U oktobru 2023. godine, starešine su uredile da se bavim specijalnim efektima. U početku sam samo učio neke osnovne radnje i to nije zahtevalo mnogo tehničke veštine. Nakon obuke, brzo sam kreirao nekoliko efekata. Da bih stvorio bolje i realističnije specijalne efekte, trebalo je da naučim više tehnika. Ali imao sam neke nedoumice. „Ove tehnike su prilično teške i nisam siguran da li mogu da ih naučim.” Kasnije, dok sam proučavao uputstva, bilo je nekih radnji kojih sam se u tom trenutku sećao, ali sam ih kasnije zaboravio. Ponekad nisam razumeo poente u uputstvu, pa mi je bilo teško da ih naučim. Nakon što sam učio neko vreme, osetio sam da je to previše mentalno iscrpljujuće, pa sam hteo da se povučem. U to vreme, video sam brata iz tima kako uči grafički dizajn i pomislio sam: „Zašto mi nadzornik nije dodelio da se bavim grafičkim dizajnom? Već sam to ranije učio, pa bi mi bilo lakše da se uhodam i tako bih mogao malo da odahnem.” Kasnije sam rekao bratu šta mislim, ali on je rekao da nema dovoljno ljudi na dužnosti za specijalne efekte, pa je predložio da nastavim sa učenjem specijalnih efekata. Smatrao sam da to ima smisla, pa sam odlučio da nastavim da učim. Dva ili tri meseca kasnije, proučio sam neka uputstva i počeo da radim na težim specijalnim efektima. Kada bih naišao na poteškoću, nisam se trudio da istražujem, već bih otišao pravo kod brata sa kojim sam sarađivao. Brat bi mi strpljivo objašnjavao stvari, tako da bi problem brzo bio rešen. Pomislio bih u sebi: „Kada sledeći put budem imao poteškoća, samo ću zamoliti svog saradnika za pomoć. Ovako je mnogo lakše i ne moram toliko da brinem i razmišljam.” Kasnije sam prestao da se fokusiram na učenje i udubljivanje u tehničke veštine i obično bih samo pravio neke jednostavne specijalne efekte, pa su moje veštine veoma sporo napredovale. Krajem marta 2024. godine, trebalo je da napravimo jedan složeniji specijalni efekat i pomislio sam u sebi: „Pravljenje ovoga će biti prilična gnjavaža. Moraću da uložim dosta truda da proučim uputstva i da tražim informacije iz različitih izvora, a to će biti fizički iscrpljujuće. Najbolje bi bilo da pustim svog saradnika da to uradi.” Kasnije sam video da je moj saradnik poboljšao svoje tehničke veštine praveći ovaj specijalni efekat, dok ja, sa druge strane, nisam napredovao, pa sam osetio malo krivice i kajanja. Moje veštine u početku nisu bile tako sjajne, a da sam blisko sarađivao sa svojim saradnikom na nekim složenim specijalnim efektima, mogao bih i ja da poboljšam neke od svojih veština.

Nakon toga, počeo sam da se pitam: „Zašto nikada ne želim da se potrudim da učim, istražujem i prevazilazim poteškoće u svojoj dužnosti?” Pročitao sam odlomak Božjih reči koji se tačno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „I žudnja za telesnim udobnostima je ozbiljan problem. Šta mislite, koja su neka od ispoljavanja žudnje za telesnim udobnostima? Koje primere možete da date iz onoga što ste videli u svom sopstvenom iskustvu? Ubraja li se u to uživanje u prednostima statusa? (Ubrajaju se.) Ima li još nešto? (Kada su nekom, pri obavljanju dužnosti, laki zadaci draži od teških, te uvek bira lagan posao.) Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. Ma kakav posao obavljali i ma kakvu dužnost vršili, ne žele da pate. (…) Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? (…) Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da to što se stalno žalim na teškoće i povlačim pred poteškoćama u svojim dužnostima, i što razmišljam samo o lakim i zgodnim zadacima, zapravo znači da biram lakši posao i prepuštam se telesnoj udobnosti. Ljudi koji ne žele da trpe teškoće niti da plate cenu, ne mogu da obave nikakav pravi posao. Takvi ljudi su beskorisni i preostaje im samo da budu eliminisani. Bio sam upravo ona vrsta lenje osobe koju je Bog razotkrio. Bio sam svestan da za dužnost specijalnih efekata nema dovoljno ljudi, ali sam mislio da učenje te veštine zahteva previše truda i da je previše mentalno iscrpljujuće, i kad god bih naišao na poteškoće, želeo sam da se povučem, nespreman da se mučim i platim cenu da bih naučio. Kada sam video brata iz tima kako uči grafički dizajn, pomislio sam da, pošto imam nekog iskustva u toj oblasti i grafički dizajn nije previše težak, poželeo sam da pređem na to i da se izvučem