U junu 2021. sam nadzirala video-produkciju u svojoj crkvi. Uz povećan obim posla, zamoljena sam da pratim još jednu grupu. Pomislila sam: „Dovoljno sam zauzeta poslom koji trenutno imam. Ako budem morala još više da radim, zar onda neću biti još više umorna i zauzeta?” Ali, znala sam da su braća i sestre upoznati sa radom. Dobro su ga obavljali, bili su efikasni u svojiim dužnostima. Nije delovalo da će prateći rad zahtevati mnogo vremena ili truda, pa sam pristala. U početku sam se povremeno raspitivala za stanje posla. Da li je napredak očekivan i da li neko ima poteškoće u svom radu. Iako sam znala da bi trebalo da istražim detalje, takođe sam mislila da moram da radim na drugim poslovima. Pokušati razumeti detalje svake grupe je jednostavno delovalo kao prevelik posao. Takođe, rad grupe je normalno napredovao, pa mi nije trebalo mnogo vremena da razumem stvari. Štaviše, vođa grupe je bio tamo. Braća i sestre su bili savesni u svojim dužnostima. Godinama nije bilo nikakvih većih problema. Nisam morala da brinem. Kada bih manje pratila, sve bi verovatno bilo u redu. I tako, kada je u pitanju rad te grupe, veoma retko sam se raspitivala za njega.

Više od dva meseca kasnije, jedan od braće mi je dao povratnu informaciju. Rekao je da postoje problemi sa dva videa koje je napravila ova grupa. Da ih druge sestre nisu otkrile na vreme, to bi usporilo rad. U početku nisam verovala. Ali, onda mi je taj brat poslao snimke nekih problematičnih kadrova. To su zaista bili problemi. Članovi te grupe su imali ozbiljne probleme u svojim dužnostima. Zašto ja to nisam znala? Pa, radila sam taj posao već nekoliko meseci. Ali nisam istraživala kako napreduje. Pustila sam da ide svojim tokom. Nisam znala kako članovi grupe obavljaju svoje dužnosti. Shvatila sam: ove probleme je izazvao nedostatak mog praktičnog rada. Kada sam istražila problem, otkrila sam da niko nije nadzirao njihov rad sve to vreme, pa su izvršavali svoju dužnost na osnovu iskustva. I niko nije nosio breme. A kada je bilo previše posla, oni su ga otaljavali. Iako su proverili video-snimke, samo su površno to radili i nisu mogli da otkriju probleme. Kada sam se suočila sa tim, bila sam veoma uznemirena. Te stvari nije bilo teško otkriti. Da sam pratila rad ove grupe kako treba, znala bih za njih. Bila sam tako neodgovorna. Razmišljala sam o sebi. Pitala sam se zašto sam ignorisala njihov rad protekla tri meseca?

Kasnije sam u Božjim rečima pročitala sledeće: „Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu crkvenog posla i dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; pre svega, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja do kojih dolazi u različitim fazama posla mogu imati na crkveni posao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nazdornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze na tom polju, crkveni posao se pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje dužnosti. Bog može detaljno da ispita dubinu ljudskog srca, dok ljudi nemaju tu sposobnost. Stoga ljudi treba da budu marljiviji i pažljiviji dok rade i treba redovno da odlaze na radno mesto da bi pratili, nadgledali i usmeravali posao kako bi osigurali normalan napredak crkvenog posla. Jasno je da su lažne starešine krajnje nedgovorne u svom radu i da nikada ne nadlgedaju niti prate i usmeravaju obavljanje različitih zadataka. Kao rezultat toga, neki nadzornici ne znaju kako da reše razne probleme koji se javljaju u radu i nastavljaju da igraju ulogu nadzornika uprkos tome što nisu ni približno kompetentni za