Dok sam bila dete, zdravlje mi nije bilo sjajno i veliki deo našeg porodičnog novca se najviše trošio na moje zdravlje, tako da me tata baš i nije voleo. Mnogo me je tukao i vikao na mene. Drugi su me zbog toga ismevali i zaobilazili. Često bih se skrivala i plakala sama, osećajući se jadno i povređeno. Osećala sam da me: „Vi ljudi, gledate sa nipodaštavanjem. Odlučna sam da, kada porastem, izgradim sjajnu karijeru kako bih vam svima pokazala.” Muž i ja se nismo slagali nakon venčanja, pa smo se razveli. Dala sam svog četvorogodišnjeg sina mami na čuvanje i otišla da pomažem u salonu lepote koji je otvorila moja školska drugarica. Bila je nastavnica u poslovnoj školi, pa pošto je imala posao, pustila me je da joj pomognem u vođenju radnje. Ubrzo se potpuno promenila, postala je rezervisana i ohola i naređivala mi je kao da mi je bila šef. Osećala sam se zaista neprijatno i među nama se stvorio jaz. Jednog dana smo se posvađale oko nečega i htela sam da odustanem. Rugala mi se govoreći: „Sung Cihan, ne potcenjujem te. Ako uspeš bez mene, poješću svoj šešir!” Bila sam stvarno uznemirena kada sam to čula. Bio je to pravi udarac za moje samopoštovanje. Pomislila sam: „Previše si bezobzirna. Ne treba suditi o knjizi po koricama. Zbog onoga što si upravo rekla, izgradiću sama sebi karijeru da ti to dokažem, čak i ako me to ubije. Nateraću te da pojedeš ponižavajuće reči koje si danas izrekla. Jednog dana ću te gledati kako jedeš svoj šešir.” Spakovala sam svoje kofere i otišla ljutita tog dana.

Počela sam da radim i štedim novac i nisam nikada tražila slobodno, čak ni kada sam se razbolela. Kada bih bila umorna i leđa me bolela, stisnula bih zube i nastavila dalje. Posle četiri meseca, počela sam da vodim svoj frizerski salon. Vodila sam ga sama da uštedim novac, sa samo jednim obrokom dnevno. Creva bi mi krčala noću, a ja bih pila vodu da utolim glad. Ponekad bi posao išao dobro i radila bih do 2 ili 3 sata ujutru dok ne odem na spavanje. Izvukla bih se iz kreveta u 6 ujutro, poluzatvorenih očiju. Ruke su mi bile ispucale i izgorele od kiselina za mini-val. Prsti bi mi krvarili čim bih ih savila – bilo je stvarno bolno. Skrivala sam se i plakala među čaršavima, ali čim bih pomislila na očev prezir i ruganje školske drugarice, tiho bih motivisala samu sebe, misleći: „Bez muke nema nauke,” i „Moraš pokazati drugima od čega si napravljena.” Osećala sam da ću jednog dana uspeti i da će me svi oni, koji su me gledali sa visine i ranili moj ponos, gledati drugim očima. Bila sam vrlo nadahnuta da naporno radim. 1996. godine konačno sam otvorila svoj salon. Bio je veći od salona moje školske drugarice i impresivnije uređen. Na dan otvaranja, bila sam ganuta do suza. Pomislila sam: „Najzad sam otvorila salon u kome sam ja gazda – mogu da hodam uzdignute glave. Želim da ga proširim kasnije i učinim još lepšim i privlačnijim, pa će moja školska drugarica biti potpuno osramoćena. Da su moji prijatelji i porodica znali da sam otvorila vlastitu radnju, bili bi impresionirani.” Posle tri godine napornog rada, uštedela sam nešto novca. Da bih stekla još veće poštovanje, uložila sam u otvaranje mnogo većeg salona lepote i kozmetičke kompanije i otvorila devet lanaca radnji u različitim oblastima. Išla sam i na nekoliko državnih nadmetanja u kozmetici i osvojila nekoliko zlatnih medalja. Posle godina napornog rada, konačno sam postala veoma cenjena u industriji i ne mogu vam opisati koliko sam bila srećna. Htela sam da sa vrha planine uzviknem: „Ostvario mi se san! Nisam ista osoba kojoj su se svi rugali!” Dok sam se vozila kolima kući, svi su me gledali sa zavišću. Osećala sam istinsko zadovoljstvo i ponos. Činilo se da sam krenula pravim putem i da treba da radim još marljivije nadalje.

