U oktobru 2021. godine, počela sam da zalivam pridošlice. Nakon nedelju dana shvatila sam da moram mnogo toga da naučim. Morala sam da se upoznam sa istina-načelima svih vrsta, kao i da u zajedništvu razgovoram o istini kako bih rešavala njihove razne probleme i poteškoće, ali moje razumevanje istine je bilo površno, a razgovor mi nije bio jača strana. Shvatila sam da je to zaista teška dužnost, posebno kada je vođa tima želeo da brzo rešavam probleme i poteškoće pridošlica. Sve pridošlice su imale dosta problema, pa sam, da bih ih rešila, morala da tragam za mnogo odgovarajućih istina i da razmotrim kako da jasno razgovaram u zajedništvu. Koliku sam cenu morala da platim da bih to postigla? Shvatila sam da je zaista teško sve to postići, pa sam rekla vođi tima da mi nedostaje kov i da to ne mogu da obavim kako treba. Vođa tima je razgovarala sa mnom, rekavši da treba da nosim breme u svojoj dužnosti i da ne treba da se bojim patnje. Nakon što sam čula njenu besedu, nevoljno sam se složila, ali u svom srcu nisam želela da platim cenu. Na okupljanjima sam nastavila da, kao i uvek, u zajedništvu razgovaram s pridošlicama, a pošto nisam znala s kakvim se teškoćama suočavaju, govorila sam nepovezano u svojoj besedi i nisam postizala rezultate, zbog čega je broj pridošlica koji redovno prisustvuju okupljanjima počeo da opada. Kada je vođa tima uočila problem, zamolila me je da im odmah pomognem i pružim podršku, ali sam pomislila: „Delatnici jevanđelja su im već dovoljno besedili o istinama o vizijama Božjeg dela, a oni ipak ne dolaze na okupljanja. Pa, da li bi moj razgovor u zajedništvu išta postigao? Osim toga, sve te pridošlice nisu prisustvovale okupljanjima u poslednje vreme, tako da će mi odlazak da razgovaram s njima sigurno oduzeti puno vremena, što će biti iscrpljujuće.” Pri toj pomisli, samo sam im poslala poruke da ih kratko pozdravim, a one koji nisu odgovorili ostavila sam po strani, ne obazirući se na njih. One koji su imali više problema pomerila bih na kraj svog spiska za razgovor ili ih jednostavno prosledila delatnicima jevanđelja da im oni pruže podršku. Ubrzo su neke pridošlice prestale da dolaze na okupljanja zato što su njihovi problemi toliko dugo bili nerešeni. Osećala sam krivicu i uznemirenost kad god sam primetila da pridošlice ne dolaze na okupljanja i smatrala sam da treba da uložim više truda da bih rešila njihove probleme. Ali kada sam pomislila koliko bi to bilo naporno, jednostavno sam to ignorisala.

Sećam se jedne pridošlice, bivše katolkinje, koja je razvila predstave o ovaploćenom Bogu koji se pojavljuje i deluje u poslednjim danima, i prestala je da dolazi na okupljanja. Bez obzira na to koliko sam joj slala poruke ili je zvala, samo me je ignorisala. Dva dana kasnije, poslala mi je ovu poruku: „Rođena sam u katoličkoj porodici. Katolkinja sam od malena, već 64 godine. Verujem samo u Gospoda Isusa – neću verovati u Svemogućeg Boga.” Moj odgovor je bio: „Svemogući Bog je Gospod Isus koji se vratio. Jedini način da se spasiš i uđeš u carstvo nebesko je da prihvatiš pojavu i delo Gospoda u poslednjim danima.” Posle toga nije odgovorila. Potražila sam je još nekoliko puta, ali me je