Rođena sam u običnoj porodici. Nismo bili dobrostojeći. Otac mi je bio besposličar bez pravog zaposlenja. Uz to se još i kockao. Ljudi iz našeg sela gledali su nas sa visine, a ja sam se osećala vrlo inferiorno. Od malih nogu, potajno sam gajila jednu ambiciju: kad porastem, izdići ću se iznad gomile tako da će me svi gledati s novootkrivenim poštovanjem. Jedino ću na taj način moći da hodam uzdignute glave i niko me neće gledati s visine.

U školi sam uvek imala vrlo dobre ocene. Kasnije su me često mučile glavobolje, jer sam tokom pohađanja intenzivne nastave bila pod velikim pritiskom. Dobijala sam sve lošije ocene, sve dok na kraju nisam napustila školu. Porodica mi je uvek govorila: „Ako budeš izučila neki zanat, moći ćeš da otvoriš radnju i da budeš sama svoj gazda, te da na taj način uspeš u životu.” U sebi sam razmišljala: „Iako poštovanje od strane drugih ne mogu da steknem učenjem, u Kini postoji izreka: ’Ima trista šezdeset zanata i svaki zanat ima svog gospodara.’ Dokle god budem vredno učila da ovladam nekom veštinom, u budućnosti ću moći da otvorim radnju i da budem sama svoj gazda. Tada će me rodbina i prijatelji sigurno gledati s novootkrivenim poštovanjem.” Kasnije sam izučila tehnike šminkanja. Kad sam tak počela da radim, mogla sam da budem samo mlađi asistent, jer nisam imala nikakvo praktično iskustvo. Svakoga dana sam išla u nabavku i obavljala sitne poslove, a učiteljica šminkanja je stalno vikala na mene i naređivala mi. Nikako nisam mogla da se pomirim s tim. Da bih savladala što više veština i prikupila iskustvo kako bih što pre postala prava šminkerka, skoro svakog dana sam radila od šest ujutro do deset sati uveče. Nakon perioda napornog rada, konačno sam postala šminkerka. Nikad nisam očekivala da će mi posle toga život postati još teži. Svakoga dana, po završetku posla, morala sam da radim prekovremeno kako bih popravila svoj učinak. Bila sam iscrpljena i telom i umom. Ali onda sam pomislila: „’Čovek mora da istrpi najveće nedaće kako bi postao najveći od svih.’ Dokle god istrajavam na unapređenju svojih veština, imaću veće šanse da me drugi hvale i da mi se dive.” Stoga se više nisam osećala bedno. U to vreme, majka mi je često pričala o veri. Znala sam da je verovanje u Boga dobra stvar, ali mi se takođe činilo da sam previše zauzeta poslom, da nemam slobodnog vremena i da sam u fazi kada činim sve što mogu kako bih izgradila karijeru. Shodno tome, svoju veru nisam shvatala previše ozbiljno.