iz dužnosti specijalnih efekata. Kasnije, kada sam pravio složenije specijalne efekte, kad god bih naišao na teške tehničke probleme, samo bih zamolio svog saradnika da ih reši, i ne bih proaktivno učio ili dublje istraživao, zbog čega su moje veštine sporo napredovale. Birao sam lakše dužnosti, želeo sam samo jednostavne zadatke koji ne iziskuju mnogo mentalnog ili fizičkog napora, i kad god bih naišao na poteškoće, želeo sam da odustanem od svojih dužnosti, bez ikakve namere da prevaziđem izazove i udovoljim Bogu. Sa takvim stavom, nisam mogao da naučim nijednu veštinu, a kamoli da ispunim svoje dužnosti, i samo bih postao beskoristan i Bog bi me eliminisao. Nisam više želeo tako da nastavim. Kasnije sam samoinicijativno počeo da učim složenije veštine specijalnih efekata i otkrio sam da nisu tako teške kao što sam zamišljao. Posle nekog vremena, moje tehničke veštine su se značajno poboljšale. Koncepti koje u početku nisam razumeo postali su jasniji i mogao sam da rešim većinu problema. Bio sam veoma srećan.

Ali posle nekog vremena, ponovo sam se zadovoljio postojećim stanjem. Ponekad, videvši svog saradnika kako se udubljuje u složene tehnike, pomislio bih u sebi: „Biće prilično teško ovladati tim tehnikama, a svi ti nepoznati kodovi mi samo zadaju glavobolju. Učenje bi zahtevalo veliku cenu i mnogo mentalnog napora, a to bi bilo tako zamorno! Sasvim je dovoljno i ovo što sam postigao. Što bih sebi komplikovao život? Pustiću svog saradnika da istraži te teške veštine, a ja ću raditi ono što znam.” Moj saradnik me je pitao da li želim da učim teže veštine, i verbalno sam se složio, rekavši da ću ih naučiti ako budem imao vremena, ali u stvarnosti, nikada nisam učio te stvari. Jednom prilikom je primetio da još uvek prolazim kroz ista uputstva kao i pre, i rekao je: „Obavljaš ovu dužnost već 8 ili 9 meseci; kako to da ih još uvek nisi završio?” Pogodile su me njegove reči, ali bio je u pravu. Zaista, da sam se kako treba posvetio ovim uputstvima, završio bih ih za 3 ili 4 meseca, ali prestao sam da se fokusiram na ozbiljno učenje čim sam ovladao nekim tehnikama, tako da ih još uvek nisam završio. Kako sam uopšte mogao da napredujem na taj način? Videvši taj svoj stalan stav prema dužnosti, osetio sam se veoma neprijatno, pa sam se pomolio, moleći Boga da me usmeri kako bih spoznao sebe i izvukao pouke. Pročitao sam Božje reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije kvalifikovan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bog razotkriva lenje ljude kao beskorisne, parazite i lišene ljudskosti, i Bog se zaista gnuša takvih ljudi. Razmišljajući o Božjim rečima, preispitao sam svoje ponašanje u dužnosti: Poteškoće sam smatrao mukom, povlačio se pred njima i nisam želeo nimalo da se mučim. Kad bih video svog saradnika kako uči i udubljuje se u nove tehnike, mislio sam da su te tehnike preteške i previše komplikovane, pa nisam hteo da ih učim. Mislio sam da je sasvim dovoljno to što sam već dostigao ovaj nivo veštine, i da ljudi ne bi trebalo da mi postavljaju tako visoke zahteve. Bio sam zaista beznadežan slučaj. Iako sam obavljao svoju dužnost, uopšte se nisam trudio da poboljšam svoje veštine niti sam se udubljivao u nove tehnike, što je značilo da ne mogu da stvaram složene efekte. Trebalo mi je devet meseci da završim uputstva koja sam mogao da pređem za tri do četiri meseca. Jeo sam hranu koju je obezbedila Božja kuća i uživao u Božjoj blagodati, a ipak mi je savest bila mirna iako sam radio samo taj mali posao, ne razmišljajući o tome kako da poboljšam svoje profesionalne veštine i radnu efikasnost. Živeo sam životom parazita. Zaista mi je nedostajala ljudskost i bio sam upravo ona vrsta zveri bez savesti i razuma koju je Bog razotkrio. Da sam se samo malo potrudio, sigurno bih unapredio svoje veštine. Ali ja sam se samo prepuštao fizičkoj udobnosti i nisam bio voljan da patim i platim cenu. Uvek sam ostajao u svojoj zoni komfora, nespreman da se potrudim, i samo sam ubirao plodove tuđeg rada. Iako se moje telo na kraju nije umorilo, napredak u veštinama je bio zanemarljiv i nisam mogao da preuzmem važnije zadatke u svojoj dužnosti. To je bilo baš kao što je Bog rekao: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade”. Način na koji sam obavljao svoju dužnost nije bio pametan, već glup!

