U novembru 2021, izabrana sam za crkvenog starešinu. Na početku sam mislila da će mi izvršavanje ove dužnosti omogućiti da postupam uz korišćenje istine kako bih razrešila probleme, što bi ubrzalo moj životni rast. Iako mi je mnogo toga nedostajalo, bila sam spremna da prihvatim i da budem poslušna. Nakon određenog perioda prave obuke, shvatila sam da su crkvene starešine zadužene za popriličan broj radnih zadataka. Ne samo da moraju da paze na crkveni život, kao i na zalivanje i rad na jevanđelju, već su takođe uključeni u zadatke kao što su radovi na tekstovima i na pročišćavanju crkve. Tokom prve nedelje, skoro svaki dan sam razgovarala u zajedništvu i razrešavala stanja braće i sestara na različitim mestima za okupljanje, dok sam u isto vreme uređivala i sprovodila sve zadatke. Bila sam u poslu do guše. Kada bih uveče otišla kući, i dalje sam morala da se bavim nekim pismima, i mislila sam da je izvršavanje ove dužnosti suviše naporno. Kada ću moći da se odmorim? Nisam bila samo fizički iscrpljena, već je bilo raznih poteškoća i problema u radu, a ja sam morala da podnesem stres u vezi sa poslom. U tom periodu, sestra sa kojom sam radila je imala nekih porodičnih problema, pa je bilo mnogo posla u kom nije mogla da mi pomogne. Često nisam bila u stanju da se o svemu brinem sama i postepeno su svi širitelji jevanđelja, zalivači i braća i sestre zaduženi sa pisanje članaka počeli da govore da retko viđaju starešine i da ne mogu da razgovaraju o poslu. Svi oni su bili nezadovoljni mnome. Pomislila sam na sve one zadatke koje sam imala; zahtevali su toliko vremena i energije! Zato sam veoma zavidela braći i sestrama koji su izvršavali samo jednu dužnost, koji nisu morali da se iscrpljuju niti brinu kao ja. Razmišljajući o tom, postala sam manje aktivna u svojoj dužnosti nego u početku, a ponekad, kada bi više starešine tražile da ih izvestim o napretku sprovođenja rada, nisam aktivno odgovarala.

Jednog dana, viši starešina mi je u pismu rekao da je potreban tehničar za neki zadatak, neko sa osnovnim poznavanjem kompjuterskih veština i smislom za estetiku. Iznutra sam bila željna da krenem u akciju i pomislila sam: „Već sam pravila videa i imam neke kompjuterske veštine. Štaviše, ako izvršavam samo jednu dužnost, moći ću da se fokusiram na jedan posao. Biću u stanju da naučim nove stvari i neću biti toliko umorna niti zabrinuta kao kada sam starešina.” Tako da sam planirala da pišem višim starešinama da im kažem da su moj kov i radna sposobnost slabi i da nisam pogodna za starešinske dužnosti. Takođe sam bila svesna da moje stanje nije ispravno. Pomislila sam kako, kada sam nailazila na poteškoće u pravljenju videa, nisam plaćala cenu kako treba niti učila profesionalne veštine. Kada sam videla da postoji neka druga dužnost koja nije tako zahtevna, prijavila sam se starešini da mi zameni dužnost. Nakon što sam bila premeštena, na novoj dužnosti nije bilo velikih poteškoća u početku i kada sam videla rezultate, bila sam energičnija u svom poslu. Međutim, kasnije je posao postao zahtevniji i počela sam da se susrećem sa više poteškoća. Nisam bila voljna da platim cenu niti da prevaziđem te poteškoće i ponovo sam počela da razmišljam o promeni dužnosti. Na kraju sam premeštena zbog loših rezultata u svojoj dužnosti. Otkud to da sam i dalje želela da promenim dužnost kada se suočim sa poteškoćama, sada kada sam izvršavala starešinske dužnosti?