2002. godine sam otvorila veliki kozmetički salon u drugom velikom gradu. Kako se moj posao razvijao, moje ime se pročulo među ljudima. Osećala sam da mogu da hodam uzdignute brade, bila sam življa i koračala sam energičnije. Pomislila sam: „Ako naletim na svoju školsku drugaricu, svakako moram da joj se ’zahvalim’. Bez njenih uvredljivih komentara, ne bih imala ovo što imam danas.” Ali na moje iznenađenje, saznala sam da je dobila rak pluća i da je preminula. Bila sam šokirana i zaista razočarana. Nisam pojmila da ljudski život može biti tako osetljiv. Umrla je sa samo 39 godina. Konačno sam uspela nakon što sam platila veliku cenu, želeći od nje da povuče svoje reči kojima me je uvredila i pogazila moje dostojanstvo. Ali sam zakasnila da joj predočim svoj trenutak uspeha i slave, pošto je tako iznenada umrla. Bez obzira koliko slave ili bogatstva imaš, ne možeš ništa od toga poneti sa sobom kada umreš, pa šta je smisao života? Ta pomisao me je učinila neobjašnjivo razočaranom i očajnom. Jedno vreme me je to pitanje stalno mučilo, ali niko nije mogao da mi pruži odgovor.

Uskoro sam se opet bacila na posao i razmišljala o promeni karijere. Kozmetički salon se i dalje nalazio nisko na društvenoj lestvici, ali biti doktor je značilo prestiž, ugledan posao. Dakle, ne razmišljajući o skupoj školarini, otišla sam u nekoliko bitnih gradova, tražeći poznate doktore i akupunkturiste koji bi me podučili kineskoj medicini. Pokušavajući da ostvarim svoj san, zanemarila sam obrazovanje mog sina, pa čak i potpuno zaboravila da postoji. Nisam se brinula o ostareloj majci, čak ni o svojim vlastitim poslovima, već sam se potpuno bacila na studije. Bilo da sam šetala, jela ili ležala u krevetu, preslišavala sam se suvih teorija u kineskoj medicini, nemajući vremena da se zabavljam sa prijateljima niti da razgovaram sa roditeljima ili sestrama. Ponekad mi je bilo jako teško i želela sam da odustanem od studija, ali na pomisao kako bi učenje medicine moglo da podigne moj društveni status i učini da mi se ljudi više dive, zapretila sam sebi da ne odustajem sada, kako me drugi ne bi nipodaštavali. Morala sam da završim studije, ma koliko to bilo teško i naporno. Tako sam motivisala samu sebe. Za 15 godina marljivog učenja, istraživanja i prakse, stekla sam izvesnu reputaciju u oblasti medicine i počela sam da putujem širom zemlje i držim obuku iz akupunkture i zdravstvene nege. Pošto sam duže vreme stalno bila zauzeta obukama, vozila se avionima i vozovima, pojavili su mi se neki problemi sa varenjem, koji su ozbiljno uticali na moj san, i stalno sam osećala vrtoglavicu i nesvesticu. Ipak, nisam otišla da me pregleda lekar. Jednom kada me zadesio stomačni virus, dobila sam analnu fistulu i imala ozbiljno krvavu stolicu. Baš tada sam imala obuku, pa sam prosto morala da izdržim i uđem u avion ka gradu udaljenom preko 300 milja. Čim sam izašla iz aviona, bila sam okružena cvećem i aplauzom, a iza sebe sam čula zavidne glasove odobravanja: „To je profesorka Sung, tako je mlada i lepa.” „Da, išla sam na jedan od njenih časova – baš je dobar predavač.” U tom trenutku sam osetila kako su se moje žrtvovanje i naporan rad isplatili i ćutke sam u sebi ponavljala: „Ostani jaka, ti to možeš. Mnogo napornog rada je ono što stoji iza uspeha.” S mukom sam trpela jak bol u stomaku i hladan znoj, stojeći na bini i držeći govore tri dana sa osmehom na licu. Mahnula sam studentima kada sam sišla sa bine i u tom trenutku sam osetila neku čudnu tugu zbog ispraznosti svega toga. Odvukla sam svoje slabo, iscrpljeno telo nazad u hotel, srušila se na krevet i tupo zurila u plafon. Obuzeo me neobjašnjiv osećaj usamljenosti i pustoši. Cveće i aplauzi su nekada bili simboli mog uspeha i slave, ali sve je to bilo kratkog veka, potpuno prolazno. To me nikako nije moglo osloboditi mučnine i praznine. Pitala sam se iznova i iznova: „Sada kada sam stekla poštovanje i divljenje drugih, zašto nisam bar iole srećna? Umesto toga, osećam se prazno, jadno, bespomoćno i usamljeno. Zbog čega ljudi zaista žive? Kako ljudi mogu da žive smislenim životom?”