Kasnije sam pročitao Božje reči i shvatio da je izuzetno opasno biti površan u dužnosti i ići linijom manjeg otpora. Svemogući Bog kaže: „Čini se da su neki ljudi pokorni u izvršavanju svoje dužnosti, radeći sve ono što Višnji uredi. Ali kad ih upitaju: ’Da li svoju dužnost izvršavaš površno? Izvršavaš li je prema načelima?’, oni ne mogu da daju nikakve konkretne odgovore, već samo kažu: ’Radim kako Višnji naloži i ne usuđujem se da nesmotreno činim zlodela.’ Kad ih upitaju da li su ispunili svoju odgovornost, oni kažu: ’U svakom slučaju radim ono što se od mene očekuje.’ Vidite li? Pri izvršavanju svoje dužnosti, oni stalno imaju ovakav stav – ne žure, stvari izvršavaju polako i nemaju osećaj hitnosti. Ne možeš zapravo da im pronađeš nikakvu zamerku, ali ako njihovo izvršavanje dužnosti odmeravaš prema istina-načelima, ono je neefikasno i nije u skladu s merilom. Pa ipak, nije ih briga, oni nastavljaju da se ponašaju kao i ranije, te i dalje ne rade stvari za koje bi trebalo da preuzmu inicijativu – oni se uopšte ne menjaju. Zar nisu tvrdoglavi kao mazge? Uvek imaju ovaj stav: ’Ti možda imaš hiljadu briljantnih planova, ali ja imam svoja pravila. Prosto sam takav – da vidimo šta možeš da mi uradiš. Takav mi je stav!’ Oni nisu uradili ništa preterano prevrtljivo ili zlo, ali nisu uradili ni mnogo dobrih dela. Kojim putem bi ti rekao da idu? Imaju li dobar stav prema svojoj veri u Boga i prema svojoj dužnosti? (Nemaju.) U Bibliji, Bog kaže sledeće: ’Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta’ (Otkrivenje 3:16). Biti mlak, ni hladan ni vruć – da li je to dobar stav? (Nije.) Neki ljudi razmišljaju: ’Ako činim zlo i izazivam prekide, brzo ću biti osuđen. Ali ako stvari obavljam pozitivno i preduzimljivo, umoriću se, pa ako dok radim nešto pogrešim, možda će me orezati ili otpustiti, a to bi bilo baš neprijatno! Stoga ostajem mlak, ni hladan ni vruć. Šta god da od mene zatražiš da uradim, ja ću nešto od toga uraditi. Ali ako mi ne kažeš da nešto uradim, neću se u to uplitati. Tako se neću umoriti, a povrh toga, ljudi neće moći da mi nađu zamerku. Ovakav pristup je sjajan!’ Da li je dobro da se neko ovako ponaša? (Nije.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Bog razotkriva da ljudi svojim dužnostima pristupaju površno, i da svoje odgovornosti ne izvršavaju predano i samoinicijativno. To je površan i mlak pristup dužnosti i Bog će takve ljude na kraju eliminisati. Osećao sam da je moje stanje veoma opasno. Nedostajao mi je predan i samoinicijativan stav u dužnosti. Uvek sam radio stvari mehanički, ni vruć ni hladan, i bio sam zadovoljan sve dok sam mogao da se provlačim ne izazivajući nikakve smetnje ili prekide. Moj napredak u dužnostima je bio zanemarljiv, samo sam obavljao jednostavne zadatke i provlačio se. Time što sam svojim dužnostima pristupao mlako, bio sam besramno tvrdoglav, baš kao što Bog razotkriva, već sam samo želeo da uložim minimalan trud, tek toliko da izbegnem smrtni ishod. Mogao sam da prevarim sebe, ali ne i Boga, i da se nisam pokajao, na kraju bih bio eliminisan.

