Još od malena sam u novinama i na televiziji viđala preduzetnice i snažne žene iz svih sfera života kako postižu slavu i dobitak. Bile su tako glamurozne i mnogo sam im zavidela. Nadala sam se da ću jednog dana i ja postati uspešna preduzetnica kako bi mi se prijatelji i rodbina divili i imali visoko mišljenje o meni. Kako bi to bio sjajan i srećan život! Da bih što pre ostvarila svoj san, muž i ja smo 1997. godine dali otkaz u fabrici i upustili se u novu avanturu tako što smo otvorili firmu za prodaju odeće. Zahvaljujući tadašnjem talasu reformi i otvaranju tržišta, ubrzo smo zaradili nešto novca i posao se postepeno ustalio. Prijatelji i rodbina počeli su da nas visoko cene i da nam laskaju. Muž i ja smo odjednom postali popularni u porodici. Bila sam presrećna. Ali nisam bila zadovoljna i želela sam da još više razvijem posao i da zauzmemo svoje mesto u poslovnom svetu kada za to dođe vreme. Kasnije smo se upustili u veleprodaju u saradnji s jednim biznismenom, ali nismo očekivali da je prevarant. Kao rezultat toga, izgubili smo svu svoju ušteđevinu. Nismo imali izbora nego da prodamo radnju i vratimo se u rodni grad. Bila sam očajna. Ali nikada nisam odustala od svog sna da budem preduzetnica. Planirala sam da pozajmim novac i ponovo stanem noge. Nisam ni slutila da će se naši rođaci, kada su videli u kakvom smo lošem stanju, plašiti da nećemo moći da im vratimo novac i da će odbiti da nam pomognu. Osećala sam se tako jadno i bespomoćno. Videvši me tako potištenu, muž me je tešio govoreći: „Ne budi tužna. Često kažu: ’U bogatstvu imaš mnogo prijatelja, u siromaštvu ni rodbinu’. Toliko je surovo ovo društvo. Ako nemaš novca, čak te se i roditelji gnušaju. Prijatelji i rodbina će imati visoko mišljenje o nama samo ako se obogatimo!” Sećajući se koliko je sve bilo sjajno u poređenju sa sramotom koju smo osećali kada su nas prijatelji i rodbina odbacili, zaklela sam se da ću ponovo stati na noge! Pozajmila sam novac od prijatelja iz drugih gradova ⎯ malo od jednih, malo od drugih ⎯ i otvorila sam franšizu poznatog brenda. Zahvaljujući mom marljivom upravljanju, posao je postepeno rastao. Nekoliko godina kasnije, imala sam auto, kuću i ušteđevinu. Moje imućne mušterije su bile veoma oduševljene sa mnom, a muž me je u svemu slušao jer sam znala kako da zaradim. Prijatelji i rodbina su mi se ponovo ulagivali, hvaleći me kako sam pametna, sposobna i snažna žena. Iako sam znala da je njihovo laskanje neiskreno, ipak sam uživala gledajući kako mi se ulaguju. Sada, kad sam imala novac, stvari su se promenile. To što sam bila u stanju da steknem divljenje tolikih ljudi, potpuno je zadovoljilo moju taštinu. Smatrala sam da su sve te godine napornog rada bile vredne toga.

