Autorka: Džang Ćing, Kina

Rođena sam u običnoj zemljoradničkoj porodici i oba moja roditelja su bili zemljoradnici. Zbog siromaštva, drugi su nas diskriminisali i gledali na nas s visine, pa sam odmalena imala kompleks niže vrednosti. Roditelji su me često poučavali da vredno učim kako bih uspela u budućnosti i kako ne bih, kao oni, završila provodeći dane obrađujući mali komad zemlje. Odlučila sam da se potrudim da postanem neko, da se izdignem iznad ostalih i živim boljim životom.

U junu 2012. godine, diplomirala sam i postala učiteljica, ali zbog svog snažnog takmičarskog duha, bila sam nezadovoljna svojim životom. Tokom jednog sastanka, čula sam kako se direktorka Liju rečito izražava za govornicom. Okrenula sam se i primetila kako mnogi učitelji, pogledom punim zavisti i divljenja, posmatraju direktorku Liju. Pomislila sam: „Koliko bi bolje bilo da sam ja ta koja je za govornicom! Ali sada sam samo obična učiteljica, jedna od mnogih, zato moram vredno da radim i potrudim se više oko podučavanja. Na taj način, pre ili kasnije, dobiću mesto direktora škole.” U danima koji su usledili, radila sam neumorno. Čak sam i tokom odmora pripremala časove i proučavala nastavni materijal, a ako bi neki učenici imali poteškoća s razumevanjem gradiva na mojim časovima, odricala bih se pauze za ručak i čak ostajala do kasno u noć, kako bih ih podučavala sve dok ne shvate. Radila sam neprestano, danju i noću, i svaki dan sam bila toliko iscrpljena da su me bolela leđa. Kad bih stigla kući, bila bih potpuno iscrpljena i samo bih se srušila na krevet. Stvarno sam želela da usporim s poslom i odmorim se, ali kada sam pomislila na to kako se direktorka Liju tečno izražava za govornicom i kako je učitelji gledaju sa zavišću i divljenjem, ohrabrivala bih sebe, misleći: „Sada trpim da bih kasnije uživala u boljem životu i da bi mi se drugi divili. Ova patnja će se isplatiti!” Onda bih uzela „Obrazovnu psihologiju” da učim. Zahvaljujući mom trudu, moji rezultati podučavanja su bili među najboljim. Za samo tri godine, prešla sam put od obične učiteljice do vođe istraživačko-nastavnog tima, zatim do tehničkog direktora, do zamenika školskog direktora, i na kraju sam postala direktorka škole. Bila sam toliko srećna! Još nisam imala ni trideset, a već sam bila na rukovodećem položaju. Izvesno vreme, učitelji i roditelji su se prema meni ophodili sa velikim poštovanjem, rođaci, komšije i školski drugovi gledali su me sa zavišću i divljenjem, a moji roditelji su hodali uzdignute glave zbog mene. Osećala sam se veoma ponosno, a moja taština bila je uveliko zadovoljena. Nakon unapređenja, plata mi je takođe porasla, materijalno stanje se poboljšalo i kupila sam mnoge luksuzne stvari koje su mi u detinjstvu bile nedostižne. Napokon mi se ispunila želja iz detinjstva i živela sam život dostojan poštovanja. Smatrala sam da su se sav moj trud i naporan rad isplatili.

