Rođena sam u običnoj seoskoj porodici čiji su životni uslovi bili prilično prosečni. Moj komšija je bio učitelj i njegova porodica je bila bogata već generacijama i bila je veoma poštovana. Mnogo sam im zavidela. Kada sam bila dete, komšije su jele rezance, dok je moja porodica mogla sebi da priušti samo kukuruzni hleb. Kada bi moje komšije išle putem, svi seljani su ih glasno pozdravljali, a nama bi tek reda radi uputili nekoliko površnih ljubaznih reči. Kada sam videla kako se komšijina deca uredno i čisto oblače, a onda pogledala svoju ishabanu jaknu postavljenu pamučnom tkaninom, bilo mi je isuviše neprijatno da stojim pored njih jer sam se osećala zaista inferiorno. Pomislila sam: „Kada porastem, zaradiću nešto novca da poboljšam uslove života svoje porodice, da bismo i mi mogli lepo da živimo i da bi nas drugi poštovali.” Kada sam imala petnaest godina, moj otac je osuđen na sedam godina zatvora iz političkih razloga. Pošto naša porodica nije imala ni novca ni moći, čak nas je i moj stric zlostavljao i terao strinu da udara moju majku zbog sitnica. Kada sam to videla, srce mi se ispunilo mržnjom i to je u meni dodatno podstaklo želju da zaradim novac, jer sam osećala da će drugi prestati da nas zlostavljaju samo ako se obogatimo. Često sam čula ljude kako kažu: „Siromašni se ne bore protiv bogatih, a bogati se ne nadmeću sa zvaničnicima. Bogati mogu novcem da slome siromašne, a zvaničnik može siromašnu osobu da pošalje u smrt jednom rečju.” Pomislila sam: „Čovek može da ima moć i status samo kada ima para i samo tada ga niko neće gledati s visine niti maltretirati. Moram da zaradim pare!” Kasnije sam čula da taksisti dobro zarađuju, pa sam otišla da polažem vozački ispit. Pošto sam neko vreme taksirala, stekla sam utisak da ne zarađujem dovoljno, pa sam počela da radim prodaju za jednu kompaniju i uspela sam da od sklapanja jednog posla zaradim proviziju od više hiljada juana. Da bih zaradila još više, provela sam većinu svog vremena telefonirajući, pa čak i kada sam bila iscrpljena i ošamućena, nisam odmarala. Čak i kada bi me grlo grebalo, nisam pravila pauzu da pijem vodu. Ako je klijent bio voljan, išla bih kod njega bilo kada. Ponekad bih se usred noći vraćala kući, osećajući se potpuno istrošeno, ali kada bih pomislila na proviziju od više hiljada juana koju bih zaradila nakon sklapanja posla, umor je nestajao.

Kada sam se 2002. godine udala, moj muž i ja smo otvorili restoran da bismo poboljšali životni standard naše porodice. Godine 2003. izbila je epidemija SARS-a i nakon više od godinu dana rada, restoran nije donosio zaradu, pa smo ga prodali. Nisam bila zadovoljna takvim neuspehom, pa smo otvorili još jedan restoran, ali na kraju, iz raznih razloga, nismo mogli da nastavimo sa radom. Bila sam bolna i očajna, ali nisam bila voljna da odustanem, pa sam rekla sebi: „Zarad života moje porodice, i da nas ljudi ne bi gledali s visine, ja ne mogu da tek tako da odustanem. Moram da nastavim da se trudim. Odbijam da prihvatim da ne mogu da zaradim novac!” Kasnije smo muž i ja otvorili još jedan restoran i bili smo toliko zauzeti svakog dana da nikada nisam legala pre ponoći. Da bismo uštedeli novac na radnicima, ja sam prala sudove, brisala podove i čistila čak i dok sam bila trudna sa drugim detetom, a kada je dete napunilo mesec dana, vratila sam se da radim u restoranu. Vremenom je restoran postajao sve prometniji, desetine stolova su bili zauzeti svakog dana i morala sam da trčim okolo, da služim goste. Leti sam često imala glavobolje od vrućine, a bili smo toliko zauzeti da nisam imala vremena ni da pijem vodu. Bila sam fizički i mentalno iscrpljena. Ali kada sam videla da smo zaradili više od 10.000 juana za jedan dan, bila sam vrlo srećna i mislila sam da će se, bez obzira na to koliko stvari bile teške ili naporne, sve to isplatiti. Vredan rad doneo nam je ne samo automobil i kuću, već smo uspeli i da uštedimo nešto novca. Pomislila sam: „Posle svih ovih godina teškoća, konačno mogu da