Godine 2019, obučavala sam se u crkvi za snimanje materijala. Pošto sam bila početnik, braća i sestre nisu imali velika očekivanja od mene i obično bi oni pronašli lokaciju, a ja bih samo pratila i snimala. Čak i ako moji snimci nisu bili dobri, i dalje smo mogli da koristimo njihov materijal, tako da nisam osećala veliki pritisak. Kako je vreme prolazilo i sve više vremena sam provodila obavljajući svoju dužnost, takođe je trebalo da sama snimam materijal u određenom vremenskom roku i takođe sam morala da trošim energiju tražeći odgovarajuće scene, putujući na različite lokacije da proverim da li ispunjavaju zahteve za snimanje. Osećala sam da je obavljanje dužnosti na ovaj način previše zamorno i mentalno iscrpljujuće i osetila sam izvestan otpor, pa sam počela da obavljam stvari površno. Sećam se da smo jednom morali da snimimo scenu pre nego što jesenje lišće požuti, a materijal je imao specifične zahteve za geografski položaj lokacije i elemente u sceni. Ali pomislila sam: „Ovo je prevelika muka. Nisam upoznata sa ovim područjem, pa kako ću to da nađem?” Proverila sam nekoliko mesta, ali nijedno nije bilo pogodno za snimanje, i izgubila sam volju. Od gledanja u gustu mapu zabolela me je glava i pomislila sam: „Kako se uopšte očekuje da ovo nađem? Ovo je mnogo truda. Uostalom, i druga braća i sestre traže, pa kad oni nađu lokaciju, zar ne bi bilo isto da samo odem i snimim?” Razmišljajući tako, otišla sam na spavanje mirne savesti. Na kraju su ostala braća i sestre pronašli odgovarajuću lokaciju i snimili materijal. Kada smo saznali da je materijal ocenjen kao u skladu s merilom, svi su bili veoma srećni. Međutim, pošto nisam uložila nikakav trud u ovaj materijal, kada sam videla da su svi radosni, osetila sam malu krivicu. Ali onda sam pomislila: „Ja sam početnik, pa je razumljivo što nisam platila cenu.” Nisam to shvatila ozbiljno.

Drugi put, trebalo je da snimimo novu vrstu materijala, što je zahtevalo da naučimo neke profesionalne veštine. Kada sam videla da ima mnogo uputstava i da su sva puna stručnih izraza, pomislila sam: „Koliko će vremena trebati da se pogledaju sva ova uputstva, jedno po jedno? Onda još moram da iz njih shvatim metode snimanja. Ovo je prevelika muka! Neka braća i sestre su već snimili dobar materijal, zar ne mogu jednostavno da ih zamolim da mi umesto toga kažu kako da snimam? Tako neću morati da naprežem mozak razmišljajući o tome. Uštedeću vreme, a i dalje ću dobro obaviti svoju dužnost. To je kao da ubijem dve muve jednim udarcem.” Zatim sam zamolila nadzornicu da mi pomogne da stupim u kontakt s njima, ali umesto da mi pomogne, ona mi je samo dala uputstvo i rekla da ću, kada ga pogledam do kraja, sve razumeti. Pomislila sam: „Ako i posle gledanja uputstva ne budem razumela, zar ne bi trebalo da mi umesto toga samo kažete metod snimanja?” Zato sam površno pogledala uputstvo i nepažljivo snimila dva materijala. Kasnije sam pomislila: „Zašto ne bih još malo proučila uputstvo i pokušala ponovo da snimam?” Ali onda sam pomislila: „Snimanje jednog materijala oduzima vreme i napor, a posle snimanja biće mi potreban poseban softver da ga montiram i efekat se neće videti dok se materijal ne renderuje. Sada nemam taj softver, pa neću moći da vidim konačni rezultat materijala. Čak i da ponovo snimam, neću znati da li je pogodno. Šta ako na kraju ništa ne bude odgovarajuće i samo uzalud potrošim vreme? Ne vredi! Bolje da ne snimam. Sačekaću da mi nadzornica donese softver, pa ću onda videti kako izgleda posle provere montiranog efekta ta dva materijala.” Tako narednih nekoliko dana nisam snimila nijedan materijal. Takođe sam pomislila: „Ako nadzornica bude mislila da nisam dovoljno snimila, mogu da iskoristim ovaj izgovor da se izvučem.” Kasnije je nadzornica videla da sam snimila samo dva