Kada sam imao osam godina, moju porodicu je zadesio nenadani događaj. Od tada smo majka i ja zavisili jedno od drugog kako bismo preživeli, i ona me je vratila u našu kuću na selu. U to vreme, bili smo veoma siromašni. Drugi su živeli u višespratnim kućama, dok smo mi bili u kolibi sa krovom od crepa, bez prebijene pare. Zavideo sam drugima i nadao se da bih mogao zaraditi puno para kada porastem kako bismo majka i ja imali finansijsku sigurnost. Da bih zarađivao, nisam nastavio školovanje posle srednje škole. U to vreme, braća i sestre su želeli da se priključim crkvi i živim crkvenim životom. Međutim, bio sam zabrinut da će me okupljanja sprečiti da zaradim novac. Bio sam još dosta mlad, a morao sam još da se oženim i zarađujem za život u budućnosti. Trebaće mi novac za sve što budem radio. Tako da sam odbacio ljubazne reči i savete braće i sestara i odlučno zakoračio na put jurnjave za novcem, slavom i dobiti.

Radio sam građevinske radove i kao portir. Kasnije sam studirao marketing i ušao u posao sa rođacima. Posao je vremenom krenuo nabolje, toliko da se mala radnja sa kojom smo krenuli proširila u malu kompaniju sa desetak ili više radnika za samo nekoliko godina. Tako mlad, postao sam šef i zaradio nešto novca. Finansijska situacije moje porodice se popravila, kupio sam kuću, i mogao sam da podmirim osnovne troškove za život. Iako sam sve više zarađivao i mada je moj telesni život bio zadovoljen, bio sam sve nesrećniji. Da bih zarađivao, morao sam da glumim sreću pred klijentima, da im laskam i dodvoravam im se, a laganje i varanje ljudi mi je postala svakodnevnica. Bio sam spreman na sve da bih služio svojim interesima i uopšte nisam živeo kao ljudsko biće. U prošlosti sam video da nam Božje reči govore da budemo pošteni ljudi. Kad god bih na to pomislio, osetio bih veliku grižnju savesti. Povrh toga, svaki dan sam ulagao sve svoje vreme i energiju u posao, održavajući uvek dobru narav i odnos prema klijentima. Kada bi me zvali da nešto sredim, ja bih to odmah učinio, kao da se odazivam na carski dekret. Ali, kada bi majka zatražila da joj pomognem oko kućnih poslova ili da razgovaram s njom, uvek sam joj govorio da sam zauzet i zamolio je da mi ne smeta. Nisam prisustvovao okupljanjima i jedva da sam se uopšte molio. Moje stanje je u potpunosti bilo kao kod nevernika. Postepeno sam postao razvratan iako to nisam hteo. Pošto su veze bile veoma važne u poslu, svaki dan sam razmišljao o tome kako da održavam odnose sa klijentima. Bez obzira s kim sam poslovao, dokle god su mogli da mi donesu dobit, davao bih im komplimente i izgovarao laži da im ugodim. Postajao sam sve veći licemer i lažljivac, sve do tačke kada sam zaista postao dvoličan. Ovo moje ponašanje me je zgražavalo. Sve više sam mrzeo sebe, a mrzeo sam i taj način preživljavanja.

