Rođena sam u običnoj zemljoradničkoj porodici, a roditelji su mi od malena govorili da moram vredno da učim ne bih li, kada porastem, napravila nešto od sebe, dobro živela, da ne završim kao oni, bez obrazovanja, sposobni da zarađuju samo od poljoprivrede, jer to ne samo da je teško i iscrpljujuće, već i drugi ljudi na to gledaju sa visine. Zato sam se zaklela sebi da ću vredno učiti i zaraditi mnogo novca da bih živela vrhunskim životom. Kada sam odrasla, postala sam lekar. Nakon što sam se udala, naporno sam radila da unapredim svoje profesionalne veštine, vredno učila i polagala ispite za sticanje sertifikata. Provodila sam dane kao mašina, ponekad spavajući samo dva sata dnevno. Svojim napornim radom stigla sam do bolnice u velikom gradu i počela da zarađujem dobru platu. Pošto sam mnogo zarađivala, zavideli su mi i komšije, i rođaci, i prijatelji. Osećala sam se zadovoljno i superiorno, misleći: „Imati novac je zaista sjajno!” Iako me je mučila ozbiljna nesanica od prekomernog rada i nisam mogla da spavam po celu noć, ipak sam smatrala da je to što sam postigla vredno toga. U martu 2013. godine, koleginica i ja smo otvorile veliku ambulantu. Imale smo nekoliko odeljenja i nekoliko penzionisanih lekara i posao se odlično odvijao. Tokom večere, rođaci, prijatelji i drugovi iz razreda su me hvalili zbog mojih sposobnosti, govoreći: „Tako si mlada a već imaš kuću i auto, a sada si otvorila i veliku kliniku. Zaista si mnogo postigla za nekoga tvojih godina!” Bila sam tako srećna i želela sam da svoj posao učinim još većim i boljim. Kasnije sam postala zakonski zastupnik klinike i rukovodila sam svim aspektima klinike, velikim i malim. U to vreme prošla su više od dva meseca otkako sam prihvatila delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, i kroz okupljanja i čitanje Božjih reči sam shvatila da je sve što imam došlo od Boga i da je Bog suveren nad svime, da On sve obezbeđuje i kontroliše. Bog me je doveo u Svoju kuću i dao mi priliku da se spasem i osećala sam se veoma srećno. Tokom okupljanja sam aktivno učestvovala u razgovoru i svako okupljanje mi je donosilo veliko uživanje i mnoge dobitke. Zaista sam uživala u ovakvim danima i, iako sam bila veoma zauzeta poslom, ipak sam se trudila da svoje vreme uskladim tako da mogu da prisustvujem okupljanjima.

Tri meseca kasnije, starešina me je upitao da li bih bila voljna da preuzmem odgovornost za organizovanje grupnih okupljanja i da pratim rad na jevanđelju koji sprovode braća i sestre. Stvarno sam želela da praktično obavljam svoju dužnost, ali onda sam se setila kako je na prethodnom okupljanju, kada je koleginica uputila pacijenta na kliniku, klinika izgubila preko hiljadu juana jer nisu mogli da me dobiju telefonom. Koleginica me je tada ljutito prekorila i rekla da ću morati da platim gubitke ako se to ponovi. Čak je i bankovne kartice za transakcije klinike prebacila na svoje ime. Sada, kada bih prihvatila tu dužnost, to bi mi oduzelo mnogo vremena i imala bih još manje vremena za rad na klinici. Plašila sam se da će to uticati na posao, pa sam odbila. Posle nekog vremena, starešina mi je ponovo prišao, rekavši da imaju hitan slučaj i da trenutno ne mogu da pronađu pravu osobu za to, pa su me pitali da li sam voljna da sarađujem. Lomila sam se u sebi, jer je posla na klinici bilo više nego ikad, a medicinske ustanove su takođe morale da učestvuju u obuci. Ja sam bila zakonski zastupnik, pa kad ne bih otišla, morala bih ponovo da učim kako bih radila u praksi, a to bi odložilo poslovanje na nekoliko meseci i rezultiralo ogromnim gubicima. Zato sam pronašla izgovor da ponovo izbegnem dužnost. Te večeri sam se osećala malo uznemireno zbog svog izgovora da izbegnem dužnost, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, želim da izvršim svoju dužnost, ali mnogo sam zauzeta na klinici i zaista ne mogu da odem. Osećam se zaista uznemireno zbog odbijanja svoje dužnosti, pa Te molim da me usmeriš da razumem Tvoju nameru.”