materijala i saslušala pitanja koja sam postavila, a onda mi je ukazala: „O snimanju ovog materijala pričamo već mesec dana. Uputstvo ti je odavno poslato, a odgovori na tvoja pitanja se nalaze u uputstvu. Ali nisi ga pažljivo proučila i snimila si samo dva materijala. Tvoj napredak je zaista spor.” U tom trenutku sam se u sebi pravdala: „Da ste mi ranije dali softver, zar ne bih ranije videla efekat i pre završila materijal?” Ali onda sam shvatila da sam zaista bila pasivna u vezi sa svojom dužnošću, pa se nisam raspravljala. Kasnije, kada sam ozbiljno pogledala uputstvo, konačno sam shvatila da se odgovori na sva pitanja koja sam postavila nalaze u uputstvu i da su u njemu čak i dva materijala koja sam površno snimila jasno navedena kao nepogodna. Nisam to primetila jer nisam pažljivo proučila uputstvo. Što se tiče delova za koje sam mislila da su teški, razumela bih ih da sam odvojila vreme da pažljivo prođem kroz uputstvo. Uopšte nije bilo toliko teško naučiti. Da sam ranije pažljivo pogledala uputstvo, savladala bih osnovne operacije snimanja i ne bih ni posle mesec dana i dalje bila nesposobna da snimim dobar materijal. U tom trenutku sam shvatila da sam stvari obavljala previše površno.

Jedne večeri, nadzornici su iznenada došli u našu grupu i rekli da će prorediti tim, i nakon sveobuhvatne procene, zaključili su da rezultati moje dužnosti nisu bili dobri i da se moje tehničke veštine nisu mnogo poboljšale. Tako sam uklonjena sa svojih dužnosti. kada sam to čula, osetila sam se pomalo uznemireno, ali sam shvatila da se ova situacija nije dogodila bez razloga i da sam sigurno uklonjena zbog sopstvenih problema, te da moram da se pokorim i valjano promislim o sebi. Pomislila sam na Božje reči: „U ovom trenutku, mnogi ljudi koji obavljaju dužnosti još uvek su opterećeni najraznovrsnijim problemima. Neki su, pri obavljanju svojih dužnosti, veoma pasivni, stalno sede i nešto čekaju, večito se oslanjajući na druge. Kakav je to stav? Oni su, naprosto, neodgovorni. Božja kuća je za tebe uredila neku dužnost, a ti se danima oko toga premišljaš i nijedan konkretan posao ne obaviš. Nikad nisi na svom radnom mestu, ljudi ne mogu nigde da te nađu kad se suoče s nekim problemom koji treba rešiti. Nisi poneo breme tog posla. Ako se neki od vođa bude raspitivao u vezi s tim poslom, šta ćeš mu kazati? Ti trenutno ne radiš baš ništa. Potpuno si svestan da si za taj posao ti odgovoran, ali ga ipak ne izvršavaš. O čemu, zaboga, razmišljaš? Da li je to što ništa ne radiš posledica tvoje nesposobnosti za taj posao? Ili je to samo posledica tvoje pohlepe za udobnošću? Kakav je tvoj stav prema vlastitoj dužnosti? Ti samo pričaš o rečima i doktrinama i milozvučno govoriš, ali ne obavljaš nikakav stvarni posao. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, treba da podneseš ostavku. Nemoj zauzimati položaj na kojem ništa ne radiš. Zar time ne nanosiš štetu izabranom Božjem narodu i zar ne odlažeš rad crkve? Po tome kako govoriš, reklo bi se da razumeš svakovrsne doktrine, ali kad treba da obaviš neku dužnost, površan si i krajnje nesavestan. Da li je to iskreno davanje sebe Bogu? Neiskren si kada je reč o Bogu, a ipak glumiš nekakvu iskrenost. Jesi li u stanju da Ga obmaneš? Po načinu na koji obično govoriš, čini se da u tebi ima toliko vere; hteo bi da budeš stub crkve i njen kamen temeljac. Ali, kad treba da obaviš neku dužnost, i palidrvce je korisnije od tebe. Nije li to pokušaj svesnog obmanjivanja Boga? Znaš li šta će ispasti od tvog pokušaja da obmaneš Boga? On će te se gnušati, odbaciće te i isključiti!