Nekoliko godina kasnije, kada se korona virus širio po celoj zemlji, zarazio sam se i celo telo me je užasno bolelo. Nekoliko sati pre nego što su moji simptomi počeli, bio sam prepun energije, zauzet raznim poslovnim obavezama, i onda, odjednom nisam imao snage ni da ustanem. Ležao sam u krevetu, svi mišići su me boleli i imao sam osećaj da će glava da mi eksplodira. Pošto sam imao visoku temperaturu koja nije mogla da spadne, usne su mi ispucale. Povraćao sam i imao dijareju. Osećao sam se grozno, kao da mi se smrt bliži. Tada sam osetio koliko je čovek krhak i mali. Tada sam počeo da razmišljam i pomislio sam: „Zašto, za ime sveta, ovako živim?” Prošli događaji su mi prolazili kroz glavu, scena za scenom, kao inserti iz filma, pa sam pomislio: „Svakog dana razbijam glavu tražeći načine da zaradim više novca. Da li zaista živim samo da bih očajnički zarađivao novac i radio ovako? Da li je to sve samo da bih zadovoljio svoju sujetu i samopoštovanje, da bi ljudi imali visoko mišljenje o meni? Samo da bih uživao u hrani, piću i zadovoljstvima? Je li to smisao mog života? Da li se moj život svodi samo na to? Hoću li zaista ovako da umrem?” Razmišljajući o tome, ispunio me je osećaj dubokog kajanja. Požalio sam što nisam verovao u Boga onako kako treba i što od početka nisam živeo crkvenim životom. Jako sam se kajao i nisam bio voljan da umrem ovako. Pomislio sam na Božje reči koje sam čitao u prošlosti: „Događaće se svakakve katastrofe, jedna za drugom; svi narodi i mesta doživeće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi nastupaju svuda. Ove katastrofe se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će biti gotove za dan ili dva; umesto toga, one će se širiti na sve veća i veća područja i postajati sve ozbiljnije. Razne najezde insekata slediće jedna za drugom tokom ovog vremena, a fenomen kanibalizma će iskrsnuti svuda. Ovo je Moj sud nad svim zemljama i narodima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da izbegnu smrt. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). U stvari, pročitao sam ove reči više puta ranije. Iako sam se plašio nedaća, sve dok se nisu dešavale meni, uvek sam smatrao da su od mene daleko i nastavio bih da težim bogatstvu i životu koji sam želeo isto kao i ranije. A sada, ležim u krevetu dok me celo telo boli, ne znajući šta da radim, i tek tada sam shvatio da iako bogatstvo može doneti ljudima neka materijalna uživanja, bilo je potpuno beskorisno prilikom suočavanja sa koronom. Konačno sam shvatio da sam stvarno glup i slep. Nisam bio popustljiv! Kada bolje razmislim, iako sam verovao u Boga, potpuno sam zanemario Njegove reči i nikada nisam prestajao da vijam bogatstvo, slavu i dobit. To je bio moj pravi stav prema Bogu i Njegovim rečima. Tek kada sam se zarazio koronom, počeo sam sebe da preispitujem. Pomislio sam na nešto što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). Konačno sam iz prve ruke shvatio šta ove reči znače. Čovek zaista ne može novcem da kupi život! Uspeo sam da se okrenem u krevetu, pa sam kleknuo da se pomolim: „Svemogući Bože, toliko sam glup i slep. Samo sebe mogu da krivim što sam dospeo do ove tačke u životu. Ti si me sve ovo vreme spasavao, koristeći braću i sestre da me više puta pozivaju da učestvujem u crkvenom životu, ali ja to nikada nisam želeo da prihvatim i odbacio sam Tvoje spasenje. Bože, tako mi je žao. Sada znam da novac ne može da kupi ni zdravlje ni život. Uvek sam jurio za novcem jer sam hteo da poboljšam svoj život, ali da bih zaradio novac, živeo sam tako da sam bio fizički i emocionalno isrpljen, a to me je skoro koštalo života. Ne želim da nastavim da živim na tako bolan način. Ne želim da nastavim da živim kao licemer u ovom okruženju međusobnih obmana, punom prevara i laži. Bože, molim Te da mi oprostiš i pružiš još jednu šansu. Molim Te, spasi me!” Tako sam se molio i pokajao. Iako mi se fizički bol nije nimalo smanjio, u tom trenutku mi je bilo toplo kao detetu u zagrljaju roditelja.