obavljanje posla. Na kraju se posao stalno odlaže i oni od njega naprave potpunu zbrku. To je posledica toga što lažne starešine ne pitaju, ne nadziru niti prate situaciju kod nadzornika, a to je ishod do koga isključivo dovodi nemarno obavljanje dužnosti lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). U Božjim rečima sam videla da lažne starešine zapostavljaju dužnosti i da ne obavljaju stvaran posao, misleći da, pošto svaka grupa ima nadzornika, mogu da zauzmu pasivan pristup. To izaziva probleme u radu crkve. Spolja ne deluje da lažne starešine čine zlo. Ali, pošto su neodgovorni prema radu crkve, to utiče na napredak raznih vrsta poslova i indirektno prekida rad crkve. Bog zahteva da starešine blagovremeno prate rad. To obezbeđuje napredak rada Božje kuće. To je dužnost starešina i delatnika. Međutim, od kada sam preuzela rad ove grupe, mislila sam da, pošto je vođa grupe tamo, sve protiče u redu. Zbog toga sam zauzela pasivan pristup. Nisam ih proveravala niti pratila. I nisam istraživala rupe u procesima rada, pa kada su počeli da zanemaruju i otaljavaju svoje dužnosti, nisam to primetila. Na osnovu sopstvenih predstava i razmišljanja mislila sam da ozbiljno i praktično rade i da su pouzdani. Zato uopšte nisam osećala potrebu da pratim njihov rad. Međutim, to je naštetilo mojoj dužnosti i dovelo do prekida u njoj. Kroz Božje reči sam videla da sam bila nemarna i da sam lažni starešina. Iako nisam nameravala da počinim zlo, pošto nisam obavljala praktičan rad, odstupanja i problemi, koji su mogli biti otkriveni, nikada nisu bili rešeni. Postojali su problemi u radu sa videima, što je posledica moje neodgovornosti i otaljavanja moje dužnosti. Iako su drugi otkrili probleme na vreme, čime je izbegnuta ozbiljnija šteta, ipak je bilo potrebno mnogo rada kako bi se posao ponovo uradio i rešili ti problemi. Videla sam da otaljavam svoju dužnost. Štedela sam vreme i energiju tako što nisam nadzirala niti pratila, ali to je usporilo napredak rada crkve. A ponovni rad na svemu je oduzeo vreme drugima. Činila sam zlo i prekidala sam rad crkve. Videvši to, bila sam prilično uplašena. Razmišljala sam o sebi. Zašto sam bila pasivna toliko dugo, a da toga nisam bila svesna?

Kasnije, uz pomoć Božjih reči, spoznala sam razloge zbog kojih nisam obavljala praktičan rad. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sȃm sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno drže skupove, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao nedodirljivi šefovi. (…) Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada kasnije bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste određenog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. A u čemu je tu problem? Da li pristup lažnih starešina prema svom poslu ima bilo kakve veze s površnošću? S jedne strane, oni vide kako velika crvena aždaja fanatično hapsi Božji izabrani narod, pa radi svoje sigurnosti nasumično srede da neko bude odgovoran za posao, verujući da će to rešiti problem i da više ne moraju time da se bave. Šta oni misle u svom srcu? ’Ovo je tako neprijateljsko okruženje, trebalo bi da se krijem neko vreme.’ To predstavlja žudnju za telesnim zadovoljstvima, zar ne? S druge strane, lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li su oni nekakvi stručnjaci? Da li imaju rendgenski pogled? Da li imaju tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Božje reči otkrivaju sledeće: lažne starešine su lenjivci, neznalice i budale. Oni ne zasnivaju mišljenja na Božjim rečima, već na svojim predstavama i idejama. Ali, oni misle da mogu jasno da vide ljude. Olako veruju svima i potpuno im prepuštaju rad. U međuvremenu, zauzimaju pasivan pristup i uživaju u sopstvenom statusu. Čitajući Božje reči, videla sam da sam ja taj lenji i glupi starešina koju Bog opisuje. Zbog svoje lenjosti, stalno sam mislila da imam previše posla i da će praćenje rada svake grupe prosto biti suviše zamorno. Zato sam proveravala rad jedne grupe, a ostale sam prepustila nekom drugom. Mislila sam da ako rad napreduje normalno, neću morati da trošim vreme na njega. Čuvala sam se i najmanjeg napora u svojoj dužnosti. Bila sam na poziciji nadzornice, ali sam bila tako pasivna u vezi sa tim. Tako neodgovorna. Takođe, bila sam uobražena. Na osnovu sopstvene uobrazilje, mislila sam da svi u grupi rade savesno. Zato ne treba da brinem. Mislila sam da će nastaviti da rade dobro, čak i ako ih ne budem pratila. I tako, mesecima nisam proveravala ništa što su radili, zbog čega su se pojavili problemi. Nisam videla stvari jasno niti sam spoznala istinu, ali sam ipak verovala u sebe i mislila da oni kojima verujem ne mogu da pogreše. Bila sam previše nadmena i glupa. Zbog toga sam se pokajala. Shvatila sam da je ključno da se prema ljudima i svojoj dužnosti odnosim u skladu sa Božjim rečima. Tražila sam odgovarajuće delove Božjih reči kako bih našla način da izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam u Božjim rečima pročitala sledeće: „Budući da lažne starešine nisu upoznati sa stanjem napretka rada i budući da nisu u stanju da brzo identifikuju – a još manje da reše – probleme koji se u radu pojavljuju, to neretko dovodi do učestalih kašnjenja. U određenim poslovima, pošto ljudi ne shvataju načela i nema odgovarajuće osobe koja bi bila odgovorna za rad ili njime upravljala, oni koji ga obavljaju često su negativni, pasivni i u stanju čekanja, što ozbiljno utiče na napredak rada. Da je starešina ispunio svoje obaveze – da je upravljao radom, gurao ga napred, nadgledao ga i pronašao nekoga ko se razume u tu oblast da vodi projekat, rad bi brže napredovao, umesto što trpi stalna kašnjenja. Dakle, za starešine je od vitalnog značaja da saznaju i uoče stvarno stanje rada. Naravno, takođe je preko potrebno da starešine saznaju i uoče kako rad napreduje jer se napredak odnosi na efikasnost rada i rezultate koji treba da se postignu. Ako starešine i delatnici nemaju saznanje o tome kako crkveni rad napreduje, i ne prate niti nadgledaju stvari, onda će napredak crkvenog rada biti spor. To je zbog toga što su ljudi koji obavljaju dužnosti uglavnom stvarno podmukli, ljudi koji nemaju osećaj tereta i često su negativni, pasivni i površni. Ako nema nikog sa osećajem tereta i radnim sposobnostima da preuzme odgovornost za određeni rad, da blagovremeno sazna o napredovanju rada i da usmerava, nadgleda, disciplinuje i orezuje kadrove koji obavljaju dužnosti onda će, naravno, nivo efikasnosti rada biti veoma nizak, a rezultati rada veoma loši. Ako starešine i delatnici čak ni to ne mogu jasno da vide, oni su glupi i slepi. Stoga, starešine i delatnici moraju odmah da sagledaju, prate i da se upoznaju sa napretkom rada, da se raspitaju o problemima ljudi koji obavljaju dužnosti, a koje treba rešiti, kao i da shvate koje probleme treba rešiti da bi se postigli bolji rezultati. Sve su to vrlo važne stvari i moraju biti jasne osobi koja se nalazi na mestu starešine. Da biste dobro vršili svoju dužnost, ne smete da budete kao lažni starešina koji radi neki tobožnji posao, a onda misli da je dobro izvršio svoju dužnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su pokazale put primene u izvršavanju naših dužnosti. Kao starešine ili nadzornici, moramo da nosimo breme u svojoj dužnosti, a ne da žudimo za udobnošću. Moramo da preuzmemo odgovornost, da pratimo i proveravamo stvari blagovremeno. Što se tiče onih koji su uključeni u rad, moramo da budemo upoznati sa njihovim stanjima i dužnostima, da na vreme otkrijemo odstupanja i da ih popravimo. Vidite, ljudi još nisu usavršeni i imaju iskvarene naravi. Kada su njihova stanja dobra, oni mogu da rade savesno i efikasno. Ali, to ne znači da su u potpunosti pouzdani. Kada njihova stanja nisu normalna ili kada žive u skladu sa iskvarenim naravima, oni će, nehotice, otaljavati stvari i ometati rad crkve. Zato, dok ljudi obavljaju svoje dužnosti, starešine, delatnici i nadzornici moraju da proveravaju rad. Kada postoje problemi, moraju da ih na vreme preokrenu. To je obaveza starešina. Kada sam to razumela, počela sam da pratim rad te grupe i redovno sam prisustvovala njihovim sastancima. Kada sam otkrila probleme, razgovarala sam sa vođom grupe o njima. Kasnije smo zajedno pričali o planu rada i napretku rada grupe, a sav posao bio je završen u roku. Takođe, smanjili smo broj zaposlenih na samo one koji su neophodni, kako bi drugi mogli biti postavljeni na dužnosti gde su bili potrebniji. Osećala sam se mnogo spokojnije postupajući na ovaj način. Takođe, pratila sam rad koji je trebalo, mnogo revnosnije nego pre. I tako sam mislila da primenjujem istinu i da postižem neke promene. Ali, kasnije je došlo do novog problema koji me je razotkrio.

Nedugo zatim, moj obim posla se značajno povećao i morala sam da provodim mnogo vremena završavajući jedan zadatak. Mislila sam da sam do tada detaljno pratila rad svake grupe i da su stvari sada stabilnije. Raspitivanje o detaljima svake grupe bez izuzetka, oduzelo bi mnogo vremena. Kada bih to radila, bila bih pod prevelikim pritiskom što se tiče rasporeda. Pitala sam se da li mogu da delegiram deo posla da ne bih toliko brinula. Pomislila sam na jednu grupu. U njoj su obe starešine bile aktivne u svojim dužnostima i sposobne da plate cenu. Kada bih im predala rad u toj grupi i tražila od njih da ga prate, samo bih morala da pratim u kom smeru ide i da redovno prisustvujem sastancima. Ne bi trebalo da je veliki problem ako im dozvolim da se pobrinu za to. Kao što vidite, moj problem se vratio. Zatrpala sam se novim poslom i jedva da sam se raspitivala za detalje rada te grupe. Mislila sam da vođe grupe mogu da se bave tim stvarima. Takođe, kada bi bilo problema, mogli bi da mi kažu. Jednog dana, jedan vođa grupe je rekao da nisam pratila stvari kako treba niti se detaljno raspitivala za njihov rad. Neki ljudi u toj grupi su odugovlačili rad i bili su lenji. Ali ja to nisam razrešila. To je uticalo na rad. Kada sam to čula, opirala sam se. Mislila sam: „Zašto vas dvoje vođa grupa ne možete da se pobrinete za to? Imam drugog posla koji zahteva moju pažnju. Ako budem tako pedantna i potrošim toliko vremena za svaki projekat, da li ću biti u stanju da ga završim? Zar ne tražite previše od mene?” Međutim, moji argumenti su u meni izazvali nelagodu. Onda sam ponovo razmislila i shvatila da retko proveravam njihov rad detaljno. Stanja braće i sestara, da li se drže načela u svojoj dužnosti i kvalitet njihovog rada su sve bile stvari koje nisam razumela. Onda sam počela da razmišljam: u prošlosti sam načinila prestup u svojoj dužnosti time što sam primenila pasivan pristup. Zašto sam, onda, sada radila isto to?