i dalje ignorisala. Stoga sam taj problem prebacila na vođu tima. Neočekivano, ona mi je poslala nekoliko relevantnih odlomaka Božjih reči, zahtevajući od mene da tragam za istinom kako bih to rešila. Videvši da moram da se opremim mnogim istinama i da razmislim o tome kako da razgovaram u zajedništvu da bih postigla rezultate, sve mi je to delovalo tako naporno. Ta pridošlica mi nije odgovarala na poruke, a čak i kada bih uložila vreme u to da se pripremim, ona možda ipak ne bi slušala moju besedu, pa sam je jednostavno stavila po strani i ignorisala. Bila je jedna pridošlica koja je svaki dan stvarno bila zauzeta poslom i nikada nije imala vremena da dolazi na okupljanja na koja sam je pozivala. Isprva sam joj svakog dana slala reči Božje i himne, ali svaki put bi samo odgovorila sa „Amin”, a zatim se ne bi pojavila na okupljanjima. Na kraju sam prestala da joj šaljem Božje reči. Smatrala sam da je previše zauzeta poslom i da je to njena stvarna situacija, te da, ma koliko vremena uložila, ne bih mogla da rešim taj problem. Zapravo, znala sam da treba da odredim pogodno vreme za okupljanje u skladu s njenim poteškoćama, a zatim da pronađem odgovarajuće odlomke Božjih reči da bih razgovarala s njom o njenim predstavama i da je to jedini način da postignem rezultate. Ali činilo mi se da je to previše komplikovano i naporno, pa nisam želela da platim tu cenu. Međutim, kada ne bih razgovarala s njom i kada bi vođa tima to saznala, orezala bi me što ne radim stvaran posao. Tako sam morala da se nateram da nekoliko puta razgovaram s tom pridošlicom, a kada sam videla da ona i dalje ne prisustvuje okupljanjima, smatrala sam da ona nije žedna istine i da razlog nije nedostatak truda s moje strane. Zato sam je jednostavno zanemarila. Oduvek sam bila površna u svojoj dužnosti i izbegavala sam sve teškoće. Kada bih naišla na pridošlice koji su imali predstave ili stvarne teškoće, nisam želela da uložim napor u razmatranje kako da rešim njihove probleme, već bih jednostavno prosledila te probleme vođi tima. Nakon nekoliko meseci, vrlo je malo pridošlica redovno prisustvovalo okupljanjima. Nakon što je otkrila taj problem, vođa me je orezala i razotkrila. Rekla je da sam previše površna u svojoj dužnosti i da moram odmah da se promenim. Zato sam odlučila da se pobunim protiv svog tela i da zalivam pridošlice kako treba. Ali kada sam se suočila sa pridošlicama koji su imali puno problema i dalje nisam želela da uložim napor u njihovo rešavanje. Umesto toga, uvek bih našla izgovor i rekla da mi nedostaje kov i da nisam podobna za tu dužnost. Videvši da sam ostala površna, da se nisam promenila i da moj rad ne daje nikakve rezultate, vođa me je oštro orezala, rekavši: „Previše si površna u svojoj dužnosti! Nikada se ne raspituješ o problemima pridošlica, a čak i kada saznaš nešto o njima, ne ulažeš napor u rešavanje tih problema. Kakvo je to obavljanje dužnosti? Samo štetiš pridošlicema! Ako se ne promeniš, bićeš smenjena.” Nakon što me je orezala i opomenula na taj način, osećala sam se i krivom i uplašenom. Počela sam da razmišljam o sebi: Zašto nisam mogla valjano da obavljam tu dužnost i zašto mi se uvek činila preteškom?