Svaki put kada bih se odvukla kući umorna, moja mama bi me stalno tužno pitala: „Dušo, ne staješ od svitanja do sumraka. Fizički si istrošena. Da li je vredno toga? Treba da veruješ u Boga – On nas je stvorio. Uz veru, steći ćeš istinu, što je jedini način da živiš smislenim, mirnim životom. Bez vere, za čim god da tragaš u ovom svetu, osećaćeš prazninu.” Znala sam ustvari da je vera dobra stvar, ali moje je srce bilo skroz posvećeno poslu. Želela sam da budem vernik kada budem malo starija i u penziji. Kako da se, tako mlada, ne fokusiram na svoju karijeru? Zato nisam ozbiljno shvatala mamine reči.

Posle toga sam bila hronično pod stresom, kako na poslu, tako i emotivno. Pojavio mi se endokrini poremećaj i imunitet mi je trpeo. Pojavilo mi se čudno kožno oboljenje koje je izazivalo strašan svrab, svrab koji je dolazio iz dubine moje kože. Češanje rukama ništa nije pomoglo, kao ni uzimanje lekova. Jednom rukom bih zgrabila kožu na svom licu, a drugom držala iglu koja se koristi za testove na koži, i ubadala kožu iznova i iznova dok mi celo lice ne bi bilo krvavo. Koža me je nepodnošljivo svrbela da sam mislila da mi je bolje da umrem. Lice mi je bilo strašno natečeno. Videvši svoj odraz, nit ljudsko biće nit duh, znala sam da ne mogu da izađem iz kuće. Pomislila sam: „Mogu da izlečim sve vrste teško izlečivih bolesti drugih ljudi, ali ne i svoju. Kako jadno!” Nekada sam bila slavna, a sada sam samo ruina. Htela sam da skočim kroz prozor u smrt. Stalno sam plakala i kukala: „O! Kakvo li sam to zlo učinila u prošlom životu da mi se svete ovako!” Otišla sam posle toga doktoru kineske medicine da me leči. Rekao je da je ranije video jedan sličan slučaj, koji ni 20 godina lečenja nije izlečilo. Bilo mi je poražavajuće kada sam to čula. Zar ću zaista tako provesti ostatak života? Trudila sam se veći deo života da izgradim neko ime, a pretvorila sam se u ovo. Šta je bila poenta mog života? Htela sam da uzmem tablete za spavanje i da završim sa tim. Baš kad sam se spremala da okončam svoj život, aprila 2018. moja mama je još jednom podelila sa mnom Božje delo poslednjih dana.