hodam uzdignute glave i da živim dostojanstveno.” Kasnije je moj muž otvorio investicionu kompaniju i čak izgradio fabriku u našem rodnom mestu. Zarađivali smo toliko da nismo mogli čak sve ni da izbrojimo. Dete mi je reklo: „Mama, tatin gepek je pun novca!” Mnogi su počeli da se umiljavaju i uvek je bilo nekoga da pomogne oko kućnih poslova. Čak su i državni funkcioneri dolazili da porazgovaraju s nama. Kada sam išla ulicom, ljudi bi me pozdravljali izdaleka. Kada bi pričali o meni, ljudi bi digli palac nagore, a mojim roditeljima su govorili: „Tvoja ćerka je zaista posebna; za samo godinu dana je pored dve fabrike i restorana u gradu izgradila i tri kuće! Neverovatno!” Kada sam čula da ljudi to govore, bila sam zaista zadovoljna, pa sam pomislila: „Sjajno je imati novac. Konačno će moji roditelji moći da se ponose mnome! Uvek treba ciljati visoko, jer kad imaš novac, ljudi počinju da te vide u drugačijem svetlu. Kao što kažu: ’Kada si siromašan u gradu, nikoga ne zanimaš, ali kada si bogat u planinama, nalaziš rođake za koje nisi znao ni da ih imaš!’ Posle svih ovih godina napornog rada, konačno mogu da hodam uzdignute glave.”

Uživala sam u takvom životu dve ili tri godine, ali iako smo imali novac, imovinu i sve što nam je bilo potrebno, a restoran, firma i fabrike su svi funkcionisali bez problema, u srcu sam uvek osećala prazninu. Moj muž je često izlazio sa klijentima da jede, pije i da se zabavlja, a često je ostajao van kuće celu noć. Sve više je odsustvovao iz kuće i nije se brinuo o deci. Bilo je malo prilika čak i za zajednički porodični obrok. Zaradili smo novac, ali smo izgubili osećaj doma. Osetila sam mešavinu emocija u srcu i dubok nespokoj. U slobodno vreme mi je bilo dosadno; bila sam besposlena i samo sam lutala naokolo da ubijem vreme. Ubrzo su investicije mog muža propale i on je zadržan u pritvoru zbog umešanosti u neki finansijski slučaj. Fabrika više nije mogla da radi i ispostavilo se da je rukovodstvo kompanije proneverilo desetine miliona, tako da nismo imali drugog izbora nego da prodamo naše automobile i imovinu da bismo otplatili dugove. Morali smo da prodamo čak i restoran koji sam vodila. Kada nam se sve to izdešavalo, prijatelji i rođaci su počeli da nas izbegavaju, gledajući nas bezosećajno i rugajući nam se. Usred moje patnje, saznala sam da me je muž varao. Osećala sam se kao da me je udario grom iz vedra neba. Bilo mi je teško da prihvatim čitav taj preokret naše sudbine, pa sam vrištala u sebi: „O, Bože, je li ovo moja sudbina?” Zapala sam u tako duboku agoniju i očaj da noćima nisam mogla da spavam i nisam imala s kim da podelim bol u svom srcu.

Nisam mogla da prihvatim da su sve moje godine truda propale, pa sam htela da nađem nekoga s kim bih mogla da otvorim fabriku. Ali nikada nisam našla odgovarajuću osobu, pa sam pozajmila novac za auto i počela da taksiram da bih zaradila. Zbog moje štedljivosti, stalne mentalne napetosti, loše ishrane i nedostatka sna, krvni sudovi su mi otvrdnuli, porasli su mi krvni pritisak i nivo masti u krvi. Javili su mi se i čvorići na štitnoj žlezdi. Kasnije se moje zdravlje dodatno pogoršalo. Oči su mi suzile na vetru, vid mi se zamaglio, a često sam osećala pritisak u glavi i stezanje u grudima. Kada su glavobolje postale ozbiljne, morala sam da vozim držeći jednom rukom zatiljak, a drugom volan. Nisam očekivala da će dve godine kasnije sav novac od taksiranja ukrasti moj nećak. I tek tako, moja ušteđevina kojoj sam posvetila godine svog života je nestala. Osećala sam se potpuno slomljeno i bespomoćno. Na kraju, moje telo više nije moglo da izdrži i morala sam da stanem i odmorim se da bih se oporavila. U tihoj samoći sam pomislila: „Toliko sam se svih ovih godina trudila da zaradim novac, ali na kraju nisam ništa dobila i samo sam upropastila zdravlje. Da li mi je suđeno da u životu ne mogu ništa da zaradim?” U svom bolu, dok sam se borila na ivici očaja, došlo je do mene jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana.