Jednog dana, u svojim predanostima, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Neki ljudi obavljaju svoju dužnost bez ikakvih načela. Oni stalno slede sopstvene sklonosti i ponašaju se svojevoljno. Zar ovo nije pokazatelj površnosti? Zar oni ne varaju Boga? Da li ste ikada razmišljali o posledicama takvog ponašanja? Ne vodite računa o Božjim namerama dok obavljate svoju dužnost. Nepromišljeni ste i neefikasni u svemu što radite, nedostaje vam svesrdna posvećenost i trud. Možete li na ovaj način dobiti Božje odobravanje? Mnogi ljudi preko volje obavljaju svoju dužnost i ne mogu da ustraju. Ne mogu da izdrže ni najmanju patnju i uvek se osećaju kao da im je učinjena velika šteta, i ne tragaju za istinom kako bi rešili poteškoće. Mogu li oni do kraja slediti Boga obavljajući svoju dužnost na ovaj način? Da li je u redu to što su površni u svemu što rade? Može li ovo da bude prihvatljivo za nečiju savest? Čak i ljudskim aršinima mereno, takvo ponašanje je neprihvatljivo – može li se onda reći da je ovakvo obavljanje dužnosti zadovoljavajuće? Ako obavljate svoju dužnost na ovaj način, nikada nećete dostići istinu. Vaše službovanje neće biti zadovoljavajuće. Kako onda da steknete Božje odobravanje? Mnogi ljudi se plaše teškoća kada obavljaju svoju dužnost, previše su lenji i žude za fizičkom udobnošću. Oni se nimalo ne trude da nauče stručne veštine ili da razmišljaju o istinama u Božjim rečima. Veruju da će ih takva površnost poštedeti truda. Ne moraju da istražuju niti da traže savet od drugih. Ne moraju da koriste svoj um niti da duboko razmišljaju. Čini se da tako štede mnogo truda i fizičke neudobnosti, a ipak uspevaju da izvrše zadatak. A ako ih orezuješ, oni postaju prkosni i svađaju se, govoreći: ’Nisam bio lenj ni besposlen, zadatak je obavljen – zašto cepidlačiš? Zar ovo nije samo pokušaj da nađeš neki razlog da me kritikuješ? Ja iovako dovoljno dobro obavljam svoju dužnost. Kako nisi zadovoljan?’ Mislite li da ovakvi ljudi mogu da ostvare ikakav dalji napredak? Oni stalno obavljaju svoje dužnosti na površan način i uvek smišljaju izgovore. Kada se pojave problemi, oni ne dozvoljavaju da im iko na njih ukaže. Kakva je to narav? Nije li to Sotonina narav? Mogu li ljudi sa takvom naravi da obavljaju svoju dužnost dovoljno dobro? Mogu li oni udovoljiti Bogu?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga”). Bog razotkriva mnoge ljude zbog toga što su previše lenji u svojoj dužnosti, što stalno žude za telesnim udobnostima, što im nedostaje marljivost i što se zadovoljavaju time da izgledaju zauzeto. Na taj način nikada ne mogu da obavljaju svoju dužnost kako treba. Shvatila sam da nisam postizala rezultate u svojoj dužnosti zato što sam jednostavno bila lenja i što sam se plašila patnje, a ne zato što nemam kov. Smatrala sam da zalivanje pridošlica znači da moram da razumem mnoge istine, da moram da naučim kako da rešavam njihove razne probleme i poteškoće, što je tu dužnost činilo napornom, pa sam je obavljala samo rutinski. Vođa tima je želela da se što pre pobrinem za probleme pridošlica i mogla sam to da postignem da sam vredno radila. Ali kada bih videla da to zahteva više vremena i truda, prebacila bih to na vođu tima ili na širitelje jevanđelja. Uvidela sam da pridošlice ne prisustvuju okupljanjima zato što imaju predstave ili se suočavaju sa poteškoćama i problemima, a ipak sam bila ravnodušna. Nisam reagovala kada su mi drugi govorili o putevima rešenja. Ponekad bih pridošlicama slala Božje reči ili himne, ali nakon nekoliko dana nisam mogla da istrajem i jednostavno bih ih zanemarila. Uvidela sam da sam zaista lenja, pohlepna za telesnim zadovoljstvima i da uopšte nisam iskrena u svojoj dužnosti. Jednostavno sam bila lažljiva i prepuštala se okolnostima u crkvi. Bila sam tako odvratna i mrska Bogu!

