Kada sam bila mala, na moju su porodicu često gledali sa visine jer nisam imala puno braće i sestara. U to vreme su mi roditelji često govorili: „Najbolji i najsigurniji posao je raditi kao doktor. Ne samo da oni imaju visoke plate, već su i veoma poštovani.” Kadgod bi doktor došao u naše selo, uvek bi bio srdačno dočekan i ukazalo bi mu se krajnje poštovanje. Iskreno sam se divila tim doktorima i zavidela im i rekla sam sebi da moram marljivo da radim kako bih i ja jednog dana postala doktor, dostojanstveno se pokazala u svom selu i bila poštovana. Nakon toga sam se zakopala među knjige i nagrnula na učenje. Moji teški napori su nagrađeni kada sam kasnije položila prijemni za Kinesku medicinsku akademiju. Nakon što sam diplomirala, dobila sam posao doktora u gradskoj bolnici, baš kako sam želela. Od tada kao da sam napredovala u životu. Ne samo da sam imala dobru platu, već su mi i moji vršnjaci zavideli i divili mi se, prijatelji, rođaci i poznanici bi me svi tražili kada su bili bolesni i kada god bih se vratila u svoje selo, susrela bih se sa toplinom i poštovanjem. I moji roditelji su se osećali ponosno. Zaista sam uživala u tome da me tako poštuju i to je bio veliki podsticaj mojoj sujeti. Imala sam osećaj da se sve moje žrtvovanje konačno isplatilo. Kako sam sticala više iskustva, susretala sam se sa mnogim bogatim i uticajnim ljudima koji su imali razne vrste bolesti koje su im uzrokovale neverovatnu patnju. Neki od njih su dolazili sa teškim akutnim oboljenjima, ali su doktori mogli samo bespomoćno da gledaju kako umiru. Nisam mogla a da ne pomislim da su naši životi prilično krhki i bespomoćni pred smrću. Zbog toga me je obuzeo čudan osećaj duhovne praznine. Počela sam da se pitam šta je smisao života i za šta živim.

Krajem 1998. godine mnogi ljudi su napustili državne bolnice i otvorili privatne ordinacije. Pomislila sam da ću, ukoliko nastavim da radim u bolnici, ostati na svojoj trenutnoj plati, pa da, ako želim da napredujem i više zarađujem, treba da postanem svoj gazda. Zato sam napustila posao u bolnici i otvorila sopstvenu kliniku. Onda sam 2000. čula jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Videla sam da Bog kaže: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Kroz Božje reči sam uvidela da su ljudski život i smrt u Božjim rukama i da niko nema kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Kada se navrše godine koje ti je Bog dodelio, nije bitno koliko novca, moći ili uticaja imaš. Jedući i pijući Božje reči i živeći crkvenim životom, isto tako sam shvatila da ne mogu samo da stremim ka materijalnim stvarima, visokom položaju i telesnim zadovoljstvima. Najvažnija stvar je bila da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće i stremim ka istini, sakupljam dobra dela i dostignem spasenje. Zato sam preuzela dužnost koju sam mogla da obavljam u crkvi. Išla bih na okupljanja sa braćom i sestrama i besedila o Božjim rečima i osećala se ispunjenom i srećnom. U početku sam samo vodila jedno malo grupno okupljanje i nisam imala mnogo posla. Kasnije sam izabrana da služim kao crkveni starešina. Znala sam da je to Božja uzvišenost i da mi je dao ovu priliku da se obučim i dostignem istinu. Toliko sam uživala u opskrbi Božjih reči, pa je trebalo da imam savesti i Bogu uzvratim ljubav. Ali sam isto tako znala da biti starešina podrazumeva puno posla i veliku odgovornost. Trebalo bi da se dajem puno radno vreme. To bi značilo da ne bih mogla da radim na svojoj klinici. Pola svog života sam radila za taj posao, pa nisam bila voljna da od njega naprosto odustanem. Borila sam se sa svojim mislima i bila zbunjena i očajna. Usred svoje agonije sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Trenutno mi je užasno teško u ovoj situaciji. Ne želim da izgubim svoju dužnost, ali sam mala rastom i ne mogu da prevaziđem slabost svog tela. Molim Te usmeravaj me i daj mi veru i snagu.”