U martu 2021. godine, prijatelj mi je svedočio o jevanđelju Svemogućeg Boga poslednjih dana, govoreći da se Bog ponovo ovaplotio i sproveo novu etapu dela i da je izgovarao reči da bi sudio ljudima i očistio ih, da bi na kraju ljudima povratio obličje u kojem ih je Bog prvobitno stvorio, i vratio ljudski život da bude onakav kakav je bio u Vrtu edenskom. Osetila sam se zaista srećno kada sam to čula i nakon perioda istraživanja, prihvatila sam Božje novo delo. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Bog koristi Svoj život kako bi opskrbio sve stvari, i žive i nežive, dovodeći sve u sklad zahvaljujući Svojoj moći i autoritetu. Ovo je činjenica koju niko ne može da zamisli niti shvati, a upravo su ove neshvatljive činjenice ispoljenje i dokaz životne sile Božje. Dozvoli da ti sada kažem jednu tajnu: veličina i sila Božjeg života nedokučive su svim stvorenim bićima. Tako je sada, kao što je bilo u prošlosti, a tako će biti i u vremenu koje dolazi. Druga tajna koju ću odati je sledeća: izvor života za sva stvorenja dolazi od Boga; koliko god se ona razlikovala po životnoj formi ili strukturi; kakva god da si vrsta živog bića, nijedno stvorenje ne može se okrenuti protiv životne putanje koju je odredio Bog. U svakom slučaju, sve što želim jeste da čovek razume ovo: bez Božje brige, zaštite i opskrbe, čovek ne može da primi sve što mu je suđeno da primi, ma koliko da se marljivo trudi ili da se mukotrpno bori. Bez Božje opskrbe za život, čovek gubi vrednost življenja i smisao života. Kako je Bog mogao dozvoliti da čovek, koji lakomisleno rasipa vrednost Njegovog života, bude tako bezbrižan? Kao što sam već rekao: ne zaboravi da je Bog izvor tvog života” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Posle čitanja Božjih reči, bila sam duboko dirnuta i shvatila sam da je Bog suveren nad svim stvarima i da kontroliše sudbinu čovečanstva. Bez obzira na to koliko se trudili, ljudi ne mogu da postignu ono što im Bog nije predodredio. Mislila sam da su moje ruke jednako sposobne kao i tuđe i da ako drugi mogu nešto da urade, onda mogu i ja. Ali posle svih godina truda, iako sam uspela da zaradim novac i da kupim automobile, nekretnine, kompaniju i drugu imovinu, baš kad sam postigla nešto, sve je nestalo u trenutku, a kasnije mi je novac koji sam za dve godine zaradila taksiranjem ukrao nećak. Konačno sam shvatila da ljudi ne mogu da promene svoju sudbinu i da u ovom životu ne mogu da dobijem ono što mi nije suđeno, ma koliko se ja trudila. Kada sam to shvatila, srce mi se konačno smirilo i osetila sam olakšanje. Živela sam u takvom bolu jer nisam priznala Božju suverenost i uvek sam se borila protiv sudbine. Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, shvatila sam da je Bog sve predodredio i da sam samo beznačajno stvoreno biće i da treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Onda sam pročitala Božje reči: „U ogromnom prostranstvu ovoga sveta, nebrojeno puta okeani prekrivaju polja, a polja naviru u okeane. Osim Njega koji ima suverenost nad svim među svim stvarima, ne postoji niko ko je u stanju da predvodi i usmerava ovaj ljudski rod. Nema nikog ’moćnog’ koji bi mukotrpno radio ili obavljao pripreme za ovaj ljudski rod, a još manje ima ikoga ko bi ovaj ljudski rod mogao da povede ka odredištu svetlosti i da ga oslobodi nepravdi sveta čovekovog. Bog žali nad budućnošću ljudskog roda, tuguje zbog pada čovečanstva i boli Ga što ono, korak po korak, maršira ka raspadu i putu bez povratka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). „Ljudski rod, koji je odlutao od života koji pruža Svemogući, ne zna svrhu postojanja, ali se ipak boji smrti. Bez pomoći je i bez oslonca, ali i dalje nevoljno zatvara oči i čeliči se kako bi podupreo vreću mesa koja nema nikakav osećaj u svojoj duši, dok se provlači u neplemenitom životu u ovom svetu. Živiš na taj način, bez nade, kao i drugi, bez cilja. Samo će Onaj Sveti iz legende spasiti ljude koji, dok stenju usred stradanja, očajnički čeznu za Njegovim dolaskom. Do sada, takvo se verovanje nije ostvarilo kod onih kojima nedostaje svesnost. Ipak, ljudi i dalje za tim na taj način žude. Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima koji ni najmanje nemaju svesnosti, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudi. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, i da ti donese vodu i hranu, kako bi se probudio i više ne bi bio žedan i gladan. Kada si umoran i kada osećaš ponešto od sumora ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Posle čitanja Božjih reči, bila sam duboko dirnuta i ispunjena osećajem topline. Shvatila sam da je Bog sve vreme čekao moj povratak. U početku sam bila tvrdoglava u težnji za novcem i neprestano sam razmišljala samo o novcu! Od otvaranja našeg restorana i propasti naše investicione kompanije, preko bezosećajnih pogleda prijatelja i rođaka, do neverstva mog muža, sve te stvari su mi prouzrokovale takav bol i očaj da sam došla do tačke kada sam čak želela da umrem. Ali kada sam pomislila na svoje stare i decu kod kuće, odustala sam od pomisli da sebi oduzmem život. Kasnije, dok sam vozila taksi, često sam imala glavobolje, pa čak i kada mi je krvni pritisak skočio na 170, nisam mogla da se zaustavim i odmorim. Da bih zadobila slavu i dobitak i da bi me drugi cenili, terala sam se da nastavim da zarađujem uprkos bolesti. Setila sam se kolege koji je jednog dana vozio, a sutradan doživeo moždani udar i umro. Ali nikada nisam imala nijednu nesreću. Sve je to bila Božja briga i zaštita. Bila sam na najnižoj tački u životu. Porodične firme su bankrotirale, muž me je prevario, prijatelji i rođaci su me izbegavali, a čak je i moja majka brinula samo o venčanju svog unuka i ignorisala me. Sve te stvari su me naterale da uvidim da, kada se sve sabere i oduzme, ljudi mare samo za novac i koristi, i da zaista ne postoji rodbinska privrženost. U mom bolu i bespomoćnosti došlo mi je Božje delo poslednjih dana i čula sam Božji glas i vratila sam se pred Njega. Kada sam prošla kroz to, videla sam da me je Bog tiho posmatrao i štitio, i osetila sam Njegovu pravu ljubav.

U prvoj polovini 2022. godine obavljala sam svoje dužnosti u crkvi i aktivno sam propovedala jevanđelje svojim prijateljima i rođacima, dovodeći ih pred Boga. U srcu sam imala dubok osećaj ispunjenosti. Kasnije sam pročitala Božje reči: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom ljudskom rodu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira na to koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive nadmeno. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da mnogi ljudi podnose svakakve žrtve u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči jasno objašnjavaju koren ljudske patnje. Ljudi žive svoje živote jureći za novcem, slavom i dobitkom. To su sve nevidljivi okovi kojima je Sotona zarobio ljude, terajući ih da slepo jure za novcem, slavom i dobitkom, čak i do te mere da žrtvuju sve i da se na kraju udalje od Boga i izdaju Ga. Bila sam pod uticajem Sotoninih otrova, živeći po stavovima da „Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa”, „Svet se vrti oko novca” i „Ne smeš biti beskičmenjak ako želiš da sačuvaš svoje dostojanstvo”, i zaradila sam novac, slavu i dobitak, ostvarila sam cilj svog stremljenja. Još od detinjstva sam verovala da ću, samo ako budem imala novac, moći da imam sve, da stojim ponosno i da budem cenjena. Da bih zaradila veliki novac i istakla se, prodavala sam robu na ulici, vozila taksi i radila u prodaji, a kada sam se udala, otvorila sam restoran. Posle svakog neuspeha, odbijala sam da se povučem. Da bi se uštedelo na radnicima, čak sam dan pre porođaja radila u restoranu. Na pregledu mi je doktor rekao da mom detetu nedostaje kiseonik i predložio mi da odem u bolnicu da ga primim, ali da bih uštedela novac, nisam otišla, što je dovelo do toga da mi se dete rodilo sa hipoksijom i da su morali da ga stave u inkubator. Da bih zaradila novac, dane sam