Kad sam bila dete, moj otac je radio u gradskoj opštini, a mama je držala krojačku radnju. Naše finansijske prilike bile su prilično dobre za taj kraj. Bilo da sam posećivala rođake ili drugare iz razreda, svi su me gledali sa zavišću, a svi rođaci su nam dolazili u posetu za kinesku novu godinu i praznike. Čula bih članove porodice kako tračare: „Danas su svi ljudi veliki materijalisti. Dolaze nam u kuću samo zato što smo dobrostojeća porodica. Da smo siromašni i da nemamo šta da jedemo, niko ne bi došao. Kao što izreke kažu: ’Ljudi poštuju one koji imaju, a psi ujedaju one koji su ružni’ i ’U bogatstvu imaš mnogo prijatelja, u siromaštvu ni rodbinu’”. I ja sam se u potpunosti slagala s tim gledištem i smatrala sam da čovek samo bogatstvom može zadobiti divljenje i poštovanje drugih.

Kad sam se udala, finansijske prilike moje porodice bile su prosečne, dok je porodica moje najstarije zaove vodila posao i njihovi životni uslovi bili su mnogo bolji od naših. Moja svekrva je često govorila: „Pogledaj kako su sposobni tvoja najstarija zaova i njen muž! Zarađuju veliki novac. A pogledaj vas dvoje, jedva da cele godine donesete išta novca kući.” Jednom prilikom dok su svekrva i svekar pričali, ona je rekla: „Pogledaj sina starog Lija iz našeg sela – otišao je i zaradio mnogo novca za samo nekoliko godina. Kad se vratio, renovirao je očevu kuću i kupio veliki LCD televizor. Sve što nose i koriste je novo. A pogledaj našeg sina. Još uvek mi izdvajamo novac za njegovo dete! Uz njih dvoje u kući, džak belog brašna jedva da potraje dva obroka! Gledaj da sutra što pre samelješ malo kukuruznog brašna. Previše je skupo jesti samo belo.” Kad sam to čula, bilo mi je izuzetno teško. Potajno sam se zaklela da ću zaraditi mnogo novca, ma koliko patila ili mi bilo teško. Drugi će mi se diviti samo ako budem imala novac, jer je novac taj koji je određivao moj status u ovoj porodici. Jednom kad budem imala novca, svekrva me više neće gledati s visine; umesto toga, uvažavaće me.

Godine 2011, moj suprug i ja smo otvorili lokal za doručak. U početku sam oklevala da zaposlim više ljudi, pa sam ustajala u 11 uveče da radim i trudila se da pripremim hranu pre početka doručka. Vreme za doručak traje samo nekoliko sati, a ako se ne pripremi dovoljno, sve se brzo rasproda. Posao je u to vreme išao prilično dobro i mogla sam da uštedim desetine hiljada juana godišnje. Pošto sam godinama radila neprestano sagnuta nad poslom, počeo je da me boli zadnji deo vrata. Kad bi postalo ozbiljnije, blago bih se udarala pesnicom po bolnom mestu, što bi mi malo ublažilo bol, pa nisam to shvatala ozbiljno. Treće godine, jednog dana sam osetila vrtoglavicu, ošamućenost i mučninu. Muž je išao sa mnom u bolnicu na pregled. Doktor je rekao da su vrtoglavica i mučnina posledica cervikalne spondiloze i da više ne smem dugo da držim glavu pognutom. Ako bi se stanje pogoršalo, ne bih više mogla baš ništa da radim. Nisam imala izbora nego da još nekoga zaposlim. Da bih zaradila više novca, kasnije sam uvrstila još nekoliko jela za doručak, zbog čega sam imala još više posla. Išla bih na spavanje oko sedam uveče svake večeri, a ustajala bih da radim nešto posle 11, tako da sam spavala samo oko četiri sata dnevno. Bila sam zauzeta prodajom doručka, ali ja sama nisam imala vremena da ga jedem, a dok bih završila