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Bog je celim srcem posvećen spasenju čovečanstva, prećutno plaćajući cenu. On se lično ovaplotio i izrazio milione reči na ovoj planeti, obezbedio svu istinu koja je potrebna čovečanstvu, omogućavajući ljudima da zadobiju istinu i budu spašeni. Ali, ja sam bila nezahvalna i, zarad poslovanja klinike, nekoliko puta sam odbacila svoju dužnost kako bih zaradila više novca i živela vrhunskim životom, uopšte ne uzimajući u obzir potrebe crkvenog života. Na koji način sam bila neko ko veruje u Boga? Kad god bih pomislila na trenutke kada sam odbacila svoju dužnost, osetila bih duboku krivicu. Nisam želela da živim kao ranije, bez imalo savesti. U tom trenutku mi je na pamet pala jedna ideja. Mogla sam da dam kliniku u zakup i, iako bih zarađivala manje novca, to bi bilo dovoljno i mogla bih mirno da obavljam svoju dužnost. Pozvala sam svoju koleginicu da izrazim svoje mišljenje, ali je ona rekla: „Jesi li ti glupa? Ova klinika ima svetlu budućnost, ako ovako nastavimo, za dve godine ćemo se obogatiti i imaćemo sve što smo ikad mogle da poželimo. Moramo da živimo realistično. U ovom društvu te niko ne poštuje bez novca!” Reči moje koleginice su me bacile u nedoumicu, pa sam pomislila: „Ako dam akcije u zakup, neću toliko zaraditi, a možda neću ni povratiti početni kapital, šta će moji rođaci i prijatelji misliti o meni?” Stoga sam se pomolila Bogu za Njegovo vođstvo. Setila sam se okupljanja na kojem su braća i sestre govorili o tome kako da prozremo Sotonine spletke i ostanemo postojani u svom svedočenju tokom poteškoća i iskušenja, pa sam počela da tražim Božje reči na tu temu. Bog kaže: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ljudi, događaji i stvari sa kojima se svakodnevno susrećemo izgledaju kao interakcije među ljudima, ali da iza toga stoji duhovna bitka i da mi moramo da ostanemo postojani u svom svedočenju. Baš kao kada se Jov suočio sa svojim kušnjama, iako je izgledalo kao da je izgubio svoju decu i da su mu razbojnici oteli imovinu preko noći, u stvarnosti su iza ovoga stajala Sotonina iskušenja. Kada je Jov ostao postojan u svom svedočenju za Boga, Sotona je bio posramljen i pobegao je. Na prvi pogled se činilo da mi je koleginica dala ljubazan savet za moje dobro, ali iza ovoga je stajalo Sotonino spletkarenje, jer je Sotona pokušao da upotrebi novac da me iskuša da nastavim da upravljam klinikom, zbog čega nisam imala vremena da obavljam svoje dužnosti, i tako me je udaljio od Boga. Nisam smela da nasednem na Sotonine trikove. Stoga sam rekla koleginici: „Pomozi mi da izdam kliniku u podzakup, ti uzmi 60%, a ja ću uzeti 40%, a tvoj deo će i dalje donositi dividende.” Koleginica je rekla da će kontaktirati jednog od svojih drugova iz razreda koji bi preuzeo posao, ali ta druga strana je neočekivano toliko snizila cenu da na kraju nije ni iznajmio kliniku. Nisam baš mogla da razumem, zašto je nije unajmio po tako niskoj ceni? Kasnije sam saznala da je drug iz razreda moje koleginice zapravo njen dečko i da su se udružili da izvrše pritisak na mene kako bih im dala kliniku u podzakup po niskoj ceni. Jako sam se uznemirila, osećajući da me je prevarila, iako sam se ja iskreno ophodila prema njoj. Shvatila sam da je svet zaista zastrašujući i da stvarno nema pravih prijatelja! Shvatila sam da je vera u Boga dobra, jer su braća i sestre čisti i otvoreni, jedu i piju Božje reči, besede o istini i tragaju da odbace svoje iskvarene naravi, tako da više nisam želela da upravljam klinikom sa svojom koleginicom. Ali, kada sam pomislila na svu ušteđevinu koju sam godinama ulagala u otvaranje klinike i na to kako ću odustati pre nego što povratim svoj početni kapital, pitala sam se kako će me drugi videti. Svi kažu da je vođenje klinike veoma isplativo, ali kad bih izgubila sav novac od nje, šta bi moji prijatelji i porodica mislili o meni? Šta bi kolege iz moje profesije mislile o meni? Kada sam razmislila o svemu ovome, osetila sam veliki pritisak i tugu, i smatrala sam da mi je jedina opcija da ostanem na klinici.