Usred traganja, pomislila sam kako je Bog rekao: „Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života.” Žurno sam potražila sledeći odlomak da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „U vršenju svoje službe za Boga, neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava. Što te Duh Sveti više dodiruje, više vremena ćeš posvetiti tome da budeš obziran prema bremenu Božjem, Bog će te više usavršiti i u većoj meri će te zadobiti – sve dok, na kraju, ne postaneš osoba koju Bog koristi. U ovom trenutku postoje neki koji za crkvu ne nose nikakvo breme. Takvi ljudi su nemarni i traljavi i stalo im je jedino do sopstvene telesnosti. Takvi ljudi su izrazito sebični, a takođe su i slepi. Ako ovo ne možeš jasno da uvidiš, nećeš nositi nikakvo breme. Što više vodiš računa o namerama Božjim, On će ti poveriti veće breme. Sebičnjaci nisu spremni da podnose takve stvari; nisu spremni da plate cenu i, shodno tome, propustiće prilike da ih Bog usavršava. Zar time sebi ne nanose štetu? (…) Dakle, treba da postanete obzirni prema bremenu Božjem, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog Svoju pravednu narav otkrije celom ljudskom rodu da biste postali obzirni prema bremenu Božjem. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika da vas Bog usavrši. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Kroz Božje reči sam shvatila da će samo oni koji su obzirni prema Božjim namerama i prihvataju Božji nalog imati više prilika da ih Bog usavrši. Oni koji nisu voljni da uzmu Božje namere u obzir su sebični i Bog ih neće usavršiti. Božje delo je ušlo u ključni period velike ekspanzije i činjenica da mi je crkva dala jednu tako važnu dužnost je Božji izuzetan dar naklonosti i uzvišenosti. A ja ipak nisam bila obzirna prema Božjim namerama već sam bila zabrinuta samo za svoje telo i zarađivanje novca kako bih zavredila visoko poštovanje drugih. Koliko je to bilo nesavesno od mene! Zar nisam verovala u Boga i sledila Ga, jela i pila Božje reči i obavljala svoju dužnost kako bih dostigla istinu i spasenje? Bog mi je pružio odličnu priliku da se obučim i dostignem istinu kroz svoju dužnost. Ne bih li bila glupa da to ne prihvatim? Da se, do trenutka kad pristanem da to prihvatim, Božje delo već dovrši, propustila bih svoju priliku. Tada bih veoma žalila. Bila bih poput Mojsija, koji je mogao da vidi Hanan izdaleka ali nije mogao da u njega uđe i žalio je čitavog svog života. Morala sam da se pokorim Bogu i prvo prihvatim svoju dužnost. Mogla bih da za sada nađem nekoga da me zameni na klinici. Donevši odluku, prihvatila sam dužnost starešine.