Međutim, život mi kasnije nije bio tako divan kako sam ga ja zamišljala. Nakon što sam postala direktorka škole, iako sam naizgled stekla ugled i divljenje, taj položaj mi je doneo i konstantnu iscrpljenost i patnju. Kao direktorki, službena putovanja i društveni angažmani postali su mi uobičajeni, a da bih stekla poštovanje nadređenih i zadržala svoj položaj, postepeno sam počela da pijem i dodvoravam se drugima. Jednom prilikom, vođa zavoda za obrazovanje mi je rekao: „Samo pogledaj direktorku Šao, ona zna kako da iskoristi svoje prednosti kako bi sebi obezbedila veće beneficije. Biti mlad je prednost, ali da li znaš kako da to iskoristiš na najbolji mogući način? Žene moraju da iskoriste svoje prednosti da bi napredovale i duže opstale.” Znala sam da je direktorka Šao uspela da postane šefica obrazovnog tima u obrazovnom zavodu tako što je postala ljubavnica državnih zvaničnika. Bila sam zgrožena njihovim metodama. Kad god bih pomislila na večernje zabave, na kojima sam morala da pijem i slušam grozote svojih nadređenih, osećala bih krajnju odvratnost i mnogo puta sam želela da pobegnem, ali zbog svog direktorskog položaja, osim da se povinujem tome, ja ništa drugo nisam mogla. Predsednik školskog odbora bi me takođe često vodio na društvene događaje, predstavljajući me uticajnim ličnostima u obrazovnom sektoru, navodno sa ciljem profesionalne razmene, ali u stvarnosti, želeo je da im budem ljubavnica i da prodajem svoje telo. Bila sam krajnje zgrožena. Svaki put kad bi me kontaktirali, ja bih ih izbegavala. Ali zato što nisam htela da radim po njihovom, predsednik je bio izuzetno nezadovoljan mnome i ponekad bi se na poslu okomio na mene. Iako su moji izveštaji o radu bili vrlo dobri, a moji poslovni planovi dobro osmišljeni, stalno su pokušavali da mi nađu greške, zbog čega sam ostajala bez reči. Jednom sam slučajno videla da je telefon mog nadređenog pun mojih fotografija i iznenada me je obuzeo neizreciv osećaj straha, pa sam pomislila: „Hoću li ja biti njihova sledeća žrtva?” Bila sam prestravljena. Svakog dana sam bila izuzetno umorna, iscrpljena od svih poslovnih putovanja i društvenih događaja. Stalno sam bila pod stresom, brinući se da će me nadređeni iskoristiti. Osećala sam se kao da svakog dana hodam po tankom ledu. Bolelo je kao da gazim po noževima. Bojala sam se da ne radim dovoljno naporno da udovoljim zahtevima svog nadređenog i da će moj položaj direktorke biti ugrožen. Zato sam radila još napornije kako bi moj rad bio savršen, kako bih osigurala da mi nadređeni ne pronađe nijednu manu. Radila sam danonoćno da bih to postigla. Ponekad nisam imala vremena ni za čašu vode tokom celog dana. Često sam osećala vrtoglavice i umor i vremenom je grlo počelo da mi se suši i da me svrbi. A ponekad bih kašljala toliko jako da bih iskašljavala krv. Ipak, u mislima sam i dalje bila fokusirana na to kako da zadržim svoj direktorski položaj. Dan za danom, godina za godinom, pritisak u meni se svakim danom gomilao i neko vreme sam patila od nesanice. Imala sam osećaj da sam na ivici depresije. Videvši me u takvom stanju, svekrva mi je savetovala da dam otkaz i nađem drugi posao. Takođe mi je propovedala jevanđelje i pronašla mi je jedan odlomak Božje reči da ga pročitam. Bog kaže: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Kada sam pročitala reč „sudbina”, pomislila sam na sebe: čeznula sam da mi životni saputnik bude neko ko razume romantiku i osećanja, ali čovek s kojom sam ja stupila u brak nije razumeo ni