Kasnije su i moje kolege videle da se obogaćujem prodajom brendiranih proizvoda, pa su i oni počeli da se bave istim poslom. Odjednom sam osetila da nadolazi kriza. Da bih pobedila konkurenciju, ne samo da sam morala stalno da ih motrim i da ih se čuvam, već sam morala na sve načine i da se ulagujem mušterijama, da ih svakodnevno pozivam i da organizujem razne promocije kako bih privukla kupce. Nosila sam masku svaki dan, takmičeći se, i otvoreno i u tajnosti, sa svojim kolegama i nagovarajući klijente svojom slatkorečivošću. U sebi sam bila umorna i sputana. Na kraju dana, leđa su me bolela od umora. Kad bih došla kući, nisam želela da pričam, samo sam želela da se dobro naspavam. Ali kada bih legla, samo bih se prevrtala i nisam mogla da spavam, razmišljajući o tome šta moji konkurenti planiraju iza mojih leđa i koju bih sledeću promociju mogla da organizujem kako bih ih nadmašila. Glava mi je bila puna kalkulacija i borbe, i bila sam nervozna. Često sam patila od nesanice zbog prezaposlenosti. Pila sam razne suplemente da umirim i nahranim mozak, ali bez uspeha. Dešavalo se da napokon zaspim, a onda bi me probudili košmari. Često sam osećala neobjašnjivu prazninu i strepnju. Brinula sam se da će me konkurenti prestići ako samo malo usporim i da ću nestati sa tržišta sa uništenom reputacijom. Spolja sam izgledala uspešno, ali samo sam ja znala koliko sam u sebi patila. Usred noći, često bih pomislila: „Da li je ovo taj srećan život za kojim sam čeznula sve ove godine?” Bila sam zbunjena. Ali i dalje nisam želela da vodim osrednji život i da me drugi gledaju s visine. Zato, iako sam bila fizički i psihički iscrpljena, nisam se usuđivala da se opustim i bila sam odlučna da proširim firmu. Posle nekoliko godina mukotrpnog rada, brend koji sam vodila postao je popularan u lokalnoj sredini. Na dodeli priznanja, centrala me je čak pozvala da održim govor i podelim svoja uspešna iskustva. Stojeći za govornicom, slušajući talase aplauza i gledajući divljenje u očima drugih, smatrala sam da se moj san konačno ostvario. Osećala sam se tako ushićeno i srećno. Kao da sam dobila priliku da okusim kako je biti slavna ličnost. Bila sam na sedmom nebu i smatrala sam da su sve te godine patnje i napornog rada bile vredne toga. Međutim, niko nije znao za iscrpljenost i patnju koju sam osećala zbog tog uspeha. Moj vid se pogoršao zbog prekomernog rada. Doktor je rekao da mi je staklasto telo zamućeno i da imam tešku kataraktu, te da moram na operaciju kako ne bih oslepela. Iako sam stekla divljenje prijatelja i rodbine, ono nije moglo da ublaži unutrašnju bol i prazninu koju sam osećala. Zbog velikog pritiska konkurencije, često sam bila veoma nervozna. Iako smo se kolege i ja pozdravljali s osmehom, iza kulisa su vrebale spletke i svi smo bili na velikom oprezu jedni od drugih. Iako je industrija bila velika, nisam imala nijednu osobu kojoj bih mogla da se poverim. Živela sam svaki dan pod maskom. Moje srce je čeznulo za danom kada ću moći da živim opušteno i srećno.

U 2007. godini, jedna sestra mi je svedočila o delu Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Čitajući Božje reči, shvatila sam da su reči Svemogućeg Boga istina i postala sam sigurna da je Gospod Isus zapravo Svemogući Bog koji se vratio. Takođe sam shvatila da se Bog u poslednjim danima ovaplotio da bi izvršio delo suda i spasao ljudski rod, i da jedino prihvatanjem tog dela, kao i kroz pročišćenje i odbacivanje iskvarenih naravi, čovek može biti spasen od Boga i ući u Njegovo carstvo. Čula sam jednu himnu Božjih reči koja me je veoma dirnula.

Bog traži tvoje srce i tvoj duh

(…)

2  Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima koji ni najmanje nemaju svesnosti, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudi. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, i da ti donese vodu i hranu, kako bi se probudio i više ne bi bio žedan i gladan. Kada si umoran i kada osećaš ponešto od sumora ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme.

3  On bdi pored tebe i čeka da se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao „oca”. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak.

