Kad sam bila mlada, moja porodica je živela u udaljenoj planinskoj oblasti. Roditelji su mi živeli od poljoprivrede i život je bio prilično težak. Od ljudi koji su se vratili iz nekih drugih mesta na kojima su radili čula sam da u gradu ima brojnih mogućnosti da se zaradi novac i da se tamo mnogo bolje živi. Stoga sam čeznula za životom u velikom gradu i nadala se da ću jednog dana sići s planine u veliki grad da bih zaradila novac i poboljšala uslove života svojoj porodici, kako bi nam ostali ljudi iz našeg sela zavideli. Naporno sam učila i uvek sam imala odlične ocene, ali kad je došlo vreme da pođem u prvi razred srednje škole, porodica nije mogla da mi plaća školarinu, pa sam morala da napustim školu. Ali moja želja za odlaskom sa planine nije se promenila i ja sam se još uvek nadala da ću u gradu zaraditi gomilu novca kako bih živela bolje i kako bi mi svi zavideli.

Tokom 2007. godine, neko me je upoznao s potencijalnim mužem koji je živeo u gradu. Pomislila sam da ću udajom za njega doći do boljeg života, ali, nakon što smo se venčali, saznala sam da je njegova porodica najsiromašnija u toj oblasti. Ni moj muž ni njegova rodbina nisu imali nikakvo obrazovanje, pa su za život mogli da zarađuju samo teškim fizičkim radom. Kuća, koju su sami izgradili, nije čak imala ni pristojan krov. Zidovi i podovi bili su izrađeni od betona, pa bi za vreme jakih kiša voda kapala po čitavoj kući. Ono što me je najviše rastužilo bilo je to što su nas pojedine komšije ignorisale zbog loših uslova u kojima smo živeli, pa sam zažalila zbog glupe odluke koju sam donela. Ali kad bih pomislila na činjenicu da sam se udala u velikom gradu, gde su mogućnosti da se zaradi novac mnogo veće nego na selu, verovala sam da ćemo, dokle god muž i ja budemo naporno radili, sigurno živeti sve bolje i bolje, te da će nam komšije zavideti kad budemo zaradili novac.

Godinu dana kasnije, muž se zaposlio u jednoj gvožđari kao radnik na teškim fizičkim poslovima, a ubrzo nakon što nam se rodio sin, ja sam počela da radim kao tkalja. Da bih što više zaradila, često sam radila do dva-tri sata ujutro, pa sam s vremenom postala premorena. Ponekad bi me ruke toliko bolele da nisam mogla da ih podignem, a zglobovi na obema rukama su mi otekli. Ali kad bih pomislila da bi samo jedan završeni posao više mogao da mi donese dodatnih nekoliko centi, činilo bi mi se da je to vredno truda. Kad bih teško zarađeni novac upotrebila za kupovinu hrane i potrepština da bismo bolje živeli, tada bih naročito osećala da se moj težak trud isplati. Na taj način sam se još više uverila da muž i ja, sve dok budemo mogli da izdržimo sav taj napor, sigurno nećemo živeti ništa gore od ostalih.

Jednoga dana, muževljeva tetka je došla da mi propoveda jevanđelje i tada mi je rekla: „Spasitelj je došao i On je Svemogući Bog koji obavlja delo spasavanja ljudi u poslednjim danima. Bog će ljude moći da zaštiti i oni će moći da prežive veliku katastrofu samo ako prihvate Božje spasenje i oslobode se od greha. …” U srcu sam poverovala u Boga, ali onda sam pomislila: „Još uvek živim u kući koja prokišnjava, imam malo dete i novac nam je potreban za svakojake stvari. Ako budem verovala u Boga, sporije ću zarađivati novac. Ne smem to da dozvolim. U ovom trenutku mi je najvažnije da zaradim novac, a što se tiče verovanja u Boga, naprosto ću to morati da odložim dok mi se uslovi života ne budu popravili.” I tako sam je odbila.