Kasnije sam pročitala sledeće u Božjim rečima: „Mnogi ljudi iza Mojih leđa priželjkuju prednosti statusa, prežderavaju se hranom, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da sa telom nema izlaza. Ne obavljaju svoju funkciju u crkvi kako bi trebalo, već od crkve uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat ili opominju svoju braću i sestre pozivajući se na Moje reči, ograničavajući druge sa pozicije autoriteta. Ovi ljudi uporno ponavljaju da slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da služiš Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog će te kazniti! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim zadovoljstvima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne prihvataju da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Uvek su nepošteni i lažljivi i varaju svoju braću i sestre, na dvoličan način, poput lisice u vinogradu, koja stalno krade grožđe i gazi po vinovoj lozi. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da primiš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). „Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom zadatku za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari standardi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Iz Božjih reči sam videla da prema onima koji žude za privilegijama statusa, koji su lukavi i koji u obzir uzimaju sopstvene interese, Bog oseća gađenje. Takvi ljudi ne mogu da imaju nikakvu pozitivnu ulogu u svojoj dužnosti niti mogu da brzo pronađu i preokrenu probleme u svojim dužnostima. Štaviše, njihova neodgovornost čak može da izazove štetu u njihovim dužnostima i da ometa rad crkve. Takvi ljudi nemaju iskrenost u svojim dužnostima i ne zaslužuju Božji nalog. Ako se ne pokaju, Bog će ih mrzeti i isključiti. Božji standard prilikom procene starešina nije broj puteva kojim oni hodaju niti koliko posla obavljaju. Radi se o tome da li mogu da proizvedu stvarne rezultate ili da li obavljaju stvaran posao. To što su Božje reči otkrile me je zaista posramilo. Crkva je uredila da se bavim važnim poslom u vezi sa videima. Tražila je da nosim breme i unapredila me. Ali ja nisam imala nimalo ljudskosti. Nisam želela da patim u svojoj dužnosti. Kada se obim posla malo povećao, ja sam jedino mislila na to kako da manje patim i manje brinem. Plašila sam se da će me dodatna briga iscrpeti. Kada su drugi ukazali na to da ne obavljam nikakav stvaran posao u svojoj dužnosti, počela sam da tražim izgovore u svom srcu kako bih se opravdala. To je baš kao što Bog kaže: „U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim zadovoljstvima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih.” Kao nadzornica, trebalo je da blagovremeno proveravam i pratim sav posao u svojoj nadležnosti i da rešim odstupanja čim sam ih otkrila. To bi osiguralo normalan napredak rada crkve. To je bila moja dužnost. Međutim, ja sam bila poput lukave lisice. Bila sam prepredena i neodgovorna u svojoj dužnosti. Bila sam na poziciji nadzornice, ali zapravo nisam obavljala posao, niti pratila detalje. Tako da nisam niti otkrila niti razrešila probleme grupe na vreme. Rad je postao neučinkovit, što je uticalo na napredak rada crkve. Zapravo nisam izvršavala svoju dužnost. Samo sam beskorisno držala svoju poziciju. Bezobrazno sam obmanula sve i nisam obavljala nikakav stvaran posao. Bila sam tako nepouzdana. Crkva je od mene tražila da preuzmem taj posao i da budem odgovorna. Ali ja sam primenila pasivan pristup. Nisam zaslužila tako važnu dužnost. Kada bih nastavila da izvršavam svoju dužnost, sa tako neodgovornim stavom, i kada ne bih obavljala praktičan posao, na kraju bi me Bog možda isključio. Uplašila sam se razmišljajući o tome. Onda sam se molila Bogu, tražila da me usmeri u popravljanju mog stanja, rekla sam da želim da dobro obavljam posao i da ispunim svoje obaveze.