Sledećeg jutra, tokom moje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji se poklapao sa mojim stanjem. Svemogući Bog kaže: „Mnogi ljudi ne razumeju istinu niti teže istini. Kako oni doživljavaju obavljanje dužnosti? Oni to doživljavaju kao neku vrstu posla, hobija ili ulaganja koje im je od interesa. Ne doživljavaju to kao misiju ili zadatak od Boga, niti kao odgovornost koju bi trebalo da preuzmu. Još manje teže da razumeju istinu ili Božje namere tokom obavljanja svojih dužnosti, kako bi dobro obavljali svoje obaveze i ispunili Božji nalog. Stoga, tokom obavljanja svojih dužnosti, neki ljudi postanu nevoljni čim se suoče s malo teškoća i žele da pobegnu. Kada naiđu na neke poteškoće ili dožive neki neuspeh, oni se povlače i ponovo žele da pobegnu. Ne tragaju za istinom; samo razmišljaju o tome kako da izbegnu situaciju. Kao kornjače, ako nešto krene po zlu, oni se samo sakriju u svoj oklop, a zatim čekaju da problem prođe pre nego što ponovo izađu. Ima mnogo takvih ljudi. Posebno ima nekih ljudi koji, kada se od njih traži da preuzmu odgovornost za određeni posao, ne razmišljaju o tome kako da pruže svoju odanost, ili o tome kako da dobro obave tu dužnost i da dobro urade posao. Umesto toga, oni razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da izbegnu orezivanje, kako da izbegnu preuzimanje bilo kakve odgovornosti i kako da ostanu neokaljani kada se pojave problemi ili greške. Prvo razmišljaju o tome kako da pronađu izlaz za sebe i o tome kako da udovolje vlastitim sklonostima i interesima, a ne kako da dobro obave svoje dužnosti i kako da pruže svoju odanost. Da li takvi ljudi mogu da steknu istinu? Oni ne ulažu napor u vezi sa istinom i ne primenjuju istinu kada je reč o obavljanju svojih dužnosti. Za njih je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu. Danas žele da rade jedno, sutra žele da rade drugo, i misle da su dužnosti svih drugih bolje i lakše od njihovih. A ipak, ne ulažu napor u vezi sa istinom. Ne razmišljaju o tome kakvi problemi postoje u ovim njihovim idejama i ne teže istini kako bi rešili probleme. Njihove misli su stalno usmerene na to kada će se ostvariti njihovi vlastiti snovi, ko je u centru pažnje, ko dobija priznanje od Višnjeg, ko radi posao bez orezivanja i ko biva unapređen. Njihovi umovi su ispunjeni tim stvarima. Da li ljudi koji stalno razmišljaju o tim stvarima mogu adekvatno da obavljaju svoje dužnosti? Oni to nikada neće moći. Dakle, kakvi ljudi obavljaju svoje dužnosti na taj način? Da li su to ljudi koji teže istini? Prvo, jedno je sigurno: takvi ljudi ne teže istini. Oni teže tome da uživaju u nekoliko blagoslova, da postanu slavni i da budu u centru pažnje u Božjoj kući, baš kao što su to činili u društvu. U suštini, kakvi su to ljudi? Oni su bezvernici” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Čitanje Božjih reči me je dirnulo. To što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Čim bih se susrela sa poteškoćama u izvršavanju svoje dužnosti, želela sam da se povučem i da ih izbegnem, stalno se nadajući da mogu da pređem na lakšu dužnost. U prošlosti, kada bih naletela na poteškoće tokom izrade videa, nisam se oslanjala na Boga kako bih naučila tehničke veštine i prevazišla poteškoće. Umesto toga, povlačila bih se pred poteškoćama, mislivši da je ta dužnost suviše zahtevna, da je neophodno potrošiti previše vremena i energije na učenje profesionalnih veština. Bolje mi je bilo da izvršavam dužnost koja nema toliko profesionalnih ili tehničkih zahteva. Tako ne bih morala toliko da patim niti da budem tako iscrpljena. Zarad telesne udobnosti, prijavila sam se za promenu dužnosti. Međutim, kada sam naletela na poteškoće u svojoj novoj dužnosti, i dalje nisam želela da patim niti da platim cenu i ponovo sam razmišljala o promeni svoje dužnosti. Pošto nikada nisam tragala za istinom kako bih razrešila ovo stanje, i dalje sam na isti način reagovala na poteškoće, mislivši da je ova dužnost preteška i želeći da odaberem neku lakšu. Videla sam kako Bog razotkriva da takvi ljudi ne streme ka istini i da se nikada ne trude, ne mole Bogu niti tragaju za istinom kako bi razrešili poteškoće. Oni nikada nisu bili ozbiljni po pitanju bilo koje svoje dužnosti, već su jedino koristili te dužnosti kao sredstvo da izbegnu smrtni ishod. Bog je rekao da su takvi ljudi bezvernici. Videvši reč „bezvernici”, bila sam tužna i ponižena, mislivši: „Crkva me je toliko dugo negovala, a ja se plašim da patim u svojoj dužnosti i sklanjam se pred poteškoćama. Nijednu svoju dužnost nisam ispratila do kraja niti sam postigla bilo kakve stvarne rezultate. Zaista dugujem Bogu toliko toga! Ako nastavim da ne izvršavam svoju dužnost racionalno i da budem neozbiljna u vezi sa istinom niti se potrudim oko nje, biću otkrivena i uklonjena na kraju.” Zapravo, time što me je unapredila i negovala kao starešinu, crkva mi je dala priliku da se obučim. Iako sam se susrela sa mnogim poteškoćama i problemima, a posla ima mnogo i naporan je, ako mogu da se molim Bogu i tražim od Njega kada naiđem na poteškoće i probleme, zadobiću nešto i postići ću izvestan životni rast. To je Božja uzvišenost! Kada sam to razumela, bila sam voljna da se pobunim protiv svog tela i više tragam za istinom kada naiđem na poteškoće i bila sam savesnija u izvršavanju svoje dužnosti nego pre.