4  Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”

Bila sam duboko dirnuta Božjim rečima i razmišljala sam o svom napornom putu u vođenju firme tokom proteklih godina. Iako sam imala auto i kuću i ispunila sam svoje želje, i dalje sam se osećala nelagodno. Da bih svakog dana zarađivala više novca, laskala sam svojim mušterijama i ulizivala im se, a moje kolege i ja smo spletkarili i varali jedni druge radi zarade. Bila sam psihički i fizički iscrpljena. Spolja sam pokazivala sjajnu sliku, ali sam u sebi mnogo patila. Sada, kada sam čula zov Božjeg glasa, osećala sam se kao siroče koje godinama luta napolju, a sada se konačno vratilo u topli zagrljaj svoje majke, da se više nikada ne osecti usamljeno niti bespomoćno. Na okupljanjima, braća i sestre su bili jednostavni i otvoreni, delili su svoje razumevanje Božjih reči i bili su iskreni i srdačni jedni prema drugima. Nije bilo nikakvih spletki kao u poslovnom svetu, niti ljubomore i svađa. Kada sam nailazila na poteškoće, braća i sestre su sa mnom delili Božje reči, donoseći svetlost u moje srce i dajući mi put primene, čineći da se osećam tako opušteno i oslobođeno. Nikada se ranije nisam tako osećala. Verovanje u Boga je divno!

Kasnije, tokom svojih predanosti, pročitala sam ove reči Božje: „Ako zaista poseduješ savest, onda moraš da osećaš breme i da imaš osećaj odgovornosti. Moraš reći: ’Bez obzira na to da li ću biti osvojen ili usavršen, moram pravilno da podnesem ovaj korak svedočenja.’ Kao stvoreno biće, čovek može biti potpuno osvojen od strane Boga, i na kraju, čovek postaje sposoban da udovolji Bogu, uzvraćajući na Božju ljubav bogoljubivim srcem i potpuno se posvećujući Bogu. To je odgovornost čoveka, to je dužnost koju čovek treba da obavlja i breme koje čovek treba da nosi, tako da on mora da ispuni taj nalog. Tek tada on zaista veruje u Boga. Da li je danas ono što činiš u crkvi ispunjavanje tvoje odgovornosti? To zavisi od toga da li nosiš breme i zavisi od tvog ličnog znanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (3)”). Čitala sam Božje reči iznova i iznova i osećala sam samoprekor. Nakon što sam prihvatila Božje delo u poslednjim danima, svakodnevno sam uživala u opskrbi Božjih reči. Kad god bi stvari postale teške, braća i sestre su delili sa mnom Božje reči kako bi mi pomogli. To je bila Božja ljubav. Shvatila sam da ne mogu samo da uživam u Božjoj opskrbi, a da ne vršim svoju dužnost. To bi značilo nemati savesti. Kao stvoreno biće, trebalo je da izvršavam svoju dužnost ⎯ to je moja odgovornost i obaveza. Dirnuta Božjim rečima, počela sam da izvršavam svoju dužnost najbolje što sam mogla.