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam videla da je prevelika pasivnost u obavljanju dužnosti, stalno sedenje, čekanje i oslanjanje na druge neodgovoran stav. Možda, na površini, ono što neki ljudi kažu zvuči dobro, ali kada je u pitanju ispunjavanje njihovih dužnosti, samo otaljavaju, nisu iskreni prema Bogu, ne ispunjavaju dužnosti koje bi trebalo i odlažu crkveni rad. Ako tako nastave, Bog će ih na kraju s gnušanjem odbaciti i ukloniti. Ono što je Bog razotkrio bilo je ponašanje koje sam pokazivala u svojoj dužnosti. Kada sam prvi put počela da se obučavam u snimanju materijala, bila sam veoma odlučna, govoreći da ću to uraditi najbolje što mogu, ali čim sam se suočila sa teškoćama u svojoj dužnosti, počela sam da otaljavam, ne želeći da se mučim niti da trpim teškoće. Na primer, prilikom snimanja materijala sa svetlom i senkom, smatrala sam da je teško i previše problematično tražiti odgovarajuće lokacije, pa sam bila lukava i samo sam se priključivala čekajući da braća i sestre s kojima sam sarađivala nađu lokaciju, kako bih mogla samo da pratim i snimam ono što je spremno. Kasnije, prilikom snimanja nove vrste materijala, mislila sam da je proučavanje uputstva prevelika muka i nisam bila voljna da uložim napor da naučim kako da snimam. Umesto toga, čekala sam da mi drugi jednostavno kažu kako da to uradim. Čak i kada sam gledala uputstvo, samo sam otaljavala. Čak sam pokušala da prevarim nadzornicu sa dva materijala koja nisu bila u skladu s merilom, pokušavajući da prikrijem činjenicu da sam bila lukava i da sam zabušavala i da nisam ozbiljno proučila uputstvo. Na kraju sam pokušala da nađem izgovore i prebacim odgovornost na nadzornicu, žaleći se da mi nadzornica nije dala softver da vidim rezultate. Zaista sam bila varljiva i neodgovorna. To što sam uklonjena sa dužnosti bilo je u potpunosti nešto što sam sama izazvala. Razmišljajući o ovome, zažalila sam zbog svog prethodnog ponašanja i poželela sam da promenim svoj stav prema dužnosti.

Tri meseca kasnije, vratila sam se tamo gde sam bila pre da obavljam svoju dužnost. Bila sam veoma uzbuđena i izuzetno zahvalna Bogu što mi je pružio ovu priliku. Kasnije nas je nadzornica zamolila da sakupimo razne biljke za snimanje i bila sam u stanju da to marljivo uradim. Neke biljke je bilo teško naći, pa sam se oslanjala na Boga, tražila informacije i sarađivala sa svojom braćom i sestrama da pronađemo materijale. Međutim, iskvarena narav se ne menja nakon samo jedne situacije, i posle izvesnog vremena, vratila sam se starim navikama.

Jednom prilikom, trebalo je da snimimo neki materijal sa odećom i trebalo je da naučim neke tehnike osvetljenja, kao i stvari poput toga kako rasporediti odeću i uhvatiti njenu teksturu. Smatrala sam da je to teško. Posebno zato što nisam imala nikakvo predznanje u tehnikama osvetljenja za snimanje odeće, morala sam da počnem da učim od nule. Neka uputstva nisu bila pogodna za materijal koji je trebalo da snimimo, pa sam morala da tražim odgovarajuća dok sam ih gledala. Pomislila sam: „Snimanje ovakvog materijala je previše mentalno iscrpljujuće, a ja trenutno imam i drugih stvari da radim. Zašto ne bih za sada odložila snimanje materijala i prvo se usredsredila na druge stvari? Na taj način neću biti toliko mentalno iscrpljena. Ali ovaj materijal je hitan; zar ne bi bilo pogrešno da ga samo ignorišem? U svakom slučaju, moram brzo da završim i druge stvari. Odlaganje materijala ne bi trebalo previše da odloži stvari.” Zato sam se prvo usredsredila na druge stvari i time sam odložila napredak u snimanju materijala. Na kraju sam bila orezana i tek tada sam požurila da snimim materijal. Otprilike mesec dana kasnije, nadzornica je rekla da će tim ponovo morati da se smanji zbog potreba posla. Ovog puta, iako nisam uklonjena prilikom reorganizacije, stavljena sam pod prismotru. Ovo smanjenje tima me je zaista pogodilo i osetila sam da je to upozorenje od Boga. Od tada sam svesno tražila odgovarajuće odlomke Božjih reči da bih rešila svoje probleme.