ideju prilagođavanja niti romantike, nije bio ni maštovit ni kreativan. Još od detinjstva želela sam da svojim trudom steknem divljenje drugih, verujući da će me to učiniti srećnom. Međutim, nakon što sam postala direktorka, shvatila sam da ne samo da nisam srećna, već sam još nesrećnija nego pre. U jednom trenutku sam čak pala u depresiju. Tada sam shvatila da čovek ne može da kontroliše svoju sudbinu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran i kada počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Nakon što sam pročitala taj odlomak Božjih reči, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da Bog tako dobro razume ljude i mogla sam da uvidim koliko On voli ljudski rod. Prisetila sam se kako sam danonoćno radila da bih postala direktorka, i kako sam, nakon što sam to i postala, često putovala zbog posla i bila društveno angažovana, pokušavajući da se dodvorim nadređenima i pridobijem njihovu naklonost. Svakodnevno sam trpela ogroman psihički pritisak. Nisam imala nikoga kome bih se poverila niti ikakvo sigurno utočište za svoju uznemirenu dušu. Razgovarala sam sa mamom i ona mi je savetovala: „Moraš vredno da radiš i da znaš kako da se nosiš sa problemima pred nadređenima. Ako izgubiš posao, komšije će nas omalovažavati.” Ispričala sam svom mužu, a on me je posavetovao, rekavši: „Biće bolje nakon izvesnog vremena.” Ali kako je vreme prolazilo, shvatila sam da sam na ivici nervnog sloma. Ko bi mogao da razume moja osećanja? Kroz Božje reči sam shvatila da samo Bog istinski razume ljude i da On može da oseti moju nepodnošljivu ogorčenost, jer mi je On rekao da ne plačem i ne osećam se izgubljeno i da će me On prigrliti kada budem došla. Smatrala sam da samo Bog istinski poznaje moje srce i da bih sa Njim mogla da podelim sve. Moja duša je pronašla veliku utehu. Želela sam da istražim Božje delo poslednjih dana, ali pomislivši na to koliko sam zauzeta poslom, pitala sam se kako ću naći vremena za to. Pokušala sam da se pomolim Bogu i izrazim pred Njim svoje misli: „O Bože! Ne želim da živim ovakav život. Krajnje je iscrpljujuć. Molim Te, otvori mi put!” U tom trenutku, moja starija sestra me je pozvala i zamolila da radim u vrtiću. Bio je to jedini državni vrtić u celoj opštini, a ta škola je imala najbolje obrazovne resurse i uslove za rad u opštini. Iako sam želela da idem, mnogo sam se žrtvovala da bih se domogla direktorskog položaja, pa mi je bilo teško da od svega toga sada odustanem. Ali pomislivši na to kako se moj nadređeni neprimereno ponaša prema meni, osetila sam gađenje. Stoga sam uzela u obzir odlazak u taj vrtić, misleći da bi me možda, videvši moj trud, moji novi nadređeni naposletku unapredili u direktorku vrtića i da bih tada povratila svoj status. Na taj način, mogla bih da istražim Božje delo i steknem poštovanje ljudi. Ubila bih dve muve jednim udarcem!

U julu 2019. godine, dala sam otkaz kao direktorka i otišla u vrtić. Međutim, raditi u obrazovanju predškolskog uzrasta nije bilo tako jednostavno i lako kao što sam zamišljala. Često sam morala da prolazim kroz razne obuke i takmičenja za sticanje osnovnih pedagoških veština, pa sam bila zauzeta svaki dan. Naročito sam osećala zavist kada bih videla kako nadređeni sa odobravanjem posmatraju izuzetne vaspitače i nesvesno sam krenula da težim ka tome da me drugi cene. Počela sam da sviram klavir, da vežbam ples i opsesivno organizujem razne programe, ne ostavljajući sebi nimalo slobodnog vremena. Moja namera da tragam za Božjim