Dve godine kasnije, izabrana sam za vođu tima za zalivanje i svakodnevno sam bila zauzeta zalivanjem i pružanjem podrške pridošlicama. Pošto više nisam imala toliko energije, prepustila sam radnicama u radnji da se brinu o poslu. Ponekad bi prodaja opala, a moj muž bi se svađao sa mnom govoreći: „Bez tvog prisustva u radnji, posao će pre ili kasnije propasti, a ko će te onda poštovati?” Njegove reči su me pogodile pravo u srce. Setila sam se kako su me rodbina i prijatelji gledali s visine kad mi je posao propao. Bilo mi je zaista teško da postignem takav uspeh u poslu. Morala sam da nastavim da ga vodim kako treba. Ali onda bih pomislila da je izvršavanje dužnosti moja odgovornost i obaveza. Nisam mogla da budem bez savesti i da ne izvršavam svoju dužnost. Osećala sam se rastrzano. Mislila sam: „Ako prodaja nastavi da opada, šta ću da radim ako se radnja zaista zatvori? Ko bi me tada poštovao? Ne, moram da smislim način kako da povećam prodaju. To mi je sada prioritet.” Nakon toga, više se nisam toliko trudila da izvršavam svoju dužnost. Ranije, kad god bih čula da se neki brat ili sestra osećaju negativno i slabo, požurila bih da im pomognem i da im pružim podršku. Ali sada sam samo želela da odjurim u radnju. Nekoliko puta nisam mogla da napustim radnju zbog velike gužve, pa bih kasnila na okupljanja. Pomalo sam osećala krivicu, ali jednostavno nisam mogla da ostavim svoju radnju po strani. Zbog toga što nisam na vreme zalivala i podržavala negativnu i slabu braću i sestre, jedna sestra je postala potpuno fokusirana na zarađivanje novca i prestala je da prisustvuje okupljanjima, dok su druga braća i sestre prestali redovno da dolaze na okupljanja. Kad sam to saznala, bila sam veoma uznemirena. Međutim, kad god bi se dužnost i posao preklopili, u sebi sam se osećala pomalo slabo jer nisam mogla da se bavim svojim poslom, pa bih tada poželela da pređem na lakšu dužnost. Ali onda sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Kroz Božje reči sam osetila duboko značenje dužnosti. Naša dužnost je nalog koji nam je Bog dao, i kao stvorena bića, treba da je izvršavamo dobro. To je naša odgovornost. Bog mi je ukazao milost time što mi je dao priliku da se obučavam u zalivanju pridošlica. Međutim, obazirala sam se samo na sopstveni posao i nisam ih zalivala niti podržavala. Neka braća i sestre nisu dobili potrebno zalivanje i povukli su se. Zar im nisam tako nanosila štetu? Olako i neodgovorno sam se odnosila prema svojoj dužnosti. Izdala sam Boga! Što sam više o tome razmišljala, to sam više osećala samoprekor i kajanje, pa sam se pomolila Bogu, voljna da se pokajem i da dobro izvršavam svoju dužnost. Kasnije sam počela aktivno da zalivam pridošlice i da im pružam podršku. Neka braća i sestre, koji su prestali da dolaze na okupljanja, ponovo su počeli redovno da prisustvuju. Srce mi je konačno bilo opušteno.

U 2013. godini izabrana sam za crkvenog starešinu. Znala sam da me Bog uzdiže, ali ponovo sam se osećala rastrzano: bez obzira na to koliko sam bila zauzeta kao vođa tima za zalivanje, uvek sam mogla da nađem vremena da vodim svoju firmu. Kao crkveni starešina, bila bih odgovorna za celokupni rad crkve i ne bih imala vremena da se brinem o svojoj firmi. Kako vreme bude prolazilo, da li će me moji stari kupci napustiti? Zar time ne bih zapravo odustajala i bez ikakve koristi prepuštala klijentelu koju sam godinama s naporom održavala? Razmišljala sam o tome kako se moj muž brinuo za mene, dok su me prijatelji i rodbina dočekivali s osmehom sve ove godine, samo zato što sam zarađivala novac. Ko će imati visoko mišljenje o meni ako više ne budem imala karijeru? Kada sam pomislila da bih mogla da izgubim sve što sam mukotrpno stekla, bila sam na velikiom mukama. Ali ako ne bih prihvatila ovu dužnost, moja savest ne bi bila mirna i osećala bih da dugujem Bogu. Noću sam se prevrtala, ne mogavši da zaspim. Mislila sam na svoju veru u Boga svih ovih godina, na to kako sam svakodnevno jela, pila i uživala u Božjim rečima i o tome u koliko sam Božjih milosti i blagoslova uživala. Kada sam lutala svetom osećajući se usamljeno i bespomoćno, Božje reči su mi zagrejale srce i dovele me u Njegovu kuću, tada je moje srce pronašlo oslonac. Kada sam jurila okolo, zaokupljena zarađivanjem, iscrpljena i fizički i psihički, Božje reči su mi pomogle da razumem dužnost i odgovornost koje treba da ispunim kao stvoreno biće i pronašla sam način da se vladam. Kada sam stremila novcu i bila površna u svojoj dužnosti, osuda i razotkrivanje Božjih reči su me naterali da uvidim da je moj stav prema dužnosti bio izdaja Boga, a moje otupelo, otvrdnulo srce se probudilo. To me je Bog voleo i spasavao. Kako bih mogla ponovo staviti svoj posao ispred svoje dužnosti i time povrediti Božje srce? Molila sam se Bogu i zamolila Ga da mi da veru i snagu da napravim pravi izbor.

