Autorka: Dena, Koreja

Moja dužnost u crkvi bila je da obučavam delatnike jevanđelja da svedoče. Kada sam tek počela, često sam se molila kada bih se suočila s poteškoćama i tragala zajedno sa iskusnom braćom i sestrama. Takođe sam se praktično opremala istinom i gledala jevanđeoske filmove i video-zapise. Posle nekog vremena, usvojila sam neka načela za propovedanje jevanđelja, i moja dužnost je donosila neke rezultate. Pomislila sam: „Iako nisam najbolja u timu, bolja sam od većine. Ako samo ovako nastavim, to će biti sasvim dovoljno.” Živela sam u stanju samozadovoljstva i uljuljkanosti. Nadzornica nas je više puta podsećala da se više opremamo istinom. Rekla je da je to jedini način da razrešimo predstave religioznih ljudi i da, ako se zadovoljavamo time kako stvari stoje, nećemo moći da postignemo dobre rezultate u svojoj dužnosti. Naizgled sam se složila s tim, ali u srcu sam pomislila: „Da bih postigla dobre rezultate u svojoj dužnosti, morala bih ne samo da se više opremim istinom, već i da tražim relevantne materijale. Za predstave religioznih ljudi koje ne mogu da razrešim, morala bih i da se raspitujem kod drugih. Morala bih da platim veliku cenu i uložim puno mentalne energije! Već sam naučila neka načela za propovedanje jevanđelja i postigla određene rezultate u svojoj dužnosti. Samo da to održim i biće u redu. Tako je iscrpljujuće biti svakodnevno pod tolikim naporom! Osim toga, otkad sam se razbolela tokom pandemije, moje zdravlje nije ni nalik pređašnjem. Šta ako se potpuno iscrpim?” Zbog takvog razmišljanja, postala sam još nevoljnija da ulažem mentalnu energiju u opremanje istinom. Jednom prilikom, raspitivala sam se kod delatnika jevanđelja kako stoje stvari i primetila da nisu razgovarali u zajedništvu kako bi razrešili predstave jednog mogućeg primaoca jevanđelja. Kao rezultat toga, taj mogući primalac jevanđelja je prestao da dolazi na okupljanja. Kasnije sam saznala da je to bilo zato što delatnici nisu znali kako da razreše predstave tog mogućeg primaoca jevanđelja. Shvatila sam da još uvek ima mnogo nedostataka u načinu na koji propovedaju jevanđelje i da im je potrebno više okupljanja i razgovora u zajedništvu. Ali onda sam pomislila kako i ja sama imam nedostatke u toj oblasti. Da bih s njima razgovarala u zajedništvu, morala bih da pitam iskusnu braću i sestre, da tražim materijale i gledam relevantne filmske isečke. To bi mi oduzelo toliko vremena i energije. Koliko bi to samo bilo iscrpljujuće! Zato sam samo pronašla jedan relevantan filmski isečak, poslala ga delatnicima jevanđelja i rekla im da to sami razreše. Znala sam da će to doneti samo ograničene rezultate, ali sam ipak odložila rešavanje tog problema. Kasnije je još nekoliko mogućih primalaca jevanđelja odbilo da se pridruži Crkvi zbog iste vrste predstava. Tokom sastanka za sumiranje rada, nadzornica me je orezala jer sam svoju dužnost obavljala mehanički. Rekla je da sam zadovoljna samim tim što sam nečim zauzeta, a ne težim postizanju rezultata. Prosto rečeno, bila sam površna i nisam unosila srce u to. Te njene reči su me pogodile pravo u srce. Lice mi je istog trena gorelo od stida i poželela sam da propadnem u zemlju. Ali znala sam da je istina da u poslednje vreme nisam davala sve od sebe u svojoj dužnosti i da su rezultati zaista opali. Morala sam to da prihvatim, da se preispitam i spoznam sebe. Setila sam se himne Božjih reči koju sam čula pre nekoliko dana: „Dokle god je to nešto što treba da iskusiš, dokle god je to nešto što je Bog za tebe orkestrirao, nešto što je Bog za tebe uredio, čak i ako ti se to ne dopada, čak i ako zbog toga patiš, čak i ako to dovodi do toga da tvoje dostojanstvo i tvoj integritet budu dovedeni u pitanje i da budu potisnuti, u svakom slučaju treba da se pokoriš, i ne možeš ništa da biraš” („Reč”, tom VI, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Svi ljudi, događaji i stvari koji me zadese svakog dana imaju Božje dopuštenje. Treba da ih prihvatim od Boga i izvučem pouku. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, znam da me ovo orezivanje nije zadesilo slučajno, ali ne znam kakva je Tvoja namera. Molim Te, vodi me kako bih mogla da izvučem pouku.”