Kasnije sam počela da radim kao šminkerka u jednom drugom studiju, gde sam se zadržala nekoliko godina. Uz mnogo truda, postala sam glavni oslonac svog odeljenja. Uvek sam se isticala svojim veštinama i praktično sam svakog meseca bila prva u rangu među šminkerkama. Gazda je pred mojim saradnicama često hvalio moje sposobnosti i zahtevao od njih da uče od mene. To je u najvećoj meri godilo mojoj sujeti. Često bih čula kako mnogi klijenti, koje nikada pre toga nisam srela, govore: „Čula sam puno lepih stvari o tebi! Svi moji prijatelji pričaju kako ne samo da si vešta šminkerka, nego si i sjajna kao osoba. Došle smo ovde specijalno zbog tebe.” Dok sam slušala takve stvari, bila sam veoma zadovoljna sobom, a moja želja za slavom i dobitkom još je više narasla. Kad bih čula ljude oko sebe kako govore da je ta i ta, uprkos tome što je veoma mlada, već otvorila svoju radnju, ima sopstveni biznis i vrlo je sposobna, bila sam strašno ljubomorna. Smatrala sam da i sama posedujem dobre veštine, samo što još uvek nisam u povoljnoj finansijskoj situaciji. Imala sam tek nešto preko dvadeset godina, tako da, dokle god budem vredno radila i svakom klijentu prilazila ozbiljno, gradeći dobar ugled, pre ili kasnije ću i ja biti u prilici da otvorim radnju i da budem svoj gazda. Kad god bih na to pomislila, osetila bih kako mi telom prolazi beskrajni talas energije, kao da sam uključena u struju. Neprekidno sam smišljala načine da poboljšam svoje veštine i učinak, i često sam gledala video-tutorijale na raznim internet platformama kako bih iz njih naučila dobre tehnike. Sve moje saradnice su očajnički nastojale da izađu ranije s posla, a ja sam, da bih poboljšala iskustvo svojih klijenata, trošila dodatno vreme snimajući fotografije i video-zapise o njima. Posle bih ih zamolila da to objave na društvenim mrežama kako bi me reklamirali, a kad bih videla da na taj način dobijam puno lajkova i povoljnih komentara, bila sam veoma zadovoljna sobom. Često sam poslednja odlazila s posla, a čak bih i po povratku kući ćaskala s klijentima i tako negovala svoj odnos s njima. Da bih zadržala svoje klijente, svakodnevno sam živela kao pod nekom maskom i izgovarala lažne, milozvučne reči. Ako bi neka klijentkinja bila očigledno debela, ja bih joj dala kompliment, rekavši joj: „Imate savršenu liniju! Treba vam takva linija da biste najbolje iskoristili svoju odeću.” Neke klijentkinje nisu bile naročito zgodne, ali ja sam se trudila da i njima nađem neke dobre strane koje bih mogla da pohvalim, pa sam im laskala kako bih ih usrećila. Što se tiče namćorastih klijentkinja kojima je teško ugoditi, iako su mi bile već dozlogrdile, usiljeno bih im se smešila samo da im udovoljim. Nisam htela da govorim suprotno onome što sam osećala, ali sam to morala da činim zarad slave i dobitka. Iako su me ljudi unaokolo hvalili i divili mi se, kad bi ta kratkotrajna radost prošla, u srcu sam osećala još veću depresiju i iscrpljenost. Često sam mislila: da bi me ljudi poštovali, po čitav dan radim kao mašina. Osim ovog posla, ništa drugo ni ne radim. Kad će svemu ovome doći kraj? Hoće li mi ceo život proći samo ovako? Bila sam zbunjena i bespomoćna. A onda sam se setila kako mi je majka od malih nogu govorila da se obratim Bogu kad god naiđem na poteškoće. Tokom tog perioda, pred Boga sam često iznosila svoje poteškoće i molila se: „Dragi Bože, zbunjena sam i trpim veliki pritisak na poslu. Čak osećam da moj život nema nikakvog smisla. Molim Te, pomozi mi!”

U maju mesecu 2021. godine, firma u kojoj sam radila i koja je u to doba godine uvek bila zatrpana poslom, suočila se s mrtvom sezonom. Često sam imala priliku da se kod kuće odmaram. Zahvaljujući braći i sestrama koji su mi čitali Božje reči i razgovarali sa mnom na okupljanjima, teskoba i potlačenost u mom srcu prilično su se ublažile. Formalno sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i počela da živim crkvenim životom. Tokom okupljanja, svi su jednostavno otvarali dušu i besedili o svojim iskustvenim shvatanjima. Svako bi besedio da bi pomogao nekome ko se suočio s poteškoćama. Niko ni na koga nije gledao s visine. Kad bih se okupljala sa svojom braćom i sestrama, u srcu sam se osećala lagodno i spokojno, pa sam konačno otkrila da ljudi zaista mogu da žive tako opušteno i oslobođeno. Kasnije, pošto sam često odsustvovala s posla da bih išla na okupljanja, moja šefica se zabrinula da ću preći u neku drugu firmu, pa je od mojih saradnica zatražila da saznaju šta se to dešava sa mnom. Prisećala sam se koliko sam poslednjih godina bila marljiva na poslu, kako sam osvojila šeficino poverenje i kako se firma fokusirala na moje obučavanje. Ako šefica bude primetila da sam stalno odsutna s posla, hoće li s vremenom steći loše mišljenje o meni i prestati da se fokusira na moje obučavanje? Počela sam da žalim zbog stalnih odsustvovanja radi odlaska na okupljanja i nakon toga odlučila da ću samo povremeno ići na neka okupljanja, i to samo van radnog vremena. Ali onda sam pomislila na to kako se braća i sestre okupljaju da bi u zajedništvu razgovarali o Božjim rečima i kako se u srcu tada osećam nesputano i slobodno, pa sam opet poželela da prisustvujem okupljanjima. Svaki put kad bi se neko okupljanje održavalo tokom radnog vremena, osećala sam kako mi se srce cepa nadvoje.