Nakon toga, pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: ’Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!’ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi. (…) Pouzdani ljudi su oni koji imaju ljudskost, a ljudi koji imaju ljudskost poseduju savest i razum i trebalo bi da im bude veoma lako da dobro obavljaju svoju dužnost, jer se prema njoj ophode kao prema svojoj obavezi. Ljudi bez savesti ili razuma neizbežno loše obavljaju svoju dužnost, i nemaju osećaj odgovornosti prema njoj bez obzira na to o čemu je reč. Drugi uvek moraju da brinu o njima, nadgledaju ih i pitaju kako napreduju; u suprotnom, stvari bi mogle da krenu po zlu dok obavljaju svoju dužnost i stvari bi mogle da krenu naopako dok obavljaju zadatak, tako da bi na kraju bila skuplja dara nego mera. Ukratko, ljudi uvek moraju sebe da preispituju prilikom obavljanja svojih dužnosti: ’Da li sam na odgovarajući način ispunio ovu dužnost? Da li sam je obavio svim srcem? Ili sam je samo aljkavo obavio?’ Ako si sve vreme površan, loše ti se piše. U najmanju ruku, to znači da nemaš kredibilitet i da ljudi ne mogu da ti veruju. Ozbiljnije govoreći, ako uvek samo otaljavaš svoje dužnosti i ako uvek obmanjuješ Boga, onda ti se baš loše piše! Koje su posledice svesnog obmanjivanja? Svako može da vidi da svesno praviš prekršaje, da živiš samo po sopstvenoj iskvarenoj naravi, da si sve vreme površan, da uopšte ne primenjuješ istinu – što znači da si lišen ljudskosti! Ako se to uvek ispoljava u tebi, ako izbegavaš velike greške a neprestano činiš manje i nikada se ne pokaješ, onda si ti zla osoba, bezvernik si, i treba da budeš uklonjen. Takve posledice su gnusne – potpuno si razotkriven i eliminisan kao bezvernik i zla osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Suočena s razotkrivanjem Božjih reči, mogla sam da osetim Njegovo gađenje i gnev prema onima koji su površni u svojoj dužnosti. Nedostaje im savest, razum, integritet i dostojanstvo, i potpuno su nepouzdani. Ako se ne pokaju, oni su zli ljudi, bezvernici, i treba da budu uklonjeni. Zalivanje pridošlica je važan posao. Oni su tek prihvatili Božje novo delo, i treba im više zalivanja da bi se ukorenili na istinitom putu, kako ih Sotona ne bi uhvatio. Štaviše, nikome prihvatanje Božjeg dela ne ide tako lako niti glatko: sve to biva samo zahvaljujući Božjem prosvećenju i vođstvu, kao i brojnoj braći i sestarama koji plaćaju cenu da bi ih zalivali, opskrbljuju ih, podržavaju i pomažu im. Samo tada mogu biti dovedeni pred Boga. Zalivanje pridošlica je bila moja odgovornost, kao zalivača. Naročito kada sam videla pridošlice sa poteškoćama, trebalo je da imam osećaj hitnosti i pronađem načine da rešim te probleme. Ali umesto toga, izbegavala sam teške poslove i bila sklona izvlačenju od obaveza. Kada bih videla pridošlice koje se suočavaju sa poteškoćama, uvek bih birala probleme koje je bilo lako rešiti, a teže probleme bih ostavljala po strani i ignorisala ih. Još gore, bila sam očigledno sklona izvlačenju i neodgovorna u svojoj dužnosti, što je dovelo do toga da neke pridošlice ne prisustvuju okupljanjima, pa čak i da odustanu. Međutim, ja sam izbegla odgovornost govoreći da oni nisu žedni istine ili da mi nedostaje kov i da ne mogu da rešim njihove probleme, kako bih obmanula druge, a sebe sačuvala od optužbe za površnost. Zar nisam obavljala svoju dužnost baš kao nevernik koji radi za svog šefa? Obmanjivala sam druge i provodila dane u nemaru, bez imalo savesti. Posle svih tih godina vere, i dalje sam pokušavala da obmanem i prevarim Boga, a da čak ni ne trepnem. Bila sam toliko lukava i lažljiva! Uopšte nisam imala