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči i shvatila svoj problem. Svemogući Bog kaže: „Lažne vođe ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da se ponašaju kao funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu vođe? Kupuju naklonost ljudi. Zauzimaju pristup ’novi funkcioneri su željni da ostave dobar utisak’: isprva obave nekoliko stvari od kojih svi osete dobrobit u svojoj svakodnevici. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: ’Ovaj vođa se ponaša kao da nam je roditelj!’ Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im se položaj učvrstio; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: ’U životu je najvažnije dobro jesti i lepo se oblačiti’, ’Život je kratak, pa uživaj dok možeš’ i ’Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra’. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se dok mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje vođa treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Rutinski propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. Oni ne obelodanjuju prave probleme u crkvi i ne rešavaju ih u potpunosti, pa koja je onda svrha obavljanja tako površnih zadataka? Zar to nije zaluđivanje? Mogu li ozbiljni zadaci da se povere takvom lažnom vođi? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor vođa i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da drže neku zvaničnu funkciju, da budu crkveni vođa – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu vođe – a da ne pominjemo beskorisne ljude koji nemaju nikakav osećaj odgovornosti; oni su još manje kvalifikovani da budu vođe. Koliko su samo lenje te proždrljive i mlitave lažne vođe? Čak i kada otkriju problem i svesni su da to jeste problem, oni ga ne shvataju ozbiljno i lako preko njega prelaze. Tako su neodgovorni! Iako su dobri govornici i poseduju kakav-takav kov, ne mogu da reše razne probleme u crkvenom radu, što dovodi do potpunog zastoja; problemi se nagomilavaju, ali se te vođe njima ne bave; istrajni su u tome da obave tek nekoliko površnih rutinskih zadataka. I koji je krajnji rezultat? Zar ne prave brljotine u crkvenom radu, nisu li sve upropastili? Zar ne dovode do haosa i nedostatka jedinstva u crkvi? To je neizbežan ishod” („Reč”, tom V, „Odgovornosti vođa i delatnika”, „Odgovornosti vođa i delatnika (8)”). Bog razotkriva da kada se lažne vođe tek izaberu, obavljaju neki posao forme radi, da bi stekle divljenje ljudi i kupile njihovu naklonost. Kad jednom ostvare svoj cilj, počinju da se prepuštaju telesnoj udobnosti, površne su i samo otaljavaju svoju dužnost. Čak i kada idu na okupljanja, izgovaraju samo neke reči i doktrine, bez rešavanja bilo kakvih stvarnih problema. To dovodi do toga da rad crkve upadne u rasulo i nijedna stavka posla ne donosi rezultate. Bog se naročito gnuša lažnih vođa. Razmišljala sam o tome kako sam, kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost, bila spremna da patim i platim cenu kako bih zaslužila svačije divljenje. Ali posle nekog vremena, kada je posao pokazao izvesno poboljšanje, više nisam želela da ulažem dodatni mentalni napor niti da trpim veću iscrpljenost da bih se opremila istinom i razrešila poteškoće i probleme s kojima su se braća i sestre susretali u propovedanju jevanđelja. Umesto toga, radila sam sve što bi me poštedelo truda. Ponekad bih delatnicima jevanđelja samo poslala neki relevantan filmski isečak i prepustila im da sami razreše predstave mogućih primalaca jevanđelja. Bila sam upravo onakav lažni vođa o kakvom Bog govori, onaj koji obavlja posao samo forme radi. Živela sam po sotonskim otrovima kao što su „U životu je najvažnije dobro jesti i lepo se oblačiti”, „Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra” i „Budi dobra prema sebi”. Verovala sam da u životu ljudi treba da znaju kako da uživaju, da žive za danas i da budu srećni u datom trenutku. Mislila sam da bih učinila sebi nepravdu ako bih svakodnevno patila, i da tako ne vredi živeti. Kontrolisana tim mislima i gledištima, postala sam dekadentna i izopačena, i veoma sklona samozadovoljstvu i uljuljkanosti. Želela sam da se provlačim na staroj slavi, ma koliko ona bila mala, i da ne dozvolim svom telu ni najmanje da pati. Prisetila sam se svojih školskih dana. U početku sam bila spremna da platim određenu cenu kako bih upisala dobar univerzitet. Ali čim bi mi se ocene malo popravile, bila sam zadovoljna. Više nisam želela da ulažem trud u učenje, pa sam počela duže da spavam i da ne radim domaće zadatke ozbiljno. Na kraju nisam upisala ni neki običan univerzitet. I nakon što sam poverovala u Boga, ostala sam ista. Čim bi moja dužnost pokazala bilo kakve rezultate, prestajala sam da težim napretku. Osećala sam da su istina-načela koja sam razumela dovoljna, i kada sam imala slobodnog vremena, nisam želela više da učim. Kada bi delatnici jevanđelja naišli na poteškoće i probleme koje je trebalo rešiti, samo sam gledala da to što pre skinem s dnevnog reda, i bila sam površna kad god mi se ukazala prilika. Bila sam tako lenja i lukava, i živela sam bez trunke integriteta i dostojanstva. Bila sam potpuno beskorisna osoba! Sada su rezultati moje dužnosti opadali; to je Bog krio Svoje lice od mene. Kada ne bih preokrenula stvari, na kraju bih bila otkrivena i isključena. Bog me je uzvisio dozvolivši mi da obavljam ovu dužnost. Njegova namera je bila da se više opremim istinom i da dovedem više ljudi pred Njega. To mi je bila prilika da pripremim dobra dela u svojoj dužnosti. Ali ja nisam znala šta je dobro za mene i mislila sam samo na svoje telo. Nisam ispunjavala ni svoje najosnovnije odgovornosti. Živela sam tako bedno! Poželela sam da ošamarim samu sebe. Zatim sam se pomolila Bogu: „Bože, Sotona me je tako duboko iskvario. Ne želim više da živim po sotonskim gledištima. Molim Te, vodi me da se pobunim protiv svog tela.”