U to vreme, dete mi je tek bilo prohodalo, a čula sam ljude kako pričaju da je posao u fabrici hrane težak, ali i da je plata tri do četiri puta veća od one koju sam u tom trenutku zarađivala. To me je malo zaintrigiralo, pa sam pomislila: „Dokle god se ne budem plašila teškog rada i umora, u fabrici hrane ću moći da zarađujem više novca. Zar onda nećemo bolje živeti?” I tako sam dete poverila svekrvi na čuvanje i zaposlila se u fabrici hrane. Tokom tog perioda, muž bi mi se povremeno žalio da ga mnogo bole leđa, ali ja to uopšte nisam uzimala zaozbiljno, već sam u sebi razmišljala: „Kako možeš da zaradiš bez napornog rada? Zar i ja često ne radim prekovremeno do dva ili tri ujutro? Samo ako budemo istrajni moći ćemo da zaradimo više novca.” I tako smo muž i ja stisli zube i istrajavali, kako bismo zajedno zaradili što više novca. Nedugo zatim, našla sam još jedan posao u fabrici za proizvodnju brusilica. Dok sam svakodnevno radila na poliranju alata, morala sam da potapam ruke u vodu u kojoj je bilo raznih hemikalija za sprečavanje rđe. Pošto pri izradi većine alata nisam mogla da nosim rukavice, ruke bi mi po čitav dan bile potopljene u takav rastvor. Jedna koleginica je na tom poslu zaradila oboljenje bubrega, a ja sam uprkos tome provela na tom poslu osam ili devet godina. Zahvaljujući napornom radu, muž i ja smo zaradili nešto novca, mogli smo sebi da priuštimo znatno kvalitetniju hranu i odeću u odnosu na pre, a čak smo i uštedeli da platimo učešće za kupovinu kuće. Naše komšije, koje su nas ranije ignorisale jer smo bili siromašni, počele su da se druže s nama, dočekivali bi nas i ispraćali sa osmehom i čak su sa zavišću pričali o nama i govorili da smo, kao bračni par, oboje vredni radnici i da zahvaljujući tome bolje živimo. Bila sam donekle ponosna da to čujem, osećala sam da su se godine mog napornog rada konačno isplatile i bila sam naprosto presrećna. Ali jednoga jutra, dok smo se muž i ja spremali za odlazak na posao, on je iznenada iz kreveta zavapio od bola i panično zatražio da ga odvedem u bolnicu. Lekar ga je pregledao i rekao mu da ima izbočine na nekoliko pršljenova u lumbalnom delu kičme. Preporučio mu je operaciju, jer mu je u suprotnom pretila opasnost da ostane nepokretan. Rekao je da bi nas operacija koštala preko sto hiljada juena. Zaprepastila sam se: „Preko sto hiljada juena? Toliko smo muž i ja ukupno zaradili višegodišnjim napornim radom, a sada ćemo, zbog lečenja nekakve bolesti, ostati bez ičega. Zar onda sve ove godine patnje neće biti uzaludne? Ali ako se ne bude lečio pa ostane nepokretan, s kim ću se boriti za našu porodicu? Zar nam život neće biti znatno teži?” Moj muž se podjednako uznemirio, jer nije mogao da se pomiri s tim da ćemo potrošiti sav svoj teško zarađeni novac, pa je odlučio da ide kući i da se odmara. Tokom tog perioda, ja sam bila jedini član porodice koji je donosio novac u kuću, pa sam zato još vrednije radila, stiskala zube i istrajavala, čak i onda kad se nisam osećala dobro.