sa usluživanjem, već bi bilo vreme za ručak. Svakog dana sam bila toliko zauzeta da nisam stizala da pojedem ni zalogaj sve do tri popodne, a čim bih jela, već bih morala da pripremam namirnice za sledeći dan. Na kraju svakog dana bolela su me stopala, krsta i leđa. U nogama sam imala osećaj kao da stojim na ledu – bile su toliko hladne da ih nisam osećala. Ipak, da bih zaradila novac, stisnula sam zube i nisam odustajala. Kao što izreka kaže: „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.” Posle nekoliko godina napornog rada, zaradili smo stotine hiljada juana, kupili kuću i auto. Svekar i svekrva su videli da smo se obogatili i počeli su uvek da nas dočekuju s osmehom; rođaci i prijatelji su nas takođe toplo pozdravljali. Svaki put kad bih otišla kod svekra i svekrve, uživala sam u osećaju da sam u centru pažnje. To je za mene samo bio dokaz da finansijske prilike zaista određuju čovekov status; kad imaju novac, ljudi uživaju više dostojanstva i ugleda. Međutim, pošto smo tih godina naporno radili od jutra do mraka i dugo ostajali do kasno budni, moj muž je oboleo od srčane bolesti, a ugradnja stenta je koštala 160 000 juana za jednu operaciju. I ja sam bila toliko umorna da su me vratni i lumbalni pršljenovi boleli svaki dan, a kad bih noću legla u krevet, svaki deo tela me je boleo. Kad bih imala napad cervikalne spondiloze, ponekad bih osećala vrtoglavicu, plašila bih se da se pomerim, a u glavi bi mi se mutilo. To čak nije bilo ni najgore – najgora je bila moja alergija na brašno. Neprestano sam kijala kad god bih došla u dodir s brašnom, a kada bi bilo najgore, bilo je kao da imam astmu. Bilo mi je užasno mučno jer sam očajnički ostajala bez daha. Morala sam da nosim pet ili šest slojeva maski svaki put kad bih radila, a posebno tokom najtoplijih letnjih dana lice bi mi bilo obliveno znojem zbog nošenja tako debelog sloja maski. Ne mogu ni da opišem koliko je to bilo mučno! Međutim, da bih pred drugima izgledala ugledno, morala sam da patim iza kulisa. Ma koliko bilo teško ili koliko sam patila, nisam odustajala. Krajem 2018. godine vodila sam taj lokal već osam godina. Kako su se ovakvi lokali pojavili u svakom naselju, naš lokal na jutarnjoj pijaci više nije bio tako popularan i svake godine posao je išao sve gore. Videla sam da to tako više ne može. Podigla sam kredite da kupim kuću i auto, a ovako uopšte nisam mogla mnogo da uštedim godišnje. Da bih uštedela više novca, otvorila sam još jedan lokal. Muž je radio u starom, a ja u novom. Na kraju svakog dana bili smo iscrpljeni i pospani, a ponekad bih bila toliko pospana da sam morala da naslonim glavu na sto i odspavam. Pošto mi je suprug bolovao od srca i imao je stent, nije mogao dugo da ostaje u radnji, ali uprkos tome, nismo odustajali od ideje da zarađujemo novac i nastavili smo da radimo iako smo bili bolesni. U to vreme bila sam kao čigra. Vrtela sam se bez prestanka, nisam mogla ni da jedem ni da spavam kako treba. Ponekad bih pomislila: „Čemu život služi? Svaki dan se zbog novca ubijam od posla. Kad si bogat, ljudi ti se možda dive, ali na kraju ćeš ipak umreti. Koji je smisao svega toga?” Osećala sam se tako bespomoćno i prazno u sebi i često sam razmišljala: „Kada će se ovakav život završiti?” Međutim, nisam imala drugi izlaz, jednostavno sam morala da nastavim da tako živim.