U oktobru 2021. godine, imala sam sve više posla. Naročito u špicu sezone, nisam po čitav mesec odlazila na okupljanja. U to vreme sam osećala izvestan samoprekor, ali se nisam usuđivala da uzmem odsustvo kad je u firmi bilo toliko posla. Firma je svakoj šminkerki unapred zakazivala klijente, tako da je naprosto bilo nemoguće naći osobu koja bi me zamenila. Neki klijenti su čak specijalno dolazili iz drugih krajeva zemlje, pa nikako nisam mogla da ih odbijem. Ako bih sada zatražila odsustvo, šefica sigurno ne bi bila srećna zbog toga. Ako izgubim njeno poverenje, mogla bi i da mi da otkaz. Razmislivši dobro o tome, odlučila sam da mi je ipak važniji posao. U to vreme, bila sam toliko zauzeta da se čitav mesec nisam pošteno odmorila. Kad bih posle posla uhvatila malo slobodnog vremena, majka mi je čitala Božje reči. Nisam mogla da umirim srce, pa bih već posle nekoliko rečenica u mislima negde odlutala. U pokušaju da ublažim pritisak koji sam trpela na poslu, išla bih s drugaricama da jedem, pijem i da se zabavljam, ili bih se uspavljivala gledanjem TV-programa. Iako sam u to vreme imala neke srećne trenutke, kad god bih se vratila u stvarnost i suočila sa svim problemima, srce bi mi i dalje bilo krajnje potišteno i ja bih se i dalje osećala umno i fizički iscrpljeno. Kasnije sam išla na okupljanja samo kad bih na poslu imala manju gužvu.

Kad je jedna od sestara saznala za moje stanje, potražila je jedan odlomak Božjih reči i dala mi da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Sotona koristi slavu i dobitak da bi ljude sputavao i navodio ih da se klone Boga. Setila sam se siromaštva svoje porodice dok sam odrastala i kako su me ljudi oko mene gledali s visine. Postavila sam sebi za cilj da ostvarim velike stvari i da se izdignem iznad gomile, kako bi me svi posmatrali s novootkrivenim poštovanjem. Iako mi je majka često govorila o veri u Boga, nikada to nisam primala k srcu. Mislila sam da sam mlada i da mi je sad vreme da vredno radim i da napravim karijeru. Nakon što sam postala šminkerka, razbijala sam glavu oko toga kako da unapredim svoje veštine i učinak, pa sam često laskala klijentima kako bih ih usrećila i kako bih popravila svoj učinak na radu. Da bih dobro radila i zaslužila poštovanje što većeg broja ljudi, uvek sam poslednja izlazila iz firme, a čak bih i posle posla, tokom svog kratkog slobodnog vremena, klijentima pomagala oko uređivanja fotografija i video-zapisa, da bih i na taj način sebe reklamirala. Ponekad sam čak i sanjala o stvarima koje na poslu treba da uradim. Srce mi je dugo bilo čvrsto sputano slavom i dobitkom. Kad bi okupljanja bila zakazana u radno vreme, brinula sam da će šefica biti nezadovoljna ako prečesto odsustvujem s posla i da će to uticati na dalji razvoj moje karijere, tako da jednom čitav mesec nisam išla na okupljanja ni čitala Božje reči. Bila sam i fizički i umno iscrpljena, pa sam pokušavala da odagnam stres gledanjem TV-emisija i videa na internetu. Usled toga mi se srce sve više udaljavalo od Boga. U srcu sam osećala još veću prazninu i teskobu. Uvidela sam da Sotona koristi slavu i dobitak da bi me kontrolisao. Terao me je da se svim srcem posvetim poslu, sprečavao me da idem na okupljanja i da obavljam svoju dužnost, i postepeno me navodio da se klonim Boga, da Ga izdam i da tako propustim priliku da budem spasena. Morala sam da prozrem Sotoninu zaveru i da što češće prisustvujem okupljanjima. Stoga sam se pomolila Bogu da mi pomogne.

