Rođen sam u siromašnoj porodici, gde su moji bezazleni i vredni roditelji izdržavali porodicu obrađujući zemlju. Kao dete, video sam kako bogati ljudi u selu uživaju u dobroj hrani i odeći, kako im se drugi dive i podržavaju ih. Zavideo sam im i verovao da imati novac znači imati sve. Čak sam i u svojim snovima želeo da zaradim mnogo novca. U tajnosti sam odlučio da postanem bogat i živim uzvišen život u budućnosti.

Nakon što sam se oženio, kako bih brzo ostvario svoj san, preselio sam se u grad sâm kako bih radio kao građevinac. Iako sam nekoliko godina radio prekovremeno, moja ušteđevina je bila minimalna. Počeo sam da razmišljam u srcu da tako napornim radom celog života nikada neću moći da ispunim svoje snove. Nakon dosta razmišljanja, odlučio sam da postanem preduzimač i osnovao sam svoju građevinsku firmu. Pozajmio sam novac od rođaka i prijatelja, kupio komad zemlje u gradu i sazidao zgradu. Kako bih obezbedio poslove i brzo zaradio novac, koristio sam veze i poklone da obezbedim posao na projektima jedne građevinske firme. Da bih bio siguran da je posao dobro obavljen, počeo sam svakog dana da nadgledam gradilište rano ujutru. Često sam preskakao doručak i proveravao radove nakon što bi radnici završili posao uveče. Bilo koji posao koji nije zadovoljavao standarde, radio bi se iznova uz prekovremeni rad. Konačno sam zadobio poverenje direktora kompanije i obezbedio sam dodatne projekte. Nakon dve godine, zaradio sam nešto novca, isplatio dugove i renovirao svoju kuću. Osećao sam neopisivu radost u srcu. Tokom Lunarne Nove godine, rođaci i prijatelji došli su u moju kuću da proslave. Neki su se smeškali i rekli mi: „Šefe, došli smo da ti poželimo srećnu Novu godinu! Želimo ti još više uspeha i da ti posao cveta!“ Drugi su se rukovali sa mnom i govorili: „Mi se svi oslanjamo na tebe da zaradiš novac!“ U tom trenutku, osećao sam se kao da sam u centru pažnje, okružen divljenjem. Pomislio sam: „Zaista je sjajno imati novac. Kad imaš novac, ljudi ti se dive, poštuju te i možeš da živiš uzvišen život.“ Razmišljanje o tome me je činilo prilično zadovoljnim. Kako bih zaradio još novca, prihvatio sam još mnogo građevinskih projekata i neumorno sam radio od jutra do mraka svaki dan. Kako je vreme prolazilo, nisam mogao noću da spavam, bio sam zabrinut da bi radnici mogli da padnu sa skele i izazovu nesreću, što bi dovelo do značajnih finansijskih gubitaka. Svakog dana sam se osećao kao da me neko ugnjetava i često sam imao groznicu, prehladu ili vrtoglavicu. Iako sam visok 173 cm, imao sam samo oko 55 kg, teško sam govorio i zaspao bih čak i stojeći. Zaista sam želeo da predahnem. Ali kada ne bih preuzeo građevinske projekte, ne bih zaradio novac niti zadobio divljenje drugih. Nije mi bilo druge nego da skupim energiju i nastavim da radim. Kako sam zarađivao sve više novca, smatrao sam da su sve moje patnje i iscrpljenost vredne toga. U periodu dok je moja građevinska firma cvetala, moja supruga je radila na skeli na trećem spratu, na jednom zidu, kada je slučajno oborila jednu dasku, pala na prvi sprat i izgubila svest istog trenutka. Brzo su je odneli u bolnicu, gde su joj ukazivali hitnu pomoć više od sat vremena, pre nego što se stanje stabilizovalo i ona ponovo došla svesti. Trebalo joj je više od mesec dana da se oporavi dovoljno da napusti bolnicu.

