Autor: Li Ming, Kina

U septembru 2021. godine, pisao sam vođama crkve Vendžuang, želeći da ugovorim sastanak sa sestrom Li Đing kako bismo revidirali jednu propoved. Na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, vođe su mi odgovorile da je shvatanje Li Đing apsurdno. Crkva je prikupljala i sastavljala materijale o njoj pripremajući njeno uklanjanje, pa su mi rekli da se ne viđam s njom. Bio sam iznenađen odgovorom vođa. Pomislio sam: „Li Đing i ja smo nekad bili u istoj crkvi. Tada sam video da voli da čita Božje reči. Bila je puna entuzijazma i spremna da plati cenu u obavljanju svoje dužnosti, a njena ljudskost je bila prilično dobra. Bila je iskrena vernica. Samo joj kov nije bio baš dobar i nedostajalo joj je raspoznavanje. Da li su vođe možda pogrešile okarakterisavši je kao nekoga s apsurdnim shvatanjem stvari?” U pismu vođa pisalo je da je Li Đing prilično nadmena i samopravedna, da postupa po sopstvenim idejama i radi šta joj je volja, te da se nikad ne drži načela u stvarima koje vođe urede. Takođe su navedeni neki primeri toga kako ona sputava druge u svakodnevnom životu. Većina tih ispoljavanja koja su vođe spomenule delovala mi je kao ispoljavanja iskvarenosti i mane u njenoj ljudskosti. Nisu pokazivala da je njeno shvatanje apsurdno. Jesu li je vođe pogrešno okarakterisale? Ako je greškom uklone, to će joj uništiti život! Tada sam pomislio da napišem pismo crkvenim vođama kako bih izneo svoje gledište. Ali onda mi je palo na pamet da, iako sam nekada poznavao Li Đing, to je bilo pre mnogo godina. Nisam znao kakva je njena situacija poslednjih godina. Brinuo sam se da je moj stav jednostran, pa nisam napisao to pismo. Moja saradnica, sestra Jang Ji, nedavno je bila u kontaktu s Li Đing, pa sam je pitao za mišljenje. Jang Ji je rekla da je, kad je čula da vođe sastavljaju materijale o Li Đing zbog „apsurdnog shvatanja”, i ona bila iznenađena, te da ne misli da Li Đing ispunjava uslove za uklanjanje. Čuvši da je i gledište Jang Ji slično mom, osetio sam da je vrlo verovatno da je karakterizacija vođa pogrešna. Zato sam, na osnovu načela Božje kuće o uklanjanju i izbacivanju ljudi, napisao o odstupanju u načinu na koji su vođe tretirale slučaj Li Đing i izneo sopstveno gledište. Ali baš kad sam završio pismo i hteo da ga pošaljem, počeo sam da oklevam: „Moja dužnost je rad na izradi tekstova. Uklanjanje i izbacivanje ljudi nije moja odgovornost. To je posao crkvenih vođa. Osim toga, ja nisam član njihove crkve. Ako im napišem pismo da bih ukazao na taj problem, da li će misliti da prelazim granice i mešam se? Moja narav je već prilično nadmena, što znaju sva braća i sestre. Ako iznesem vođama svoje mišljenje, zar neće biti još uvereniji da sam nadmen?” „Božja kuća trenutno obavlja rad na čišćenju crkve. Ako sada kažem da Li Đing ne ispunjava uslove za uklanjanje, da li će pomisliti da je štitim i ometam rad na čišćenju crkve? To bi bila ozbiljna optužba! Mogli bi čak mene samog da izoluju i uklone, a to ne bi bilo vredno toga! Bolje bi bilo da prosto zaboravim na to. Čak i ako naprave grešku, to je njihova odgovornost, a ne moja. Kao što izreka kaže: ’Grom uvek u najviše drvo udara’, pa je bolje da se ne mešam. Osim toga, prilikom uklanjanja i izbacivanja ljudi iz crkve, vođe višeg nivoa vrše konačne provere. Ne treba ja o tome da brinem.” Pomislivši na to, obrisao sam pismo koje sam napisao.