Nakon toga sam većinu svog vremena posvećivala svojoj dužnosti i ako bih imala iole slobodnog vremena, žurila na kliniku. U početku smo bili u stanju da zadržimo pacijente, ali kako je vreme prolazilo i ja često nisam bila na klinici, ljudi su počeli da odlaze na druga mesta, jer nisu mogli kod mene na pregled. Naša klinika je imala sve manje pacijenata i jedva da smo opstajali. Navikla sam da živim visokim standardom, drugi su me poštovali i divili mi se i svi prijatelji i rođaci bi me tražili kada su imali probleme, ali sada su me svi ti prijatelji i rođaci kritikovali, govoreći da sam nemarna u svom upravljanju klinikom i da ne znaju šta radim po čitav dan. Posle toga su imali daleko drugačiji stav prema meni. Misleći kako sam nekada bila poštovana i kako su mi se divili, a sada sam postala predmet svačijeg podsmeha, osećanja su mi se uzburkala – teško je opisati taj osećaj. Pomislila sam: „Ne radi se o tome da nisam sposobna da zaradim; vešta sam, pa bih, ako bih upravljala stvarima valjano, zasigurno imala mnogo pacijenata. Mogla bih još jednom da živim tim životnim stilom superiornog materijanog komfora, ponovo zadobijem poštovanje i divljenje drugih i živim prestižnim životom.” Isto tako sam u obzir uzela to da nisam verovala u Boga toliko dugo, da sam mala rastom i da ne razumem mnogo od istine, pa možda samo treba da obavljam dužnost koja odgovara mojim sposobnostima. Želela sam da se prebacim na manje zahtevnu dužnost. Tako ću imati vremena za svoj posao i to neće uticati ni na moju dužnost ni na kliniku. Međutim, nakon toga, sam prestala da nosim breme u svojoj dužnosti. Postala sam površna obavljajući je i bila bez entuzijazma na okupljanjima. Sećam da je sve o čemu sam mogla da razmišljam tokom jednog okupljanja bila moja klinika. Koliko smo pacijenata dobili tog dana? Da li su se oni koji su zakazali pregled pojavili? Kako bih našla više vremena da se usredsredim na svoju kliniku, nisam se posvetila tome da potpuno razumem situaciju pre pisanja izveštaja već sam naprosto svom višem starešini predala jedan kratak izveštaj. Pošto su nedostajali detalji, na kraju sam morala ponovo da ga napišem. Isto tako nisam preuzela odgovornost za delo zalivanja. Neki novi vernici su čak otišli jer nisu bili zalivani. Viši starešina mi je besedio i pokušao da mi pomogne sa ovim problemom nekoliko puta i ja sam se osećala prilično krivom, moleći se Bogu nekoliko puta i donoseći odluke da se pobunim protiv svog tela i da svoju dužnost obavljam valjano, ali bi mi moja klinika stalno neizbežno odvlačila pažnju. Nastavila sam da pred Bogom donosim odluke i da ih kršim i sve se više udaljavala od Njega. Često bih se osećala neobjašnjivo praznom i uplašenom. U nekoliko navrata sam želela da napustim kliniku, ali sam onda pomislila kako bih morala da se vratim na to da me ljudi gledaju sa visine i jednostavno nisam mogla da se nateram na to. Videvši da ne mogu da popravim svoje stanje i da to odlaže posao, viši starešina me je smenio.

Bila sam zaista uznemirena nakon što sam smenjena. Jela sam i pila toliko Božjih reči i jasno znala da je stremljenje ka istini i obavljanje dužnosti valjano pravi put kojim treba ići u životu, ali nisam mogla da se manem svoje klinike i nisam mogla valjano da obavljam svoju dužnost. Osećala sam se zaista krivom i da mnogo toga dugujem Bogu. Pomolila sam se Bogu, govoreći: „O, Bože, toliko sam buntovna i toliko Ti dugujem. O, Bože, tražim od Tebe da me oslobodiš okova bogatstva, pa da mogu da ispunjavam svoju dužnost i uzvratim Ti ljubav.”