Pročitala sam Božje reči: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: ’Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!’ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi. Ako je neko nepouzdana osoba, ni u kom slučaju mu ne poveravaj neki zadatak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Bog od nas zahteva da budemo ozbiljni, da platimo cenu i uložimo sav svoj napor u svoje dužnosti. Ako bih uvek bila lukava, zabušavala i otaljavala, iako bih možda neko vreme varala ljude, ne bih mogla da prevarim Boga, a vremenom bi me braća i sestre prozreli i više mi ne bi verovali, i potpuno bih izgibila integritet i dostojanstvo. Na osnovu mog doslednog ponašanja, zaista nisam zasluživala ničije poverenje. Svaki put kada bih se suočila sa dužnošću koja je zahtevala da patim ili platim cenu, uvek sam uzimala u obzir svoje telo i služila se trikovima. Crkva je uredila da snimam neki materijal, ali kada sam pomislila kako ću morati da patim i platim cenu proučavajući uputstva, to mi se činilo mentalno iscrpljujuće, pa sam hitno potreban materijal ostavila po strani i bavila se drugim stvarima, tako da ljudi ne misle da sam besposlena ili da ne kažu da nemam osećaj bremena u svojoj dužnosti. Ali u stvari, osećala sam da bi snimanje ovog materijala bilo previše zamorno i samo sam želela da nađem lakši zadatak. Zapravo, nije da nisam bila u stanju da snimim ovaj materijal; samo je trebalo da uložim malo truda, ali nisam bila voljna da patim i usled toga sam odložila napredak u produkciji video zapisa. Osoba koja zaista uzima u obzir Božje namere može u svojim dužnostima da deli Božje brige i misli. Ona dobro obavlja svoje dužnosti svim srcem i snagom, u skladu sa zahtevima Božje kuće, i ne odlaže crkveni rad. Ali ja uopšte nisam uzimala u obzir interese crkve i nisam razmišljala o tome kako brzo da snimim materijale i ubrzam napredak. Bilo je kao da radim za nevernike, samo preživljavajući dan za danom, i radeći bez ikakve odanosti, a moje ponašanje me je gurnulo izvan vrata Božje kuće. Već sam jednom bila uklonjena jer sam odlagala svoju dužnost zato što sam bila lukava i zabušavala, a ipak sam se i dalje tako ponašala. Zaista nisam ispunila Božju nameru! Sa takvim stavom prema svojim dužnostima, zaista mi je nedostajalo ljudskosti, i ako bih ovako nastavila, ko bi se usudio da mi poveri bilo kakve dužnosti? Sada mi je Božja kuća i dalje davala priliku da se pokajem, i ako ne bih preokrenula stvari, zaista bih bila uklonjena.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, razmišljala sam o tome kako sam obavljala svoje dužnosti na površan način, bila lukava i zabušavala, jer sam živela po sotonskom otrovu „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Da bih zaštitila sopstvene telesne interese, išla sam najlakšim i najudobnijim putem, pa iako je materijal bio hitno potreban za produkciju video zapisa, jednostavno sam ga ostavila po strani i tražila samo lakše zadatke. Bila sam zaista prepredena i varljiva i na kraju sam odložila napredak video produkcije moje braće i sestara. Mislila sam da sam pametna što tako radim, da izbegavam iscrpljenost i orezivanje i da ljudima zamazujem oči, ali Bog sve ispituje. Imala sam kov, ali nisam obavljala posao kako treba i pokušala sam da nadmudrim Boga. Nisam obavljala dužnost koju je trebalo da obavljam, niti sam pokazivala ikakvu odanost. Postala sam lukava osoba, neodgovorna i nepouzdana. Shvatila sam da Božja pravedna narav ne trpi uvrede i da ću, ako nastavim da se ovako odnosim prema svojim dužnostima, ne ceneći priliku za pokajanje koju mi je Bog dao, zaista izgubiti ovu dužnost, a Bog će me još više prezirati. Tek tada sam videla da je življenje po sotonskom otrovu „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” bilo lažno pametovanje. Na kraju bih samo sebi naškodila i na kraju bi me Bog razotkrio i uklonio.