Posle toga, prekoravao sam sebe kad god bih pomislio na to i stalno sam se osećao nelagodno. Jasno sam video da su ispoljavanja Li Đing bila samo neka ispoljavanja iskvarenosti i da ona nije ispunjavala uslove za uklanjanje, ali nisam mogao čak ni da se nateram da to prijavim vođama. Ako Li Đing stvarno bude uklonjena, to će joj uništiti život! Zar ne bih i ja bio delimično odgovoran? Ali bojao sam se da bi pokretanje tog pitanja bilo loše po mene. Našao sam se u dilemi, ne znajući šta da radim. Stoga sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da me prosveti kako bih mogao da razumem istinu, spoznam sebe i ne živim po svojoj iskvarenoj naravi. Posle molitve, setio sam se Božjih reči: „Većina ljudi je spremna da stremi ka istini i želi da primenjuje istinu, ali uglavnom imaju samo odlučnost i želju da to učine; međutim, u njima samima, istina nije postala njihov život. Stoga, kad naiđeš na zle sile koje ometaju i sabotiraju crkveni rad – na primer, kad se suočiš s lažnim vođama koji obavljaju stvari kršeći načela i ne obavljaju stvaran posao, ili sa zlim ljudima i antihristima koji čine zlo i ometaju crkveni rad i time nanose štetu Božjem izabranom narodu – ti nemaš hrabrosti da ustaneš i progovoriš. Zašto nemaš tu hrabrost? Da li zato što si plašljiv ili nisi rečit, ili se ne usuđuješ da progovoriš jer ne vidiš stvari jasno? Ni zbog jedne od tih stvari; to je prvenstveno posledica toga što te sputavaju tvoje iskvarene naravi. Jedna od iskvarenih naravi koju ispoljavaš jeste lažljiva narav: kad se nešto dogodi, prvo što razmatraš jesu tvoji interesi, posledice tvojih postupaka i to da li će ti oni doneti koristi. To je lažljiva narav, zar ne? Druga je sebična i niska narav. Razmišljaš: ’Šta ja imam s tim što oni štete interesima Božje kuće? Nisam vođa, pa zašto bih se u to uplitao? To nema nikakve veze sa mnom i to nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto što ti namerno smišljaš, već ih nesvesno proizvodiš – to su iskvarene naravi koje ljudi ispoljavaju kad naiđu na problem” („Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, imao sam osećaj da me On razotkriva i sudi mi licem u lice. Vrlo dobro sam znao da Li Đing ne ispunjava uslove za uklanjanje i da ima odstupanja u tome kako su je vođe okarakterisale. Takođe sam znao kakve su posledice kad se neko greškom ukloni. Bilo da je ono što sam video bilo sasvim tačno ili ne, trebalo je da im na to ukažem da to uzmu u obzir kako je ne bi greškom uklonili i ugrozili njenu šansu da dostigne spasenje. Ali ja sam mislio samo na svoje interese. Plašio sam se da će braća i sestre, ako iznesem svoje mišljenje vođama, pomisliti da sam nadmen i da prelazim granice. Takođe sam strahovao da će misliti da štitim Li Đing. Ako me okarakterišu kao nekoga ko ometa rad na čišćenju crkve, to bi bilo pogubno po moj ishod i odredište. Da bih sebe zaštitio, prosto nisam pisao vođama. Živeo sam po sotonskim pravilima za opstanak, poput: „Ne mešaj se u stvari koje te se lično ne tiču”, „Što manje muke, to bolje” i „Razumni ljudi su vešti u samozaštiti, težeći samo da izbegnu greške.” U svemu što sam radio moje vodeće načelo bilo je samoodržanje. Uvek sam mislio samo na svoju budućnost i interese, i nimalo nisam mario za rad crkve, niti za živote svoje braće i sestara. Bio sam tako sebičan i podao, sasvim bez ljudskosti! Shvativši to, u srcu mi se javila mržnja prema sebi i više nisam želeo da živim po svojoj iskvarenoj naravi.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči koji me je zbilja dirnuo. Bog kaže: „Ako kao neko ko veruje u Boga ne ulažeš stvaran napor pri obavljanju svoje dužnosti, ako stalno hoćeš da postupaš tek reda radi i površno, kao nevernik koji radi za svog šefa, ako samo ulažeš napor, ali ne ulažeš svoje srce u ono što radiš, provlačiš se dan po dan i ne prijavljuješ probleme kada ih vidiš, nećeš ni prstom da mrdneš čak ni kada sitnice krenu naopako, i redom odbacuješ sve što ti ne ide u korist – zar to onda nije problematično? Kako neko takav može da bude član Božje kuće? Takvi ljudi su nevernici; oni nisu iz Božje kuće. Bog ne priznaje nikoga od njih. Bog beleži da li iskrenim srcem obavljaš svoju dužnost i da li ulažeš napor u to, a i ti to vrlo dobro znaš. Dakle, da li ste ikada učinili stvarni napor prilikom obavljanja svoje dužnosti? Da li ste je ikada shvatali ozbiljno? Da li ste se prema njoj odnosili kao prema svojoj