delom poslednjih dana bila je potisnuta mojim užurbanim radnim rasporedom. Kasnije, kroz naporan rad, brzo sam se afirmisala u vrtiću i nadređeni su me veoma cenili. Ali to što su me veoma cenili donelo mi je i stres. Ponekad bi mi nadređeni tražili da im pišem debatne govore i prezentacione tekstove, ali pošto sam tokom dana morala da podučavam decu, ja sam noću morala da radim prekovremeno kako bih požurila sa nacrtima. Bila sam u stisci s vremenom svakog dana. Videla sam kolege oko sebe kako mi se osmehuju, prikrivajući tako loše namere, dok se žestoko takmiče za status. Zarobljena u takvoj situaciji, osećala sam se kao da opet živim pređašnim životom. Moje telo je neprestano bilo iscrpljeno i pod velikim pritiskom i imala sam osećaj da će mi glava svakog momenta pući. Takođe sam osećala oštre bolove u grudima, kao da me neko probada iglama. Osećala sam se potpuno bespomoćno i srce mi je bilo prazno. Jednog oktobarskog dana, škola je organizovala sistematski pregled. Doktor me je pregledao i sa ozbiljnim izrazom lica rekao: „Imate mnogo problema sa grudima.” Pitala sam ga: „Je l’ rak u pitanju?” Doktor je odgovorio: „Nisam baš siguran, ali trebalo bi da što pre uradite biopsiju, jer što pre otkrijete, pre ćete započeti lečenje.” Činilo mi se kao da je svet obavila tama kada sam se zapitala: „Da li je zaista u pitanju rak?” Obuzeo me je neobjašnjiv osećaj bespomoćnosti i srušila sam se na pod. Nakon toga, otišla sam u pokrajinsku bolnicu na dijagnostiku. Doktor je rekao da imam hiperplaziju dojke, ciste i brojne čvoriće. Savetovali su mi redovno praćenje i kontrolu na svakih tri do šest meseci, ali su mi rekli da ću verovatno morati na operaciju ako se čvorići uvećaju. U izveštaju je pisalo da su čvorići u tom trenutku bili u trećem stadijumu. Doktor je rekao da bi se, ako pređu u četvrti stadijum, mogli pretvoriti u rak. Što sam više o tome razmišljala, to sam se više plašila. Prosto nisam mogla da shvatim da neko kao ja, ko ima tek trideset godina, može da oboli od tako ozbiljne bolesti. Činilo mi se kao da će se nebo srušiti. Telo mi je bilo teško kao olovo dok sam se vukla do kuće, zatvorila vrata i legla na krevet. Suze su mi lile niz obraze i stalno sam se pitala: „Zašto sam radila toliko naporno ovih poslednjih godina? Jesam li zaista žrtvovala svoje zdravlje samo da bi mi se drugi divili? Šta mi je to njihovo divljenje zaista donelo? Zašto i dalje živim u ovakvoj boli iako mi se drugi dive? Kako mogu da živim život koji je smislen i vredan?”

Jednog dana, u toj boli i konfuziji, braća i sestre su došli da me pozovu na okupljanje i ja sam počela da učestvujem u crkvenom životu. Videla sam braću i sestre kako streme ka istini i traže da promene svoju narav dok ih Svemogući Bog zaliva i snabdeva Svojim rečima. I videla sam da se međusobno vole i podržavaju. Ne nadmeću se za slavu i dobitak niti spletkare jedni protiv drugih. To je bila sušta suprotnost onome što sam videla u svom poslu i na društvenim događajima. Božje reči su me privukle i počela sam aktivno da učestvujem u okupljanjima i da živim crkvenim životom. Tokom jedne od svojih posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatila sam zle Sotonine namere. Sotona koristi slavu i dobitak kao mamac da ljude, korak po korak, uvuče u vrtlog težnje za slavom i dobitkom. I dok ljudi pate i bore se za te stvari, oni postaju zli, lažljivi i ljigavi, gube obličje normalne osobe i na kraju padaju u ponor izopačenosti. Promislila sam o sebi i shvatila da sam još