Nešto kasnije, moja starija sestra je saznala da mi je sestra otpuštena iz bolnice i došla nam je u posetu. Podelila je sa nama Božje delo poslednjih dana i sećam se da su me tada duboko pogodile neke od Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi orkestriran Božjom rukom. Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“). Čitajući Božje reči, shvatio sam da je sudbina svih ljudi u Božjim rukama. Kada je moja supruga pala sa trećeg sprata i preživela, to nije bilo zato što je imala sreće, već zbog Božje zaštite. Razmišljao sam o nesrećama koje su se desile na gradilištima drugih preduzimača. Neki radnici su pali sa skele na trećem spratu i nije im bilo spasa, iako su bili odvedeni u bolnicu. Drugi su pali sa skele sa drugog ili prvog sprata i umrli su na licu mesta. Zar to sve ne svedoči o onom što je Bog rekao: „Niko ne upravlja sopstveno m sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo“? Danas, to što je moja starija sestra među nama širila jevanđelje bilo je takođe uređeno od strane Božje suverenosti. Kroz njen razgovor u zajedništvu, saznao sam da je Bog stvorio ljude i sve stvari. Bog je odradio tri faze dela da spase ljudski rod, da ga vodi i da ga opskrbljuje do današnjeg dana. Njegovo delo u poslednjim danima je završna faza Božjeg dela spasavanja ljudskog roda, a malo njih imaju priliku da budu spaseni. Možemo imati dobru sudbinu jedino ako verujemo u Boga i obožavamo Ga. Moja supruga i ja smo rado prihvatili Božje jevanđelje poslednjih dana i od tada redovno posećujemo skupove. Na tim skupovima, braća i sestre su razgovarali o Božjim rečima i ja sam shvatio neke istine, koje su mom srcu donele posebnu smirenost i spokoj i oslobodio sam se osećaja ugnjetavanosti koji sam imao pre.

Nešto kasnije, starešina je video da aktivno učestvujem u skupovima i želeo je da uredi da budem vođa grupe koji će zalivati tri nova vernika. Ali ja sam bio pomalo neodlučan, jer sam upravljao gradnjom tokom dana, a noću sam morao da beležim radne tačke i bavim se knjigovođstvom. Kako sam mogao da nađem vreme da zalivam te nove vernike? Nisam želeo da vršim tu dužnost. Međutim, osećao sam izvestan prekor, jer, kada sam počeo da verujem u Boga, bio sam zauzet građevinskim poslovima, ali braća i sestre su dolazili uveče da me zaliju i podrže, pomažući mi da razumem istinu kroz razgovor o Božjim rečima. Sada, kada su novi vernici došli u crkvu, a nije bilo dovoljno ljudi da pomognu sa zalivanjem trebalo je da i ja doprinesem. Razmišljajući o tome, molio sam se Bogu, zamolio sam Ga da me vodi i prosveti kako bih ispravno odabrao. Pročitao sam ove Božje reči: „Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“). Božje reči su mi pomogle da shvatim da nam je, kao stvorenim bićima, obavljanje dužnosti savršeno prirodno i opravdano, jer naš život potiču od Boga i sve u čemu uživamo je dar od Boga. Izvršavanje naših dužnosti je poput odanosti našim roditeljima – to je odgovornost i obaveza koja se ne dovodi u pitanje. Kada ne bih prihvatio ovu dužnost, to bi značilo da mi zaista nedostaje savest. Osim toga, podržavanje i zalivanje novih vernika se dešavalo samo dva puta nedeljno, uveče, tako da ne bi mnogo ometalo moj rad na građevini. I tako sam prihvatio da preuzmem ovu dužnost. Ponekad, kada nisam mogao da razrešim stanja ili predstave novih vernika, molio sam se Bogu i tražio da me usmeri. Čitajući Božje reči, nesvesno sam shvatio neke istine. Stanja i predstave novih vernika bili su razrešeni, a moje razumevanje istine vizije postalo je jasnije. Postao sam aktivniji u izvršavanju svoje dužnosti jer sam mislio da bih mogao da primim prosvećenje i vođstvo Svetog Duha ako obavljam svoju dužnost, da bih mogao da razumem više istina i da zadobijem osećaj mira i uverenosti u svom srcu.