Kasnije sam otkrila da kineski restorani donose dobru zaradu, pa sam drugima prepustila lokale s doručkom i spremala se da otvorim kineski restoran. Tokom renoviranja, moj suprug je nakon što se emocionalno uzrujao neočekivano doživeo pogoršanje i bio je hospitalizovan. Doktor je rekao da se zbog svoje bolesti ne sme umarati, ljutiti niti previše uzbuđivati. Videla sam da u takvom stanju, čak i nakon što izađe iz bolnice, neće moći da vodi posao. Nisam imala izbora nego da restoran čije je renoviranje bilo skoro završeno prepustim nekom drugom. Tada sam izgubila preko 200 000 juana i bilo me je sramota da se pojavim pred rođacima i prijateljima; osećala sam da će me ljudi koji me poznaju sigurno gledati s visine i ismevati. Godine 2019. pozajmila sam stotine hiljada juana od rođaka da bih uložila u jedan projekat, ali na kraju je šef tog projekta bio uhapšen. Bila sam zapanjena: „Drugi ljudi ulaganjem zarade na stotine hiljada. Zašto je u mom slučaju ovako ispalo?” Moj san o sticanju bogatstva se u tren oka srušio i više nisam imala suza. Zatim sam počela da istražujem jednu drugu poslovnu mogućnost, ali za sve je bio potreban kapital. Od koga bih drugog mogla da pozajmim novac? Za prethodna ulaganja sam već pozajmila novac od rođaka i sada više nisam imala od koga da tražim. Razmišljala sam o plaćanju kredita za auto i kuću, o troškovima života za sinovljevo školovanje – šta li ću, pobogu, uopšte da radim? Nakon što mi je suprug otpušten iz bolnice, delovalo je kao da ima Alchajmerovu bolest i uopšte nije mogao da mi pomogne; čak sam morala i da brinem o njemu. Tih dana sam bila toliko zabrinuta da nisam mogla ni da jedem ni da spavam i srce mi se kidalo od bola. Ponekad sam samo želela da umrem i da svemu dođe kraj, ali onda bih pomislila na neotplaćene dugove, na sina koji još nije završio školu i na supruga koji je još uvek bio bolestan. Zar se ova porodica ne bi raspala kad bih umrla? Zar se moj sin ne bi slomio? Nisam smela da umrem! U to vreme zaista sam osećala da ne mogu sebi da priuštim da živim, ali ni da umrem. Kad noću nisam mogla da spavam, mogla sam samo tiho da plačem. Osvrnula sam se na godine kada sam se toliko trudila da zaradim novac kako bih živela u luksuzu i postala rob novca. Ali na kraju je sav moj teško zarađeni novac bio izgubljen, suprug mi je bio shrvan bolešću i bili smo u ogromnim dugovima. Zaista smo ostali bez ičega, baš kao da smo zahvatali vodu rešetom. Koji je bio smisao takvog života? Nikako nisam mogla da odgonetnem to pitanje i niko mi nije mogao dati odgovor. Kad više nisam znala kud ću ni šta ću, moj suprug i ja smo razgovarali o tome da potražimo moju majku i počnemo da verujemo u Boga. Zapravo, majka mi je još tokom druge godine rada lokala svedočila o Božjem delu poslednjih dana; u srcu sam verovala da Bog postoji, ali posao je tada bio toliko naporan da nisam imala vremena ni da jedem ni da spavam, a kamoli da verujem u Boga. Zato sam to odbila. Međutim, nakon što smo se bliže upoznali sa verom, moj suprug i ja smo u avgustu 2020. godine zvanično prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iako je naša porodica tada bila bez prebijene pare, svakog dana sam čitala Božje reči i srce mi je bilo ispunjeno radošću i mirom.