odgovornosti, kao prema svojoj obavezi? Da li ste je prihvatali kao svoju? Morate ispravno da razmišljate o tim stvarima i da ih upoznate, što će vam olakšati rešavanje problema koji postoje u obavljanju dužnosti i biće od koristi za vaš život-ulazak. Ako ste, pri obavljanju dužnosti, stalno neodgovorni i vođama i delatnicima ne prijavljujete probleme kada ih otkrijete, niti tragate za istinom da biste ih sami rešili, nego uvek mislite ’što manje muke, to bolje’, ako stalno živite u skladu s filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, te ako ste stalno površni u obavljanju svoje dužnosti, ako nikada ne osećate nikakvu posvećenost i uopšte ne prihvatate istinu kada vas orezuju – ako tako obavljate svoju dužnost, onda ste u opasnosti; vi ste službenik. Službenici nisu pripadnici Božje kuće, nego zaposleni, privremeni radnici. Kada se posao završi, oni će biti isključeni i prirodno će upasti u nesreće. Ljudi iz Božje kuće su drugačiji; kada obavljaju svoju dužnost, oni to ne čine radi novca, niti da bi učinili napor ili zadobili blagoslove. Oni razmišljaju ovako: ’Ja sam pripadnik Božje kuće. Poslovi Božje kuće su moji poslovi. Zadaci Božje kuće su moji zadaci. Treba da se brinem o ovim stvarima radi Božje kuće.’ Zbog toga se oni brinu o svakom poslu Božje kuće i za to preuzimaju odgovornost. Oni preuzimaju odgovornost za sve što mogu da zamisle i da vide. Paze na sve što je potrebno rešavati i stvari uzimaju k srcu. To su ljudi iz Božje kuće. Da li ste i vi takvi? (Nismo.) Ako se samo prepuštate telesnim udobnostima, ne obazirete se kada vidite da u Božjoj kući postoje stvari koje je potrebno rešiti, nećete da mrdnete ni malim prstom čak ni kada sitnice pođu naopako, te iako u srcu znate da postoji problem, ne želite da ga rešavate, onda se prema Božjoj kući ne odnosite kao prema svojoj kući. Da li ste vi takvi? Ako jeste, onda ste podbacili i ne postoji razlika između vas i nevernika. Ako se ne pokajete, računaće se da ste izvan Božje kuće i moraćete da budete sklonjeni i isključeni” („Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da je čovekov stav prema Bogu od presudnog značaja za veru u Njega i za obavljanje dužnosti. Samo ako ljudi imaju iskreno srce prema Njemu, ako im je srce u svemu okrenuto Njemu i ako štite interese Božje kuće, Bog ih vidi kao deo Svoje kuće. U suprotnom, Bog će ih odbaciti sa prezirom i eliminisati. Razmislio sam o tome kako sam postupio kad su se prikupljali materijali za uklanjanje Li Đing. To je pokazalo da moje srce uopšte nije bilo okrenuto Bogu. Iako sam video odstupanja u tome kako su vođe okarakterisale Li Đing i znao da bi je pogrešno uklanjanje povredilo i uništilo joj život, pravio sam se da to ne vidim, a sve da bih zaštitio sebe. Čak sam se pravdao time da na svim nivoima postoje vođe koje vrše provere rada crkve, ne bih li izbegao odgovornost i odbio da sprovedem istinu u delo. Kako se moj stav prema onome što se dešavalo u crkvi razlikovao od stava nekog nevernika koji radi u svetu? Štitio sam samo svoje interese i ignorisao sve ostalo. Ponašao sam se kao neko izvan Božje kuće. Nisam imao iskreno srce za Boga i zbilja sam navukao na sebe Njegovo gnušanje i mržnju. Ja sam član Božje kuće, ali kada sam video da će sestra biti pogrešno uklonjena, nisam bio u stanju čak ni da to prijavim vođama. Nisam imao baš nikakav osećaj za pravdu. Bio sam potpuni slabić! Da sam zbilja imao iskreno srce za Boga, ispunio bih svoje odgovornosti u radu crkve. To je kao kad deca vide roditelje u nevolji ili porodicu u problemima. Ona preuzimaju inicijativu da pomognu, a da ih niko ne mora nadzirati ili terati na to. To je zato što sebe vide kao deo porodice i osećaju odgovornost da pomognu oko bilo kog porodičnog pitanja. Ali kao član Božje kuće, kad sam video odstupanja u tome kako su vođe rešavale neki problem, nije smelo da bude važno da li pripadam toj crkvi niti da li to spada u moj delokrug rada. S obzirom na to da sam to video, bila je moja odgovornost da na to ukažem vođama. Bilo da je moja procena problema bila tačna ili ne, nakon što to iznesem, vođe bi to proverile, istražile i razmotrile, što bi koristilo radu crkve. Takvo sprovođenje u delo nije mešanje niti prelaženje mojih granica, a nije ni ispoljavanje nadmene naravi. To je ispunjavanje moje odgovornosti i dužnosti, i zaštita interesa crkve i moje braće i sestara. Kad sam to shvatio, na srcu mi je donekle bilo lakše.