Sledećeg dana, majka je čula da sam se zarazio i došla je da se brine o meni. Pročitala mi je mnoge reči Svemogućeg Boga, a neke su ostavile dubok utisak na mene. Svemogući Bog kaže: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je zato svi na različitim nivoima tumače i njenu istinitost priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi svih ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni V”). Čitajući reči Svemogućeg Boga, osetio sam da je svaka rečenica istina. Reči koje je On izgovorio bile su tako tačne i prodirale su u dubinu mog srca. Bio sam ono što je Bog razotkrio: uvek sam obožavao novac, ponašao se u skladu sa idejom „novac iznad svega”. Verovao sam da ću, ako imam novca, imati sve i da ću moći da živim životom više klase, da živim kako hoću i da me drugi poštuju, dok kada ne bih imao novca, ne bih bio u stanju išta da uradim. Kroz ono što su Božje reči razotkrile, video sam Sotoninu zlonamernost i podle motive. Sotona je koristio novac, slavu i dobit da kontroliše moj um, zbog čega sam se duboko izgubio u tome i pretvorio jurnjavu za novcem u cilj i pravac kome sam težio u životu, čime me je naterao da se klonim i izdam Boga i da budem sve lažljiviji, rđaviji i pohlepniji, kako bih na kraju bio uništen zajedno sa Sotonom. U prošlosti sam uvek živeo u skladu sa idejama koje mi je Sotona usadio, a moje misli su bile usredsređene samo na novac, slavu i dobit. Verovao sam da ljudi ne mogu ništa da urade bez novca, a da oni koji imaju novac mogu uživati u boljem životu i zavrediti visoko mišljenje drugih. Ovo naizgled jednostavno verovanje vezalo me je nevidljivim lancima, držeći me čvrsto pod Sotoninom kontrolom, bez trunke hrabrosti da se oslobodim. Tako me je Sotona prevario i iskvario. Zarad novca, slave i dobiti, postao sam otuđen i bezdušan, radio stvari ne birajući sredstva, i bio pun laži i prevara. Nisam uopšte živeo kao ljudsko biće. Pošto sam zaradio nešto novca, putovao sam svuda, u želji da ublažim svoj bol. To je zapravo bio samo privremeni način da otupim. Iako bih svu svoju energiju i vreme uložio u posao, želeći da tako obogatim život, nikada nisam mogao da se oslobodim osećaja praznine u sebi. Božje reči su probudile moje srce. Počeo sam pažljivo da ispitujem svoja stremljenja, i nisam želeo da nastavim uporno da težim novcu, slavi i dobiti. Ove stvari nisu bile tako svemoćne kao što sam zamišljao. Dok sam bolestan ležao u krevetu, bez snage da ustanem, materijalna uživanja i novac delovali su mi tako beznačajno. Novac ne može čoveku da spasi život, a nije ni svrha čovekovog postojanja. Ne oslobađa ljude od bola.

Onda sam počeo da tragam kako da nastavim da bi živeo životom koji je vredan i ima smisao. Tada sam pročitao ove reči Božje: „Nekome ko je normalan i ko stremi ka ljubavi ili Bogu kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića predstavljaju grupu koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Sve što Stvoritelj poveri stvorenim bićima ona treba bezuslovno da prihvate; za ljudski rod to je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Čitajući Božje reči, našao sam pravac u životu. Shvatio sam da, kao stvoreno biće, čovek treba da živi da bi stremio ka istini, da bi udovoljio Božjim namerama i zadobio odobravanje Stvoritelja. Kao stvoreno biće, čovek treba da preuzme svoju dužnost i ispuni svoju odgovornost. Ne postoji ništa vrednije i smislenije od toga. Sledeći Sotonu i težeći novcu, slavi i dobiti, čovek ne samo da ne može pronaći pravu sreću, već će postati sve sebičniji i pohlepniji. Na kraju, Sotona će ga potpuno zarobiti i upašće u večnu bol. Sada, Božje delo poslednjih dana bilo je skoro završeno. Ako još uvek nisam u stanju da iskoristim ovu priliku da ispravno verujem u Boga, zaista bih bio previše glup. Nisam želeo da me i dalje povređuju ideje koje mi je Sotona usadio i odlučio sam da se otrgnem od ovog života u bolu. Trećeg dana ležanja u krevetu, još uvek sam imao temperaturu, ali bolovi su se smanjili. Rekao sam majci: „Želim da prisustvujem okupljanjima.” Uskoro sam počeo da živim crkvenim životom i u srcu sam se Bogu zahvalio. Bog mi je pružio još jednu priliku da se vratim u Njegovu kuću i morao sam da je negujem valjano. Morao sam da udovoljim Njegovim namerama. Međutim, i dalje sam imao dilemu. Imao sam neke dugogodišnje klijente, i mada više nisam tako očajnički pokušavao da proširim firmu, ipak sam i dalje trošio energiju na posao. Bilo mi je nelagodno za vreme okupljanja jer nisam mogao da smirim svoje srce pred Bogom. Kada bi se okupljanja završila, izvadio bih telefon i video bezbroj propuštenih poziva i poruka od klijenata. Na svakom okupljanju doživljavao bih svakojaka ometanja. Sećam se da sam jednom krenuo na okupljanje kada sam morao da primim iznenadni poziv od klijenta kome je bila hitno potrebna neka roba. Skoro sam stigao na mesto okupljanja, ali sam podlegao pritisku klijenta i otišao na okupljanje i obavestio braću i sestre da je nešto iskrslo, a zatim u žurbi otišao. Smatrao sam da to previše remeti okupljanja i želeo sam da se oslobodim posla, ali sam imao pomešana osećanja. U prošlosti, želeći da održim odnose sa klijentima po svaku cenu, imao sam sastanke sa njima po ceo dan. Kada bih sada stao i protraćio sav svoj raniji trud, bilo bi zaista šteta. Želeo sam da prisustvujem okupljanjima, ali nisam mogao da se odreknem novca, pa sam se molio Bogu da mi pokaže izlaz.