Gledala sam muzičku dramu Crkve Svemogućeg Boga, „Sjaodženova priča”. Bila sam neverovatno ganuta. Sadržala je neke Božje reči u sebi: „Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran ili počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Svaka rečenica Božjih reči govorila je mom srcu. Sjaodženova priča je bila kao pravi prikaz mog života. Osetila sam da me Bog doziva širom raširenih ruku: „Dete, vrati se!” Božja ljubav me je ganula do suza i prosto nisam mogla da prestanem da jecam. U tom trenutku sam osetila toplinu povratka kući. Moje lutajuće srce našlo je svoju luku i bilo je bezbedno. Te godine usamljenosti, bede i tuge, pa čak i tajne nikad izrečene, najzad sam mogla da podelim sa Bogom. U srcu sam zavapila: „Samo Bog zna koliko je moj život bio jadan. Samo Stvoritelj može istinski da voli ljude!” U suzama sam došla pred Boga i rekla Mu: „Bože! Kada sam bila iscrpljena zbog karijere, delio si mi jevanđelje više puta preko moje majke, ali ja, zarad svoje karijere, nisam htela da dođem pred Tebe. Videti Sjaodžena kako iznova i iznova na sceni viče ’Bože’, ’Bože’, činilo se kao jedan udarac za drugim u stomak. Mrzim sebe što sam više puta odgurnula Tvoju ruku spasenja, povređivajući Te iznova i iznova. Ali Ti nisi odustao od mog spasenja. Ostao si pored mene, čekajući trenutak da se okrenem ka Tebi, da bi me Ti mogao spasiti iz ovog okeana bola. O Bože, želim da verujem u Tebe. Želim da Te pratim u stopu i da Ti se klanjam!” Tada sam isplakala pred Bogom sve što sam bila zakopala u svom srcu svih tih godina. Osećala sam se mnogo lakše i raspoloženje mi se poboljšalo. To što sam mogla da istupim pred Boga učinilo me je najsrećnijom osobom ikada i zaista sam se pokajala što sam bila tvrdoglava i stalno odbijala Božje spasenje.

Posle toga sam željno proždirala Božje reči. Bila sam veoma ganuta pravom slikom, koju nam Bog pokazuje, o čovečanstvu koje je Sotona iskvario. Sve su Božje reči istina i one otkrivaju nas ljude onakvima kakvi zaista jesmo. Okupljanje sa braćom i sestrama i pevanje himni u slavu Boga je bilo zaista ispunjavajuće za mene. Bila sam veoma srećna. Videla sam da su braća i sestre pošteni i iskreni jedni prema drugima. Kada su pokazali iskvarenost, mogli su otvoreno da razgovaraju i pomažu jedni drugima, bez ikakvih smicalica i varanja. Osećala sam se kao da živim u sasvim drugom svetu i potpuno sam zaboravila na svoj prethodni jad. Moje zdravlje se takođe postepeno poboljšavalo. Bila sam tako zahvalna za spasenje Božje. Mislila sam da sam, otkad sam postala vernik, bila tako srećna, čitajući Božje reči i pevajući himne hvale Bogu svaki dan. Zašto, dok sam imala karijeru, ugled, status i novac, uopšte nisam bila srećna, već je umesto toga moj život bio neverovatno jadan? Kasnije sam pročitala nešto u Božjim rečima: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). „Ako ne razumeš istinu, ovo pitanje nećeš moći jasno da razumeš i ovako ćeš razmišljati: ’Dobro je i ispravno imati volju za borbom. Kako ljudi mogu da žive ako nemaju makar malo volje da se bore? Ako nemaju barem malo volje za borbom, neće imati nimalo duha, niti snage za život. A koji je onda smisao života? U svakoj nepovoljnoj situaciji, oni se potčinjavaju – kakve kukavice i slabići!’ Svi ljudi misle da moraju da se bore kako bi pokazali svoju vrednost. Kako se oni bore da bi pokazali svoju vrednost? Tako što naglašavaju reč ’borba’. U bilo kakvoj situaciji da se nađu, svoje ciljeve pokušavaju da ostvare borbom. Mentalitet ljudi koji se nikada ne predaju ima svoje poreklo u reči ’borba’. (…) Dokle god su živi, oni se bore. Šta god da rade, do pobede uvek pokušavaju da dođu borbom, a zatim se tom svojom pobedom razmeću. U svemu što rade, oni svoju vrednost nastoje da pokažu kroz borbu – a mogu li to da postignu? Oko čega se oni nadmeću i za šta se tačno