bogu: „Bože, želim da se pokajem i da se oslobodim ropstva novca, ali nemam snage da se oslobodim. Molim Te, usmeri me.” Onda sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Moraš da paziš! Oni koji su pametni treba brzo da se probude za istinu! Odustanite od svega onoga od čega niste voljni da se rastanete. Još jednom ti kažem da su takve stvari zaista štetne po tvoj život, a od njih nema nikakve koristi!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 14. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me navele da shvatim da će mi jurnjava za bogatstvom, slavom i dobitkom uništiti život. Baš kao i Lotovoj ženi, koja, kada se Bog spremao da uništi Sodomu, nije mogla da se odrekne svojih stvari i ipak se osvrnula, zbog čega se pretvorila u stub soli. Ako bih se samo usredsredila na trenutne koristi i ne bih stremila ka istini, niti tragala za promenom naravi, onda bih, kada se Božje delo bude završilo, propustila svoju priliku da budem spasena. Kada sam shvatila Božju ljubav prema čovečanstvu i Njegove hitne namere da spasi ljude, odlučila sam da češće idem na okupljanja i da jedem i pijem još Božjih reči. Nakon toga, često sam prisustvovala okupljanjima sa braćom i sestrama da bismo u zajedništvu razgovarali o Božjim rečima. Imala sam osećaj da me svaki dan ispunjava i oslobađa, i zdravlje mi se brzo oporavilo. Verovati u Boga i čitati Njegove reči bilo je daleko smislenije nego beskrajno se mučiti za novac.

Kasnije sam se vratila kod roditelja, a moja tetka, koja me je svojevremeno iz daleka srdačno pozdravljala, okrenula je glavu i ignorisala me. Moja mlađa sestra, koja je svojevremeno dolazila kod mene da se izjada i da mi se poveri, prestala je da mi se poverava kada su nam kola krenula nizbrdo. Čak je iznela i neke sarkastične primedbe o meni, kako namerno, tako i nenamerno. To mi je ostavilo neki gorak ukus. Ranije su mi se divili gde god da sam išla, ali sada kada nisam imala novca, tetka me je gledala drugačije, a čak me ni mlađa sestra više nije shvatala ozbiljno. Činilo se da je bolje imati novac – samo kada imate novac ljudi vas shvataju ozbiljno i niko ne treba da doživi da ga drugi gledaju s visine. Zato sam odlučila da se vratim na posao i zaradim novac. Ali onda sam pomislila da kada jednom počnem da radim, to će odložiti moje prisustvovanje okupljanjima i jedenje i pijenje Božjih reči, i moje srce će se ponovo udaljiti od Boga. Ali ako ne budem radila, neću imati novca i gledaće me s visine. Bila sam rastrzana. Na kraju sam pomislila da dokle god redovno prisustvujem okupljanjima, Bog će sigurno saosećati sa mnom zato što sam pridošlica i što sam nezrelog rasta i što mogu da odvojim vreme da stremim ka istini. Tako da sam ponovo počela da radim u fabrici odeće.

U početku sam uspevala da redovno idem na okupljanja, ali kasnije, kada sam shvatila da je moja plata mnogo manja od plate mojih kolega, počela sam da razmišljam: „Kako da iskoristim svaki trenutak da poboljšam brzinu šivenja i zaradim više novca?” Srce mi je bilo potpuno zaokupljeno poslom. U to vreme sam samo otaljavala okupljanja, i čim bi se okupljanje završilo, odmah sam žurila u fabriku. U fabrici bih neumorno gazila pedalu šivaće mašine i čak mi se činilo da je mašina prespora. Za tili čas sam se vratila svom starom načinu života i radila sam neprekidno kao mašina da bih zaradila novac. Nisam imala vremena da jedem ili pijem Božje reči i osećala sam da sam sve dalje od Boga. Ponekad sam se osećala krivom, misleći: „Zašto ne mogu da se odreknem novca? Zašto sam toliko nepoštena pred Bogom i zašto nikada ne držim svoju reč?” Bila sam toliko ljuta na sebe, da sam naprosto želela samu sebe da ošamarim. Došla sam pred Boga da se molim: „Bože, želim da prisustvujem okupljanjima i da valjano jedem i pijem Tvoje reči, ali ne mogu da se odreknem svoje želje da zaradim novac. Molim te, izvedi me iz zamke novca.”