Sledećeg jutra sam pročitala jedan odlomak reči Svemogućeg Boga: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i prekida, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene, vi birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između raskoši i siromaštva, birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine, još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaši ishod? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje, čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Osećala sam se pogođeno i uznemireno, razmišljajući o Božjim rečima. Otkako sam počela da verujem u Boga, bila sam u stalnoj borbi i kolebanju između karijere i dužnosti. Nisam bila voljna da se odreknem karijere koju sam toliko naporno gradila, ali ni istine. Kada je moja dužnost počela da utiče na moju karijeru, osećala sam otpor i čak sam želela da odbacim svoju dužnost. Tek kad sam bila razotkrivena Božjim rečima, shvatila sam da, iako verujem u Boga i sledim Ga, u mom srcu nije bilo mesta za Njega i da ono što sam želela nisu bile istina i Božje spasenje, već moja karijera, novac i status. To nije bila vera u Boga, to je bilo sleđenje Sotone i izdaja Boga. Bog je Bog koji se zgražava nad zlom. Želeći Božje spasenje, dok istovremeno težim novcu, slavi i dobitku i uživam u telu, značilo je da je bilo nemoguće da me Bog spasi. Bog se ovaplotio u poslednjim danima i izražava istinu kako bi spasao ljudski rod; to je naša jedina šansa za spasenje. Ako bih nastavila slepo da težim novcu i da ne stremim ka istini i izgubim ovu priliku koja se pruža jednom u životu, zar ne bih uništavala sopstveni život? Kajala bih se do kraja života! To što sada imam priliku da izvršim svoju dužnost i stremim ka istini bila je Božja ljubav i milost i zahvalila sam se Bogu. Jela sam i pila Božje reči i uživala u Božjoj blagodati i opskrbi, ali uopšte nisam razmišljala o tome da dobro izvršavam svoju dužnost, već samo o tome da poslujem i zarađujem novac i da težim slavi, dobitku i statusu. Zaista sam bila bez savesti i razuma! Nisam više mogla da sledim telo niti da se bunim protiv Boga. Bog je od mene očekivao da napravim pravi izbor. Morala sam da odustanem od karijere i da se usredsredim na stremljenje ka istini i na ispunjavanje svoje dužnosti. Zatim sam celu svoju firmu predala radnicima da njome upravljaju i počela sam da posvećujem sve svoje vreme izvršavanju svojih dužnosti. Iako sam svakodnevno bila zauzeta, srce mi je bilo opušteno. Kada bih videla neku braću i sestre u crkvi koji su bili kao ja nekada ⎯ radeći od jutra do mraka, jureći okolo, očajnički zarađujući novac i živeći u bolu i konfuziji pod Sotoninom obmanom i zlom ⎯ oslonila bih se na Boga i delila Njegove reči sa njima. Nakon što su shvatili Božje namere, bili su u stanju da se oslobode ropstva novca, da aktivno izvršavaju svoju dužnost i da streme ka istini, te da žive mnogo opuštenijim i slobodnijim životom nego ranije. U tom trenutku sam stekla dublje razumevanje Božje mukotrpne namere da spase ljude i bila sam duboko dirnuta. Da Bog nije izrazio istinu i spasio ljude, svi bismo bili prevareni i povređeni od strane Sotone, bez ikakvog izlaza. Biti u mogućnosti da izvršavam svoju dužnost u crkvi bilo je mnogo značajnije od vođenja posla u svetu, jer je propovedanje jevanđelja delo spasavanja ljudi, što je najvrednije i najsmislenije. U prošlosti sam se, zarad sopstvenih interesa, nadmetala s ljudima za slavu i dobitak i spletkarila protiv njih u svetu, te sam postala zlonamerna i lažljiva, živeći bez imalo obličja ljudskog bića. Sada kada u crkvi mogu da činim značajne stvari, kao i da jedem i pijem Božje reči, stremeći ka istini i menjajući svoje iskvarene naravi dok izvršavam svoju dužnost, smatrala sam da je to jedini smislen način života. Zahvalila sam Bogu svim srcem.