bore? Cilj celokupne njihove borbe jeste slava, dobitak i status; svi se oni bore zarad vlastitih interesa. A zašto se bore? Zato da bi izgledali kao heroji i da bi bili prozvani elitom. Njihova se borba, međutim, mora završiti smrću i oni moraju biti kažnjeni. To se uopšte ne dovodi u pitanje. Gde god da su Sotona i demoni prisutni, tu se odvija borba. Oni će naposletku biti uništeni, a ujedno će i borba biti okončana. Takav ishod očekuje Sotonu i demone” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Božje reči su razrešile pometnju u mom srcu i odmah sam se osetila prosvećenom. Shvatila sam da su slava, bogatstvo i status sredstvo, taktika koju Sotona koristi da iskvari, obmane i kontroliše ljude. Oni su takođe okovi koje nam Sotona stavlja i to okovi kojih se niko od nas ne može osloboditi. Tih 28 godina koliko sam naporno radila, moj je život bio jadan. Prihvatila sam sotonske otrove, poput „Moraš pokazati drugima od čega si napravljena”, „Ljudi treba da teže da postignu dostojanstvo”, „Bez muke nema nauke”, „Čovek se muči naviše, voda teče naniže” i „Čovekovo nasleđe je odjek njegovog života”, kao pozitivne stvari za kojima treba tragati. Prihvatila sam ih kao svoje životne ciljeve. Podivljala sam na putu jurnjave za slavom i bogatstvom, živeći bednim životom. Sećajući se početka, kada me je školska drugarica ismevala i omalovažavala, zaklela sam se da ću se boriti da joj pokažem. Probila sam se u krugove statusa i ugleda. Počela sam da se mučim i patim zarad slave i bogatstva. Ruke su mi ispucale i krvarile su od hemikalija za trajni mini-val, ali nisam želela da plaćam još jednog radnika. Da bih uštedela, jela sam samo jedan obrok dnevno i utoljivala glad vodom. Iako umorna do krajnjih granica, nisam želela da se odmorim. „Bez muke nema nauke” me je motivisalo da jurim za slavom i bogatstvom. Kasnije sam lokalno postala poznata i bila sam na kratko zadovoljna, ali i dalje nisam prestala da jurim za ugledom i statusom. Moja ambicija i želja su samo rasle. Da bih poboljšala svoj društveni položaj, uvećala svoju slavu, i stekla divljenje i poštovanje još ljudi, misleći da će 15 godina studiranja medicine očas proći, nisam imala vremena da obiđem svoju majku i sina. Mislila sam samo na svoju karijeru i reputaciju. Čim sam postigla uspeh, sve sam zanemarila da bih uživala u cveću i aplauzima. Čak sam konstantno odgurivala Božju ruku spasenja. Da bih zadobila tuđa laskanja i pohvale, ja sam glumila. Bila sam fizički istrošena i iscrpljena do tačke razboljevanja, ali sam predavanja držala i dalje. Tada se sav taj nagomilani umor pretvorio u čudnu bolest i poželela sam da umrem. Put kojim sam išla, okovana slavom i bogatstvom, je bio naporan. Kao magarac koji vuče vodenični kamen u mraku, nisam mogla da se otrgnem koliko god da sam vukla. Živela sam prema tim sotonskim otrovima, ni sa čim osim sa slavom i bogatstvom u srcu i poštovanjem drugih u umu. Postala sam zaista sebična i podla, bez iole prisnosti i ljubavi u sebi. Bila sam kao hladnokrvno stvorenje, živeći životom nit čoveka nit zveri. Bila sam jedina koja je znala kakva se bol krije iza stečenog ugleda. To nije bio pravi put kojim se živi. Zbog onoga što mi je školska drugarica rekla, nisam želela da budem prosečna osoba, već da gospodarim nad drugima, da budem uzvišena. Više od dve decenije, patila sam kao da se pečem u rerni. Kao što Božje reči kažu: „Ako neko uvek želi da bude superioran i da bude daleko iznad drugih, onda je to jednako tome da se ispeče na vatri i stavi u mlin za meso – takvi traže nevolju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status niti nadu da će dobiti blagoslove”). Da nije otkrivenja Božjih reči, niko od nas ne bi video da su „Ljudi treba da se trude da postignu dostojanstvo” i „Bez muke nema nauke” zablude, da je to taktika koju Sotona koristi da iskvari ljude.