U septembru 2013. godine, dečak star oko godinu i po dana je došao na kliniku da primi intravensku infuziju. Prvog dana sam uradila test na lek preko kože i zatražila od roditelja da potvrde da dete nema istoriju alergija, ali neočekivano, trećeg jutra, po završetku intravenske infuzije, baš kada sam htela da izvadim iglu, oči su mu zakolutale, telo je počelo da se grči, a lice mu je postalo plavkasto ljubičasto, zatim su mu se oči čvrsto zatvorile i nije mogao da zaplače. Zapanjila sam se i požurila da to tretiram kao alergiju na lek. Prošla su dva minuta, a detetovo lice je postalo tamnoljubičasto, kao da je umrlo. Prestravila sam se i bila sam u stanju potpune panike, misleći: „Gotovo je! Gotovo je! Ovo dete će umreti u mojim rukama. Šta da radim ako umre?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više plašila i stalno sam dozivala Boga u svom srcu: „Bože, molim Te, čuvaj ovo dete! Bože, spasi ga!” Posle nekoliko trenutaka, u meni se javio snažan osećaj: „Tečnost koju je ovo dete primilo je sadržala kalijum. Može li ovo biti hiperkalemija?” Brzo sam otrčala u sobu za intervencije, razblažila injekciju kalcijuma i dala detetu intravensku injekciju. Dok sam mu davala injekciju, u srcu sam dozivala Boga. Na pola injekcije, dete je glasno zaplakalo, iskašljalo je sluz i pljuvačku iz grla, a lice mu više nije bilo iste nijanse crnoljubičaste boje kao pre. Kada sam završila sa injekcijom kalcijuma, detetova ruka više nije bila ukočena i vratila se u normalu. U tom trenutku sam shvatila koliko je život zapravo krhak. Takođe sam znala da je Bog čuo moju molitvu i spasao to dete. Neprestano sam zahvaljivala Bogu u svom srcu. Zatim smo pozvali hitnu pomoć da odvezu dete u bolnicu. Narednih dana sam bila ispunjena brigom i strahom, pitajući se: „Šta će biti sa ovim detetom? Hoće li imati ozbiljne posledice? Koliku odštetu ću morati da platim?” Takođe sam se plašila da bi, kad bi se ponovila neka slična situacija opasna po život, sav moj novac, slava i dobitak nestali. Osećala sam kao da mi džinovski kamen pritiska srce i provodila sam noći ne uspevajući da zaspim. Neočekivano, samo nekoliko dana kasnije, dogodio se još jedan incident. Muškarac srednjih godina je došao na kliniku na intravensku infuziju. Uradila sam testiranje na koži pre nego što sam mu dala lek i potvrdila sa njim da nema istoriju alergija. Na polovini primanja infuzije, čovek je iznenada dobio poteškoće sa disanjem i ostao je bez daha. Lice mu je prešlo iz blede u tamno plavkastu boju. Uplašila sam se i uznemirila, misleći: „Problem sa detetom još uvek nije rešen, a sada se isto dešava i sa ovim pacijentom! Da li je ovaj posao za mene?” Imala sam osećaj kao da mi se srce slama i nisam se usudila više da razmišljam. Pomolila sam se Bogu za zaštitu i srce mi se polako smirilo. Brzo sam ispratila procedure lečenja alergija i uspela sam da ga spasem. Za to vreme, na klinici se dogodio niz incidenata i kad ne bi bilo Božje nege i zaštite, kao ni Njegovog vođstva da me prosveti da razmišljam o hitnim merama, ovo dvoje ljudi bi već umrlo i, koliko god novca da sam zaradila u životu, nikada ne bih mogla da priuštim da platim odštetu! Tada sam shvatila da su novac, slava, dobitak i materijalno bogatstvo kao kula od karata i da mogu nestati u bilo kom trenutku. Samo ako živim pred Bogom i dobro obavljam svoju dužnost, mogla bih da imam istinski mir i olakšanje.