Tokom mrtve sezone, mogla sam da organizujem posao i da odlazim na okupljanja, ali kad je sezona bila u punom jeku i kad sam imala puno posla, morala sam često da tražim odsustvo, zbog čega je šefica bila nezadovoljna. Osećala sam da često iznalaženje izgovora za odlazak sa posla nije rešenje, ali ako bih promenila posao, izgubila bih priliku da ostvarim svoj san i da se izdignem iznad gomile. Čim bih pomislila na napuštanje posla, hvatao bi me strah i nisam se usuđivala da to učinim. Ali ako budem ovako nastavila, završiću tako što ću se sve više udaljavati od Boga i na kraju izgubiti šansu da budem spasena. Svakoga dana mi se činilo kao da mi se srce cepa na dva dela. Bila sam uznemirena i patila sam, ne znajući koji put da odaberem. Kad je majka saznala za moje stanje, pročitala mi je odlomak Božjih reči: „Ako želite da zadobijete istinu i život, onda ih morate zasnovati na Božjim rečima. To će vam omogućiti da krenete na put traganja za istinom, što je jedini cilj i pravac u životu. Ti si zaista jedan od onih koje je Bog odabrao i predodredio jedino ako dopustiš Njegovim rečima i istini da se utemelje u tvom srcu. Trenutno su vaši temelji još uvek nestabilni. Ako vas zadesi makar malo iskušenje od strane Sotone, da ne govorimo o većoj katastrofi ili kušnji, vi možete da budete uzdrmani i da se spotaknete. To znači da temelj ne postoji, što je veoma opasno! Mnogi se spotaknu i izdaju Boga kada ih zadese progon ili nedaća. Neki počnu da se ponašaju bezobzirno nakon što zadobiju neki status i takvi nakon toga budu razotkriveni i uklonjeni. Vi svi vidite ove stvari jasno. Dakle, vi bi sada prvo trebalo da odredite pravac i cilj za kojim bi trebalo da tragate u životu, kao i put kojim bi trebalo da koračate, a zatim da umirite svoj um i radite marljivo, da sebe date, uložite trud i platite cenu tog cilja. Ostavi druga pitanja po strani za sada – ako nastaviš da razmišljaš o njima, to će uticati na obavljanje tvoje dužnosti i na presudne stvari u tvom traganju za istinom i za spasenjem. Ako moraš da razmišljaš o pronalaženju posla, zarađivanju velike svote novca i bogaćenju, o uspostavljanju stabilnog uporišta u društvu, o pronalaženju svog mesta, ako moraš da razmišljaš o braku, o pronalaženju partnera, o preuzimanju odgovornosti za izdržavanje porodice i o pružanju dobrog života njima i ako takođe želiš da naučiš neke nove veštine, da se istakneš i da budeš bolji od drugih – zar razmišljanje o svim ovim stvarima ne bi bilo iscrpljujuće? Koliko stvari može da stane u tvoj um? Koliko energije čovek ima u svom životu? Koliko dobrih godina čovek ima? U ovom životu, ljudi imaju najviše energije u dobi između dvadesete i četrdesete godine. Tokom ovog perioda, vi morate da ovladate istinama koje bi vernici u Boga trebalo do razumeju, da onda uđete u istina-stvarnost, da prihvatite