Pročitala sam još nešto u Božjim rečima: „Kad je neko bez Boga, kada Ga ne vidi, kad ne može jasno da prepozna Božji suverenitet, svaki mu je dan besmislen, bezvredan i jadan. Gde god da se čovek nalazi i kojim god poslom da se bavi, njegov način života i njegove težnje ka ostvarenju ciljeva ne donose mu ništa osim beskrajne tuge i patnje bez oduška, tako da ne može podnet’ da se osvrne na svoju prošlost. Tek kad prihvati suverenitet Stvoritelja, kad se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima i teži pravom ljudskom životu, čovek će početi da se polako oslobađa svekolike tuge i patnje i da se rešava svekolike praznine života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila zašto mi je proteklih 20-ak godina bilo tako teško – zato što nisam poznavala Boga. Živela sam po sotonskim filozofijama, bez pravog cilja i pravca u životu. To je ono što me je odvelo na taj pogrešan put. Sotona se nemilosrdno poigravao sa mnom i vodila sam besmislen život. Morala sam da izađem pred Boga, prihvatim Njegove reči kao osnovu svog postojanja, pokorim se Njegovoj suverenosti i uređenjima i krenem putem kojim sam se bojala Boga i klonila zla da bih pronašla pravi životni put. To podseća na Jova, koji je bio najbogatiji čovek na Istoku i živeo u veoma bogatoj porodici, a koji je znao da je sve što imamo određeno Božjom suverenošću. Nije jurio za slavom ili statusom niti uživao u njima, već je radio uobičajeno. Živeo je slobodno i srećno. Onda su mu preko noći oduzeli porodično bogatstvo, sva deca su mu umrla, ali je on i dalje hvalio Božje ime, govoreći: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Bio je divan Božji svedok. Jov je mogao da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i krene putem kojim će se bojati Boga i kloniti zla. Živeo je dostojanstveno i na kraju zadobio Božje odobrenje. Htela sam da oponašam Jova, da odustanem od pogrešnog puta kojim sam išla u životu, da imam pravu veru, da čitam reči Božje, da tragam za istinom i vršim dužnost stvorenog bića. To je bio jedini način da se oslobodim praznine i bola u svom srcu, kao i Sotoninih ozleda i okova. Za mene je to bio jedini put. Molila sam se Bogu, želeći da postanem neko ko sluša Njegove reči i pokorava Mu se.

Ali kada sam htela da odustanem od karijere i da se bacim na veru i dužnost, naletela sam na neke prepreke. Jednog dana me nazvao moj sin. Kompanija je bila na ivici zatvaranja i on je želeo da se vratim kako bismo se udružili i spasili je. Bila sam zaista zbunjena kada sam to čula. Posle 28 godina mukotrpnog rada, da li će sve zaista propasti tek tako? Za tren bih mogla ostati bez ičega, kako je i bilo pre napredovanja u karijeri. Kako bi me ljudi gledali i šta bi pričali o meni? Kako bih se suočila sa drugima? Ne bih imala načina da zaradim za život. Nisam bila spremna da se tek tako odreknem svega. Kada sam planirala da se vratim da spasem kompaniju, obe ruke su mi pocrvenele i počele ludački da me svrbe, baš kao što me je nekad svrbelo lice. Bila sam u bolovima i veoma nervozna. Pošto se još nisam bila potpuno oporavila, šta ako odem i opet mi bude loše? Znala sam da je, kada se suočimo sa takvom vrstom teškoća, razgovor sa Bogom jedino rešenje. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože! Znam da sam ranije bila na pogrešnom putu, jureći za novcem i slavom. Sada želim da čitam Tvoje reči i obavljam svoju dužnost svaki dan, ali moja firma je pred zatvaranjem. Zaista sam u dilemi. Ne želim da se posao, na kome sam vredno radila više od 20 godina, zatvori tek tako. Bože, zaista ne znam šta da radim. Molim Te, uputi me.” Onda me je jednog jutra telefonom pozvala mlada koleginica i ispričala da je naš učitelj doživeo moždani udar u avionu i da su ga odveli u bolnicu, gde je i umro. Shvatila sam to kao Božji znak za uzbunu i upozorenje, da bez obzira na novac i ugled koji imam, to mi ne može spasiti život. Spustivši slušalicu, kleknula sam pred Boga u suzama i pomolila se: „O Bože! Znam da si čuo moju molitvu. Smrt moga učitelja mi je bila poziv na buđenje. Sada uviđam da me, time što sam u stanju da živim, Ti zapravo spasavaš. Kada sam bila izmučena bolešću i želela da umrem i sve okončam, Ti si mi dopustio da Ti čujem glas i spasao me. Želim da sačuvam današnju dragocenu šansu i ne smem da ponovim iste greške.”