Nakon molitve sam se setila naslova poglavlja Božjih reči „Kome si ti odan?” Zapitala sam se: „Kome sam ja odana? Jesam li odana Bogu?” Potom sam pročitala odlomak iz ovog poglavlja: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što se vaša srca toliko opiru smekšavanju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? (…) I Ja se nadam da ću zaboraviti sve iz vaše prošlosti, iako je to vrlo teško izvodljivo. Uprkos svemu, imam veoma dobar način da to učinim: neka budućnost zameni prošlost i dopustite da se senke vaše prošlosti rasprše u zamenu za vaše pravo današnje ja. Zato moram da vas namučim da još jednom napravite izbor: kome ste tačno odani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Božje reči su me duboko dirnule. Zar ove reči nisu razotkrile moje trenutno stanje, moju trenutnu situaciju? Jasno sam znala da bi kao vernik trebalo da stremim ka istini i ispunjavam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu. Ali kada god bi trebalo da izaberem između svoje dužnosti i klinike, dobrog života, toga da budem poštovana i drugih telesnih briga, ja bih uvek neizbežno birala ovo drugo. Bojala sam se da će me ljudi gledati sa visine ukoliko ne uspem da održim svoju kliniku. Ovih se godina, spolja gledano, stalno činilo da obavljam svoju dužnost, ali ja nikada nisam napustila svoju želju za slavom i dobitkom i konstantno sam razmišljala kako zaraditi veliki novac. Kao takva sam uzimala svoju dužnost olako, površno je vršeći; nisam nijedno od toga dobro obavljala, što me prilično umaralo i emotivno crpelo. Ovo je imalo veoma negativan efekat na crkveni rad i isto tako donelo gubitke mom životu. Uvidela sam da nisam odana Bogu, već radije sotonskim stvarima poput mog tela i ambicije. Tokom tog perioda, često bih se molila Bogu: „O, Bože! Sada sam voljna da napustim svoju kliniku kako bih stremila ka istini i svoju dužnost valjano obavljala. Molim Te, daj mi vere da uskoro prodam svoju kliniku!” Pored toga što sam se molila, počela sam sve to da objašnjavam i svom mužu kako bih se pripremila za prodaju klinike.

Zahvaljujući Božjoj uzvišenosti, 2011. sam još jednom izabrana za crkvenog starešinu. Znala sam da mi Bog daje još jednu šansu. Pomislila sam kako sam ranije žalila i osećala se dužnom prema Bogu jer sam težila ka radu na klinici i rešila da budem kooperativnija ovog puta. Brzo sam se bacila na svoju dužnost i bez obzira kako je moja klinika radila, to mi nije odvlačilo pažnju i pokušala sam da nađem nekoga da je preuzme. Ali kada su sastavili ugovor i spremali se da ga potpišu, bila sam pomalo rezervisana. Pola svog života sam uložila u ovu kliniku. Pomislila sam koliko sam marljivo radila od malih nogu, kako sam prevazišla nedaće da ostvarim svoj san da postanem doktor. Ako prodam kliniku, razići će mi se putevi sa životom kojem sam nekada težila. Što sam više razmišljala, manje sm bila voljna da se toga odreknem. U sebi sam osećala izuzetnu prazninu. Onda sam naišla na sledeće odlomke Božjih reči. „Trebalo bi da razbistrite svoje glave! Čega se treba odreći, koja su tvoja blaga, koje su tvoje fatalne slabosti, koje su tvoje prepreke? Pažljivije promisli o ovim pitanjima u svom duhu i zajedništvu sa Mnom. Ono što ja hoću je da Mi vaša srca u tišini ukazuju poštovanje. Ne želim vaše puke reči” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Nekome ko je normalan i ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). „Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja traga za Bogom, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš o svom stavu prema životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga već voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da svetovni status, bogatstvo i zadovoljstva tela kojima ljudi teže nisu ciljevi koji imaju vrednost. Samo dolazak pred Stvoritelja, ispunjavanje naših obaveza kao stvorenih bića, stremljenje ka istini, odbacivanje sotonske iskvarene naravi i na kraju dostizanje Božjeg spasenja i postajanje delom naroda Njegovog carstva predstavlja istinsku budućnost i životu daje najveći značaj i vrednost. Sve i da moja klinika počne da vrvi od pacijenata, da zarađujem puno novca, zadobijam više poštovanja i moje telo na kraju bude zadovoljno, izgubila bih istinu i život i Božje spasenje. Ne bih od Boga dobila pohvalu i priznanje i sve bi bilo nizašta. Kada naiđu katastrofe, nijedna količina novca niti poštovanja nas neće spasiti i zasigurno nećemo moći da kupimo svoje spasenje. Nema smisla niti vrednosti u takvom stremljenju. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). Da, uložila sam sav svoj trud u stremljenje ka bogatstvu, slavi i dobitku i opsesivno tragala za njima. Mislila sam da samo ukoliko imam te stvari, mogu da živim vrednim životom. Bez obzira koliko sam morala da žrtvujem ili koliko energije da utrošim, nikada se nisam žalila. Bila sam toliko slepa, glupa i kratkovida! Pomislila sam na Petra. Njegovi roditelji su želeli da se on bavi politikom, ali je Petar izabrao da svoj život posveti sleđenju Boga. Tragao je za tim da spozna i zavoli Boga i na kraju ga je Bog usavršio i dobio je pohvalu od Stvoritelja. Petar je živeo najvrednijim i najsmislenijim životom. Znala sam da treba da oponašam Petra, da napustim ta svetovna stremljenja, stremim ka istini i ispunim svoju dužnost. Nisam više oklevala nakon toga. Kada sam potpisala taj ugovor, osećala sam se kao da je ogromni teret skinut sa mojih pleća i bila sam rasterećena i opuštena. Nakon toga sam sve uložila u svoju dužnost.