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kad neka osoba prihvati ono što joj je Bog poverio, Bog na osnovu vlastitog merila ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li Mu se ta osoba pokorila, da li je udovoljila Njegovim namerama i da li je ono što radi u skladu s merilom. Ono do čega je Bogu stalo jeste srce te osobe, a ne spoljašnji aspekti njenih postupaka. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira kako to radi. Po tom pitanju ljudi pogrešno tumače Boga. Bog ne posmatra samo krajnji rezultat stvari, već se više fokusira na to kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i gleda da li u čovekovom srcu ima pokornosti, obzira i želje da se Bogu udovolji” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, lukav si i zabušavaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam pronašla put primene. Stav koji treba imati kada se dužnost pojavi jeste prihvatiti i pokoriti se, promišljajući kako dobro obaviti svoju dužnost sa srcem koje brine za Boga i želi da Mu udovolji. Takođe sam shvatila zašto pošteni ljudi mogu da primenjuju istinu kada se suoče sa situacijama: to je zato što su čisti i pošteni i ne pokušavaju da budu lukavi. Kada se dužnost pojavi, oni slušaju, poslušni su i rade je prema Božjim zahtevima. Ne uzimaju u obzir svoje interese i mogu biti svesrdni i dati sve od sebe u pokušaju da udovolje Bogu. Takvo obavljanje dužnosti dobija Božje odobrenje. Ali ja sam bila zaista varljiva, jer kada sam se suočavala sa dužnostima, prvo bih razmatrala da li će moji interesi biti narušeni, a kada sam videla nešto što bi uključivalo patnju, čak i kad sam to mogla da uradim, ne bih to uradila i uvek bih bila lukava. Usled toga, moje obavljanje dužnosti nije bilo u skladu sa merilom i počinila sam previše prestupa. Zato sam se u srcu zavetovala Bogu da ću, kada se ponovo suočim sa teškoćama u svojim dužnostima, ostaviti po strani svoje lične interese i da prvo uradim sve što mogu da bih dala svoj doprinos, te ako dam sve od sebe a i dalje ne budem mogla da rešim problem, onda ću potražiti pomoć od drugih. Na ovaj način, bar ću marljivo obaviti svoju dužnost.

Kasnije je trebalo da snimimo materijal koji je zahtevao snimanje od 360 stepeni. Postojala je jedna mala posuda jedinstvenog oblika koja se lako klatila, što je otežavalo snimanje. Nakon što sam se nekoliko puta namučila s tim, pogledala sam na sat i videla da su prošla dva sata, a ja još nisam završila snimanje, pa sam postala veoma razdražljiva i puna otpora. Pomislila sam: „Ovim tempom, koliko ću još morati da snimam? Na kraju, možda neće ni uspeti. U svakom slučaju, pokušala sam nekoliko puta, pa ako ni ovog puta ne uspe, neka nadzornici snime. Oni imaju bolje veštine od mene i ovakve teške zadatke bi trebalo oni da snimaju.” U tom trenutku sam shvatila da ponovo pokušavam da udovoljim svom telu i izbegnem teškoće i odjednom sam se setila onoga što sam pročitala tokom jutarnje posvećenosti o Božjem zajedništvu o uzgajanju ovaca. Bog kaže: „Zašto bi trebalo da Ja brinem o nečemu tako običnom kao što je ishrana ovaca? Kad sve pripremim za vas, zašto vam toliko teško da poslušate nekoliko Mojih reči? Da li Ja od tebe tražim da se popneš na planinu noževa ili da plivaš u moru