Za to vreme, pročitala sam neke Božje reči koje su me zaista ganule i učinile da jasnije sagledam za čim treba da tragamo u životu. Bog kaže: „Iako različite veštine preživljavanja, na čije savladavanje ljudi potroše sav svoj život, čoveku mogu da ponude obilje materijalnih udobnosti, one njegovom srcu nikad ne donose istinsko spokojstvo i utehu, već, umesto toga, čovek zbog njih stalno gubi smer, teško se kontroliše i propušta svaku priliku da spozna smisao života; ove veštine preživljavanja stvaraju prikrivenu strepnju pred pitanjem kako se ispravno suočiti sa smrću. Čovekov život time biva uništen” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). „Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da izbegnu smrt. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Od Božjih reči, koje su bile prosvećujuće, razvedrilo mi se srce. Pomislila sam na svog učitelja koji je čitavog života jurio za slavom i dobiti i koga su cenili lekari u Kini i inostranstvu. Čuli bi se zvuci fanfara gde god bi otišao i zasigurno je imao i slavu i bogatstvo. Ali, ma koliko bio uspešan, kada se razboleo i život mu je bio u opasnosti, ta slava nije mogla da mu spase život. Tako sam i uvidela da, ma koliko neko imao veliku reputaciju, to mu ne može produžiti život ni jedne jedine sekunde. Ma koliko novca imali, to vam nije moglo kupiti zdravlje. Ja sam bila ista takva. Bila sam uspešna i slavna, ali me je mučna bolest naterala da žudim za smrću. Kakva korist od te velike reputacije? To ni izbliza nije moglo da ublaži moju emocionalnu prazninu i telesni bol. Tada sam iskreno iskusila da su slava i bogatstvo kao zvezde padalice, isprazne stvari kratkog daha, koje donose trenutno uživanje i zadovoljstvo. Ali nisam li još uvek bila obična žena? Bilo mi je neophodno da imam tri obroka dnevno, kao i mesto da se opružim. Sama sam se suočila sa svojom usamljenošću, sama izdržala sav bol, sama podnela veliki umor i sama se nosila sa svojom bolešću. Živela sam kao i svi drugi. Bez vere, bez izlaska pred Boga i čitanja Njegovih reči, ne možemo razumeti Njegovu suverenost i ne možemo razlikovati pozitivne stvari od negativnih. Sve što mi možemo jeste da pratimo trendove, te zle svetske trendove, da se i dalje borimo, korak po korak, sputani okovima slave i bogatstva, dok nas Sotona gazi, povređuje i igra se sa nama. Smrt moje školske drugarice i mog učitelja bila je opomena za mene. Kada bih nastavila da jurim za slavom i bogatstvom, završila bih kao oni. Shvativši to, tek tada sam počela da osećam pravi strah. Pomolila sam se Bogu, spremna da odbacim okove slave i bogatstva, da imam pravu veru i krenem putem traganja za istinom i potčinjavanja Bogu.