Nešto kasnije, kada su braća i sestre videle moj entuzijazam u stremljenju ka istini, odabrali su me da služim kao jevanđeoski đakon. Bio sam prilično srećan, znajući da je ova dužnost, koju je trebalo da preuzmem, izraz Božje ljubavi. Želeo sam da negujem tu dužnost i da je dobro izvršavam. Međutim, moje srce je brinulo. Moja građevinska firma se značajno razvila i delovalo je da će profit nastaviti da se povećava. Kada bih prihvatio dužnost jevanđeoskog đakona, sigurno bih imao manje energije da upravljam građevinskom firmom, što bi dovelo do manjeg prihoda. Našao sam se u dilemi. Onda sam se setio da je delo poslednjih dana Božje završno delo spasavanja ljudskog roda. Ako bih se usredsredio samo na zarađivanje novca i zapostavljao svoju dužnost, kako bih mogao da zadobijem istinu? Tako da sam se molio Bogu, zamolio Ga da me vodi u traganju za istinom i razrešavanju mojih teškoća. Pročitao sam jedan odlomak Božjih reči: „Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude bespoštedan i da sarađuje s Bogom. Tokom obavljanja Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Ako Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Ako je Bog prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Ako Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“). Duboko su me dirnule Božje reči koje sam pročitao. Bog, kako bi iskupio ljudski rod, prvo se ovaplotio kao čovek i bio je razapet da bi ljudski gresi bili oprošteni. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio kako bi izrazio sve istine potrebne za potpuno spasenje ljudskog roda, razgovarao o tim istinama jasno i detaljno, kako bi nam pomogao da bolje razumemo istinu, zadobijemo je i pridobijemo spasenje. Sve što Bog radi, radi zbog nas. Zašto se ne bih onda izvršavanjem svoje dužnosti odužio Bogu za ljubav? Uopšte nisam bio obziran prema Božjim namerama, a pošto sam brinuo da bi prihvatanje te dužnosti uticalo na moj prihod, želeo sam da odbijem. Brinuo sam o tome kako da zaradim, a nisam brinuo o svojoj dužnosti – bio sam zaista sebičan i ogavan! Kada su me braća i sestre odabrali da služim kao jevanđeoski đakon, bila je to dužnost koja mi je došla od Boga – odgovornost i obaveza – i trebalo je da je prihvatim i da se pokorim. Da sam odbio, ne bih bio dostojan da se nazovem čovekom i izgubio bih priliku da zadobijem istinu i na kraju bih bio isključen. Iako nisam mogao odmah da otpustim svoju privrženost bogatstvu, bio sam voljan da delujem u skladu sa Božjim rečima, prihvatim tu dužnost i dam sve od sebe da je ispunim.

U početku sam uspevao da nađem vreme za skupove, vežbali smo širenje jevanđelja i svedočili sa braćom i sestrama. Međutim, kako sam preuzeo više građevinskih projekata, tako sam počeo da žrtvujem vreme namenjeno svojoj dužnosti i skupovima. Jednom je neki vlasnik nekretnine zatražio da sazidam četiri trospratne zgrade, a imao je i dodatne zahteve. Oklevao sam. Bio je to veliki projekat, a još uvek sam imao neke nezavršene projekte kojima sam morao da upravljam. Prihvatanje tog novog projekta bi značilo još manje vremena za moju dužnost i skupove. Pokušao sam da sa vlasnikom nekretnine dogovorim odlaganje početka radove. Nije. Bio sam pod pritiskom, jer ako radovi ne bi počeli na vreme, potpisani ugovori bi bili poništeni, što bi dovelo do finansijskih gubitaka i moja reputacija bi bila narušena. Ko bi mi poverio buduće projekte ako ne bih ispunio svoje obaveze? Da li bih i dalje mogao da zarađujem bez ikakvih projekata? Uprkos mojoj zabrinutosti, na kraju sam pristao na zahteve vlasnika nekretnine i zauzeo se oko novih građevinskih poslova. Ponekad, kada je bilo mnogo problema na gradilištu, samo bih bacio pogled na Božje reči ujutru pre odlaska na posao. To nije samo prekidalo moj normalni duhovni život, već me je ostavilo bez imalo vremena da se uključim u jevanđeosko delo. Tokom tog perioda, videvši da jevanđeosko delo nije davalo rezultate, osećao sam izvestan prekor. Odlučio sam ćutke u svom srcu: bez obzira koliko posla bude na građevini u budućnosti, moram da dam prioritet odlascima na skupove i izvršavanju svoje dužnosti.