Jednog dana sam pročitao odlomak Božjih reči: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu[a]; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što se vaša srca toliko opiru smekšavanju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? Hoćete li se pokoriti Mojim rečima ili ćete prema njima osećati odbojnost?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Nakon što sam pročitao Božje reči, uvideo sam da, baš kao što je Bog rekao, jednom rukom grabim novac a drugom istinu. Iako sam jasno video da novac ne može spasiti čovekov život, da on nije koren čovekovog postojanja i da ne može da oslobodi ljude od bola, ipak nisam mogao da odolim iskušenju. Kada me je čekao posao koji se preklapao sa okupljanjem, stavljao bih novac na prvo mesto i ne bih bio u stanju da napravim pravi izbor. Zar nisam bio tvrdoglav i nerazuman? Izgledao sam baš onako kako su me Božje reči razotkrile: „Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite.” Moje srce je bilo tako nepopustljivo i svojevoljno da nisam nimalo shvatao Božju brižnost i nisam u potpunosti shvatio kako Bog istrajava čekajući čoveka. Hteo sam da verujem u Boga onako kako treba i morao sam da udovoljim Njegovim namerama. Međutim, znao sam da je moj rast mali i da ovo ne mogu sâm da prebrodim. Hitno sam se pomolio Bogu: „Bože! Želim da se oslobodim ovog načina života. Po ceo dan sam okupiran poslom i zaradom i ne mogu mirno da čitam Tvoje reči i prisustvujem okupljanjima. Ovakav način života ozbiljno je uticao na moj crkveni život. Bože, molim Te, pokaži mi izlaz. Zaista želim da se promenim. Molim Te daj mi veru i snagu da se oslobodim ovog života u bolu.”

Kasnije, tokom okupljanja, pročitao sam dva odlomka Božjih reči koje su duboko dirnule moje srce. Božje reči kažu: „Oči ispunjene prevarom i predrasudama prema drugima nisu ono što bi mladi ljudi trebalo da poseduju, a mladi ljudi ne treba da se upuštaju u destruktivne, gnusne radnje. Ne bi trebalo da budu bez težnji, energičnosti i zanosne želje da sebe poboljšaju; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravednost – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da lutaju, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa nedaćama, već treba da budu otvoreni i iskreni, sa duhom praštanja za svoju braću i sestre. (…) Mladi ljudi ne bi trebalo da su bez rešenosti da budu pronicljivi u problemima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Čitajući ove reči Božje, moje srce je bilo tako dirnuto da sam pomislio: „Već sam propustio nekoliko šansi i to vreme neću moći da vratim. Danas je situacija u svim zemljama turbulentna zbog stalnih zemljotresa, ratova, pandemije i drugih katastrofa, kako prirodnih tako i onih izazvanih ljudskim delovanjem. Neće nam ostati mnogo vremena da stremimo ka istini. Ako nastavim da ih propuštam, možda ću ih zauvek propustiti. Možda nikad više ne dobijem drugu šansu. Da li ću zaista čekati dok se ne suočim sa smrću da bih verovao u Boga? Zar tad neće biti prekasno? Šta je važnije, novac ili moj život? Vreme je da sve ovo razmotrim.” Iz sledećih Božjih reči, shvatio sam koje namere i zahteve On ima prema mladima: „Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Ne bih više mogao da budem ovako tvrdoglav i nerazuman. Ne treba da živim za novac, slavu i dobit, već da idem putem verovanja u Boga i stremljenja ka istini. Morao sam da završim sa prošlim životom, i zato sam odlučio da napustim ovaj posao.