Kasnije sam se setila odlomka Božjih reči koji sam pročitala na jednom okupljanju: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). U Njegovim rečima sam videla hitnu Božju nameru i mukotrpne napore. Bog se nada da svako od nas može da stremi ka istini kako bi postigao spasenje. Razmišljala sam o tome kako sam, otkako sam otvorila kliniku, stalno razmišljala o tome kako da zaradim više novca i živim najboljim životom i kako da pridobim divljenje i zavist drugih. Razmišljala sam i o tome kako sam nekoliko puta odbacila svoje dužnosti i nisam bila spremna da trošim vreme i energiju na stremljenje ka istini i na ispunjavanje svojih dužnosti. Želela sam da verujem u Boga i da se spasem, ali sam želela i da zaradim više novca. Pokušavala sam da dokučim i bogatstvo i istinu i, kad bih propustila priliku da zadobijem istinu i da se spasem, bilo bi kasno da plačem i škrgućem zubima u žaljenju usred katastrofa. Setila sam se da je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). U tom trenutku sam shvatila koliko sam glupava i da nisam mogla jasno da sagledam stvari. Nisam znala koja je najvažnija stvar u životu kojoj treba da stremim. Da nije bilo ove dve nesreće, moje otupelo i nepokolebljivo srce se ne bi preokrenulo. Da nije bilo Božje milosti i zaštite, ovo dvoje ljudi bi možda umrlo, a čak i da sam žrtvovala svoj život, to ne bi bilo ni od kakve koristi. Verovatno bih morala da živim svoj život u bedi zbog dugova, kako u životu, tako i u novcu, i nikada ne bih pronašla mir. Kada sam razmišljala o tome kako sam više puta odbila svoje dužnosti, osetila sam da zaista ne zaslužujem Božju ljubav i spasenje. Nisam više želela da odustanem od mogućnosti da zadobijem istinu samo da bih stremila ka novcu. Kasnije sam pozvala svoju koleginicu i rekla joj za prenos akcija klinike. Koleginica je videla koliko sam odlučna i ništa više nije rekla. Nešto kasnije, pošto su njeni zahtevi bili preoštri, akcije klinike nisu uspešno prenešene. Uzdala sam se u Boga i sve sam Mu poverila, nadajući se da će mi On otvoriti put. Kasnije je grupa lekara koji rade u gradskoj bolnici uzela kliniku pod zakup i potpisala dvogodišnji ugovor. Nakon toga sam počela da obavljam svoje dužnosti u crkvi i često sam prisustvovala okupljanjima, jela i pila Božje reči i besedila istinu i pronašla sam mir i olakšanje u svom srcu.

Međutim, posle godinu i dva meseca, druga strana je raskinula ugovor. Kada me je videla, koleginica mi je rekla: „Ako se vratiš da vodiš kliniku, garantujem ti da ćeš se obogatiti. Ako to ne uradiš, ja ću otkupiti tvoj deo klinike po niskoj ceni.” Druga koleginica je rekla: „Nas dve možemo da vodimo kliniku, ti možeš da ideš i baviš se svojim stvarima, to neće ometati tvoju veru. Mnogi pacijenti ti i dalje veruju. Pomagaću da dovedemo pacijente iz bolnice i za godinu dana ćemo zaraditi gomilu novca, pa ćemo onda imati i bogatstvo i uspeh u karijeri. Svi će nam zavideti!” Pomislila sam: „Ako preuzmem kliniku, ne samo da ću povratiti svoju investiciju, već ću imati i vrhunski život.” Ali onda sam pomislila: „Ako je preuzmem, to će definitivno uticati na moje dužnosti.” Nakon što sam razmislila, odlučila sam da ne pristanem. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Razotkrivanje Božjih reči je vrlo jasno. Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše misli ljudi, da nas zaludi i iskvari. Tokom godina, stremila sam ka slavi i dobitku i težila sam da se istaknem. Oslanjala sam se na izreke poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Novac je najvažniji”, „Svet se vrti oko novca” i „Novac nije sve, ali bez njega ne možeš ništa da uradiš”. Ove sotonske filozofije su počele da vode moj život i smatrala sam da sa novcem imam sve. Sve što sam oduvek želela je da zaradim više novca, da postanem veoma bogata, da zadobijem divljenje i zavist drugih i da živim vrhunskim životom. Smatrala sam da, bez obzira na to koliko sam teškoća pretrpela radi novca, slave i dobitka, sve to vredi i, iako sam znala da se Bog ovaplotio i da izražava istinu kako bi spasio ljude, nisam pravilno stremila ka istini niti sam obavljala svoje dužnosti. U svom stremljenju ka novcu, više puta sam odbacila svoje dužnosti i udaljila se od Boga. Istina je bila da je moja porodica već dobrostojeća i da ne mora da brine oko hrane ili odeće, ali ja nisam bila zadovoljna i ipak sam želela da zaradim više novca. Cenila sam novac, slavu i dobitke iznad svega, zbog čega sam izgubila šansu da obavljam svoje dužnosti i zadobijem istinu. Tek tada sam shvatila da sam zaslepljena novcem, slavom i dobitkom, da sam postala rob novca i da bih, kad se ne bih preokrenula, postala žrtva slave i dobitka.