Božji sud i grdnju, kao i Njegovo oplemenjivanje i kušnje, i da dostignete tačku u kojoj ne poričete Boga, bez obzira na okolnosti. To je najosnovnija stvar” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Zatim mi je majka ovako besedila: „Bog želi da naš život ima vrednost i smisao. Mlada si i puna snage, ali ja ne očekujem od tebe da izdržavaš porodicu. Jedino se nadam da ćeš pravilno verovati u Boga i da ćeš svoje najbolje godine provesti verujući u Boga i stremeći ka istini. To su najvažnije stvari u tvom životu! Sve osim vere u Boga je isprazno. Ako mi ne veruješ, pokušaj pa ćeš videti: čak i ako svu svoju energiju budeš ulagala u posao, kad jednog dana budeš ostvarila uspeh i dostigla slavu, nećeš biti srećna. Danas ima mnogo bogatih i poznatih ljudi, ali da li su oni uistinu srećni? Ljudske želje se nikada ne mogu zadovoljiti. Jedino Božje reči mogu ljudima da pokažu put i da im svakodnevni život učine opuštenim i srećnim.” U sebi sam pomislila: „Ljudskim željama zaista nema kraja. Baš kao kad sam tek počela da radim. Bila sam neiskusna, imala sam malu platu i nisam bila cenjena. Ali zahvaljujući vrednom radu, konačno sam postala glavni oslonac svog odeljenja. Svi su me cenili, a bila sam i sve bolje plaćena, ali i dalje nisam bila zadovoljna. I dalje sam planirala kako da unapredim svoje veštine i da steknem što više klijenata kako bih imala vlastitu karijeru i stekla poštovanje još većeg broja ljudi. Neprekidno sam ulagala vreme i trud u slavu i dobitak. Ali čak i nakon što sam ih stekla, i dalje sam htela još i moje su želje nastavile da rastu. Usled toga, ne samo što me sticanje slave i dobitka nije učinilo srećnom, nego mi je nanelo još veći bol.” Razmislivši još malo o tome, shvatila sam da nikakav novac, slava ni dobitak ne mogu da mi donesu lakoću i spokoj koje osećam u srcu nakon što pročitam Božje reči i razumem nešto istine. Jedino obavljanjem svoje dužnosti možemo steći više mogućnosti da iskusimo Božje reči, a samo stalnim stupanjem pred Boga, jedenjem i pijenjem Božjih reči i molitvama Bogu tokom obavljanja svojih dužnosti, naš će životni rast biti brži. Sve moje sestre, koje su isto kad i ja počele da veruju u Boga, sada obavljaju svoje dužnosti i životni rast im je veoma brz. One takođe bolje i jasnije razumeju istinu. Ali kad bih pogledala samu sebe, videla sam da sam svakodnevno zauzeta poslom. Nisam išla na okupljanja, nisam čitala Božje reči, niti sam obavljala svoje dužnosti. Nisam se mnogo razlikovala od bezvernika. Ako budem ovako nastavila, nikada neću zadobiti istinu! Koliko energije čovek može da ima? Ako želi jedno, ali nije spreman da se odrekne nečega drugog, to je kao da pokušava da istovremeno sedi u dva čamca – na kraju će završiti u vodi. Ako ne budem mogla da donesem ispravnu odluku, zaista ću propustiti priliku da budem spasena.