Posle toga, potražila sam relevantne materijale i prodiskutovala s delatnicima jevanđelja o tome kako da korak po korak razgovaramo u zajedništvu da bismo razrešili pitanja mogućih primalaca jevanđelja. Na kraju su njihove predstave bile razrešene, pa su prihvatili Božje delo poslednjih dana. Sarađujući na takav način, osetila sam mir i spokoj u srcu. Imala sam osećaj da zaista obavljam svoju dužnost. Ne samo da su se rezultati moje dužnosti popravili, već sam, što je još važnije, stvarnim traganjem za istinom radi rešavanja ovih problema, osetila Božje vođstvo. Počela sam da razumem kako da razgovaram u zajedništvu o predstavama koje ranije nisam znala kako da razrešim.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i jasnije sam razumela posledice toga što ne težim napretku u svojoj dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Bog ti je dao dovoljan kov i izvanredne uslove, omogućavajući ti da neke stvari jasno vidiš i budeš dorastao ovom poslu. Međutim, ti prema svojoj dužnosti nemaš ispravan stav, nemaš iskrenosti, a kamoli posvećenost, pa ne želiš da daš sve od sebe da je dobro izvršiš. Zbog toga se Bog oseća veoma razočarano. Dakle, ako si lenj i uvek smatraš da je posao koji ti je dodeljen naporan, pa ne želiš da ga radiš i u sebi gunđaš: ’Zašto se od mene traži da to radim, a ne od nekog drugog?’, to je onda glupo razmišljanje. Kad ti dužnost pripadne, to nije nesrećan događaj, to je čast i to je uzdizanje od Boga. Trebalo bi da je radosno prihvatiš i obaviš dužnost koju bi trebalo da obaviš; to te neće iscrpeti. Naprotiv, ako svoju dužnost dobro izvršiš, razumeš istinu i rešiš probleme, u srcu ćeš se osećati spokojno i staloženo i nećeš razočarati Boga. Pred Bogom ćeš imati veru i moći ćeš da se vladaš uzdignute glave. Ako svoju dužnost nisi ispunio i uvek si površan, to je prestup, pa makar i da nisi prouzrokovao nikakve gubitke, zbog tog prestupa ćeš u svom srcu doživotno žaliti. Ovaj prestup će biti poput crne rupe bez dna; kad god ga se setiš, osetićeš bol i nespokoj, agoniju koja probada srce. Ne samo da nećeš imati nimalo mira ni radosti, već će te, naprotiv, taj bol izazvan dubokim žaljenjem i mukom pratiti celoga života i nikada neće moći da bude izbrisan. Zar to ne predstavlja večno žaljenje? A kako stoje stvari iz Božje perspektive? Bog koristi istina-načela da okarakteriše ovo pitanje, pa je njegova priroda daleko ozbiljnija od onoga što ti osećaš” („Reč”, tom VII, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Za neke ljude deluje kao da imaju pokornost u obavljanju svoje dužnosti, dok rade šta god da Višnji uredi. Ali kad ih upitaju: ’Da li svoju dužnost obavljaš površno? Da li je obavljaš u skladu s načelima?’, oni ne mogu da daju nikakve određene odgovore, već samo kažu: ’Radim onako kako Višnji naloži i ne usuđujem se da divljam čineći zlodela.’ Kad ih upitaju da li su ispunili svoju odgovornost, oni kažu: ’Pa, radim ono što bi trebalo da radim.’ U obavljanju svoje dužnosti, uvek imaju ovakav stav, nigde ne žure i ravnodušni su. Iako nije došlo do očiglednih problema, ako se odmeri prema istina-načelima, način na koji obavljaju dužnost nije efikasan i nije u skladu sa merilom. Ali njih za to nije briga. Oni i dalje postupaju na isti površan način kao i ranije, još uvek su podjednako pasivni kad je reč o stvarima u kojima bi trebalo da preuzmu inicijativu – nimalo se nisu promenili. Zar nisu besramno tvrdoglavi? Uvek zadržavaju ovakav stav: ’Ti možeš da imaš hiljadu sjajnih planova, ali ja imam svoja sopstvena pravila. Naprosto sam takav. Da vidimo šta mi možeš. To je moj stav!’ Oni nisu učinili nikakvu veliku izdaju niti zlo, ali su ujedno učinili i malo dobrih dela. Šta bi ti rekao, kojim putem oni idu? Da li je dobar ovakav stav prema veri u Boga i sopstvenoj dužnosti? (Nije.) U Knjizi Otkrivenja u Bibliji, Bog kaže sledeće: ’Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz Svojih usta’ (Otkrivenje 3:16). Biti mlak, ni hladan ni vruć – da li je taj stav dobar? (Nije.) U svojim mislima, ovaj tip čoveka takođe ima svoju računicu: ’Dokle god ne činim zlo niti prekidam rad crkve u obavljanju svoje dužnosti, neću biti osuđen. Ako mi je previše iscrpljujuće da dobro obavljam svoju dužnost i to zahteva previše patnje, neću to raditi. Neću da se zamaram, ali neću ni da pravim velike greške. Na taj način, neću biti isključen niti uklonjen, a i dalje sam mnogo bolji od onih koji ne obavljaju dužnost. Zato ostajem mlak, ni hladan ni vruć. Šta god da od mene zatražiš da uradim, ja ću to uraditi. Ali, ako mi ne kažeš da nešto uradim, ja se neću uplitati. Tako se neću umoriti i, povrh toga, ljudi neće moći da mi nađu manu. Ovakav pristup je sjajan!’ Da li je dobar ovakav način vladanja? (Nije.) Ti znaš da to nije dobro, pa kako bi onda trebalo da promeniš svoje praktično postupanje? Ako nikada ne tragaš za tim da ideš putem stremljenja ka istini i još uvek istrajavaš u tome da živiš prema Sotoninim filozofijama, onda si osuđen na to da za tebe nema nade da postigneš spasenje” („Reč”, tom VII, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Nakon čitanja Božjih reči, a naročito reči „Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz Svojih usta” i „onda si osuđen na to da za tebe nema nade da postigneš spasenje”, srce me je zabolelo kao da je probodeno iglama. Osetila sam da Božja narav ne podnosi uvrede. Ako ne dajemo aktivno sve od sebe u svojoj dužnosti, već se uvek suzdržavamo, odbijamo da uložimo trud kada se mora platiti cena, i uvek mislimo na sopstveno telo, onda nismo iskreni niti obavljamo stvaran posao. To može samo da naškodi poslu i da nas ostavi sa prestupima pred Bogom. To je činjenje zla! Ako se ne pokajem, nema nade za spasenje. Razmišljanje o mom odnosu prema dužnosti u to vreme izazvalo je nemir u mom srcu. Uvek sam se plašila patnje i umora, pa se nisam fokusirala na to da se opremim istina-načelima. Samo sam se provlačila na onome što sam ranije uradila, zadovoljna bilo kakvim rezultatima koje bih postigla. Iako je to bilo lako za moje telo, rezultati moje dužnosti su opali. Delatnici jevanđelja koje sam obučavala nisu napredovali, a mnogi mogući primaoci jevanđelja nisu mogli blagovremeno da dođu pred Boga. Šteta koju sam nanela poslu je nešto što nikada neću moći da nadoknadim. Kad god pomislim na to, srce me zaboli. Ali ovaj prestup je već učinjen i ne može se poništiti. Nekada sam mislila da, sve dok moja dužnost donosi neke rezultate i dok ne izazivam nikakvo prekidanje ni ometanje, mogu da obavljam svoju dužnost bez iscrpljivanja svog tela i da ipak na kraju zadobijem blagoslove. Pokušavala sam da dobijem veliku nagradu za malu cenu, tražeći prečice. Bila sam tako prepredena i lažljiva – bila sam jedna od onih besramno tvrdoglavih osoba o kojima Bog govori. Bog ispituje dubine ljudskog srca. Kada ljudi ne daju sve od sebe ili nisu iskreni u svojoj dužnosti, oni ne pripremaju dobra dela, već umesto toga navlače na sebe Božji gnev i čine zla dela. Na kraju će ih se Bog samo gnušati i biće isključeni. Bila sam prestravljena kada sam pomislila na to, pa sam se brzo pomolila: „Bože, bila sam tako prepredena i lažljiva, i tako površna u svojoj dužnosti. Ne želim da nastavim ovako. Spremna sam da se pokajem. Molim Te, vodi me da pronađem put primene.”