odmalena zadojena idejama poput „Teži ka tome da se izdigneš iznad ostalih i da briljiraš,” i „Donesi čast svojim precima.”, kao i drugim sotonskim otrovima poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Verovala sam da treba da težimo slavi i dobitku dok smo živi, i da samo postizanjem statusa i izdizanjem iznad ostalih možemo da živimo vredan i dostojanstven život. Tretirala sam te sotonske otrove kao mudre izreke i smatrala ih svojim životnim ciljevima. Videvši direktorku Liju kako se rečito izražava za govornicom i kako joj se drugi dive, to je na mene ostavilo utisak i želela sam da budem kao ona. Zato sam radila od svitanja do sumraka, proučavajući danonoćno nastavni materijal. Žrtvovala sam svoje vreme za odmor kako bih podučavala učenike. Iako mi je telo bilo iscrpljeno i želela sam da se odmorim, pomisao na dobijanje direktorskog položaja i sticanje slave i dobitka terala me je napred, pa sam stiskala zube i istrajavala. Na kraju, napornim radom došla sam do direktorskog položaja i okusila sam zadovoljstvo toga što mi se drugi dive. Ali postepeno sam počela da živim na način koji je bio potpuno bez ljudskog obličja. Kako bih zadržala direktorski položaj, povlađivala sam mišljenjima svojih nadređenih, laskala im i dodvoravala se, postajući sve ljigavija i lažljivija. Kasnije, kada sam prešla u vrtić, videla sam da su se nadređeni divili kolegama koji su bili istaknutiji od mene, pa sam opet osetila zavist. Počela sam očajnički da vežbam klavir, ples i citru. Uvek sam ulagala mnogo truda u istraživanje kada bih pripremala javni čas, kvalitetan čas, želeći da se izdignem iz mase i steknem divljenje ljudi oko sebe. Rintala sam danonoćno zbog slave i dobitka, gubeći iz vida osnovne zahteve ljudskog ponašanja, dok sam se prilagođavala Sotoninim načelima preživljavanja i postajala ljigava i lažljiva. Potpuno sam bila zaslepljena slavom, dobitkom i statusom, stvarima koje su počele da kontrolišu moje misli da sam rado plaćala cenu za njih. Smatrala sam da su slava, dobitak i status važniji od svega. Iako sam znala za Božje delo poslednjih dana, nisam tragala da ga istražim. Zaista sam bila neuka i glupa! Setila sam se svog mlađeg brata, koji se kandidovao za direktora srednje škole, i brojnih besanih noći koje je proveo pripremajući govor za izbore. Danima se trudio da smisli koje poklone da dâ svojim nadređenima, a tokom večera i društvenih događaja stalno je smišljao nove načine da im laska. Kada je video da su neki kandidati davali nadređenima poklone u vrednosti od stotine hiljada, osećao se potpuno bespomoćno, jer je strahovao da njegovi pokloni neće impresionirati nadređene i da će izgubiti šansu za položaj direktora, pa je živeo u stanju bola i bespomoćnosti. Setila sam se i svog višeg nadređenog, koji je zbog čestih večernjih zabava i alkohola kasnije oboleo od teškog oblika dijabetesa. Na kraju je morao da kontroliše nivo šećera u krvi injekcijama insulina svaki dan, a često je imao gorušicu i nesnosne bolove u stomaku… Ovi živopisni primeri su mi jasno pokazali da su slava, dobitak i status zaista sredstva pomoću kojih Sotona kvari i povređuje ljude i da su to zamke koje im je Sotona postavio, mameći ih da svoj život potroše očajnički stremeći ka slavi, dobitku i statusu. Kada bih nastavila tim pogrešnim putem, na kraju bih izgubila šansu za spasenje i krenula prema propasti i uništenju. Shvativši to, odlučila sam da pravilno verujem u Boga, da jedem i pijem Njegove reči i da hodam ispravnim životnim putem.