Nakon što sam se jedno vreme u srcu borila sa samom sobom, na kraju sam dala otkaz u firmi. Nekoliko puta sam podnosila otkaz, ali svaki put su me odbili. Šefica je više puta obavljala razgovor sa mnom: „Firma ne želi da izgubi tako istaknutu radnicu kao što si ti. Ako imaš bilo kakvih zahteva, molim te da ih navedeš, a mi ćemo učiniti sve što možemo da bismo ti udovoljili. Mora da ti je bilo teško da izdržiš sve do sada.” Takođe je rekla da će mi povećati platu, da će me unaprediti u tehničkog direktora, te da će mi, pored redovne plate, davati i subvenciju od 1000 juana. Iako sam sve to odbila, mom srcu je bilo teško da se odrekne toga. Ako bih ostala i nastavila da radim, ne samo da bih imala veću platu, nego bih bila unapređena u tehničkog direktora. Zar se time ne bih približila ostvarenju svog sna da se izdignem iz gomile? Usled toga je moja odlučnost, koja ionako nikad nije bila čvrsta, počela da se klima. Tokom tog perioda, moje saradnice su takođe često govorile: „Toliko si dugo na ovom poslu; zašto sada želiš da odeš? Da sam na tvom mestu, ne bih otišla šta god da se desi. Firma te zaista ceni, a ima i puno klijenata kojima se sviđaš. Kako možeš da sve to napustiš tek tako?” Kad bih to čula, srce bi mi bilo neodlučno i kolebljivo. Želela sam da ostanem i da nastavim da radim, ali onda sam pomislila da bi izbor takvog života značio da više uopšte neću imati prilike da prisustvujem okupljanjima ili da obavljam svoju dužnost. Sećala sam se okupljanja s braćom i sestrama. Svi su otvarali svoju dušu i u zajedništvu razgovarali, bez obzira da li su osećali bol, patnju ili radost. Takvo oslobađanje duha može se naći jedino u kući Božjoj!

Kasnije je jedna sestra popričala sa mnom, pa smo zajedno pročitale odlomak Božjih reči: „Bog radi više od pukog plaćanja cene za svaku osobu, decenijama, od njenog rođenja do danas. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se ponovo ovaplotio. Ko je zadužen za to? Bog je zadužen za to. Ti ne možeš da znaš ove stvari. Svaki put kada dođeš na ovaj svet, Bog lično uredi stvari za tebe: On uredi koliko godina ćeš živeti, u kakvoj porodici ćeš se roditi, kada ćeš izgradi dom i karijeru, kao i šta ćeš raditi na ovom svetu i kako ćeš zarađivati za život. Bog uredi kako ćeš zarađivati da bi ti nesmetano mogao da ostvariš svoj zadatak u ovom životu. A što se tiče toga šta bi trebalo da radiš u ponovnom ovaploćenju, Bog ti taj život uredi i isporuči u skladu sa onim što bi trebalo da imaš i sa onim što bi trebalo da ti se dȃ… Bog je za tebe uredio stvari mnogo puta i ti si najzad rođen u doba poslednjih dana, u tvojoj sadašnjoj porodici. Bog je za tebe uredio okruženje u kojim možeš da veruješ u Njega, dozvolio ti je čuješ Njegov glas i da se vratiš pred Njega, kako bi mogao da Ga pratiš i obavljaš dužnost u Njegovoj kući. Jedino si zahvaljujući Njegovom usmeravanju poživeo do današnjeg dana. Ti ne znaš koliko puta si se rodio među ljudima, ni koliko puta ti se izgled promenio, ni koliko si porodica imao, niti tokom koliko si doba i dinastija živeo – ali te je Božja ruka sve vreme podržavala i On je uvek pazio na tebe. Koliko se samo Bog muči radi jedne osobe! Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će Bog i dalje brinuti o meni?’ Zar nije glupo to reći? Božja suverenost nad čovekovim životom, Njegova briga o čoveku i Njegova zaštita čoveka ne traju samo jedan životni vek. Kada bi se to odnosilo na jedan jedini životni vek, na jedan jedini život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenitet nad svim. Rad koji Bog ulaže i cena koju On plaća za neku osobu ne uređuju samo šta ta osoba radi u ovom životu, već za nju uređuju bezbroj života. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ponovo ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Boga tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. Stoga, u ovom životu – ne govorim o tvojim prethodnim životima, već o ovom životu – ako zarad svog zadatka ne možeš da odustaneš od stvari koje voliš ili od spoljnih stvari – poput materijalnih zadovoljstava, kao i ljubavi i radosti porodice – ako ne odustaneš od telesnih zadovoljstava zarad cene koju Bog plaća za tebe ili da bi Bogu uzvratio ljubav, onda si ti zaista rđav! Zapravo, za Boga vredi platiti bilo koju cenu. U poređenju sa cenom koju Bog plaća u tvoje ime, koliko je vredno to malo što ti ponudiš ili daješ? Koliko je vredna tvoja mala patnja? Da li znaš koliko je Bog propatio? To malo tvoje patnje nije vredno ni pomena u poređenju sa patnjom kroz koju je Bog prošao. Štaviše, izvršavajući svoju dužnost sada, ti zadobijaš istinu i život, te ćeš na kraju preživeti i ući u Božje carstvo. Kako je to veliki blagoslov!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da je Bog platio veliku cenu za sve one koje je On odabrao i predodredio, starajući se o njihovoj bezbednosti i štiteći ih tako da ih ne progutaju razni zli trendovi. Ako tokom svog života ne možemo da obavljamo svoju dužnost, onda smo zaista dužni Bogu! Bog je za mene mukotrpno plaćao cenu. Još od malih nogu, slušala sam kako moja majka priča o veri u Boga. Bog je tu porodicu uredio za mene, stalno je motrio nada mnom i štitio me. Kad sam potonula u novac, slavu i dobitak i kad nisam mogla da se izvučem, kad sam patila i osećala se bespomoćno, Božja ruka je bila ta koja me je spasla i koja me je, uz pomoć braće i sestara, dovela pred Boga. Prisustvujući okupljanjima i čitajući Božje reči, naučila sam da prihvatam stvari od Boga pri suočavanju s raznim problemima, pa više nisam kao ranije bila nezadovoljna vlastitom sudbinom. Živela sam neuporedivo opuštenije i slobodnije. Kad nisam mogla da normalno prisustvujem okupljanjima, ma koliko da je bilo kasno, sestra bi uvek sačekala da završim sa poslom, kako bi u zajedništvu sa mnom razgovarala o Božjim namerama. Ponekad je čak i putem pisama delila sa mnom svoje besede o Božjim rečima. Zar se sve to nije dešavalo pod Božjom vlašću i uređenjima? Bog naprosto nije mogao da gleda kako se gubim u težnji za slavom i dobitkom, da bi me na kraju proždrao Sotona. On je uvek iznova iznalazio ljude, događaje i stvari pomoću kojih mi je pružao pomoć i podršku, strpljivo čekajući da se preokrenem. Ako bih nastavila da Bogu ne uzvraćam ljubav, bila bih suviše lišena ljudskosti. Božje delo će uskoro biti privedeno kraju i mi vidimo kako katastrofe postaju sve gore i gore. Da sam i dalje tvrdoglavo odbijala da se dozovem pameti, kakvu bih korist imala od novca, ma koliko da sam ga zaradila? Da li bi novac mogao da mi spase život? Čak i ako bih u očima drugih postala moćna žena, šta onda? Da li bi to moglo da me spase? Setila sam se nečega što je Gospod Isus rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). Prisećajući se godina tokom kojih sam svu svoju energiju posvećivala poslu, shvatila sam da sam propustila brojne prilike da obavim svoju dužnost i da zadobijem istinu. Sada sam, čitajući Božje reči, razumela Božje dobre namere da spase ljude. Samo sako budem obavljala svoju dužnost i potpuno odbacila stege i nesreću koje mi je Sotona natovario na vrat, dobiću priliku da budem spasena i da opstanem. Zatim sam se svakodnevno molila Bogu u vezi sa davanjem otkaza u firmi, tražeći od Njega da zaštiti moje srce i da mu ne dopusti da se pokoleba.