Kasnije, tokom svoje duhovne posvećenosti, čula sam himnu Božjih reči, i shvatila sam vrednost i smisao ljudskog života.

Samo ispunjavanjem svoje dužnosti možeš da proživiš vrednost ljudskog života

1  U čemu je vrednost čovekovog života? S jedne strane, reč je o ispunjavanju dužnosti stvorenog bića. S druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili odgovornosti, ali treba da postigneš makar nešto. Kad tokom svog života pronađe svoje mesto, čovek stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i dobro radi i završava ono što treba da učini i dovrši. Kad konačno stane pred Boga da Mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i oseća da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost.

2  Prema tome, da bi čovek živeo vrednim životom i konačno požnjeo ovakav rezultat, vredno je truda da on fizički malo pati i da plati neku malu cenu, čak i ako sebe iscrpi do te granice da se razboli ili da ima neke zdravstvene probleme. Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi radi telesnog uživanja, niti radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi za te stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići leže u postizanju nečeg vrednog i u dovršavanju jednog ili više vrednih segmenata posla. To se ne može nazvati karijerom; to zovemo pravim putem i ujedno pravim zadatkom. Kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i zadobio je, vredno je da čovek plati bilo koju cenu.

3  Ako zaista želiš da stremiš ka shvatanju istine, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad nećeš oklevati da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš svaku cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako se tokom ovog perioda malo i razboliš, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti, slobodi i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo i konačnom postizanju dugovečnosti? Koja od ove dve mogućnosti je život koji ima vrednost? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? Život smislenim životom. To znači da si u svom srcu nešto zadobio i da osećaš utehu.

– „Reč”, tom VI, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”