provodila rintajući od jutra do mraka. Uspela sam da zaradim nešto novca, ali me je muž prevario i porodica nam se raspala, da bih se na kraju i ja razbolela. Lično sam iskusila kako je Sotona koristio nevidljive okove slave i dobitka da me kontroliše, onemogućavajući mi da se oslobodim i dovodeći me do toga da živim u velikom bolu. Bila sam prestravljena setivši se tih dana, jer sam zamalo izgubila život jureći novac, slavu i dobitak. Da nije bilo Božje brige i zaštite, ko zna gde bih na kraju umrla. Kad bolje razmislim, privremeno sam stekla divljenje i poštovanje drugih dok sam težila ka novcu, slavi i dobitku, ali na kraju je sve bilo uzalud. Ako bih nastavila tim putem, samo bih sebi nanela beskrajni bol i na kraju bi me Sotona progutao. Malo sam se uplašila kada sam to shvatila i postala sam spremna da otpustim novac, slavu i dobitak i da sledim Boga na valjan način.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Mnogo sam propatila u težnji ka novcu, slavi i dobitku i živela sam u dubokoj praznini i bolu, pa sam se čak i ozbiljno razbolela, ali Božje reči su mi pomogle da shvatim istinu i prozrem Sotonine zle namere da naudi ljudima. Videla sam Božju ljubav i spasenje za ljude. Božje reči su mi odredile smer, sprečavajući me da nastavim pogrešnim putem. Videla sam da i oni oko mene žive usred bola težnje ka novcu, slavi i dobitku, i želela sam da svedočim o Božjoj ljubavi i Njegovom spasenju za mene kako bi oni koji su prolazili kroz iste stvari kao ja mogli da se izvuku iz svoje patnje, i da dobiju priliku da prihvate Božje reči i da ih Bog spase.

Jednog dana nedugo zatim, prijatelj koji je svojevremeno radio sa mnom na nekom projektu iznenada me je kontaktirao i rekao: „Okupi ponovo svoje radnike i daj im da rade! Sada zarađujem 200.000 do 300.000 juana godišnje. Ne treba da brineš o kompaniji, samo upravljaj tvojim delom. Bolje radiš posao od mene, tako da ćeš sigurno zaraditi mnogo novca.” Čuvši to, osetila sam se pomalo zavidno i bila sam u iskušenju. Kada sam ranije radila na projektima, morala sam da kontaktiram kompanije i sama vodim posao, ali sada bih samo morala da vodim svoj tim i mogla bih da zaradim značajnu količinu novca. Nesvesno sam pomislila: „Oni zarađuju značajnu količinu novca svakog meseca, pa ako budem radila s njima, trebalo bi da i ja mogu mnogo da zaradim. Trenutno jedva sastavljam kraj s krajem i do guše sam u dugovima. Svi znaju moju situaciju, da li će svi da mi se rugaju i da me ismejavaju iza leđa ako ne prihvatim ponudu?” Ali onda sam pomislila: „Ako budem radila s njima na projektima, neću moći da verujem u Boga i da valjano obavljam svoje dužnosti i bila bih u opasnosti da se udaljim od Boga.” Razmišljajući o tim bolnim danima, nisam želela da ponovim iste greške. U bolu i nedoumici, pomolila sam se Bogu: „Bože, ne želim da se udaljim od Tebe. Molim Te, usmeri me.” Posle molitve sam razmišljala o svim usponima i padovima kroz koje sam već prošla. Kada sam najviše patila i bila bespomoćna, Bog me je blagoslovio, uputio da stanem pred Njega i upotrebio Svoje reči da me vodi, omogućavajući mi da shvatim da je, bez obzira na to da li je čovek siromašan ili bogat i koliko toga ima, njegov život sav pod Božjim određenjem. To mi je omogućilo da steknem određeno razumevanje o Božjoj suverenosti i da izađem iz svog bola. Imala sam dovoljno sreće da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i to su bili Božje uzdizanje i blagodat za mene. Kada bih nastavila da težim ka novcu, slavi i dobitku, ne bih bila dostojna Božje ljubavi i Njegovih mukotrpnih namera prema meni. Nakon dugog razmatranja, odbila sam ponudu prijatelja. Kasnije, bez obzira na to kako su pokušavali da me ubede, moje srce je ostalo postojano. Bila sam odlučna da nikada neću napustiti Boga da bih ponovo težila ka novcu, slavi i dobitku. Želela sam da verujem u Boga kako treba, da dobro obavljam svoje dužnosti i da uzvratim Božju ljubav. Od tada obavljam svoje dužnosti u crkvi. Hvala Bogu!