Jednog dana, posle otprilike tri meseca, dok sam se spremala za odlazak na posao, vrat me je najednom toliko zaboleo da nisam mogla ni glavu da podignem, sve mi je pred očima bilo nejasno i maglovito i mislila sam da ću da povratim. Muž je insistirao da odmah idem u bolnicu. Lekar mi je rekao da imam tri ozbiljne hernije na vratnim i lumbalnim pršljenovima, kao i da mi lumbalna diksus hernija već pritiska nerve za pokretanje leve noge. Operacija bi koštala preko 200.000 juena, s tim da izlečenje i dalje ostaje neizvesno. Ali ako se ne budem lečila, mogla bih čak i da ostanem nepokretna. Kad sam to čula, učinilo mi se da ću se onesvestiti, a u sebi sam pomislila: „Muž mi je još uvek bolestan, a sada i ja mogu da ostanem nepokretna. Sav novac koji smo muž i ja tako teškom mukom zaradili nije čak ni dovoljan za naše zajedničko lečenje. Svih ovih godina smo vredno radili kako bismo zaradili novac, a naposletku nismo nimalo uživali, nego smo još i oboje zaradili gomilu boleština. Zar smo zaista sav taj novac uzalud zarađivali? Štaviše, čak i ako sav taj novac potrošimo na lečenje, niko nam ne garantuje da ćemo biti izlečeni, a ako se nekad i izlečimo, neće više biti novca, a ni meni života. Zarad čega sam onda celog života živela?” Osećala sam se zaista izgubljeno i provodila dane u sumornom raspoloženju. Kasnije smo muž i ja, preko poznanstva s jednim rođakom, našli lakše poslove. Takođe smo zaradili nešto novca od rušenja naše stare kuće, pa je izgledalo da počinjemo da živimo bolje. Međutim, zbog bolova u telu često sam imala zle slutnje i mislila: „Šta ako najednom ostanem nepokretna? Šta ako iznenada umrem?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve plašljivija i često sam žalila zbog toga što sam svih ovih godina bila toliko glupa, što uopšte nisam vodila računa o svom telu, već samo gledala kako da zaradim novac, a sada, iako sam uštedela nešto novca, nema tog novca koji može da izleči moju bolest. Pitala sam se: „Kako da nastavim ovako da živim?”

Usred sveg tog bola i konfuzije, tetka mi je još jedanput propovedala jevanđelje. Pustila mi je himnu pod naslovom „Čovekova sudbina je u Božjim rukama”. Slušala sam reči ove himne: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Ova pesma me je odmah pogodila u srce. Svih ovih godina sam neumorno radila i trpela mnoge nedaće zarađujući novac, samo da bih živela tako da mi drugi zavide, ali naposletku smo se i muž i ja razboleli, uz opasnost da oboje ostanemo nepokretni. Ako bismo sada oboje umrli, kakvu bismo korist imali od tog novca? Kad sam razmislila o tome, shvatila sam da čovek zaista ne upravlja vlastitom sudbinom. Tokom nekoliko narednih dana, tetka je dolazila da zajedno jedemo i pijemo Božje reči, besedila mi je o poreklu čovečanstva, o tajnama sve tri etape Božjeg dela i o nameri Boga da spase čovečanstvo. Uvidela sam da je Bog izrazio toliko istina, da Božje reči imaju autoritet i moć i uverila sam se da je Svemogući Bog istiniti Bog i da može da spase čovečanstvo. Takođe sam svom mužu propovedala jevanđelje, pa smo zajedno prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana.

Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, pročitala sam mnogo odlomaka Božjih reči. Jednoga dana, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Kada neko ne razume sudbinu, kad ne razume Božju suverenost, kad tvrdoglavo napipava put pred sobom, klecajući i teturajući se kroz maglu, put je pretežak, suviše srceparajući. Kada, dakle, ljudi prepoznaju Božji suverenitet nad ljudskom sudbinom, oni oštroumniji odlučuju da taj suverenitet spoznaju i prihvate ga, da se oproste od onih bolnih dana kad su pokušavali da svojim rukama izgrade sebi dobar život, te da prestanu da se opiru sudbini, stanu težiti takozvanim ’životnim ciljevima’ na svoj način. Kad je neko bez Boga, kada Ga ne vidi, kad ne može jasno da prepozna Božji suverenitet, svaki mu je dan besmislen, bezvredan i neopisivo bolan. Gde god da se čovek nalazi i kojim god poslom da se bavi, njegov način života i njegove težnje ka ostvarenju ciljeva ne donose mu ništa osim beskrajne tuge i patnje bez oduška, tako da ne može da podnese da se osvrne na svoju prošlost. Tek kad prihvati suverenitet Stvoritelja, kad se pokori Njegovim orkestracijama i uređenjima i teži sticanju pravog ljudskog života, čovek će početi da se polako oslobađa svekolike tuge i patnje i da se rešava svekolike praznine života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi, ako ne dođu pred Boga, mogu jedino da žive pod Sotoninim lukavstvom i da teže za novcem, slavom i dobitkom. Samo ako dođemo pred Boga, ako se pokorimo Njegovoj suverenosti i uređenjima i ako tragamo u skladu s putem kojim nas je Bog usmerio, Bog će moći da nas zaštiti i izbeći ćemo štetu koju nam Sotona nanosi. Razmišljajući o tome, shvatila sam da sam i sama mnogo propatila od Sotonine ruke. Ranije nisam prepoznala Božju suverenost i uvek sam htela da se oslanjam na sebe, kako bih pobegla s planine i u velikom gradu živela dobrim životom na kojem će mi drugi zavideti. Ali porodica moga muža nije ispunila moje želje, pa sam zato htela da se oslonim na svoj rad da bih zaradila novac i promenila svoju sirotinjsku sudbinu, da bih sa svojih deset prstiju stvorila sebi bolji život i postala bogatašica kojoj će drugi zavideti. Do iznemoglosti sam radila da bih zaradila novac, a čak i kad mi je takav rad ozbiljno narušio zdravlje, nisam prestajala da težim za bogatstvom. Naposletku, ne samo da nisam zaradila puno novca, nego sam još postala iscrpljena i bolesna, a postojala je čak i mogućnost da ostanem nepokretna. Ta bolna sećanja su me zaista uverila da ljudi uopšte ne mogu da upravljaju vlastitom sudbinom. Oduvek sam htela da promenim svoju sudbinu oslanjajući se na samu sebe, ali sam naposletku bila izmučena Sotoninim lukavstvom.

Kasnije sam se zapitala: „Kako to da sam bila spremna da se patim i dirinčim zarad novca, ali ne i da poverujem u Boga i da dođem pred Njega?” Muž i ja smo zajedno pročitali ovaj odlomak Božjih reči: „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok ti napreduješ od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da se ljudi udaljavaju od Boga i od istine zato što na njih utiču i truju ih razna pogrešna stanovišta koja im je usadio Sotona. Koristeći izreke poput „Svet se vrti oko novca” i „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo”, Sotona mami ljude da teže za novcem i navodi ih da se celog života bore i da žive zarad novca. Toliko sam propatila radeći to! Verovala sam da ću samo ako zaradim novac moći bolje da živim, da uživam u kvalitetnom materijalnom životu, da me drugi ljudi poštuju i da mi zavide. Dok sam se bavila ručnim radom, ostajala sam budna do dva-tri sata ujutro samo da bih zaradila nekoliko centi više. Dok sam radila u fabrici hrane, nedovoljno sam spavala, ali ipak nikad nisam propuštala priliku da ostanem prekovremeno kako bih više zaradila. Hemikalije koje se koriste u izradi brusilica ozbiljno štete ljudskom zdravlju, ali pošto je plata bila dobra, bila sam voljna čak i to da radim. Tokom svih ovih godina, mislila sam samo o tome kako da zaradim što više novca. Čak i kad je tako intenzivan rad izazvao zdravstvene probleme i kod mene i kod muža, ja i dalje nisam htela da uzimam bolovanje i da se odmaram, već sam sebi stalno govorila: „Ako hoću dobro da živim, moram da stisnem zube i da izdržim.” Naposletku smo teškim radom uspeli da zaradimo nešto novca i da steknemo divljenje naših komšija, ali smo time muž i ja potpuno istrošili svoje telo, tako da, nažalost, ni sav novac koji smo zaradili nije bio dovoljan za naše operacije. Živela sam zatrovana Sotoninom izrekom „Svet se vrti oko novca” i umalo ostala nepokretna. Ono zbog čega sam još više žalila jeste to što sam Božje jevanđelje poslednjih dana, koje mi je tetka donela, odbacila zarad novca. Da nije bilo Boga da pošalje tetku da mi ponovo propoveda jevanđelje, umalo bih propustila priliku da sledim Boga, da zadobijem istinu i da budem spasena. Stvarno sam bila glupa! Tek sam u tom trenutku shvatila da je Sotona uz pomoć novca kontrolisao moje misli i preovladao mojim životom, usled čega mi se srce sve više udaljavalo od Boga. Sotonina taktika zaluđivanja ljudi uistinu je ogavna i rđava!