Posle toga sam pomenuo ovu ideju svojim rođacima. Učinili su sve što su mogli da me ubede da to ne činim, i čak su mi rekli da će mi povećati kako trinaestu tako i redovnu platu. Zarađivao bih više od 10.000 juana mesečno, a zajedno sa trinaestom platom, zarađivao bih skoro 200.000 juana godišnje. Ovo je već bilo poprilično za nekoga u malom gradu. Bio sam u velikom iskušenju, i mada je to bila primamljiva ponuda, već sam doneo odluku. Nisam više želeo da živim takvim životom, da jednom rukom grabim novac a drugom istinu. Posle sam pročitao još Božjih reči: „Ako si na visokom položaju, časnog ugleda, ako imaš ogromno znanje, poseduješ veliku imovinu i podržavaju te mnogi, ali te sve to ipak ne sprečava da dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji cilj na zemlji i najpravedniji poduhvat čovečanstva. Ako odbiješ Božji poziv radi statusa i sopstvenih ciljeva, sve što radiš biće prokleto i čak prezreno od Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva”). U prošlosti sam živeo za svoje telo i za Sotonu, ciljajući samo na novac, slavu i dobit. Kao rezultat toga, postajao sam sve rđaviji i iskvareniji, sve udaljeniji od Boga, provodeći svaki dan kao hodajući leš. Sada sam želeo da promenim svoj način života i svim srcem sledim Boga. Kasnije, moji rođaci su me ponovo nagovarali da ostanem, i znajući da ih je Sotona koristio da me spreči da idem pred Boga, molio sam se Bogu da mi pokaže izlaz: „Bože, ne želim da nastavim da jurim za novcem, slavom i dobiti niti da idem pogrešnim putem. Želim da živim životom koji ima smisao i vrednost. Molim Te, vodi me i daj mi veru da prebrodim ovo Sotonino iskušavanje!” Shvatio sam da je to Sotonin način da me zavede i pridobije, pa sam kroz smeh rekao svojim rođacima: „Znam da su vaše namere dobre, ali želim da se otisnem u svet dok sam još mlad i da se ne oslanjam uvek na rođake i prijatelje. Već sam odlučio. Hoću da se osamostalim.” Rođaci su videli da sam doneo odluku i poštovali su moj izbor. Shvatio sam da mi to Bog pokazuje izlaz i iskoristio sam ovu priliku da napustim svoj posao. Posle toga sam mogao mirne duše da verujem u Boga i prisustvujem okupljanjima, i počeo sam da obavljam svoju dužnost. Družeći se sa braćom i sestrama, više nisam morao da şe pretvaram i ponašam licemerno kao nekada na poslu. U crkvi sam mogao da zbacim sa sebe sav teret i sve maske. Pri bilo kakvom problemu, molio sam se Bogu, otvarao svoje srce braći i sestrama i pričao sa njima, a oni su mi pomagali iskreno i svesrdno. Pored topline braće i sestara, mogao sam da osetim i njihovu iskrenost i ljubaznost. To je bilo nešto što nikada ranije nisam osetion. Bio sam veoma srećan živeći tako, a takav mir i radost bili su stvari koje se ne mogu kupiti nikakvim novcem!

Sada sam našao jednostavan, običan posao i dovoljno mi je da imam odeću i hranu. Svoje vreme i energiju ulažem u ono što je najsmislenije i najvrednije: stremljenju ka istini i obavljanju svoje dužnosti kako treba. Bogu hvala što mi je dozvolio da dobijem koronu i probudio moje otupelo srce, i što mi je pomogao da jasno sagledam svoj životni put i pravac i da napravim najispravniji izbor.