Jednog dana naišla sam na odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Bog kaže: „Delo obavljeno tokom poslednjih dana jeste delo osvajanja. Ono nije usmeravanje života svih ljudi na zemlji, već završetak večite, hiljadugodišnje patnje ljudskog roda na zemlji. (…) To je stoga što su poslednji dani završetak čitave ere. Oni su dovršavanje i kraj Božjeg plana upravljanja za šest hiljada godina i njima se privodi kraju patnjom ispunjen životni put ljudskog roda. Oni ne vode ceo ljudski rod u novo doba niti ljudskom rodu dopuštaju nastavak života; to ne bi imalo nikakav značaj za Moj plan upravljanja niti za postojanje čoveka. Kad bi ljudski rod ovako nastavio, pre ili kasnije sasvim bi ga prožderao zli đavo, a one duše koje pripadaju Meni na kraju bi stradale od njegove ruke. Moje delo traje tek šest hiljada godina, a obećao sam da će i kontrola zlikovca nad celim ljudskim rodom potrajati samo šest hiljada godina. Prema tome, sada je vreme isteklo. Više ne želim ni da nastavim niti da odlažem: tokom poslednjih dana, Ja ću pobediti Sotonu, vratiću svu Svoju slavu i povratiti sve duše koje Mi pripadaju na zemlji, kako bi one, napaćene, mogle pobeći iz mora patnje, i time će biti završen Moj celokupni rad na zemlji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Niko ko je od krvi i mesa ne može izbeći dan gneva”). Iz Božjih reči sam razumela da je faza dela koje Bog obavlja u poslednjim danima usmerena na to da okonča čovekov život pun patnje i da povrati ljude iz Sotoninih ruku kako im on više ne bi nanosio zlo. Bila sam veoma uzbuđena i prožimao me je osećaj pripadnosti kao nikada pre. Nisam mogla da obuzdam suze. Toliko sam se svih ovih godina borila i mučila u svetu, a nigde nisam mogla da iskažem bol u svom srcu – samo je Bog razumeo moju gorčinu i bespomoćnost. Ovog puta pronašla sam izlaz, a to je bilo da prihvatim Njegovo spasenje. Razmišljala sam o tome kako mi je mama 2012. godine mnogo puta svedočila o tome da je Bog u poslednjim danima došao da izrazi istinu među ljudima kako bi nas spasao. Međutim, u to vreme sam bila opsednuta novcem i odbila sam Božje spasenje kako bih živela u luksuzu. Toliko sam se kajala. Da sam ranije prihvatila Božje delo poslednjih dana, ne bih morala toliko da patim niti da trpim tolike muke u svetu. Danas sam imala sreću da dođem pred Boga jer me je Božja ljubav obasjala i Bog je hteo da me spase i izvuče iz ovog mora patnje. U prošlosti sam brinula samo o tome da očajnički zaradim novac i život mi je bio previše težak i naporan, ali ovog puta nisam smela ponovo da propustim priliku da me Bog spase. Kao da sam se uhvatila za slamku spasa; želela sam da iskoristim ovu retku priliku da svesrdno sledim Boga i prestanem da živim zarad novca. Nakon toga, često sam se sastajala sa braćom i sestrama da u zajedništvu razgovaramo o Božjim rečima i osećala sam se veoma spokojno i mirno.

Na jednom okupljanju u proleće 2021. godine na temelju Božjih reči smo razgovarali o tome kako Sotona koristi slavu i dobitak da bi naudio ljudima. Kad sam to čula, osetila sam da se to baš odnosi na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi o sopstvenim životnim težnjama, te težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri tokom celog svog života odnosi se samo na te dve reči: ’slavu’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, čim steknu slavu i dobitak, imati kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da kad jednom steknu slavu i dobitak imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod sveobuhvatnom i potpunom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „’Svet se vrti oko novca’; je li ovo trend? U poređenju s modnim i kulinarskim trendovima koje ste pomenuli, nije li ovo mnogo gore? ’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom ljudskom rodu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ljudi nemaju isti stepen iskustvenog znanja o ovoj izreci, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira na to koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive nadmeno. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da mnogi ljudi podnose svakakve žrtve da bi došli do novca? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam da Sotona koristi slavu i dobitak da bi kontrolisao ljude i usađivao u njih razna pravila opstanka, kao što su: „Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa”, „Svet se vrti oko novca”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i „Novac je najvažniji.” Ljudi žive po ovim sotonskim otrovima i smatraju slavu i dobitak ciljem svoje težnje. Očajnički teže za tim. Ni ja nisam bila izuzetak. Kad sam bila dete, viđala sam rođake i prijatelje kako nam dolaze u kuću za svaku kinesku Novu godinu i za sve praznike i znala sam da su laskali i ulagivali se mojoj porodici jer su moji roditelji imali dosta novca. Bilo je to baš kao što ona izreka kaže: „U bogatstvu imaš mnogo prijatelja, u siromaštvu ni rodbinu.” Ovi sotonski otrovi i pravila opstanka duboko su se usadili u moje srce. Kada sam se udala, ispostavilo se da je moja svekrva snob i da se ulagivala porodici moje najstarije zaove jer su bili imućni. Kad bi videla da ne zarađujemo mnogo novca, kritikovala bi nas čak i pred drugima i po ceo dan išla okolo namrgođena, kao da joj nešto dugujemo. Zbog toga sam počela da verujem da finansijske prilike određuju čovekov status i da ljudi mogu da žive bez ičega, samo ne bez novca. Samo sa novcem možeš imati dobro materijalno uživanje, samo tako ti se drugi mogu diviti i zavideti ti, i tako možeš živeti dostojanstveno. Živela sam po ovim pogrešnim vrednostima i pogledima na život i ubijala se od posla od jutra do mraka da bih zaradila novac. Nisam stala da se odmorim čak ni kad su me boleli lumbalni i vratni pršljenovi i nisam odustajala od posla uprkos teškoj alergiji na brašno. Zaradila sam nešto novca i uživala u blagodatima koje donosi novac, komšije i svekrva su me s osmehom pozdravljali i moja sujeta je bila zadovoljena. Međutim, samo sam ja znala za gorčinu i bol koji su se krili iza toga. Još tragičnije od toga je bilo što sam se očajnički trudila da zaradim novac, a na kraju sam ipak ostala bez ičega. I ne samo to. Moj suprug je bio shrvan bolešću, a ja sam patila od bolova u vratnim i lumbalnim pršljenovima. Bol u mom telu i duhu nije se mogao iskazati rečima; uzrok svega toga bila je moja težnja za novcem, slavom i dobitkom. Tek sada sam razumela da su ciljevi kojima sam težila i moja perspektiva u pogledu opstanka bili pogrešni. Iza svega su se krile Sotonine spletke. Sotona samo želi da se trudim da zaradim novac i da živim za novac, slavu i dobitak. Na taj način ne mogu da dođem pred Boga i primim Njegovo spasenje. To je upravo Sotonina podmukla namera. Toliko sam zahvalna Bogu na Njegovom spasenju. Da nije bilo vere u Boga, nastavila bih naporno da radim da bih zaradila novac i možda bih jednog dana zbog toga izgubila i život. Zahvalna sam na razotkrivanju kroz Božje reči, koje su mi pomogle da jasno vidim Sotoninu podmuklu nameru: da koristi novac, slavu i dobitak kako bi mi naudio i kako bi me iskvario. Sada samo želim da svesrdno verujem u Boga i stremim ka istini, da me Sotona više ne obmanjuje i da ne jurim neprestano za novcem.

Ponekad sam se pitala: „Toliko sam naporno radila tih godina, ali na kraju nisam ništa zaradila, čak sam zapala i u velike dugove. Zašto je moj život bio toliko mučan?” Tragajući za odgovorom, pročitala sam ove Božje reči: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: čak i ako čovek stalno žuri i trudi se radi sebe, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje mogao da se nazoveš stvorenim bićem? (…) Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su mi pomogle da razumem da je čovekov život u Božjim rukama. Bez obzira na to koliko se ljudi trude ili koliko su očajnički zauzeti, uprkos svom njihovom trčkaranju i grčevitoj borbi, nikada neće dobiti ono što žele ako im Bog to ne podari. Kad pomislim na te godine, svakog dana sam rano odlazila i kasno se vraćala kući, i nije me bilo briga koliko patim ili koliko sam umorna; samo sam naporno radila da bih zaradila novac zato što sam želela da živim u luksuzu i da mi se drugi dive. Želela sam da uz pomoć svojih sposobnosti promenim sopstvenu sudbinu, ali na kraju smo se suprug i ja bili shrvani bolešću i zauzvrat dobili samo prazninu. Sada sam shvatila da naši životi nisu pod našom kontrolom. Koliko ćemo novca zaraditi ne zavisi od rada naših ruku, već od Božje suverenosti i predodređenja. Ujedno sam osetila i Božje mukotrpne namere. Da u životu nisam iskusila ovu gorčinu i bespomoćnost, ne bih došla pred Boga. Davne 2012. godine majka mi je propovedala Božje jevanđelje carstva, ali ja sam samo brinula o tome kako da zaradim novac i nisam prihvatila jevanđelje. Prošlo je još osam godina pre nego što sam došla pred Boga, ali Bog me nije napustio zbog mog neznanja i buntovništva. Božja ljubav je tako velika! Kao stvoreno biće, treba da zauzmem mesto koje mi pripada i da ostatak svog života poverim Bogu, pokoravajući se Božjoj suverenosti i uređenjima. Od tada čitam Božje reči kad god imam malo slobodnog vremena i svaki dan mi je veoma ispunjen.