Šest meseci kasnije, počela sam da obavljam svoje dužnosti u crkvi. Isprva su mi dužnosti bile relativno lake i nisu uticale na moje zarađivanje novca na poslu, ali kasnije, kad sam postala starešina, povećao se i obim mog posla u crkvi, pa sam stalno bila u stisci s vremenom. Nekoliko puta me je šef pozvao za vreme okupljanja, pa sam se zabrinula da će, ako se tako nastavi, to uticati na moj posao i zaradu. Na kraju krajeva, posao kojim sam se bavila nije bio iscrpljujući, a ukoliko ga izgubim, neću više imati odakle da zarađujem! Ali sam ujedno znala da ću usporiti rad crkve ako budem pokušavala da svoj posao uskladim sa crkvenim dužnostima. Bila sam u velikoj nedoumici, pa sam se ovako molila Bogu: „Bože, molim Te usmeri me tako da ne budem sputana novcem i da ne izgubim šansu da obavljam svoje dužnosti.”

Jednoga dana, propovednik je shvatio moje stanje, pa je zajedno sa mnom pojeo i popio sledeći odlomak Božjih reči: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Iz onoga što ove Božje reči razotkrivaju, uvidela sam da smo mi, nakon što nas je Sotona iskvario i kad nam je ponuđeno da biramo između novca i istine, bez oklevanja izabrali novac i tako propustili priliku da stremimo ka istini. Mada sam naposletku došla u Božju kuću i kroz zalivanje Božjim rečima razumela neke istine, kad je rad crkve došao u sukob s mojim ličnim finansijskim interesima, ja sam oklevala i smatrala da je novac važniji od istine. Zar na taj način nisam i dalje sledila Sotonu? Shvativši to, postala sam svesna da mi time Bog ponovo daje priliku da biram, kako bi video da li ću odlučiti da sledim Sotonu i da težim za novcem ili ću slediti Boga i stremiti ka istini. Gledajući braću i sestru oko sebe, uvidela sam da oni, obučavajući se za svoje crkvene dužnosti, shvataju sve više istina, kao i da crkva mene obučava za dužnosti starešine s nadom da ću i ja dati svoj doprinos, te da ću i ja zadobiti više istina. Nisam smela da zarad novca propustim priliku da zadobijem istinu i nisam smela da izneverim Božju dobru nameru. Takođe sam brinula da ćemo, ako se odreknem svog posla i prestanem da zarađujem, muž i ja živeti gore nego ostali. U stvarnosti, međutim, iako sam sada imala kuću i nešto ušteđevine, ništa od toga nisam ja sama zaradila, već mi je sve to Bog pružio, kroz okolnosti poput one kad je naša stara kuća srušena. Uistinu sam shvatila da veličinu bogatstva koje će čovek steći ne određuju njegove lične odluke, već da ona podleže Božjoj odluci. Shvatila sam da, ma koliko se trudila da se oslanjam na sebe, neću moći da zaradim više novca nego što mi je suđeno. Ipak, i dalje sam brinula da ću, ako ne budem mogla da zarađujem, živeti siromašno i da me drugi neće poštovati, pa sam se stalno dvoumila između novca i svojih dužnosti. Zar nisam bila u istom stanju kao kad sam onomad zarad novca odbila Božje jevanđelje poslednjih dana? Nisam više smela da gubim vreme na težnju za novcem i