Jednog dana, baš kada sam uredio da prisustvujem skupu, telefon mi je iznenada zazvonio dok sam bio na putu. Na gradilištu je izbio problem koji je zahtevao moju hitnu pažnju. Oklevao sam. Ovog puta sam želeo da odem na skup i razgovaram u zajedništvu o jevanđeoskom delu, ali se desio ovaj problem. Ako bih otišao da se bavim tim problemom, ne bih mogao da prisustvujem skupu – zar to ne bi bilo laganje Boga? Ali, šta ako ne odem, pa me vlasnik nekretnine tuži? To bi moglo da naruši moj ugled i finansijsku situaciju. Ako se ovo nastavi, kako ću moći da upravljam svojim građevinskim projektima? Odlučio sam da prioritet dam rešavanju problema na gradilištu i obećao sam sebi da ću kasnije naći vremena za skupove i svoju dužnost. I tako sam otišao na gradilište.

Vraćajući se kući uveče i razmišljajući o događajima koji su se desili tog dana, osetio sam prekor. Planirao sam da prisustvujem skupu, ali sam dozvolio da se zabrinutost za finansije umeša u izvršavanje moje dužnosti. U tom periodu, moj fokus na građevinske radove sprečavao je napredak u širenju jevanđelja i shvatio sam da nisam dobro obavljao svoju dužnost. Međutim, ako bih stavio na stranu građevinske poslove i prestao da zarađujem novac, kako bih bio uspešan i ugledan? Pošto su se u meni te stvari sukobile, došao sam pred Boga i molio sam se: „Bože, u mom srcu je nemir. Znam da su vera u Tebe i izvršavanje moje dužnosti savršeno prirodni i opravdani, ali mi je teško da otpustim novac. Molim Te, usmeri me da napravim dobar izbor.“ Nakon molitve, moje srce se postepeno smirilo. Dok sam tragao, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini bi jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. (…) Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“). Ono što je Bog razotkrio bilo je moje stanje. Zar nisam bio neko ko je jednom rukom zgrabio novac, a drugom istinu? Javno sam iskazao svoju spremnost da izvršim svoju dužnost kako bih udovoljio Bogu, a u svom srcu sam odlučio da se pobunim protiv tela i da dobro izvršim svoju dužnost. Međutim, kada je moja dužnost došla u sukob sa finansijskim interesima, niam bio u stanju da se oduprem privlačnosti novca i slave. Nehotično sam sledio svoje želje i odabrao novac. Znao sam da prihvatanje tog velikog građevinskog projekta zahteva više vremena i napora, što bi me ostavilo bez imalo vremena da izvršavam svoju dužnost. Ipak, odabrao sam da ga prihvatim kako bih zaradio više novca i zadobio divljenje drugih, iako sam znao da je to pogrešno. Srce mi je bilo fokusirano na zarađivanje novca, dok sam zapostavio rad na jevanđeoskom delu skoro mesec dana, što je dovelo do toga da širenje jevanđelja ne napreduje. Tako sam se poneo prema dužnosti koju mi je poverio Bog, što je značilo da sam zaista postao Njegov dužnik.