Kasnije sam u nekim Božjim rečima našla dobar put primene. „Ljudi koji iskreno veruju u Boga rado obavljaju svoju dužnost, a da ne obračunavaju vlastite dobitke i gubitke. Bez obzira na to da li si ti neko ko stremi istini, moraš da se oslanjaš na svoju savest i razum i da zaista uložiš napor kada obavljaš svoju dužnost. Šta znači zaista uložiti napor? Ako se zadovoljavaš samo time što ćeš uložiti neki simboličan napor i istrpeti malu fizičku teškoću, a da pritom uopšte ne shvataš ozbiljno svoju dužnost, niti tragaš za istina-načelima, onda to nije ništa više od površnosti – to nije stvaran napor. Pri ulaganju napora, ključno je uneti se u to srcem, u srcu se bojati Boga, voditi računa o Božjim namerama, užasavati se pobune protiv Boga i povređivanja Boga i podnositi sve poteškoće kako bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu: ako na taj način imaš bogoljubivo srce, moći ćeš ispravno da obavljaš svoju dužnost. Ako u tvom srcu nema straha od Boga, nećeš osećati nikakav teret dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti nimalo zainteresovan za nju i neizbežno ćeš biti površan, radićeš mehanički bez ikakvog stvarnog efekta – što ne spada u obavljanje dužnosti. Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Nakon što sam to pročitala, bilo me je sramota. Godinama pre toga sam verovala u Boga i pročitala toliko Božjih reči. Ali, mislila sam da će, ako više radim, to biti naporno za moje telo i da ću više brinuti, pa sam mislila da će biti zamorno i primenila sam pasivan pristup. Videla sam koliko je sebična i lenja moja prava priroda. Nisam bila iskrena prema Bogu i nisam nosila nikakvo stvarno breme u svojoj dužnosti. Kao nadzornica, nisam obavljala posao koji je trebalo. Bila sam nesavesna. Čak i pas ljubimac može da pomogne da se kuća čuva i da bude odan svom vlasniku. Ja sam stvoreno biće, ali nisam ispunjavala svoju dužnost kao takva. Kako bih se mogla nazvati čovekom? U našoj crkvi postoji mnogo braće i sestara koji imaju više obaveza nego ja. Oni su iskreno izvršavali svoje dužnosti, patili i platili cenu i potrošili su više vremena na svoje dužnosti, a nisu pali od umora. Zapravo, što su više u obzir uzimali Božju nameru, to ih je Bog više blagosiljao i oni su više rasli u životu. Kada sam razmislila, moj obim posla je bio razuman. Svakako nije bio neizdrživ. Sve dok bih se više bunila protiv tela, patila i platila cenu, bilo bi moguće da pratim rad svake grupe. I tako sam nakon toga preuredila svoj raspored rada. Pratila sam sve što je u mojoj nadležnosti u skladu sa novim rasporedom i nije bilo nikakvog kašnjenja.

Jednog dana sam čitala grupne poruke i otkrila sam odstupanja u jednom od poslova grupe. Analizirala sam problem, razgovarala o njemu sa vođom grupe i našla sam rešenje. Bila sam iznenađena u tom trenutku. Obavljanje praktičnog posla ne znači da se ceo dan provede posmatrajući članove grupe. Dovoljno je da si više vredan da bi obavio taj posao. Pre nisam skoro nikada čitala te grupne poruke. Upravo tu su bili izneti problemi, ali ja ih nikada nisam primetila. Uz malo dodatnog napora, mogla sam da otkrijem probleme i odstupanja u radu, kao i da ih brzo rešim, kako bismo mogli da sprečimo da naštete poslu. Nakon toga, razgovarala sam sa svakim članom grupe kako bih saznala nešto o njihovom radu i tokom toga sam otkrila još odstupanja. Razgovarali smo u zajedništvu o načelima i odstupanja su brzo razrešena. Efikasnost rada se nakon toga popravila. Iako sam imala nešto više posla, postupajući na ovaj način, osećala sam se mirno i spokojno.

Bila sam zahvalna Bogu na Njegovom usmeravanju. Kroz ova iskustva sam donekle zadobila svest o svojoj sebičnoj i lenjoj prirodi. Takođe sam videla da, ako sam neodgovorna i žudim za udobnošću, to može da uspori rad. Ako situacija postane ozbiljna, to može da prekida i ometa crkveni rad. Kao nadzornica, više ne mogu da budem pasivna. Moram često da nadzirem i pratim, kao i da identifikujem i rešim probleme. Jedini način da uspem i da udovoljim Božjoj nameri je da tako izvršavam svoju dužnost.