uživanjem, jer bih tako propustila priliku da zadobijem istinu, što bi me dovelo do propasti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su me dirnule u srce i ja sam shvatila da je jedino smisleno i vredno doći pred Boga i stremiti ka zadobijanju istine. Prisetila sam se da mi je tetka Božje jevanđelje prvi put propovedala petnaest godina ranije, ali ja sam je zarad novca odbila i zbog toga punih petnaest godina propuštala priliku da me Bog spase! Svih tih godina, radila sam kao robot i dan za danom dirinčila, ne dopuštajući sebi čak ni na trenutak da zastanem i udahnem vazduh, što je dovelo do toga da me usled premora zadese svakojake boleštine. Nakon petnaest godina borbe za novcem, naposletku sam ostala potpuno prazna i shvatila da je takav život krajnje besmislen. Setila sam se jednog svog rođaka, koji je zaradio puno novca, pa je postao gazda i svi su mu u selu zavideli, ali je onda počeo da se druži i da pije sa svojim poslovnim partnerima, usled čega je na kraju zaradio oboljenje jetre zbog trovanja alkoholom. Lekar ga je molio da prestane da pije, ali on zarad novca nije prezao čak ni od toga da naškodi vlastitom telu, pa je nastavio s pićem i druženjem, da bi na kraju dobio rak jetre i umro mlad. Prisetila sam se reči Gospoda Isusa: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). Božje reči mi govore da se novcem, slavom i dobitkom ne može kupiti život i da sve to vodi samo u propast. Da svoje dužnosti nisam pravilno obavljala i da sam nastavila putem težnje za novcem, moje telo bi se zasigurno slomilo i ne samo da bi mi život bio uništen, nego bih ujedno propustila i priliku da budem spasena. Iako sam sada zarađivala manje nego pre, mogla sam često da jedem i da pijem Božje reči i da s braćom i sestrama u zajedništvu razgovaram o svojim iskustvima, što je bila prava blagodat Božja! Takođe sam shvatila da mi je Bog omogućio da se obučavam za svoje crkvene dužnosti, tako da sam mogla da se opremim sa više istina, da raspoznam sredstva kojima Sotona nanosi štetu ljudima, da spoznam svoju iskvarenu sotonsku narav i da na osnovu Božjih reči pronađem pravi smer u životu. Istina koju čovek dobija od Boga jeste večni život, nešto što niko ne može da mu oduzme. Ona se ne može porediti s novcem i ona je najdragocenija stvar u životu. Shvativši to, molila sam se Bogu da u danima koji dolaze budem spremna da se odreknem svog posla, da pravilno verujem u Boga i da obavljam svoje dužnosti.

Kasnije sam napustila posao i u potpunosti se posvetila svojim dužnostima. Sada smo i muž i ja dobrog zdravlja, i nestali su svi simptomi vrtoglavice, bola u leđima i nelagodnosti koji su nas nekada mučili. Ono što me čini još srećnijom jeste to što sam, obučavajući se za svoje dužnosti, donekle razumela vlastitu iskvarenu narav. Neizmerno sam zahvalna Bogu što me je izbavio iz okova novca, slave i dobitka, što me je doveo pred Sebe i pružio mi više mogućnosti da zadobijem istinu.