Tri meseca kasnije, izabrana sam za starešinu okruga. Pošto sam tek preuzela ovu dužnost, bilo je mnogo problema koje nisam znala da razrešim, ali sam mislila da je normalno da ne znam šta da radim pošto sam tek počela sa obukom, pa sam davala sve od sebe da ispunim očekivanja. Međutim, nakon dva meseca, videla sam da su rezultati rada na zalivanju koji sam nadgledala bili slabiji. Srce mi je oslabilo, osećala sam da je ova dužnost zaista teška i mislila sam: „Nisam propustila skoro nijedno okupljanje sa zalivačima, a svaki put sam se detaljno raspitivala kako ide zalivanje svake pridošlice i uredila sam da se slabijima pruži podrška. Zašto se rezultati nisu popravljali?” Bila sam veoma negativna i mislila sam: „Ne mogu da razrešim ove stvarne probleme; bolje mi je da uzmem samo jednu dužnost. Sa njom ću samo morati da se držim svog dela posla i neću morati da brinem o svemu što se dešava. Tako mi neće biti tako zamorno niti teško.” Kada bi se pojavile te misli, postala bih razdražljiva pri izvršavanju svoje dužnosti. Videvši sva ta pisma na koja sam morala da odgovaram svaki dan, nisam mogla a da ne počnem da gunđam i pomislila sam: „Da li je uopšte moguće odgovoriti na toliko pisama?” Nisam bila voljna da uložim napor i da detaljno razmišljam o tim pismima, a neka od njih bih samo letimično pročitala, odbacila kao previše komplikovana, i zatim stavila sa strane i ne bih o njima razmišljala. U tom periodu, nisam blagovremeno otkrivala i analizirala probleme i odstupanja u radu na zalivanju, što je usporavalo rad. Jednog dana, više starešine su mi poslale pismo, u kojem je pisalo da postoji mnogo problema u radu koji smo nadzirali i da rad ne daje rezultate. Opirala sam se u svom srcu i mislila: „Zašto postoji toliko problema u radu? Zašto nikada ne mogu da ih razrešim do kraja? Takođe, moram da budem orezana kada pravim greške. Ja ne mogu da obavljam ovaj posao.” Shvatila sam da je moje stanje pogrešno i molila sam se Bogu: „Bože, čim se susretnem sa poteškoćama, osetim stres, u meni se pojavi osećaj opiranja i ne želim da nastavim da izvršavam svoju dužnost. Bože, molim Te, usmeri me da tragam za istinom i da razrešim ovaj problem.” Tokom svog traganja, prisetila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Kada ljudi treba da sprovedu neki posao o kojem je Hristos govorio u zajedništvu i da preuzmu odgovornost za konkretne projekte, mogu da naiđu na poteškoće. Izvikivanje krilatica i propovedanje doktrina je lako, ali stvarna primena nije baš jednostavna. U najmanju ruku, ljudi treba da se daju, da plate ceh i utroše vreme da stvarno prionu i izvrše te zadatke. To uključuje, u jednom pogledu, pronalaženje odgovarajućih pojedinaca, a u drugom, sticanje znanja o datom zanimanju, istraživanje opšteg znanja i teorija vezanih za razne stručne aspekte, kao i konkretne metode i pristupe poslu. Pored toga, mogli bi da naiđu na probleme koji su teški za rešavanje. Uopšteno govoreći, normalni ljudi se pomalo plaše da čuju o ovim poteškoćama, osećaju određeni pritisak, ali oni koji su odani i pokorni Bogu, kada se suočavaju sa poteškoćama i osećaju pritisak, tiho će se moliti u svojim srcima, moliće Boga da ih usmeri, da ojača njihovu veru, moliće Ga za prosvećenje i pomoć, a tražiće i zaštitu od pravljenja grešaka, kako bi mogli da ispune svoju odanost i da ulože najveći trud kako bi imali čistu savest. Međutim, ljudi poput antihristȃ nisu takvi. Kada od Hrista čuju o konkretnim radnim uređenjima koja treba da sprovedu i da u radu ima nekih poteškoća, počinju da osećaju unutrašnji otpor i nisu voljni da nastave. Kako izgleda ta nevoljnost? Oni kažu: ’Zašto mi se nikada ne dešavaju dobre stvari? Zašto meni uvek zapadnu problemi i zahtevi? Da li važim za besposličara ili roba kome treba naređivati? Ne može se sa mnom tako lako manipulisati! Kažeš to tako olako, zašto ne pokušaš sam da to učiniš?’ Da li je to pokornost? Da li je to stav prihvatanja? Što oni rade? (Opiru se, suprotstavljaju.) (…) Šta se tu ustvari dešava? Da li se otpor u njima rađa kada se suoče sa teškoćama, kada moraju da izdrže fizičke teškoće i više ne mogu udobno da žive? Da li je to bezuslovno pokoravanje bez prigovora? Postaju nevoljni i pri najmanjim poteškoćama. Svemu što ne žele da rade, svakom poslu koji doživljavaju kao težak, nepoželjan, ponižavajući ili na koji drugi gledaju s visine, oni pružaju žestok otpor, prigovaraju i odbijaju, ne pokazujući ni trunku pokornosti. Prva reakcija antihristȃ kada se suoče sa Hristovim rečima, zapovestima ili načelima koja On zastupa – čim im izazove poteškoće ili od njih zahteva da pate ili plate ceh – jeste otpor i odbijanje, uz osećaj odbojnosti u srcu. Međutim, kada je reč o stvarima koje su spremni da urade ili od kojih imaju koristi, njihov stav nije isti. Antihristi žele da se prepuste udobnosti i da se istaknu, ali da li su oduševljeni i rado spremni da prihvate kada se suoče sa stradanjem tela, potrebom da plate ceh, ili čak da rizikuju da uvrede druge? Mogu li onda da postignu apsolutnu pokornost? Nikako; njihov stav je u potpunosti stav neposlušnosti i tvrdoglavog otpora. Kada se ljudi poput antihrista suočavaju sa stvarima koje ne žele da rade, sa stvarima koje nisu u skladu s njihovim sklonostima, ukusima ili ličnim interesima, njihov stav prema Hristovim rečima postaje stav apsolutnog odbijanja i otpora, bez traga pokornosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatio sam da svako ima poteškoće i doživljava stres pri izvršavanju dužnosti, ali oni koji streme ka istini su u stanju da prihvate to od Boga. Usred poteškoća, oni su u stanju da se mole Bogu, da tragaju za istinom kako bi razrešili probleme i dobro izvršavalli svoje dužnosti. S druge strane, antihristi žude za telesnom udobnošću i zadovoljni su kad izvršavaju lake dužnosti koje ih stavljaju u centar pažnje. Kada se suoče sa dužnostima koje su zahtevne i koje zahtevaju telesnu patnju i ulaganje napora, oni ne samo da ne razrešavaju te poteškoće, već se opiru i suprotstavljaju se. Videla sam da je moje ponašanje isto kao kod antihrista. Samo sam žudela za telesnim udobnostima i nisam bila voljna da platim cenu u svojoj dužnosti. Kada rad na zalivanju za koji sam bila zadužena nije dao rezultate i kada je naišao na poteškoće, pomislila sam da je teško izvršavati tu dužnost i želela sam da je promenim kako bi se moje telo malo opustilo. Kada sam videla da moram da odgovorim na veliki broj pisama svaki dan, opirala bih se i gunđala, samo bih odložila ta pisma sa strane i ne bih razmišljala o njima. Kao posledica toga, odstupanja u radu nisu bila odmah preokrenuta niti razrešena, što je uticalo na rezultate rada na zalivanju. Prilikom izvršavanja starešinskih dužnosti, moj glavni posao bio je nadzor rada na zalivanju i privlačenje više pridošlica koji bi pustili korenje na istinitom putu. Međutim, ja sam taj posao zanemarivala, shvatala ga olako, nisam ulagala napor u razrešavanje postojećih problema i dovela sam do zastoja u radu. Takvim izvršavanjem dužnosti, bila sam nedostojna bilo čijeg poverenja; zaista nisam imala nimalo ljudskosti!