Godine 2022, zbog ozbiljne pandemije, nisam mogla da izlazim, pa sam ostala kod kuće, jedući i pijući Božje reči i opremajući se istinom. Osećala sam se veoma smireno i ispunjeno u srcu. Nesvesno, san mi se unormalio i bolovi u grudima su se takođe smanjili. Bila sam veoma zahvalna Bogu. Nakon što su ograničenja zbog pandemije bila ukinuta, vratila sam se na posao u školu, ali više nisam želela da težim visokim pozicijama, već sam želela da budem obična učiteljica. Nedugo nakon toga, okružni obrazovni zavod je organizovao takmičenje za položaj direktora zaduženog za poslovanje vrtića. Moj nadređeni mi je tiho rekao: „Uskoro ideš na takmičenje. Sa svojim radnim sposobnostima, ova pozicija je kao stvorena za tebe.” Kada sam to čula, osetila sam želju da učestvujem, misleći da ću, ako pobedim na takmičenju, zadobiti divljenje drugih i uživati u slavi i dobitku, kao što sam to radila pre. „Zašto da ne?” Pomislila sam. Ali onda sam se setila da me je crkva postavila da nadgledam okupljanja nekoliko grupa, pa ako postanem direktorka, kako ću imati vremena za okupljanja i obavljanje svojih dužnosti? U tom trenutku, setila sam se onoga što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). Razmišljajući o tim stihovima, stekla sam neki uvid. Ljudi dolaze na ovaj svet i po ceo dan su zauzeti, nadmećući se za slavu i dobitak. Čak i ako imaju visok status, zarađuju ogromna bogatstva i imaju ceo svet, tela im zbog iscrpljenosti obolevaju od raznih bolesti, i na kraju gube život. Zar to nije sve uzaludno? Prisećajući se svog puta od obične učiteljice do direktorke, na papiru, ja jesam bila vođa među učiteljima, ali kada sam stvarno sela na to rukovodeće mesto, stvari nisu bile onakve kakvim sam ih ja zamišljala. Iako mi je plata bila veća i ljudi su me poštovali, provodila sam dane krajnje iscrpljena, patila sam od zdravstvenih tegoba, i psihički sam bila na ivici depresije. Nikakav novac niti status nije mogao da ublaži moje patnje. Naprotiv, još više sam se osećala praznom i bespomoćnom. Pomislila sam na svoju saradnicu, gospođu Lijang, koja je bila izuzetna u svakom pogledu i koja je na kraju postala šefica nastavno-istraživačkog tima. Ali tokom sistematskog pregleda, otkriven joj je čvorić na štitnoj žlezdi u četvrtom stadijumu, za koji se sumnjalo da je maligni tumor. Morala je doživotno da koristi lekove, kao i da ide u bolnicu da joj redovno rade biopsiju. Zatim sam pomislila na svoju dobru prijateljicu, gospođu Du, koja je bila mlada i lepa. Bila je nezamenjiva u svakoj školskoj predstavi i aktivnosti i bila je mezimica nadređenih. Uživala je u naizgled bezgraničnoj slavi. Ali je kasnije obolela od akutne leukemije i bila je u kritičnom stanju. Što sam više o tome razmišljala, to sam više smatrala da su slava i dobitak bezvredni, i da čak i ako čovek postigne slavu, dobitak i status, ako na kraju izgubi svoje zdravlje, sva ta slava i bogatstvo i svi ti dobici postaju beskorisni. Pomislila sam: „Kada bih se takmičila za direktorski položaj i ponovo se domogla više pozicije, zar me to ne bi samo još dalje odvelo putem stremljenja ka slavi, dobitku i statusu? Ma koliko visok položaj dostigla ili ma koliko tražena bila, ja bih samo hodala putem bez povratka, putem koji me vodi ka uništenju.” S tim na umu, odlučila sam da se povučem iz takmičenja. Tog trenutka, osetila sam veliko olakšanja i srce mi se ozarilo, kao da sam se oslobodila okova koje sam nosila dugo vremena. Osećala sam se zaista opušteno i oslobođeno.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). U Božjim rečima osetila sam Njegovu nadu za ljudski rod. Razmišljala sam o tome kako sam ranije živela zbog slave, dobitka i statusa. Više nisam želela da živim takav život. U poslednjim danima, sve Božje reči su za potrebe ljudskog roda. Ljudi mogu da prožive istinito ljudsko obličje samo ako primenjuju u skladu sa Božjim rečima. To što mogu da izvršavam svoju dužnost u crkvi jeste Božja uzvišenost, a vršenje dužnosti je moja misija i odgovornost. Svoju dužnost treba da obavljam dobro, u skladu sa Božjim zahtevima, da iskreno stremim ka istini i da proživim neko ljudsko obličje, kao i da budem osoba koja sluša Boga i pokorava Mu se.