Kasnije sam ponovo podnela otkaz, a šefica mi je rekla: „Jesi li zaista tako odlučila? Spremamo se da otvorimo još jedan studio i hteli bismo da u njemu rade naše najistaknutije radnice. Ti si nam prva pala na pamet. Ne bismo bili zadovoljni ako bi to mesto zauzeo iko drugi. Ti već dugi niz godina radiš u našoj firmi i stekla si pravo na akcije u novom studiju. Zamisli samo koliko bi bilo dobro da u tako mladim godinama već imaš nešto svoje. Zašto ne razmisliš još malo o svojoj odluci? Glavno je da smo već toliko dugo zajedno i da su među nama stvorene jake emotivne veze.” Dok je to govorila, zajecala je i počela da plače. Uslovi koje je predlagala bili su upravo ono što sam sve ovo vreme tražila, a novac koji sam imala bio je taman dovoljan za tu investiciju. Ako bih samo još malo istrajala, postigla bih uspeh i slavu na kojima bi mi mnogi ljudi pozavideli. A kako bi me tek gledali rodbina i prijatelji! Upravo dok sam u svojoj glavi fantazirala o toj divnoj budućnosti, najednom sam shvatila da te moje ideje nisu u skladu s Božjom namerom. U sebi sam se brzo pomolila Bogu: „Dragi Bože, znam da je ovo još jedno iskušenje za mene. Sotona opet koristi šeficine reči da bi ometao moje srce i naveo me da težim za slavom, dobitkom i statusom. Ali ovoga puta ću jednom zasvagda raskrstiti sa Sotonom, pa kud puklo da puklo i postojano ću svedočiti kako bih utešila Tvoje srce.” Dok sam se molila, setila sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala: „Ako stalno iznova istražuješ i pažljivo analiziraš različite životne ciljeve kojima ljudi teže i njihove bezbrojne načine života, otkrićeš da ništa od toga nije u skladu s prvobitnom namerom koju je Stvoritelj imao prilikom stvaranja ljudskog roda. Sve to odvlači ljude od Stvoriteljeve suverenosti i brige; sve su to zamke zbog kojih ljudi postaju izopačeni i koje ih vode u pakao. Nakon što sve to prepoznaš, tvoj je zadatak da odbaciš stare poglede na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga za tebe uređuje; stvar je u tome da treba samo da pokušaš da se pokoriš Božjim orkestracijama i vođstvu, da živiš bez ličnog izbora i da postaneš osoba koja se Bogu klanja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Sotona koristi svakojake misli i ideje kako bi ljude paralisao, iskušavajući ih da teže za slavom, dobitkom i statusom, hvatajući ih duboko u zamku, kako bi porekli i izdali Boga i izgubili mogućnost da budu spaseni. To su Sotonini zlokobni motivi. Zar uslovi koje mi je šefica ponudila da bi me privukla nisu zapravo bili zamka, kojom me je mamila u propast? Kako mogu da i dalje tvrdoglavo odbijam da se dozovem pameti? Bog želi da se pokorimo Njegovoj suverenosti i da obavljamo dužnosti stvorenih bića. Jedino na taj način možemo razumeti istinu, proživeti u ljudskom obličju i na kraju biti spaseni od strane Boga. Stoga sam šefici odlučno rekla: „Svi ljudi imaju svoje ambicije, a ja želim novo okruženje.” Šefica se složila. Po odlasku iz firme, u srcu sam se osećala mnogo opuštenije. Od tog dana sam mogla pravilno da stremim ka istini, kao sva ostala braća i sestre.

Nakon ovog iskustva, jasno sam sagledala zlokobne Sotonine motive. Sotona ljude tera da teže za slavom i dobitkom, a cilj mu je da se ljudi klone Boga i da Ga izdaju, da do kraja potpadnu pod njegovu vlast i da naposletku potonu s njim u pakao. Ako se ljudi oslanjaju samo na sebe, oni nipošto ne mogu da prevaziđu Sotonine spletke. Jedino čitanjem Božjih reči i razumevanjem istine ljudi mogu da prozru te stvari i da kažu zbogom pogrešnim načinima na koje su u prošlosti živeli. Jedino stremljenjem ka istini možemo zadobiti Božje spasenje. Nakon što sam napustila posao, mada me zbog toga nije poštovalo više ljudi i mada mi se materijalni život nije popravio, taj osećaj lakoće i spokoja u duši ne bih menjala ni za kakav novac, slavu ili dobitak. Konačno sam odbacila okove slave i dobitka i ispunila svoju dužnost u crkvi. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!