Jednog dana 2015. godine, kolega iz bolnice u kojoj sam nekada radila me je pozvao. Rekao je da jedan direktor privatne bolnice otvara starački dom najvišeg rejtinga u okrugu i da je pitao da li bih želela tamo da radim. U tom trenutku sam to odmah odbila. Ali me je onda nekoliko dana kasnije pozvao direktor lično i rekao da će mi, ukoliko dođem da radim za njega, dati sobu da živim, platu od 3000 juana mesečno i da moj muž može tamo da ide besplatno na rehabilitaciju od moždanog udara. Praktično ne bismo imali nikakvih životnih troškova i još bih povrh toga mogla zarađivati 3000 juna bez obaveza. Počela sam da se kolebam po pitanju svog prethodnog odgovora i rekla da ću razmisliti o tome. Te noći sam se prevrtala u krevetu i nisam mogla da zaspim. Ako odbijem ponudu propustiću neverovatnu priliku, ali ako je prihvatim, neću biti u stanju da obavljam svoju dužnost. Prisetila sam se koliko je bilo teško i bolno kada sam delila svoje vreme na kliniku i svoju dužnost. Bog je toliko toga žrtvovao za mene; treba da prestanem da sumnjam i osvrćem se unazad. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon što sam razmislila o Božjim rečima, postalo mi je jasno da je ono što je spolja izgledalo samo kao normalan telefonski poziv između bivših kolega zapravo bila duhovna bitka. Sotona je pokušao da me kuša a Bog me je testirao. Na meni je bilo da se odlučim. Pomislila sam kako je Lotova žena, nakon što su je anđeli oslobodili iz Sodome, pretvorena u stub soli jer je nastavila da misli na ono što poseduje i osvrnula se nazad. Za mene je već bilo dovoljno teško da se oslobodim Sotoninih kandži; nisam mogla da postanem obeležje za poniženje poput Lotove žene. Uvidevši to, čvrsto sam odbila ponudu.