Jednog dana, tokom okupljanja, pročitala sam Božje reči: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom ljudskom rodu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? (…) Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive nadmeno. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da mnogi ljudi podnose svakakve žrtve u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok ti napreduješ od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Tebi je možda poznat istiniti put, i ti možda znaš istinu, ali si nemoćan da stremiš ka njoj. Možda ti je potpuno jasno da su Božje reči istina, ali nisi voljan da platiš cenu, niti da trpiš zarad sticanja istine. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu, ne bi li se do samog kraja opirao Bogu. Ma šta da Bog kaže ili učini, bez obzira da li shvataš koliko je Božja ljubav prema tebi duboka i velika, ti bi tvrdoglavo insistirao na svom putu i plaćao cenu zbog ove izreke. Što znači da te je ova izreka već zaludela i uspostavila kontrolu nad tvojim mislima, da je ona već upravljala tvojim ponašanjem, te da bi joj ti radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi svoju težnju za bogatstvom ostavio po strani. To što su ljudi u stanju da tako postupaju, što reči Sotonine mogu da upravljaju i manipulišu njima – zar to ne znači da ih je Sotona zaludeo i iskvario? Nisu li Sotonina filozofija i način razmišljanja, kao i njegova narav, pustili korene u tvom srcu? Ako slepo težiš za bogatstvom i odustaješ od potrage za istinom, ne znači li to da je Sotonina namera da te obmane ostvarena?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Sestra je besedila: „Sotona koristi slavu, dobitak i novac da iskvari i veže ljude. Otrovi poput ’Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa,’ ’Kada imaš novac, imaš sve’ i ’Svet se vrti oko novca’ postali su preovlađujući trend u današnjem društvu i pravila po kojima ljudi žive. Ljudi veruju da što više novca imaš, to je viši tvoj status i to je poštovaniji i slavniji život koji vodiš, te da bi postigli taj cilj, ne štede trud da zarade novac. Kada ljudi upadnu u Sotoninu zamku, gube kontrolu nad sobom. Sotona im kontroliše i telo i um i više nemaju vremena da streme ka istini, niti da obožavaju Boga. Život postaje sve naporniji i oni se sve više udaljavaju od Boga.” Kada sam saslušala sestrinu besedu, shvatila sam da sam ja baš takva. Moj san je uvek bio da se obogatim i mislila sam da će mi to omogućiti da vodim srećan život. Da bih to postigla, radila sam mahnito da zaradim novac i uložila sam svu svoju energiju u to. Čak i dok sam bila trudna, radila sam prekovremeno. Kasnije je došlo do neočekivanog finansijskog spora. Moj muž je osuđen na zatvorsku kaznu, zadužili smo se i život mi se odjednom okrenuo naglavačke. Plašila sam se da će me drugi gledati s visine ako vide da sam pala u nemilost, pa sam radila još mahnitije da zaradim novac. Kada sam pronašla Boga, bila sam veoma svesna da se Bog ovaplotio da bi izrazio istinu i spasao ljude u poslednjim danima, da je to bila više nego retka prilika i da treba češće da prisustvujem okupljanjima i da više jedem i pijem Božje reči, da bih mogla da shvatim više istina. Ali srce mi se ispunilo željom za novcem, slavom i dobitkom i mislila sam da će prisustvovanje okupljanjima osujetiti moju sposobnost da zaradim novac, pa sam se držala odluke da ređe prisustvujem okupljanjima, ili čak ponekad da uopšte ne odem na okupljanje. Kada u fabrici u kojoj sam inače radila nije bilo mnogo posla, išla sam da radim u drugoj fabrici a čak i kada sam se iscrpela do tačke razbolevanja, nisam htela da se zaustavim. Kada sam videla da se moja porodica loše odnosi prema meni, odlučila sam da zaradim novac kako bih spasila svoju reputaciju. Sotona je koristio novac, slavu i dobitak da me čvrsto veže, zarobivši me u svom vrtlogu iz kojeg nisam mogla da pobegnem. Cenila sam težnju za novcem, slavom i dobitkom više od stremljenja ka istini, pa čak i više od samog života. Kad bih nastavila tim putem, na kraju bih izgubila šansu za spasenje. Tek tada sam jasno uvidela Sotonine zle namere da iskvari ljude novcem, slavom i dobitkom. Takođe sam shvatila da mi je Bog dao veštinu da bih mogla da preživim u svetu i da mogu da se brinem o sebi, a ne da je koristim da bih zadovoljila svoju divlju ambiciju za slavom, dobitkom i statusom. Biti zadovoljan samo odećom i hranom olakšava život i ostavlja dovoljno vremena za obožavanje Boga. Kada sam to shvatila, više nisam želela da radim kao luda niti da trpim da me Sotona vara i nanosi mi štetu i postala sam voljna da prisustvujem okupljanjima i da stremim ka istini na ispravan način.