Jednog dana, dve godine kasnije, kada sam tek stigla kući, muž je uporno pokušavao da me ubedi, govoreći: „Odustala si od toga da budeš poštovana šefica. Kakve su sve te besmislice oko Boga? Znam samo da je zarađivanje novca najrealnije. Sa novcem možeš dobro jesti, dobro se zabavljati, uživati u životu i drugi ljudi će imati visoko mišljenje o tebi. Ko će te uopšte ceniti ako nemaš novca? Nisi u radnji, prodaja se više nego prepolovila i tako ne može da se nastavi. Ako nećeš da vodiš radnju, onda će se zatvoriti. Bespomoćno gledaš dok se povlačiš i predaješ naš posao drugima. Glupa si!” Plašila sam se da ću ponovo pokleknuti pred Sotoninim iskušenjem, pa sam se u sebi brzo pomolila Bogu. Razmišljala sam o tome kako je moj muž nevernik težio novcu, slavi i dobitku i sledio Sotonu, dok sam ja izabrala da sledim Boga i da koračam putem stremljenja ka istini i spasenja. Tražio je od mene da odustanem od vršenja svoje dužnosti i da se vratim u Sotonin logor. Pokušavao je da mi naudi i da me uništi. Nisam mu mogla dozvoliti da me sputava. Videvši da se neću predomisliti, pozvao je moju tetku i svekra da dođu. Svi su pokušavali da me ubede, „Ne protivimo se tvojoj veri u Boga, ali moraš da vodiš svoj posao! Ko je uopšte razmišljao o našoj porodici pre nego što smo imali novac? Sada nam svi rođaci i prijatelji laskaju ⎯ zar to nije zato što naš posao cveta? Znaš li koliko ljudi nam zavidi i jedva čeka da nam posao propadne? Naša je prodavnica stara i njena reputacija je već svima poznata. Toliko ljudi hvali tvoje sposobnosti i veštine. Ako ne budeš vodila računa o poslu, cela naša porodica će postati siromašna i niko nam se neće diviti. Hoćeš li tako da živiš?” Razmišljala sam o poteškoćama koje sam imala prilikom pokretanja posla i o tome kako se posao razvio. Provela sam više od deset godina ulažući krv, znoj i suze. Bilo je tako teško dogurati dotle. Ako bih zaista morala da se odreknem posla, ipak bih se malo dvoumila da to uradim. Tada sam shvatila da sam poklekla pred Sotoninim iskušenjem i brzo sam se pomolila Bogu. Setila sam se jednog odlomka Božjih reči koji sam ranije čitala: „Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaši ishod? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje, čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Božja pitanja su me pogodila u srce. Pročitala sam mnoge Božje reči otkako sam počela da verujem u Boga i razumela sam neke istine. Znala sam kako ljudi treba da žive i da se ponašaju. Iako sam protekle dve godine otpustila novac, slavu i dobitak, mir i radost koje sam osećala duboko u sebi nisu se mogli meriti s tim stvarima. Imala sam sreću da čujem Božji glas i da primim Njegovo spasenje; nisam mogla da se vratim u Sotonin logor. Zato sam im mirno rekla: „Mnogo sam razmišljala o tome da odustanem od svoje karijere i da izaberem da verujem u Boga i da vršim svoju dužnost. Bog u poslednjim danima izražava istinu i spasava ljude, kako bismo mogli da izbegnemo Sotonino zlo i postignemo Božje spasenje. To je prilika koja se pruža samo jednom u životu. Sve što sada želim jeste da svim srcem verujem u Boga i da više ne živim boreći se za slavu i dobitak. Nadam se da ćete i vi čitati više Božjih reči i prihvatiti Njegovo spasenje.” Iznenadila sam se kada su, čim sam to izgovorila, tetka i svekar odmahnuli rukom i vrteli glavom. Muž je besno rekao: „Nećemo verovati u Boga! Danas moraš da napraviš izbor. Ako želiš da nastaviš da veruješ u Boga, onda se više nikada ne vraćaj. Nećeš imati ništa s ovom porodicom. Idi svojim putem, a ja ću svojim! Razići ćemo se!” Videvši ga tako bezdušnog, rekla sam: „Ne želim ništa. Odlučna sam u tome da verujem u Boga.” Nakon što sam napravila svoj izbor, muž ga je prihvatio i više nije obraćao pažnju na mene.