Kasnije sam počela da razmišljam zašto su mi ova iskušenja odvraćala pažnju. Jasno sam znala da je stremljenje ka tim stvarima besmisleno i bezvredno, ali sam i dalje bila tako zbunjena i nisam mogla da ih napustim. Šta je bio koren ovog problema? Usred svog traganja, naišla sam na odlomak Božjih reči. „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma istančan metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer napredovanja u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da iskoriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljnopredaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade ne oklevajući ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči su mi pomogle da vidim svetlo i dopustile mi da shvatim da je razlog što sam bila toliko zbunjena u vezi sa napuštanjem svoje klinike bio taj što su me slava i dobitak kontrolisali i uhvatili u zamku. Sotona koristi slavu i dobitak da iskvari ljude i natera ih da streme ka slavi i dobitku čitav svoj život, na kraju ih dovodeći do toga da žrtvuju svoje živote zarad tih stvari. Razmišljala sam o tome kako su me moji roditelji od malena učili da je jedini način da se istaknem da nađem dobar posao. Kada sam videla da doktori imaju dobar i stalan prihod i da su veoma poštovani, sebi sam kao cilj zacrtala da postanem doktor i neumorno radila da dostignem taj cilj. Nakon što sam zakoračila u veru i jela i pila Božje reči, spoznala sam da treba da stremim ka istini u svojoj veri i da je stremljenje ka bogatstvu i statusu jedno isprazno stremljenje. No, zbog toga što sam bila sputana slavom i dobitkom, i dalje sam želela da ostvarim svoj san o tome da se istaknem iako sam obavljala svoju dužnost. Kada sam bila primorana da izaberem između svoje dužnosti i klinike, želela sam da se prebacim na lakšu dužnost i počela da budem površna u svojoj dužnosti, što je štetilo crkvenom radu. Sotona je želeo da živim spram ovih misli i stanovišta, da ulažem svu svoju energiju u stremljenje ka bogatstvu, slavi i dobitku. Kao rezultat toga, nisam imala vremena ni energije da stremim ka istini i obavljam svoju dužnost i čak bih umela da izdam Boga u ime slave i dobitka, u potpunosti gubeći šansu za spasenje. Tako Sotona kvari čovečanstvo, to je njegova zlobna namera. Poznati ljudi provedu čitave živote stremeći ka slavi i dobitku, ali kada na kraju dostignu te stvari, ne mogu da ispune duhovnu prazninu u svojim srcima i postaju sve razvratniji. Neki od njih se čak okrenu teškim drogama a neki počine samoubistvo. Pomislila sam na svog bivšeg kolegu koji, uprkos tome što je na neki način bio poznat u svojoj bolnici, i dalje nije bio zadovoljan, pa je otvorio svoju privatnu bolnicu. Ali kasnije ne samo da je izgubio svu svoju teško stečenu ušteđevinu zbog toga što je uzrokovao smrt pacijenta, već ga je pacijentova porodica uslovila da mora da nosi crninu i klanja se u mrtvačkim kolima bivšeg pacijenta više od 10 sati. Na kraju mu je ugled bio uništen i žena i deca su ga napustili. Ljudi provode čitave svoje živote stremeći ka slavi, dobitku i poštovanju, ali šta zapravo ijedna od tih stvari pruža čoveku? To mu samo na trenutak nahrani sujetu i učini ga zavisnim i opsednutim tim osećanjem. Kao takvi nemaju vremena ni energije da tragaju za Bogom i u potpunosti gube Božje spasenje. Nije li to ogavan metod po kojem Sotona muči i proždire čovečanstvo? Božje delo je već u svojoj završnoj fazi, jevanđelje carstva se raširilo po svetu i čim Božje delo bude svršeno neće više biti šansi da se stremi ka istini! Nije ostalo još puno vremena da stremimo ka istini i iskusimo Božje delo i čak ako uložimo sve svoje vreme u to, i dalje nije lako dostići istinu. Kako sam mogla da očekujem da zadobijem istinu kad sam pola svog vremena posvetila klinici a preostalu polovinu stremljenju ka istini? Da nije Božjeg spasenja i vođstva, nikada ovo ne bih uvidela. Sotona bi nastavio da me muči i ja bih propustila svoju priliku da me Bog spasi.

Prisećajući se svojih godina vere, uprkos činjenici da je moje telo patilo do određene mere i da možda nisam imala isti prestiž koji sam nekada imala, shvatila sam izvesne istine i spoznala kako Sotona kvari čovečanstvo i kakav je život najvredniji i najsmisleniji. Bila sam daleko mirnija, opuštenija i slobodnija. To je osećanje koje mi nijedna svetovna stvar ne može pružiti. Kasnije, ma koliko su me ljudi pokušavali namamiti da prihvatim nove poslove sa velikim pogodnostima, nikada se više nisam kolebala. Ovih dana sam uvidela kako me stremljenje ka istini i dobitku povređuje i napustila sam svoju kliniku kako bih obavljala dužnost. Sve je to zbog Božjeg spasenja i najbolji je izbor za mene. Hvala Bogu!