ljudskost. Kada sam prvi put prihvatila Božje jevanđelje poslednjih dana, bila sam svakodnevno zauzeta poslom, a roditelji su me ometali u veri. Stvarno sam bila pod stresom i čak sam razmišljala o odustanem od okupljanja. Ali braća i sestre su sa mnom strpljivo iznova razgovarali o istini i organizovali okupljanja koja su odgovarala mom rasporedu. Ponekad nisam mogla da prisustvujem jer sam bila previše zauzeta poslom, pa su braća i sestre prelazili velike udaljenosti na svojim biciklima da bi sa mnom razgovarali o Božjoj reči, kako bi mi pomogli i podržali me. I polako, saznala sam o Božjem delu i videla da je jedini način da se spasim taj da stremim ka istini. Tada sam postala voljna da prisustvujem okupljanjima i da preuzmem dužnost. Crkva uvek naglašava da zalivanje pridošlica zahteva strpljenje i veliko razumevanje za njihove poteškoće, da treba da im pomognemo sa ljubavlju i da ih podstičemo da prisustvuju okupljanjima kako bi što pre pustili korenje na istinitom putu. Uvidela sam da je Bog pun ljubavi i milosti prema nama i da nas On spasava u najvećoj mogućoj meri. On je neverovatno savestan prema svakoj osobi koja istražuje istiniti put. Neće odustati ako postoji čak i trunka nade. Međutim, ja sam bila toliko hladna i nisam imala nikakav osećaj odgovornosti prema pridošlicama. Nisam uopšte brinula o njihovom život-ulasku, što je značilo da njihovi problemi nisu rešavani odmah i da neki više nisu želeli da prisustvuju okupljanjima. Kako je, na osnovu mog ponašanja, to uopšte moglo da se smatra obavljanjem dužnosti? Samo sam činila zlo, pokušavajući da obmanem i prevarim Boga! Osećala veliku krivicu kada sam to shvatila i mrzela sam sebe jer mi toliko nedostaje ljudskost.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se prepuštaju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš ništa postići? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Čitajući prekorevajuće reči Božje, osećala sam veliku krivicu i samoprekor. Da bi nas pročistio i preobrazio naše iskvarene naravi, da bi nam dao šansu za spasenje, Bog je revnosno obezbedio za nas toliko istina i detaljno besedio o svakom aspektu istine, bojeći se da nećemo razumeti. Bog je platio ogromnu cenu u Svojim naporima za nas. Svako ko ima ljudskost treba da uloži napor u stremljenje ka istini i da bude odan svojoj dužnosti. Ali ja sam bila potpuno bez savesti. Nisam uopšte stremila ka istini, samo sam se brinula za fizičku udobnost i živela sam i dalje prema sotonskim filozofijama, poput „Živi život na autopilotu”, i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Usvojila sam te sotonske filozofije kao reči mudrosti kojima treba da se rukovodim, misleći da treba dobro da se ophodimo prema sebi u tih nekoliko decenija koje imamo na zemlji, da se ne iscrpljujemo previše, i da moramo živimo život bezbrižno i srećno. Obavljala sam dužnost pod uslovom da ne trpim telesnu nelagodu ili umor. Radila sam ono što je bilo najlakše. Svaki put kada sam morala da razbijam glavu oko nečega, pružala sam otpor i bežala, tako što bih prebacila problem na nekog drugog ili bih ga odlagala i ignorisala. Uopšte nisam ozbiljno pristupala svojoj dužnosti, pa nekim pridošlicama nisu rešeni problemi i oni su prestali da dolaze na okupljanja. Tek tada sam shvatila da su me te sotonske filozofije činile sve pokvarenijom. Ceo dan sam žudela za udobnošću i uopšte nisam stremila ka istini; napravila sam haos u svojoj dužnosti i nisam se ni iz daleka brinula zbog toga. Zapostavljala sam svoje dužnosti, nisam sticala istine koje je trebalo da steknem i nisam ispunjavala svoje odgovornosti. Zar nisam bila potpuno