Ponekad sam se pitala: „Zašto svaki put kada dođe do sukoba između moje dužnosti i mog posla zapadam u dilemu? Zašto ne mogu nepokolebljivo da izaberem da vršim svoju dužnost i udovoljim Bogu? Šta je tačno izvor tog problema?” Dok sam tragala za odgovorom, pročitala sam da Božje reči kažu: „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, moje srce je ugledalo svetlost. Ispostavilo se da su slava i dobitak sredstva koja Sotona koristi da iskvari čoveka. Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše naše razmišljanje, kako bismo razbijali glavu, trpeli poniženje i nosili težak teret težeći za slavom i dobitkom, sve dok se konačno ne klonimo Boga i ne izdamo Ga i Sotona nas odvede u pakao. Razmišljala sam o tome kako sam godinama težila samo slavi i dobitku. „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” bili su duboko ukorenjeni u meni. Još od malena divila sam se preduzetnicama i snažnim ženama, i nadala se da ću jednog dana i sama postati veliko ime sa slavom i dobitkom. Smatrala sam da su novac, slava i dobitak moj životni pravac i cilj. Sve ove godine sam naporno radila kako bih zaradila novac, takmičeći se sa svojim kolegama i otvoreno i potajno. Spletkarili smo jedni protiv drugih, podrivali se i obračunavali, neprestano pokušavajući da istisnemo jedni druge, dok je moja narav postajala sve lažljivija i zlonamernija. Iako sam bila i fizički i psihički iscrpljena, nisam mogla da prestanem da težim slavi i dobitku, jer su mi slava i dobitak predstavljali jedinu nadu u životu, a gubitak toga za mene je značio da život više nema smisla. Zato mi je opadanje prodaje delovalo kao da gubim sopstveni život, i to me je uplašilo. Bojala sam se da ću morati da zatvorim radnju i da će ljudi prestati da mi se dive, pa nisam mogla da ne vršim svoju dužnost s otporom i površnošću. Bila sam spremna čak i da iskoristim posao kao izgovor da izbegnem svoju dužnost i da se vratim u Sotonin logor. Slava i dobitak bili su poput lanaca koji su me čvrsto vezivali. Postali su prepreka mom stremljenju ka istini. Zbog njih sam odlagala izvršavanje svoje dužnosti i stalno se iznova bunila protiv Boga. Sotona je upravo slavom i dobitkom potkopavao i lomio moju rešenost da stremim ka istini. Sprečavao me je da vršim svoju dužnost, želeći da izgubim priliku za spasenje i da na kraju pružim otpor Bogu i budem uništena od strane Boga zajedno sa njim. Sredstva koja Sotona koristi da iskvari ljude su tako podmukla i zlonamerna! Razmišljala sam o svim ljudima koji su stekli slavu i dobitak, a i dalje su osećali prazninu i bol ⎯ neki su na kraju čak sebi oduzeli život kako bi pobegli od te patnje. Slava i dobitak donose samo prolazno telesno zadovoljstvo. Ne mogu da popune prazninu u čovekovom srcu, niti da ga spasu, a još manje da mu obezbede lepo odredište. Ako ljudi ne dođu pred Boga i ne prihvate Njegovo spasenje, onda, ma koliko ugleda da imaju ili ma koliko da su bogati, sve to na kraju biva potpuno besmisleno.