Zatim sam razmišljao o tome zašto nisam mogao da otpustim novac, iako sam znao da bi izvršavanje moje dužnosti dovelo do zadobijanja istine. Nešto kasnije, dok sam tragao, pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Sotona koristi veoma istančan metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer napredovanja u životu, pri čemu oni nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da iskoriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljnopredaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade ne oklevajući ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina?“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VI“). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, muče se zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VI“). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da je Sotonin cilj u podsticanju ljudi da streme ka novcu, slavi i dobitku taj da ih iskvari i kontroliše, čime bi njihova srca udaljio od Boga i, na kraju, ih zarobio u Sotoninu klopku iz koje ne bi mogli da se izbave. Radio sam neumorno svakog dana, od jutra do večeri, na građevinskim projektima kako bih zaradio novac. To je sve poteklo od uticaja Sotoninih otrova iz mog detinjstva, otrova poput „svet se vrti oko novca“ i „novac nije sve, ali bez njega ne možeš ništa“. Verovao sam da posedovanje novca znači posedovanje svega, uključujući divljenje drugih i vrhunski način života. Kako su se razvijali moji građevinski projekti i kako su me rođaci i prijatelji kovali u zvezde, postao sam sve više ubeđen da bogatstvo može ljudima da zaradi divljenje. Od stremljenja ka novcu napravio sam svoj životni cilj, službovao neumorno zarad toga svaki dan, živeo u neprestanoj strepnji i strahu i stalno sam brinuo o nesrećama na radnom mestu i njihovim posledicama. Naizgled je delovalo da sam zarađivao novac i zadobijao slavu, ali iznutra sam se osećao potisnuto. Telo mi je patilo, a moja supruga je umalo izgubila život. Ipak, uprkos tim iskustvima, i dalje nisam mogao da otpustim stremljenje ka bogatstvu, slavi i dobitku. Nakon što sam došao u Božju kuću, shvatio sam da verovanje u Boga treba da uključi stremljenje ka istini. Međutim, nisam uspeo da prozrem Sotonine spletke i nesvesno sam davao sve od sebe da dostignem slavu i dobitak. Kao jevanđeoski đakon, moja dužnost je bila da dobro izvršim jevanđeoski rad. Međutim, kako bih zaradio više novca, zapostavio sam rad na jevanđeoskom delu mesec dana i ostavio po strani svoju dužnost. Priroda ovakvog ponašanja bila je jednaka varanju i izdaji Boga. Štaviše, bio sam preokupiran svakodnevnim upravljanjem građevinskim projektima, zapostavio sam duhovnu posvećenost i skupove, što je moje srce još više udaljilo od Boga, a moj život pretrpeo je gubitak. Kada bih tako nastavio, na kraju bih izgubio priliku da izvršim svoju dužnost i dostignem spasenje. Konačno sam shvatio da težnja za bogatstvom, slavom i dobitkom nije dobar put, već sredstvo kojim Sotona iskvaruje ljude i nanosi im štetu, oruđe ropstva koje na kraju dovodi do toga da se Sotona poigrava ljudima i nanosi im štetu.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Ono što vam treba nisu istina ni život, niti principi po kojima ćete se vladati, a još manje Moj mukotrpan rad. Umesto toga, ono što vam treba jeste sve ono što posedujete u telu – bogatstvo, status, porodica, brak i tako dalje. Potpuno odbacujete Moje reči i delo, tako da vašu veru mogu sažeti u jednu reč: površnost. Spremni ste na sve da biste postigli ono čemu ste apsolutno predani, ali sam otkrio da ne biste to uradili zarad stvari koje se tiču vaše vere u Boga. Umesto toga, vi ste relativno predani i relativno ozbiljni. Zato kažem da su oni koji nemaju krajnje iskreno srce neuspešni u svojoj veri u Boga. Dobro razmislite – ima li među vama mnogo neuspešnih?