beskorisna? Stvarno sam iskusila da mi žudnja za telesnom udobnošću šteti i da uništava moju šansu za spasenje. Suočavanje s poteškoćama u dužnosti je zapravo dobra prilika da se oslonimo na Boga i da tragamo za istinom. Poteškoće koje su me naterale da tragam za istinom i da naučim kako da sledim načela u svojoj dužnosti bile su dobar način za mene da stremim ka istini i život-ulasku. Ali ja sam te stvari tretirala kao smetnju, kao teret koji treba odbaciti. Shvativši to, stvarno sam zažalila što sam razmazila svoje telo i što sam izgubila mnogo dobrih prilika da razumem istinu. Nisam želela da nastavim da nemarno obavljam svoje dužnosti. Morala sam da se pobunim protiv tela i da svoju dužnost obavljam svim srcem.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči koji razotkriva lažne starešine, što mi je pomoglo da bolje razumem posledice površnog obavljanja svoje dužnosti. Božje reči kažu: „Recimo da postoji neki posao koji bi jedna osoba mogla da obavi za mesec dana. Ako za obavljanje ovog posla bude potrebno šest meseci, zar troškovi preostalih pet meseci ne predstavljaju gubitak? Dozvolite Mi da vam navedem jedan primer o propovedanju jevanđelja. Recimo da je neka osoba spremna da istraži istiniti put i verovatno se može pridobiti za samo mesec dana, nakon čega ulazi u crkvu i nastavlja da prima zalivanje i opskrbu, i kroz šest meseci može da uspostavi temelj. Ali, ako osoba koja propoveda jevanđelje zauzima nepažljiv i površan stav prema ovom pitanju, a starešine i delatnici takođe ignorišu svoje obaveze, pa je na kraju potrebno pola godine da se ta osoba pridobije, zar tih pola godine neće predstavljati gubitak u njenom životu? Ako se ona suoči sa velikim nevoljama, a još uvek nije postavila temelj na istinitom putu, naći će se u opasnosti, pa zar je onda ti ljudi neće izneveriti? Takav gubitak se ne može meriti novcem niti materijalnim stvarima. Ti ljudi su zadržali njeno shvatanje istine za pola godine; a njeno uspostavljanje temelja i početak obavljanja dužnosti su odgodili za pola godine. Ko će za to biti odgovoran? Mogu li starešine i delatnici da priušte da za to preuzmu odgovornost? Niko ne može sebi da priušti da snosi odgovornost za zadržavanje nečijeg života” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su me ispunile stidom i kajanjem. Bila sam kao lažni starešina koji nije radio stvaran posao, bila sam nemarna u svojoj dužnosti i neodgovorna, što je uzrokovalo da pridošlice ne dolaze na okupljanja, a neki su čak napustili veru jer njihovi problemi nisu bili rešeni. Zar zalivanje na taj način nije samo naškodilo pridošlicama? Iako neki nisu napustili veru, njihovi životi su pretrpeli gubitke jer su se držali svojih predstava i dugo nisu dolazili na okupljanja. To su gubici koje ne mogu da nadoknadim. Da nisam toliko marila za svoje telo, da sam bila spremna da platim cenu, i da sam ozbiljno pristupila svakom problemu pridošlica, možda bi neki od njih mogli ranije da razumeju istinu i puste korenje na istinitom putu, da žive život crkve, obavljaju dužnost i da ranije prikupe dobra dela, pa stvari ne bi ispale ovako. Ali u ovom trenutku je prekasno za reči. Zaista sam osećala uznemirenost i krivicu, kao i da sam neverovatno dužna Bogu. To je bio prestup, mrlja koju sam ostavila na svojoj dužnosti! Takođe, bila sam ispunjena kajanjem i strahom. Osećala sam kao da sam izazvala ogromne probleme. Molila sam se u suzama: „Bože, uvek težim udobnosti i površna sam u svojoj dužnosti, što je Tebi odvratno. Želim da Ti se pokajem. Molim Te da istražiš moje srce. Ako nastavim da budem površna, molim Te da me prekoriš i disciplinuješ.”