U martu 2023. godine, izabrali su me za crkvenog starešinu. Pošto je biti starešina bilo prilično zahtevno, a ja sam i dalje radila kao učiteljica, stalno sam imala osećaj da nemam dovoljno vremena. Počela sam da razmišljam o tome da dam otkaz kao učiteljica, ali onda sam se zapitala šta će moji rođaci i komšije misliti o meni ako to učinim. Da li bi rekli da sam glupa što odustajem od tako dobrog posla? Možda bi me čak ogovarali ili mi se podsmevali iza leđa! Zar ne bih postala predmet podsmeha njihovih ispraznih razgovora? Što sam više razmišljala o tome, to sam bila uzrujanija i neko vreme nisam znala šta da radim. Kasnije, naišla sam na odlomak Božjih reči i oraspoložila sam se. Svemogući Bog kaže: „Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, veličaju i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. Zašto, dakle, Bog ljude posmatra na ovaj način? Zašto Bog smatra prizemnom jednu tako ’plemenitu’ osobu, osobu s tako visokim društvenim statusom, koju toliki ljudi veličaju i dive joj se i koja čak ima tako visok prestiž? Zbog čega Bog ljude posmatra na način koji je potpuno suprotan načinu na koji ljudi posmatraju druge ljude? Da li Bog Sebe namerno suprotstavlja ljudima? Nipošto. Bog to radi zato što je On istina, On je pravednost, dok je čovek iskvaren i ne poseduje ni istinu ni pravednost; Bog čoveka ocenjuje prema vlastitom merilu, a merilo kojim On ocenjuje čoveka jeste istina. Možda vam ovo zvuči pomalo apstraktno, pa ću istu stvar izraziti drugim rečima – Božje merilo za ocenjivanje neke osobe zasniva se na stavu te osobe prema Bogu, prema istini i prema pozitivnim stvarima – tu više nema ničeg apstraktnog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je najveći blagoslov to što danas mogu doći pred Boga i obavljati dužnost stvorenog bića. Bog ne meri ljude prema tome koliko im je visok status ili položaj u svetu niti prema tome koliko ih drugi poštuju ili obožavaju. On gleda da li ta osoba može da dođe pred Njega, da čuje Njegov glas i da prihvati Njegovo spasenje, da li ta osoba u svojoj veri može da stremi ka istini i da voli pozitivne stvari. Ako neko može da dođe pred Boga i postupa po Njegovim zahtevima, onda je takva osoba u Božjim očima dragocena. Bog ceni takve ljude. S druge strane, ako neko ima visok društveni status i veliku moć, ali ne dolazi pred Boga niti prihvata Njegovo spasenje, onda je takva osoba Bogu odvratna. Ona proživljava samo stvari koje su zle i negativne. Shvativši to, osetila sam veliko oslobođenje. Mogućnost da se bezrezervno dam za Boga je ogroman blagoslov. Samo hodanjem putem stremljenja ka istini u Božjoj kući kako bismo mogli da posmatramo ljude i stvari, da se ponašamo i delujemo prema Božjim rečima, samo takvo stremljenje može da ima vrednost i smisao. Zato sam bez daljeg oklevanja predala svoju ostavku nadređenima. Nakon nekog vremena, moja ostavka je bila odobrena i ja sam se posvetila u potpunosti svojim dužnostima u crkvi. Zahvaljujem Bogu što me je izbavio iz okova slave, dobitka i statusa i što mi je pomogao da pronađem pravi smer u životu!