Božje reči su me učinile odlučnom u svom izboru. Jedan odlomak je naročito ostavio dubok trag na mene. Svemogući Bog kaže: „Jeste li spremni da uživate u Mojim blagoslovima na zemlji, blagoslovima sličnim onima na nebu? Da li ste spremni da kao najvrednije i najsmislenije stvari u svom životu čuvate to što Me razumete, uživate u Mojim rečima i spoznajete Me? Da li ste zaista u stanju da Mi se potpuno pokorite, ne razmišljajući o sopstvenoj budućnosti? Da li zaista možete da dozvolite sebi da vas Ja usmrtim i da vas vodim, kao ovce? Ima li među vama uopšte onih koji su kadri da postignu tako nešto? Da li je moguće da su svi koje Sam prihvatio i koji su dobili Moja obećanja oni koji dobijaju Moje blagoslove? Da li ste iz ovih reči išta razumeli? Ako vas iskušam, možete li se zaista predati Mojim orkestracijama i, usred ovih kušnji, tražiti Moje namere i sagledati Moje srce? Nije mi želja da umeš da govoriš mnoge dirljive reči ili da pričaš mnoge uzbudljive priče; već tražim da budeš u stanju da dobro posvedočiš o Meni i da možeš potpuno i duboko da uđeš u stvarnost. Da ne govorim direktno, da li bi mogao da se odrekneš svega oko sebe i dozvoliš da te Ja koristim? Zar to nije stvarnost koju Ja zahtevam? Ko je u stanju da dokuči značenje Mojih reči? Ipak, tražim da se više ne opterećujete sumnjama, da budete proaktivni u svom ulasku i da dokučite suštinu Mojih reči. Time će se sprečiti da pogrešno razumete Moje reči, da vam Moje značenje bude nejasno i da tako prekršite Moje upravne odluke. Nadam se da ćete u Mojim rečima dokučiti Moje namere prema vama. Ne razmišljajte više o sopstvenim izgledima i postupajte onako kako ste odlučili preda Mnom da biste dozvolili Bogu da vama orkestrira u svim stvarima. Svi oni koji stoje u Mom domaćinstvu treba da čine najviše što mogu; poslednjem segmentu Mog dela na zemlji treba da ponudiš najbolje od sebe. Da li si zaista spreman da takve stvari sprovedeš u delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 4. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam toliko ganuta da su mi suze potekle. Mogla sam da osetim Boga pored sebe, kao da sam se našla oči u oči sa Njim, i pitao me je da li sam spremna da mu predam sve, da prihvatim Njegova uređenja i potčinim Mu se. Setila sam se Petra. Njegovo doživotno traganje imalo je za cilj da voli Boga i udovolji Mu, a na kraju, bio je pokoran Bogu do smrti, voleći Ga neizmerno. Razapet je naglavačke zarad Boga, čime je postao odlučan svedok i živeo smislenim životom. Prisetila sam se prošlosti i besmislice koju mi je drugarica rekla. Žrtvovala sam svoju mladost i zdravlje, očajnički jureći slavu, bogatstvo i status radi tuđeg divljenja, čineći time svoj život krajnje jadnim. Bog me je izvukao iz mora ljudi, a onda me spasio sa ivice smrti. Imala sam sreće što sam došla pred Boga i čula Njegov glas, lično prihvatajući Njegovo zalivanje i pastirstvo. Za mene je to bilo neverovatno Božje spasenje. U poslednjim danima, Bog je izrazio toliko mnogo istina da bi, nas, ljude pročistio i spasio, da bismo odbacili sotonsku narav i bili potpuno oslobođeni stega Sotoninog uticaja, da bismo izbegli da nas Sotonina iskvarenost povredi, pre nego što nas konačno odvede u Svoje carstvo. Nisam mogla da propustim ovu priliku, koja se pružala jednom u životu, da Bog spase i usavrši čoveka, a naročito nisam mogla da izneverim Boga zbog Njegovog mukotrpnog truda. Morala sam da imam stvarnu veru i da tragam za istinom. Na tu pomisao, rekla sam Bogu u svom srcu: „Bože, spremna sam! Čak i ako u starosti ostanem bez ičega, bez slave i bogatstva, i dalje želim da se potčinim Tvojim uređenjima, da budem neko ko sluša Tvoje reči i Tebi se potčinjava i neko ko vrši dužnost stvorenog bića.”

Nakon toga, predala sam posao sinu na upravljanje i konačno sam se u potpunosti oprostila od svog starog života. Povratila sam svoje zdravlje. Ubrzo sam preuzela crkvenu dužnost i počela da doživljavam ljude i stvari koje je Bog uredio. Sada se fokusiram na traganju za istinom i na učenje lekcija i osećam neku vrstu sklada i mira koje nikada ranije nisam doživela. Hvala Bogu!