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Kada ljudi istinski razumeju Božju narav, kada uvide da je Božja narav stvarna, da je istinski sveta i istinski pravedna, i kada iz srca mogu da hvale Božju svetost i pravednost, tada će oni istinski spoznati Boga i doći do istine. Tek kada spoznaju Boga, ljudi žive u svetlosti. Neposredno dejstvo istinske spoznaje Boga jeste u sposobnosti da se Bog istinski voli i da Mu se bude pokoran. Kod ljudi koji istinski spoznaju Boga, razumeju istinu i dolaze do istine nastupa prava promena u pogledu na svet i život, nakon čega nastupa i prava promena u njihovoj životnoj dispoziciji. Kada ljudi imaju ispravne životne ciljeve, kada mogu da tragaju za istinom i ponašaju se u skladu sa istinom, kada se u potpunosti pokoravaju Bogu i žive prema Njegovim rečima, kada osete spokoj i prosvetljenje u dubini srca, kada su im srca bez tame i kada mogu da žive potpuno slobodno i nesputano u Božjem prisustvu, tek tada vode prave ljudske živote i tek tada dolaze u posed istine i ljudskosti. Osim toga, sve istine koje si razumeo i zadobio potekle su od Božjih reči i od Samoga Boga. Tek kada dobiješ odobrenje od Vrhovnog Boga – Stvoritelja, i kada On kaže da si podobno stvoreno biće koje živi u ljudskom obličju, tvoj će život biti najsmisleniji. Imati odobrenje od Boga znači da si došao do istine i da si neko ko poseduje istinu i ljudskost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kada je čovek u stanju da stremi ka istini, da spozna Boga, da postigne promenu naravi, da više ne bude podložan Sotoninom zlu i da slobodno obožava Boga ⎯ to je jedini život koji ima pravu vrednost i smisao, život koji je hvaljen i blagosloven od Boga. Danas se sve češće dešavaju epidemije i razne vrste katastrofa. Nevernici žive u stanju panike i nemira, osećajući da je budućnost sumorna. Kada se dogode epidemije i nevolje, oni očajavaju i osećaju se zarobljeno. Ali mi, vernici, svakodnevno jedemo i pijemo Božje reči. Kroz prosvećenje i usmeravanje Božjih reči, dolazimo do toga da razumemo i prepoznajemo načine na koje Sotona kvari čoveka, kao i njegovu rđavu suštinu, u stanju smo da odbacimo Sotonu i da sledimo Boga i imamo istinski mir i radost u našim srcima. Aktivno izvršavamo svoje dužnosti i svakodnevno stremimo ka istini, propagiramo Božje reči, svedočimo o Njegovom delu i živimo pod Njegovom brigom i zaštitom. To nas čini najblaženijima i to je nešto što se ne može zameniti nijednom materijalnom stvari. Takođe sam uvidela da u životu postoje samo dva puta: jedan je da sledimo Sotonu, težimo novcu, statusu, slavi i dobitku i zadovoljenju tela, koračajući putem propasti; a drugi je da sledimo Boga, stremimo ka istini, obavljamo svoju dužnost kako treba, odbacujemo svoje iskvarene naravi, koračajući putem spasenja. Trećeg puta nema. Vreme je kratko, a velike katastrofe već su pred vratima. Još uvek ima mnogo istina koje ne razumem. Zato je sada najvažnije da cenim svaki dan, da ozbiljno stremim ka istini, da dobro obavljam svoju dužnost i da proživim istinsko ljudsko obličje.

Sada sve svoje vreme provodim vršeći svoju dužnost u crkvi, zajedno s braćom i sestrama jedem i pijem Božje reči i srce mi je ispunjeno slatkoćom i radošću. Ponekad naiđem na poteškoće u vršenju dužnosti i otkrijem iskvarene naravi u sebi, ali kroz prosvećenje i usmeravanje Božjih reči, kao i kroz zajedništvo i pomoć braće i sestara, došla sam do izvesnog razumevanja svojih iskvarenih naravi i težim da ih promenim. Mislim da je to najsmislenije. Iako sam se odrekla karijere, stekla sam razumevanje određenih istina i počela da živim u pravom ljudskom obličju. Tako sam zahvalna Bogu. Nikada neću zažaliti zbog izbora koji sam napravila!