Onda sam pročitala još Božjih reči: „Količinu energije dovoljnu za čitav jedan život čovek uludo troši boreći se protiv sudbine, sve vreme jurcajući unaokolo, pokušavajući da prehrani svoju porodicu i trčkarajući tamo-amo zarad bogatstva i statusa. Ono što ljudi cene jesu porodica, novac, slava i dobit, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale da imaju zlu sudbinu, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najpre trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao ljudskog života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnoj potrazi za slavom i dobitkom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i dobit ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u starost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu, da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, da niko ne može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kada moraju da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom svog života, oni zaista shvataju da, čak ni onaj ko poseduje ogromno bogatstvo i veliku imovinu, čak ni onaj ko je privilegovan i visokog ranga, ipak ne može pobeći od smrti i da se mora vratiti u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da budu izuzeti od smrti. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da, ako čovek ceo život stremi ka novcu, slavi i dobitku, na kraju sve to bude uzalud. Dva incidenta na ivici smrti sa klinike su me naterala da shvatim da, kada dođe opasnost, novac i bogatstvo ne mogu da zaštite čovekovu bezbednost niti da mu spasu život i da je Bog jedini koji je čoveku zaista potreban i na koga se može osloniti, da samo Bog upravlja i kontroliše čovekovu sudbinu. Takođe sam pomislila i na jednu svoju komšinicu. Bila je generalni direktor odeljenja u Banci Kine, njen suprug je bio direktor transportnog biroa, a njen otac šef odeljenja u Narodnoj banci Kine. Njena porodica je bila bogata i uticajna i u to vreme su joj se svi u našoj ulici divili i zavideli joj, ali, u trideset i drugoj godini njoj je dijagnostikovan rak dojke i ubrzo je preminula. Imala sam i rođaka koji je bio bogat i ugledan, ali je kasnije umro na putovanju. Bilo mi je jasno da, koliko god novca, slave ili divljenja zadobili, kada smrt dođe, novac, slava i dobitak ne mogu da ti spasu život. Novac, slava i dobitak mogu da pruže samo privremeno zadovoljstvo i uživanje za telo, a ako nemaš Božju brigu i zaštitu, umrećeš. U tom slučaju, šta ti znači to što imaš više novca? Pomolila sam se Bogu: „Bože, dao si mi priliku da stremim ka istini i budem spašena, ali ja to nisam cenila. Koristila sam sve svoje vreme i energiju da stremim ka novcu, slavi i dobitku. Bila sam zaista slepa i glupa! Sada znam da su traganje za zadobijanjem istine i obavljanje dužnosti najsmislenije i najvažnije stvari koje mogu da uradim.” Nakon toga sam pozvala koleginicu i rekla da sam voljna da prodam akcije, koliko god da izgubim na njima i na svom početnom kapitalu uloženom u kliniku. Nedugo zatim, prodala sam svoje akcije klinike. Iako sam izgubila desetine hiljada juana, u trenutku kada sam to uradila, osetila sam se oslobođeno i srećno.

Kasnije sam više vremena i energije posvetila svojim dužnostima i kad god sam imala vremena, čitala sam Božje reči i shvatila više istina. Takođe sam postala sposobnija da prozrem Sotonine iskvarene metode. Bilo je tako dobro znati da, verujući u Boga i vršeći svoje dužnosti, mogu da razumem istinu! U skorije vreme, neki moji prijatelji su mi rekli da bi platili da sarađuju sa mnom u otvaranju klinike, ohrabrujući me da nastavim da je vodim, a neki su mi čak savetovali da radim u bolnici, ali to na mene više nema uticaja. Odabrala sam da obavljam dužnosti stvorenog bića, da propovedam jevanđelje i svedočim o Bogu. Ovo je značajnije i vrednije od bilo čega drugog što bih mogla da radim na ovom svetu i ovo je najmudriji izbor koji sam napravila u svom životu.