Kako bih zarađivala za život, kasnije sam iznajmila malu tezgu na jutarnjoj pijaci gde prodajem pečene semenke i orašaste plodove. Iako nisam zarađivala toliko novca kao pre, nisam bila toliko zauzeta i imala sam vremena da obavljam svoju dužnost. Razmišljala sam o kreditima koje sam podigla za prethodne investicije, a koje još uvek nisam bila otplatila, i razmišljala sam o tome da prodam kuću i da ih otplatim. Molila sam se Bogu i poverila Mu ove poteškoće. Kasnije je prodaja kuće prošla veoma glatko i deo kredita je bio otplaćen. Od tada sam išla na okupljanja svakog dana nakon što spakujem tezgu, jela i pila reči Božje i obavljala svoju dužnost sa braćom i sestrama.

Sredinom februara 2024. godine nazvao me je moj mlađi brat i rekao mi da jedan naš rođak prodaje radnju. Kad se odbiju troškovi, mogla bih da zaradim više od 100 000 juana godišnje, a nisam morala da žurim da otplatim radnju. Mogla bih prvo da pokrenem posao i da mu platim kad zaradim novac. Kad sam to čula, srce mi je zaigralo: „Ovo je zaista dobro. Radnja je stara više od deset godina i ima stalne mušterije. U početku ne bih morala da platim ni dinara, a mogla bih da zarađujem čim je preuzmem. Kad bih radila nekoliko godina, ne samo da bih otplatila sve dugove, imala novac za sinovljevu svadbu i za svoju penziju, već bih polako mogla ponovo da vodim onaj ugledni život.” Ali onda sam pomislila: „Ne. Zar se ne bih time samo vratila svom starom životu? Konačno sam uspela da se oslobodim Sotoninog mučenja. Ne mogu tome da se vratim. Ako moram da biram između zarađivanja novca i obavljanja svoje dužnosti, izabraću svoju dužnost.” U tom trenutku sam se setila odlomka Božjih reči koji sam pročitala na jednom prethodnom okupljanju, pa sam ga potražila da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Biti srećan samo zato što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, da li je to ispravan put? (Jeste.) Zašto je ispravan? Da li je vrednost nečijeg života u hrani i odeći? (Nije.) Ako vrednost nečijeg života nije u hrani i odeći, niti u telesnom uživanju, onda profesija kojom se osoba bavi samo treba da zadovolji potrebu za hranom i odećom; ne treba da prelazi taj okvir. Koja je svrha posedovanja hrane i odeće? Da se obezbedi da telo može normalno da živi. Koja je svrha opstanka? Svrha nije u telesnom uživanju, niti uživanju u proticanju života, a sigurno u uživanju u svim stvarima koje ljudi doživljavaju u životu. Sve je to nevažno. Dakle, šta je najvažnije? Šta je najvrednija stvar koju osoba treba da uradi? (Treba da ide putem verovanja u Boga i stremljenja ka istini, a zatim da obavlja sopstvene dužnosti.) Bez obzira na to kakva si osoba, ti si stvoreno biće. Stvorena bića treba da rade ono što treba da rade – to je ono što nosi vrednost. Dakle, šta to stvorena bića rade što je vredno? Svako stvoreno biće ima misiju koju mu je poverio Stvoritelj, misiju koju treba da ispuni. Bog je odredio sudbinu svake osobe. Kakva god da im je sudbina, to je ono što treba da urade. Ako to dobro obaviš, Bog će ti dati zadovoljavajući odgovor kada konačno budeš stao pred Njega da Mu položiš račune. On će reći da si život proživeo na vredan i plodonosan način, da si Božje reči pretvorio u svoj život i da si stvoreno biće u skladu s merilom. Međutim, ako se tvoj život svodi samo na postojanje, borbu i zalaganje radi hrane, odeće, zadovoljstva i sreće, onda će te On, kada konačno staneš pred Boga, pitati: ’Koliko si ispunio od životnog zadatka i misije koju sam ti zadao?’ Sve ćeš zbrojiti i otkriti da su energija i vreme ovog života potrošeni na hranu, odeću i zabavu. Čini se da nisi mnogo učinio sa svojom verom u Boga, nisi ispunio svoju dužnost, nisi istrajao do kraja i nisi ispunio svoju odanost. Što se tiče stremljenja ka istini, iako si donekle bio spreman da stremiš ka njoj, nisi platio visoku cenu i nisi ništa dobio. Na poslednjem ispitu, Božje reči nisu postale tvoj život, a ti si još uvek isti stari Sotona. Tvoji načini posmatranja stvari i postupanja svi do jednog se zasnivaju se na ljudskim predstavama i uobrazilji i na Sotoninoj iskvarenoj naravi. Još uvek si potpuno suprotstavljen Bogu i neusklađen sa Njim. U tom slučaju, smatraćeš se neupotrebljivim, i Bog te više neće želeti. Od tog trenutka više nećeš biti Božje stvoreno biće. To je žalosno! Stoga, bez obzira kojom se profesijom baviš, dokle god je ona zakonita, nju je Bog uredio i predodredio. Ali to ne znači da te Bog podržava ili ohrabruje da zaradiš više novca, niti te ohrabruje da se ističeš u karijeri koju si odabrao. Bog to ne odobrava i nikada to nije tražio od tebe. Štaviše, Bog nikada neće koristiti profesiju kojom se baviš da te gurne ka svetu, da te preda Sotoni, niti da ti dozvoli da namerno težiš slavi i dobitku. Umesto toga, kroz profesiju kojom se baviš, Bog ti omogućava da zadovoljiš svoje potrebe za hranom i toplotom – to je sve. Pored toga, unutar Božjih reči On ti je između ostalog saopštio šta je tvoja dužnost, šta je tvoja misija, za čemu treba da težiš i šta treba da proživiš. To su vrednosti koje treba da proživiš i put kojim treba da ideš u svom životu. (…) Po pitanju karijere, ključno je biti srećan samo zato što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Ako ti to nije jasno, možeš da izgubiš svoju dužnost i ugroziš svoje izglede da budeš spasen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (20)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da treba da budemo zadovoljni i samim tim što imamo hranu i odeću. Ljudi ne dolaze na ovaj svet radi telesnih uživanja, već da bi obavljali svoju dužnost stvorenih bića. Kad se setim tih godina kada sam naporno radila da zaradim novac, vidim da me je to skoro koštalo života i Bog je bio taj koji me je spasao Sotoninog mučenja. Dolazeći u Božju kuću na okupljanja i čitajući Božje reči, shvatila sam čemu ljudi treba da teže da bi postigli najsmisleniji život. Osećala sam se veoma spokojno u srcu. To je nešto što se ne može kupiti novcem, slavom ili dobitkom. Novac koji sada zarađujem prodajući pečene semenke i orašaste plodove nije veliki, ali je dovoljan za život, a kad dođem kući, i dalje mogu da prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost. Ako bih počela da vodim radnju, kako bih imala vremena da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost? Zar to ne bi značilo da bih morala da napustim svoje dužnosti i vratim se na stari put? Ne mogu više da živim za novac, slavu i dobitak; to bi bilo kao da sama sebi kopam grob. Dok imam dovoljno hrane i odeće, moram pažljivo da slušam Božje reči i ispunjavam dužnost stvorenog bića. Samo tako život ima smisla. Stoga sam odlučno odbila brata.

Sada sam većinu dana zauzeta obavljanjem svojih dužnosti i osećam se veoma spokojno u srcu. Nije kao pre, kada sam živela za novac, slavu i dobitak i osećala se potpuno jadno i bespomoćno. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!