Kasnije sam razmišljala: „Zašto, u svojoj dužnosti, uvek biram lake poslove, povlačim se pred teškim i odustajem kada se suočim sa poteškoćom?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. (…) Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? (…) Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). „Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg dodatnog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar Božja grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar Božja grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? (…) Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Kada izvršavam svoju dužnost, zazirem od poteškoća i uzmičem pred preprekama, a osnovni uzroci toga bili su to da nisam bila voljna da patim, da sam žudela za telesnim udobnostima i da nisam bila voljna da patim i platim cenu kako bih stremila ka zadobijanju istine. Pošto sam stremila sa pogrešnim gledištem, čim bih se susrela sa poteškoćama u svojoj dužnosti i čim bi moje telo moralo da pati, osećala sam kao me neko ugnjetava i imala sam mnogo pritužbi, i čak sam želela da izbegnem svoju dužnost. Prisetila sam se, kada sam išla u školu, kako su moji drugari iz razreda vredno učili i stremili ka tome da upišu dobre fakultete i da se u budućnosti istaknu, dok bih se ja povukla čim bih pomislila na patnju koju nosi naporno učenje. Zbog toga nisam završila visoke škole poput njih. Pre sam mislila da su moje životne vrednosti jednostavno drugačije nego kod drugih ljudi i nisam jako želela da imam reputaciju i status. Sad sam konačno uvidela da se ne radi o tome da ne volim slavu, dobitak i status, već da sam živela u skladu sa Sotoninim zakonom preživljavanja: „Život je prekratak, budi dobar prema sebi.” Previše sam brinula o svom telu. Iako sam verovala u Boga, taj sotonski zakon preživljavanja je i dalje bio duboko urezan u meni. Čim bih se susrela da poteškoćama u svom radu, žalila bih se i želela da izvršavam lakšu dužnost. Bila sam zadužena za rad na zalivanju, što je bilo u vezi sa život-ulaskom pridošlica. Ako se pridošlice ne zalivaju dobro, Sotona lako može da ih zarobi, ali nisam htela da platim cenu niti da tragam za istinom radi razrešenja poteškoća u svojoj dužnosti. Umesto toga, povlačila bih se pred nedaćama, nisam razmatrala Božju nameru niti sam u obzir uzimala rad crkve; Bila sam izuzetno sebična i ogavna. Zapravo, kod svih dužnosti u Božjoj kući, njihovoo izvršavanje zahteva da se čovek pomalo dȃ. Na primer, braća i sestre koji šire jevanđelje moraju da ulože napor kako bi se opskrbili istinama koje se tiču vizije, da u isto vreme propate ismevanje i vređanje od strane mogućih primalaca jevanđelja i čak da dođu u opasnost da u bilo kom trenutku budu uhapšeni i da izgube svoje živote. Takođe, što se tiče tehničkih dužnosti, one se jedino mogu izvršavati ako čovek potroši vreme i energiju da nauči profesionalne veštine. Kada se braća i sestre koji streme ka istini suoče sa takvim poteškoćama, u stanju su da tragaju za istinom i nauče lekcije, postaju sve bolji u svojim dužnostima što ih duže izvršavaju i osećaju da je sva njihova patnja vredna toga. Pre nisam imala tu vrstu stremljenja niti odlučnosti. Moj stav prema mojoj dužnosti je bio stav zabušanta; želela sam da otaljam sve što radim, ništa nisam prozrela niti sam završila ijedan svoj zadatak. Kada bih nastavila da stremim ka telesnim udobnostima, kada ne bih stremila ka istini kako treba i kada ne bih patila niti platila cenu da dobro izvršavam svoju dužnost, ne bih obavila dobar posao ni u jednoj dužnosti; Zaista bih postala beskorisno đubre koje bi trebalo isključiti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Čovek mora da traga da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da traga za uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da traga za snažnijom, čistijom ljubavi prema Bogu i za životom koji ima vrednost i smisao. Jedino se to može nazvati životom; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da budeš proaktivan u pogledu svog ulaska na pozitivnu stranu i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad trenutne udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, konkretnije i praktičnije istine. Tvoja ljubav mora biti praktična i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim beskičmenjacima i slabićima. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, te pa u tom smislu prema sebi ne treba da se odnosiš površno. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš kako se odnosiš prema svom životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Iz Božjih reči sam videla da se Bog nada da ljudi mogu da smatraju stremljenje ka istini velikim delom svog života. Kada bih izgubila svoju priliku da zadobijem istinu zarad privremenih telesnih udobnosti, zar to ne bi bilo glupavo? Kada se Božje delo okonča, ako nismo zadobili istinu ili promenili svoju narav, žalićemo za tim celog života. Dok sam izvršavala starešinske dužnosti, iako mi je mnogo toga nedostajalo i iako je rad uključivao poprilično mnogo poteškoća i stresa, zadobila sam toliko toga više nego da sam obavljala samo jednu dužnost. To ne samo da je unapredilo moje radne sposobnosti, već sam takođe razumela neka istina-načela. Uvidela sam da su poteškoće i stres zapravo blagoslov od Boga. Odlučila sam da neću želeti da nastavim da izbegavam svoju dužnost zarad telesnih potreba. Kada bih se susrela sa poteškoćama, molila bih se Bogu, oslanjala na Njega još više i tragala za istinom da ih razrešim. Nedugo zatim, počela sam da tragam i da razmišljam o razlozima zašto rad na zalivanju nije davao rezultate. Kroz razmišljanje i analiziranje, uvidela sam da je to bilo pre svega zato što sam pasivna u svojoj dužnosti i što nisam fokusirana na analizu odstupanja. Kada bi pridošlice imale probleme, nisam ih razrešavala uz izgovor da nisam kvalifikovana da to radim, zbog čega su se problemi gomilali, bez puta kojim bi se rešili. Nakon toga, kada sam zapravo počela da plaćam cenu u svom radu, rezultati rada na zalivanju su počeli da se konstantno popravljaju, iz prve ruke sam iskusila taj slatki osećaj da ne živim okružena poteškoćama i da postupam u skladu sa Božjim rečima i čak sam imala još više vere da iskusim tu situaciju.

Kasnije sam postala zadužena za još više poslova, a da stvari budu još gore, nisam bila upoznata sa poslom i nedostajale su mi neke stvari u vezi sa razgovorom o istini i razrešavanjem problema. Bilo je prilično naporno, ali bila sam voljna da se pobunim protiv svog tela i da uložim sav svoj napor u svoju dužnost. Nakon mesec ili dva rada, rezultati nisu bili sjajni, pa sam se malo obeshrabrila, mislivši da je ta dužnost preteška i da su prethodne dužnosti koje sam izvršavala bile lakše. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu i tragala za istinom kako bih ga razrešila. Pročitala sam Božje reči: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. (…) Ne možeš da kažeš: ’Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.’ To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom ponašanju i postupcima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da bi, kao razumna odrasla osoba, trebalo da budem u stanju da preuzmem posao. Iako će se ponekad pojaviti poteškoće u poslu, koje će zahtevati izvesnu patnju, to je nešto što bi trebalo da iskusim tokom stremljenja ka spasenju. Čak i nevernici moraju mnogo da pate kako bi zaradili za život. Što se tiče nas vernika, patnja koju trpimo pri izvršavanju svojih dužnosti ima smisla i donosi dobro našim životima. Kada sam to razumela, bila sam voljna da se pokorim i iskusim. Nakon toga, kada je bilo mnogo problema u mojoj dužnosti, ponekad bih i dalje bila pomalo malodušna, ali nisam želela da se povučem sa svoje dužnosti zbog njih, već sam bila u stanju da tragam za Božjom namerom okružena poteškoćama, da zadovoljim očekivanja najbolje što mogu i ispravno se odnosim prema poteškoćama i stresu u svojoj dužnosti. Od sveg srca sam zahvalna Bogu!