Posle sam razmišljao: „Zašto sam tako lenj i zašto se prepuštam udobnosti? Koji je osnovni uzrok ovog problema?” Kasnije sam pročitao Božje reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavički nastrojeni i ogavni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima potpuno nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, ogavni i krhki. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Nakon što ih je iskvario Sotona, ljudi žive po sotonskim otrovima kao što su „U životu je najvažnije dobro jesti i lepo se oblačiti”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Budi dobar prema sebi”. Težnja ka telesnom uživanju je njihov cilj; misle da je sreća živeti lagodnim i bezbrižnim životom i da to znači uživati u životu, tako da u svemu što rade, ne žele da pate ili da plate cenu. Kada sam radio u malom gradu sporijim tempom, posao je, gledajući unazad, bio relativno lak, i uživao sam u takvom sporom i ležernom životu. Iako je plata bila malo niža, nije me bilo briga. Mislio sam da je sve u redu dokle god sam štedljiv. Nakon što sam pronašao Boga, bio sam isti. Obavljao sam svoje dužnosti ne težeći napretku i uvek sam bio mlak i zadovoljan postojećim stanjem. Kada sam shvatio da moja dužnost u specijalnim efektima zahteva učenje složenih tehnika, prepuštao sam se teškoćama, ne trudeći se da napredujem, i nisam želeo da učim tehnike iako sam mogao da ih savladam plaćanjem cene. Bio sam zadovoljan tapkanjem u mestu i održavanjem postojećeg stanja, i nisam imao želju da udovoljim Bogu niti da Ga uzmem u obzir. Bog mi je ukazao blagodat dajući mi priliku da obavljam dužnosti, sa namerom da tokom njihovog obavljanja težim ka istini, odbacim svoju iskvarenu narav i ispunim svoje dužnosti. Ali ja sam se uvek prepuštao telesnoj udobnosti i nisam bio voljan da patim ili da platim cenu da bih ispunio svoje dužnosti. Nakon tolikih godina obavljanja dužnosti, još uvek nisam savladao nijednu stručnu veštinu, i nisam naučio nijednu tehniku. Nisam bio u stanju da se samostalno nosim sa stvarima i bio sam potpuni promašaj. Video sam da živim po Sotoninim mislima i stavovima, bez ikakvog dostojanstva i integriteta, i ne samo da nisam ispunjavao svoje dužnosti, već, što je još važnije, nisam mogao da zadobijem istinu, i ne bih bio spasen od Boga. Sotonski otrovi su negativne stvari, oni navode ljude na stranputicu i vode ih u izopačenost. Nisam više želeo da živim na taj način. Molio sam se Bogu, voljan da promenim svoj stav prema svojim dužnostima, da se pobunim protiv svog tela i da ispunim svoju dužnost svim srcem.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči o tome kako se Noje odnosio prema Božjem nalogu, i pronašao sam neke puteve primene. Svemogući Bog kaže: „I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih težih inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da samo Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Razmišljajući o tome, bez obzira na to kolike su bile poteškoće s kojima se Noje suočavao pri izgradnji barke, on se nikada nije žalio, a još manje povlačio. Nikada nije zaboravio Božji nalog, istrajao je 120 godina, i konačno završio barku, ispunivši Božji nalog. Nojeva odlučnost i istrajnost da izvrši Božji nalog i pokori se Božjim rečima zadobile su Božje odobravanje. Zatim sam ponovo pogledao sebe. Kada sam se suočavao sa blagim poteškoćama u svojim dužnostima, želeo sam da se povučem, i nedostajala mi je odlučnost da podnesem patnju i platim cenu, kao i volja da svoje dužnosti obavljam dobro kako bih udovoljio Bogu. U stvari, imao sam gotova uputstva za učenje tehnika i mogao sam da se posavetujem sa svojim saradnikom, tako da nisam bio nesposoban da naučim te stvari, ali pošto bih morao da patim i da platim cenu, nisam hteo da učim. Video sam da mi nedostaje bilo kakva odanost svojim dužnostima, i da sam učestvovao u izgradnji barke, odavno bih pobegao, i barka nikada ne bi bila završena. Bog je tako detaljno besedio o Nojevom primeru, nadajući se da bismo mogli da oponašamo Nojev stav prema Božjem nalogu. Kada se ubuduće budem suočavao sa poteškoćama u svojim dužnostima, ne bih smeo ponovo da bežim niti da se povlačim, već moram da prestanem da želim samo lakši posao i da se prepuštam telesnoj udobnosti, i morao sam da ispunim odgovornosti koje je trebalo da izvršim. Takođe, morao sam da platim veću cenu da bih naučio profesionalne veštine i ispunio svoje dužnosti.