Kasnije sam takođe promišljala: „Mogu li sopstvenim trudom zaista da steknem slavu i dobitak za kojima žudim?” Setila sam se da je Bog rekao: „Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Čovekova sudbina je u Božjim rukama i to se ne može promeniti ličnim trudom. Život kakav ja vodim, bio on slavan i prestižan ili siromašan i običan, nije nešto o čemu ja mogu da odlučim i treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Samo stremljenjem ka istini i odbacivanjem sotonske iskvarene naravi mogu da postanem osoba koju Bog odobrava. Samo takav život je vredan i smislen. Nakon toga, više nisam radila kao luda da bih zaradila novac i mogla sam da prisustvujem okupljanjima i da redovno jedem i pijem Božje reči.

Godine 2020, crkvena starešina je rekla da je mnogo pridošlica preobraćeno i pitala me je da li sam voljna da ih zalivam. Pomislila sam: „Ako budem zalivala pridošlice, neću imati vremena da radim i zarađujem. Šta da radim ako ostanem bez para? Što se tiče mojih nekadašnjih dana slave, na to mogu da zaboravim.” Ali ovo je takođe kritičan trenutak za širenje jevanđelja, i ako nema nikoga da ih zaliva, te pridošlice koje ne shvataju istinu svakog trenutka mogu da postanu Sotonin plen. Setila sam se sebe kada sam otkrila Boga i kako ništa nisam shvatala, i da nije bilo braće i sestara da mi posvete svoje vreme i energiju da me zalivaju i podrže me na vreme, ne bih postala sigurna u istinskog Boga, niti bih primila Božje spasenje. Dakle, sada kada je ta dužnost došla do mene, kad bih je odbila, zar to ne bi bilo krajnje nesavesno? Onda sam naišla na odlomak Božjih reči: „Čovek mora da stremi ka tome da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da stremi ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da stremi ka snažnijoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da uđeš preduzimljivo sa pozitivne strane i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad privremene udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš imati praktičnu ljubav i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš kako se odnosiš prema svom životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da čovek mora da stremi ka istini i da živi smislenim životom, poput Petra, da živi isključivo u potrazi za ljubavlju prema Bogu i da ispunjava dužnost stvorenog bića, i da se samo na taj način može dobiti Božje odobravanje. Vredno sam radila da bih ostvarila visok životni standard i zadobila divljenje ljudi, ali na kraju je sav moj trud bio uzaludan. Izgubili smo sav novac i završili u dugovima, a moje telo se razbolelo od iscrpljenosti. Iako sam stekla slavu i dobitak, zadobila divljenje i pohvale ljudi, i moja sujeta je bila zadovoljena, te površne stvari nisu mogle da popune prazninu u mom srcu. Od kada sam pronašla Boga, živela sam crkvenim životom i razgovarala o Božjim rečima sa braćom i sestrama, shvatila sam neke istine i srce mi je steklo stabilnost, mir i pouzdanje. Posebno kada sam obavljala svoju dužnost, često sam mogla da dođem pred Boga, da čitam Njegove reči i primam prosvećenje i smernice Njegovih reči, i osetila sam veliku radost u srcu. Kad god sam imala bilo kakvih problema sa svojim stanjem, braća i sestre bi blagovremeno razgovarali u zajedništvu sa mnom. Takođe sam stekla određeno razumevanje o svojoj iskvarenoj naravi i osetila sam da moj život brzo raste. Shvatila sam da mogu da razumem više istina i da živim smislenim životom samo ako obavljam svoju dužnost. Braća i sestre su aktivno obavljali svoje dužnosti i usredsredili su se na stremljenje ka istini i rešavanje svojih iskvarenih naravi tokom obavljanja svojih dužnosti. Kad još uvek ne bih stremila ka istini, onda bih, u budućim kušnjama, bez Božjih reči kao svog temelja, mogla da se žalim, a možda bih se i pobunila protiv Boga i opirala Mu se, i izgubila bih šansu za spasenje. Onda bih završila u nesreći, kukajući i škrgućući zubima. Kada sam se toga setila, odlučila sam da svoju dužnost obavljam valjano. Sutradan sam rekla starešini da sam voljna da zalivam pridošlice. Posle toga sam se svim srcem posvetila svojoj dužnosti i prestala da idem na posao. Kada sam videla da pridošlice ne prisustvuju aktivno okupljanjima, podelila sam svoja iskustva sa njima, i time sam podstakla njihov elan.

Kasnije je svekrva videla da nisam dobro i rekla mi da se dobro brinem o svom zdravlju i da ne brinem o dugovima, jer će ih ona, moj svekar i snaja preuzeti. Od novca koji sam zaradila u fabrici plaćala sam hipoteku i uspevala sam da je plaćam na vreme svakog meseca. Znala sam da je to Božja ljubav, i moja vera u Boga je postala još jača. Hvala Bogu što me je spasao od Sotonine sile. Voljna sam da valjano obavljam svoje dužnosti u danima koji dolaze i da stremim ka istini kako bih postigla promenu naravi.