Nakon toga sam pomislio kako je prijavljivanje tog problema vođama zapravo jasno sprovođenje istine u delo i štićenje crkvenih interesa. Pa ipak, uvek sam se plašio da ću zbog toga biti osuđen i kažnjen. Time sam zapravo imao gard pred Bogom i nisam verovao da u Božjoj kući vlada istina. Setio sam se Božjih reči: „Bog poseduje suštinu vernosti, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; Njegovi postupci su još i više besprekorni i neupitni. Otud Bog voli one koji su potpuno pošteni prema Njemu” („Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). „Ako si veoma lažljiv, onda ćeš biti oprezan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako čak možeš da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, sitničav, lišen pravednosti i razboritosti, bez osećaja za pravdu, da koristi opake taktike, da je podmukao i lukav, da uživa u zlu i tami i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli u tome što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da ja volim samo one koji znaju kako da laskaju i da se ulizuju, a da će oni koji ne znaju to da rade biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim pogrešnim razumevanjem; još gore je vaše huljenje na Božjeg Duha i klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti od Mene i da će vaše neprijateljstvo prema Meni biti veće” („Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako zaista spoznati Boga na zemlji”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Božja suština verna i sveta. On je pravedan prema svakome; neće naneti nepravdu dobrom čoveku, niti će poštedeti onog zlog. Božja kuća sa svakim postupa u skladu s načelima. Rad na čišćenju crkve ima za cilj da očisti sve antihriste, zle ljude i bezvernike skrivene u njoj, kako bi se crkva pročistila. To je u potpunosti određeno Božjom pravednom naravi. Ali ja sam imao gard pred Bogom i zamišljao sam rad na čišćenju u Božjoj kući kao neku od političkih kampanja velike crvene aždaje. Osećao sam se kao da sam u središtu oluje i da ne smem neoprezno da govorim – inače ću biti mučen. Rad na čišćenju je bio u toku u Božjoj kući. Brinuo sam se da ću, ako kažem vođama da Li Đing ne ispunjava uslove za uklanjanje, verovatno biti osuđen zbog ometanja rada na čišćenju. Moje gledište je bilo tako apsurdno. Nisam verovao da u Božjoj kući vlada istina – a to me čini bezvernikom! U stvarnosti, ometanje rada crkve na čišćenju znači stajanje na stranu antihrista i zlih ljudi onda kada crkva uklanja antihriste, zle ljude i bezvernike. Znači pronalaženje svakojakih razloga i izgovora da se oni favorizuju i štite, u pokušaju da se zadrže u crkvi. To je ometanje rada crkve i činjenje zla. Ali u ovom slučaju, Li Đing nije ispunjavala uslove za uklanjanje. Prijavljivanje toga crkvenim vođama služilo je samo tome da bi to mogli da provere i dobiju jasnu sliku, te da bi se izbeglo uništavanje njene šanse za spasenje time što bi je pogrešno uklonili. Ovakvo sprovođenje u delo štiti moju braću i sestre, a to je i manifestacija očuvanja interesa crkve. To nije namerno ometanje rada na čišćenju. Osim toga, čak i da sam pogrešio, pošto je moja polazna tačka bila zaštita crkvenih interesa, crkva me zbog toga ne bi osudila. Crkva bi pošteno postupila u toj situaciji, u skladu s načelima. Zbog čega sam onda morao toliko da se brinem i strepim? Shvativši to, osetio sam se oslobođeno i stekao rešenost da sprovedem istinu u delo.