Nakon što sam čula himnu, bila sam veoma dirnuta. Shvatila sam da, kao stvoreno biće, samo ispunjavanjem svoje dužnosti mogu pronaći istinski mir i spokoj u svom duhu. To je jedini smislen i vredan način života. Prepuštanje telesnoj udobnosti u tom trenutku prija, ali nakon toga, ostaje samo praznina – to je potpuno besmisleno. Pomislila sam na to kako nisam unosila nikakvu mentalnu energiju u svoju dužnost – kako sam se plašila patnje i umora i nisam htela da uložim trud u rešavanje problema. Posle toga, često sam se osećala nespokojno, savest me je grizla, a Sveti Duh je krio Svoje lice od mene. Nisam mogla da osetim Božje prisustvo, a moj duh je bio obavijen tamom i bolom. Bog me je uzvisio davši mi ovu dužnost. Trebalo bi da učinim sve što je u mojoj moći da postignem dobre rezultate. Pomislila sam na Noja koji je gradio barku. Suočavao se sa mnogim poteškoćama, a takođe je morao da se suoči s nerazumevanjem svoje porodice, kao i sa podsmehom i klevetama od strane drugih. Iako je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, a u srcu se osećao slabo, kada bi pomislio na to da je to Božje poslanje, znao je da mora da istraje bez obzira na to koliko je patio ili koliko je bilo teško, i zato je to činio svim svojim srcem i snagom. Na kraju je završio barku, ispunivši Božje poslanje. Ja ne mogu da se poredim sa Nojem, ali ako bih mogla da učinim sve što je u mojoj moći da vratim Božje ovce natrag u Njegovu kuću kako bi mogle da prime Njegovo spasenje, koliko bi to samo bila smislena stvar!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla put primene. Bog kaže: „Ako zaista poseduješ kov u određenoj meri, ako zaista možeš da dokučiš stručne veštine u okviru svoje odgovornosti i nisi laik u svojoj profesiji, tada samo treba da se pridržavaš jedne fraze, i bićeš sposoban da budeš odan svojoj dužnosti. Koje fraze? ’Obavljaj to srcem.’ Ako stvari radiš srcem i prema ljudima se ophodiš srcem, tada ćeš biti sposoban da budeš odan i odgovoran u svojoj dužnosti. Da li je tu frazu lako sprovesti u delo? Kako se ona sprovodi u delo? To ne znači samo slušati ušima, niti samo razmišljati razumom – već uložiti srce. Ako čovek zaista može da uloži srce, onda, kada svojim očima vidi šta neko radi, kako se ponaša ili kako reaguje na nešto, ili kada svojim ušima čuje mišljenja ili argumente nekih ljudi, ako koristi svoje srce za promišljanje i razmatranje tih stvari, u njegovom umu će se pojaviti neke ideje, gledišta i stavovi. Te ideje, gledišta i stavovi pomoći će mu da ima duboko, konkretno i ispravno razumevanje te osobe ili stvari i istovremeno će dovesti do prikladnog i ispravnog rasuđivanja i načela. Čovek je odan svojoj dužnosti tek onda kada se pokaže da koristi srce” („Reč”, tom V, „Odgovornosti vođa i delatnika”, „Odgovornosti vođa i delatnika (7)”). Zapravo, Bog ne traži mnogo od čoveka. Ono što On želi jeste naše iskreno srce. Sve dok ljudi unose svoje srce u to, mogu da otkriju probleme koji postoje u njihovoj dužnosti; traganjem i promišljanjem o tim problemima, oni mogu da pronađu načine da ih reše, a rezultati njihovog rada će se prirodno poboljšati. Ali ako ljudi ne unesu svoje srce u to, neće primetiti ni probleme koji su im pred nosom. Čak i širom otvorenih očiju, neće videti ništa, a rezultati njihove dužnosti će biti samo sve gori. Uložiti celo srce u svoju dužnost je tako ključno! Pomislila sam na to koliko sam samo nedostataka imala kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost. Ali često sam se molila, poveravajući svoje poteškoće Bogu i uzdajući se u Njega. Kroz Božje vođstvo, polako sam usvojila neka načela za obavljanje svoje dužnosti, a posao je počeo da pokazuje neke rezultate. Ali kada sam postala zadovoljna time kako stvari stoje i postala površna, ne rešavajući probleme koje bih otkrila, rezultati moje dužnosti su neprestano opadali. Na kraju sam mogla samo da posmatram kako gubimo jednog mogućeg primaoca jevanđelja za drugim. Uvidela sam da to što nisam unosila srce u svoju dužnost zaista šteti i drugima i meni samoj!

Od tada sam počela da zapisujem probleme u svom poslu jedan po jedan, i srcem sam promišljala o njima. Ako bi se problem odnosio na stav nekog delatnika jevanđelja prema njegovoj dužnosti, pronašla bih relevantne Božje reči kako bismo o tome razgovarali u zajedništvu. Ako bi to podrazumevalo rešavanje predstava mogućeg primaoca jevanđelja, pronašla bih relevantne materijale. Ako bi bilo nečega što nisam razumela, pitala bih braću i sestre, a onda bih razgovarala u zajedništvu s delatnicima jevanđelja da bismo razmotrili kako da razrešimo te predstave. Dok sam to primenjivala na ovaj način, moje srce je osećalo veliki spokoj. Iako mi je u to vreme bilo neprijatno da doživim ovo orezivanje, to me je podstaklo da dođem pred Boga i preispitam svoj stav prema svojoj dužnosti. Jedući i pijući Božje reči, stekla sam izvesno razumevanje korena svog prepuštanja telu, i naučila sam da samo ispunjavanjem svoje dužnosti možeš pronaći istinski mir i radost. Hvala Bogu!