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O odredištu“). Božje reči su mi pomogle da shvatim da verovanje u Boga zahteva stremljenje ka istini i ispunjavanje dužnosti. Izvršavanjem svojih dužnosti i razumevanjem istine, mi postepeno odbacujemo svoju iskvarenu narav i tako možemo da primimo Božje spasenje. Sećam se kada je Gospod Isus rekao: „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33). U Doba blagodati, Petar nije stremio ka bogatstvu, slavi i dobitku. Kada ga je Gospod Isus pozvao, on je bio u stanju da otpusti svoje pecanje i sledi Gospoda. On je stremio isključivo ka istini, ispunjavajući dužnosti stvorenog bića i spoznajući sebe kroz Božje reči, odbacujući svoju iskvarenu narav. Na kraju, svedočio je o Bogu divno i snažno, nakon što ga je On usavršio i živeo je smislenim životom. Razmišljajući o Petrovom iskustvu, shvatio sam koliko stremljenje ka istini i obavljanje dužnosti ima smisla. Sada, kada su se sručile velike nesreće, kada bih nastavio da se čvrsto držim stremljenja ka bogatstvu, slavi i dobitku, zapostavljajući istinu i svoje dužnosti, bilo bi prekasno. Na kraju bih samo upao u nesreće, jadikovao i škrgutao zubima. Moram da sledim Petrov primer i stremim ka istini. Ne može zarađivanje novca da mi bude važnije od obavljanja dužnosti. Kako bih redovno prisustvovao skupovima i izvršavao svoje dužnosti, pričao sam sa suprugom o ideji da prodamo sve građevinske alatke i povremeno nešto radimo kako bismo se izdržavali. U početku se nije slagala, ali objasnio sam joj svoje razmišljanje i kako ja to vidim, pa se više nije protivila. Kasnije sam prodao sve alatke i sve svoje vreme posvetio obavljanju svojih dužnosti. Pri izvršavanju svojih dužnosti, iskusio sam da su delo Svetog Duha i vođstvo bili prisutni u mojoj saradnji sa braćom i sestrama i osećao sam se oslobođeno i nesputano. Kad god bih razotkrio svoju iskvarenost, tragao sam za istinom, razmišljao i pokušavao da spoznam svoje namere, kao i prirodu i posledice svojih radnji. Kada sam bio u stanju da se pobunim protiv sebe i postupam u skladu sa istina-načelima, osetio sam radost i unutrašnji mir. Zadobio sam praktično razumevanje značaja stremljenja ka istini i obavljanja svoje dužnosti.

Nakon izvesnog vremena, dok sam radio povremene poslove, šef mi je rekao: „Znam da umeš da upravljaš građevinskim projektima. Ovde ima mnogo posla i može se poprilično dobro zaraditi. Hajde da se uortačimo – svako po pola. Moguće je zaraditi i nekoliko stotina hiljada juana…“ Nako što sam čuo šefove reči, malo sam se pokolebao i pomislio: „Ovo je retka prilika da dobro zaradim. Ako to budem radio nekoliko godina, zaradiću milione. Život će biti malo bolji. Da li da prihvatim šefovu ponudu?“ Ali onda sam pomislio nešto drugo: „Ako se budem bavio upravljanjem projektima zbog novca, kako ću prisustvovati skupovima i izvršavati svoje dužnosti? Izgubiću priliku da zadobijem istinu i Božje spasenje. Zar to nije Sotonina spletka? Sotona se trudi da me namami novcem, ali ne smem da nasednem na njegov trik.“ Tako da sam odbio svog šefa. Videvši moj odlučan stav, šef je bio razočaran.

Kroz ova iskustva sam razumeo štetu i posledice stremljenja ka bogatstvu, slavi i dobitku. Prozreo sam činjenicu da Sotona koristi novac da iskušava i iskvari ljude. Prozreo sam činjenicu da se Sotona služi novcem da iskušava i kvari ljude kako bi nas oslobodio Sotoninog zla i dozvolio nam da zadobijemo istinu i Božje spasenje. To je najsmislenija i najvrednija stvar. Sada mogu da ostavim posao i novac po strani i u potpunosti se predam izvršavanju svojih dužnosti. Celokupno znanje i sav preobražaj usmeravale su Božje reči. Hvala Bogu!