Setio sam se Božjih reči: „Imati normalan odnos sa Bogom znači biti u stanju da ne sumnjaš i ne poričeš ništa od Njegovog dela i biti u stanju da se potčiniš Njegovom delu. To znači imati ispravne namere u Božjem prisustvu i ne praviti planove za sebe, a to takođe znači stavljanje interesa Božje kuće na prvo mesto; prihvatanje Božjeg ispitivanja i pokornost Božjim uređenjima, u svemu što radiš. Moraš biti u stanju da smiriš svoje srce u Božjem prisustvu u svemu što radiš. Čak i ako ne razumeš Božje namere, ipak moraš da ispunjavaš svoje dužnosti i odgovornosti najbolje što možeš. Kada ti se otkriju Božje namere, praktično postupaj u skladu sa njima i neće biti prekasno. Kada tvoj odnos sa Bogom postane normalan, onda ćeš i sa ljudima imati normalne odnose. Da bi izgradio normalan odnos sa Bogom, sve mora biti utemeljeno na Božjim rečima, moraš da budeš u stanju da obavljaš svoju dužnost u skladu sa Božjim rečima i onim što Bog traži, moraš da ispraviš svoja gledišta, moraš u svemu da tražiš istinu i moraš da primenjuješ istinu kada je razumeš. Bez obzira na to šta ti se dešava, moraš da se moliš Bogu i da tražiš sa bogoposlušnim srcem. Kada ovako postupaš, moći ćeš da održiš normalan odnos sa Bogom” („Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). Iz Božjih reči sam shvatio da, da bismo verovali u Boga, moramo uspostaviti normalan odnos s Njim i predati Mu svoje srce. Moramo uzeti u obzir život-ulazak naše braće i sestara i rad crkve u svemu što kažemo i radimo, kao i biti u stanju da prihvatimo Božje ispitivanje u svemu. Jedino tada možemo sprovesti istinu u delo. Pošto sam video da su vođe donele netačnu karakterizaciju u slučaju Li Đing, trebalo je da podelim svoje gledište. Čak i da moj stav nije bio sasvim tačan, njegovo iznošenje bi omogućilo vođama da ponovo provere njenu situaciju i izbegnu uništavanje njene šanse za spasenje time što bi je pogrešno uklonili. Ovakvo sprovođenje u delo bilo bi korisno kako za život-ulazak moje braće i sestara, tako i za rad crkve. Iako sam poznavao Li Đing, nisam prijavljivao taj problem da bih je štitio niti da bih se pravio važan. Učinio sam to na osnovu svog razumevanja nje i činjenice da ispoljavanja koja su vođe navele nisu bila u skladu s crkvenim načelima o uklanjanju ljudi. Nije se radilo o održavanju ličnog odnosa s njom. Iako je ta stvar na površini delovala beznačajno, doticala se toga da li sam u stanju da sprovedem istinu u delo i zaštitim crkvene interese. To je takođe bio test od Boga. Zato sam kleknuo i pomolio se Bogu, izražavajući spremnost da postupam u skladu s Njegovim zahtevima. Nakon molitve, još jednom sam razmotrio ispoljavanja Li Đing. Zatim sam, na osnovu problema u karakterizaciji koju su vođe iznele o njoj, razgovarao u zajedništvu o sopstvenom shvatanju i gledištu, u kombinaciji s relevantnim načelima. Pošto sam napisao pismo, poslao sam ga vođama. Postupajući tako, osetio sam se neverovatno spokojno i mirno.

Kasnije su mi vođe odgovorile. Rekli su da su iznova istražili stvar i, nakon što su potražili relevantna načela u vezi sa ispoljavanjima Li Đing, potvrdili su da ona ne ispunjava uslove za uklanjanje. Potvrdili su da je bilo odstupanja u njihovoj prethodnoj karakterizaciji nje i da ona sada i dalje obavlja svoju dužnost u crkvi. Bio sam veoma srećan kada sam video takav ishod. Osetio sam da je sprovođenje istine u delo predivno! Od sada, moram još više da je sprovodim u delo.