Nakon toga, odredio sam vreme za učenje novih veština. Početkom oktobra 2024. godine, trebalo je da napravimo novi specijalni efekat. Ovakav tip efekta je uvek stvarao moj saradnik, pa sam pomislio da, ako bih ga ja stvarao, u slučaju da naiđem na poteškoće, morao bih da uložim mnogo vremena i mentalnog napora da razmišljam o njima, i to bi bilo previše naporno. Shvatio sam da ponovo razmatram svoje telo, pa sam smatrao da ovog puta ne treba da se povlačim samo zato što se to činilo napornim. Zatim sam rekao: „Ja ću stvoriti ovaj specijalni efekat.” Pomislio sam na Božje reči: „Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog gleda stavove ljudi prema dužnostima sa kojima se suočavaju. Ako su ljudi spremni da sarađuju, Bog će im otvoriti put, tako da, iako nikada ranije nisam pravio ovakav specijalni efekat, morao sam da se oslonim na Boga da sarađujem. Posle sam se molio Bogu i tražio Njegove smernice, i dok sam radio, tražio sam informacije i brzo sam dobio neke ideje. Iako sam kasnije naišao na neke poteškoće tokom procesa pravljenja specijalnih efekata, kroz proučavanje i istraživanje, problemi su na kraju rešeni, i osećao sam se prilično spokojno. Takođe sam napravio neka poboljšanja u pogledu svojih veština.

U decembru, želeo sam da istražim novu metodu za stvaranje specijalnih efekata. Ako bi uspelo, to bi poboljšalo efikasnost. Stvari su u početku išle prilično glatko, ali usput sam naišao na tehnički izazov. Pokušao sam razne metode, ali jednostavno nisam mogao da ga rešim. I moj saradnik je došao a pogleda, ali nismo mogli da smislimo dobro rešenje. Pomislio sam u sebi: „Ovaj problem se ne može rešiti mojim trenutnim tehnikama, pa bih možda trebalo da se vratim na to kada se moje veštine poboljšaju.” Ali onda sam pomislio na to kako bih se u prošlosti, kada sam obavljao svoje dužnosti, uvek povukao na prvi znak poteškoće, tako da sada nisam hteo lako da odustanem i molio sam se Bogu da me usmeri. Sledećeg dana sam nastavio svoje istraživanje, i nakon ponovljenog testiranja, neočekivano, problem je rešen. Bio sam veoma srećan i zahvalio sam se Bogu na Njegovim smernicama. Shvatio sam da ako uložimo srce u svoje dužnosti i platimo cenu, moći ćemo dobro da ih obavljamo, i dokle god smo voljni da sarađujemo sa Bogom, Bog će nas usmeravati. Sada još uvek imam mnogo nedostataka u svojim tehničkim veštinama, i počeo sam da učim teže tehnike. Kada učim nove tehnike, više se ne prepuštam poteškoćama, i umesto toga se molim i oslanjam na Boga da ispunim svoju dužnost. Smatram da je obavljanje dužnosti na taj način uz Božje usmeravanje zaista sjajno! Hvala Bogu!