Zatim sam navela pridošlice koji su bili negativni, slabi i nisu prisustvovali okupljanjima, i tražila relevantne Božje reči da rešim njihove probleme. Takođe sam pitala sestre koje su bile dobre u zalivanju za načela i pristupe. Kasnije sam potražila onu pridošlicu sa religijskim predstavama, koja nije dolazila na okupljanja. Poslala sam joj nekoliko poruka, na koje nije odgovorila. Osećala sam se pomalo obeshrabreno i pomislila da bi trebalo da zaboravim na to. U svakom slučaju, ona je ta koja je prestala da odgovara – to je bila istina. Zatim sam pridošlici koja je bila zauzeta poslom poslala još jednu poruku, i kada sam videla da je odbila moj poziv za okupljanje, nisam više želela da plaćam cenu podrške njoj. Tog trenutka, setila sam se svoje molitve Bogu, kao i ovih Njegovih reči: „Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da ’zdušno i pošteno obožavanje Boga’ postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči su mi pomogle da uvidim da valjano obavljanje dužnosti nije teško, da moramo biti iskreni, prihvatiti Božje ispitivanje i dati sve od sebe da izvršimo ono što znamo i što možemo, da ne smemo koristiti obmanu ni biti površni, kao i da nam je potreban takav stav da bismo dobro obavljali svoju dužnost. Zato sam odlučila da ovaj put neću ponovo razočarati Boga. Čak i kad te pridošlice ne bi prisustvovale okupljanjima ni nakon moje pomoći i podrške, i dalje bih ispunjavala svoju odgovornost i ne bih žalila.

Otišla sam da razgovaram s drugom sestrom da bih tražila put primene, a potražila sam i pridošlicu sa religijskim predstavama da bih razgovarala s njom. Otvorila sam se pred njom o svojim iskustvima u veri. Na moje iznenađenje, odgovorila je na moje poruke. U stvari, ona je zaista uživala u okupljanjima, međutim, imala je nekoliko nerešenih predstava i nedoumica. Zaista su me dirnule iskrene reči te pridošlice i podelila sam s njom razgovor koji je bio usmeren na njene predstave. Na kraju, pristala je da prisustvuje okupljanjima i ubrzo je preuzela dužnost. Imala sam neopisiv osećaj kada sam videla da su se stvari završile na taj način. Osećala sam i radost i kajanje. Bez Božjeg prosvećenja i prosvetljenja koje mi je omogućilo da spoznam sebe i da promenim stav prema svojoj dužnosti, verovatno bih ponovo počinila prestup. Nakon toga, ponovo sam potražila pridošlicu koja je bila zauzeta poslom. Ranije sam je uvek terala da prisustvuje okupljanjima, ne uzimajući u obzir njene poteškoće. Ovaj put sam razgovarala s njom o Božjim rečima kako bih joj pomogla shodno njenoj stvarnoj situaciji i na odgovarajući način prilagodila vreme okupljanja. Kada nije imala vremena za okupljanje, čitala sam Božje reči s njom kad god je imala slobodnog vremena i strpljivo sam delila razgovor s njom. Tada je postala voljna da mi otvori svoje srce i da priča o Božjim rečima koje je pročitala. Takođe mi je radosno rekla da bez obzira na sve, neće tek tako odustati od okupljanja niti od jedenja i pijenja Božjih reči. Nakon toga, nikada nije propustila nijedno okupljanje i ma koliko bila zauzeta poslom, uvek je odvajala vreme za razmišljanje o Božjim rečima. Uz takvu podršku i pomoć pridošlicema, neki od njih su postali voljni da ponovo prisustvuju okupljanjima. Kada sam ispravila svoj stav, oslonila se na Boga i uložila pravi napor, dobila sam bolje rezultate u svojoj dužnosti.

Pre toga, uvek sam bila sklona izvlačenju i površna u svojoj dužnosti. Iako nisam fizički patila, uvek sam živela u poteškoćama. Nisam mogla da primim Božje vođstvo, postizala sam sve manje u svojoj dužnosti i stalno sam se brinula da će me Bog napustiti i ukloniti. Bila sam tako depresivna i osećala sam bol. Kada sam počela da obavljam dužnost svim srcem, mogla sam da osetim Božje prisustvo i vođstvo. Takođe, napredovala sam u svojoj dužnosti i stekla sam osećaj mira i stabilnosti. Zaista sam iskusila koliko je važan naš stav prema dužnosti. Kada se suočavamo s poteškoćama, jedino plaćanjem stvarne cene i razmatranjem Božje namere možemo dobiti prosvećenje i vođstvo Svetog Duha i efikasno obavljati svoju dužnost.