vatre? Ili je to preteško da se sprovede u delo? Zar to nije tvoja odgovornost? Sve je to u tvojoj moći da postigneš, to je u okviru tvojih sposobnosti. Ne tražim previše. Kako to da nisi u stanju da to ostvariš? U čemu je problem? Da li sam tražio od tebe da sagradiš barku? (Nisam.) A kolika je razlika između onoga što sam tražio da ti uradiš i izgradnje barke? Razlika je ogromna. Zadatak koji je trebalo da izvršiš trajao bi samo jedan ili dva dana. Potrebno je samo par reči. To se moglo ostvariti. Izgradnja barke je bila ogromna obaveza, obaveza od 100 godina. Da ste vi rođeni u istoj epohi kao Noje, usudio bih se reći da nijedan od vas ne bi bio sposoban da posluša Božje reči. Kada je Noje pokazao poslušnost pred Božjim rečima, kada je sagradio barku, korak po korak, onako kako mu je Bog zapovedio, vi biste bili oni ljudi koji su stajali sa strane i sputavali Noja, zadirkivali ga, rugali mu se i smejali. Vi ste zaista takva vrsta osobe. Potpuno ste lišeni stava poslušnosti i pokornosti. Naprotiv, ti zahtevaš da ti Bog pokaže posebnu blagodat, da te posebno blagoslovi i prosvetli. Kako možeš da budeš tako besraman? Šta vi kažete, koja od stvari o kojima sam upravo govorio je Moja obaveza? Koju od njih moram da uradim? (Nijednu od njih.) Sve ove stvari su pitanja za ljude. Nisu Moj posao. Trebalo bi da mogu da vas ostavim same. Pa zašto onda Ja moram da se uključujem? Ne radim to zato što je to Moja dužnost, već za vaše sopstveno dobro. Niko od vas se ne brine o ovome, niko od vas nije preuzeo ovu odgovornost, niko od vas nema ove dobre namere – tako da Ja moram više da se potrudim oko ovoga. Sve što je potrebno jeste da budete poslušni i da sarađujete; veoma je jednostavno, ali vi čak ni to ne možete da uradite. Da li ste vi uopšte ljudi?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Drugi ekskurs (1. deo)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su zadaci koje nam Bog poverava svi u granicama naše sposobnosti da ih podnesemo i da On od nas ne postavlja preterane zahteve. Zbog moje krajnje sebičnosti i podlosti nisam mogla čak ni da uradim ono što sam mogla i uvek sam mislila na sebe. Nedostajao mi je svaki osećaj odgovornosti prema svojoj dužnosti i zaista nisam zasluživala da se nazovem čovekom! Zatim sam pomislila na to kada je Bog zapovedio Noju da sagradi barku. Noje je čuo Božje reči i odmah ih je sproveo u delo, prema Božjem nalogu se odnosio kao prema najvećem zadatku svog života i ma koliko teško bilo, Noje nikada nije odustao. Nojev stav prema Božjem nalogu bio je vredan da se ugledam na njega. Zatim sam pogledala sebe. Uvek sam želela da se povučem kada su se pojavile teškoće i nisam želela da patim niti da platim cenu. Osećala sam se krajnje posramljeno u poređenju s njim! Sada, kada sam se suočavala sa takvim teškoćama, trebalo je da se oslonim na Boga da ih rešim. Ako bih se samo plašila patnje i sve ostavljala nadzornicima, zar ne bih postala parazit koji živi na račun Božje kuće? Zato sam se molila Bogu, govoreći da, ma koliko teško bilo, voljna sam da se pobunim protiv svog tela i da težim naviše. Nakon molitve, ponovo sam počela da snimam i smislila sam mali trik da posuda ne bi podrhtavala. Kao rezultat toga, brzo sam završila snimanje. U tom trenutku sam bila izuzetno uzbuđena i osetila sam da je Bog čuo moju molitvu. Kada sam bila voljna da nastavim uprkos teškoćama, Bog me je prosvetio i usmeravao.

Razmišljajući o svojim iskustvima tokom ovog perioda, zažalila sam zbog svog prethodnog ponašanja koje je bilo površno, lukavo i zabušantsko. Ne samo da sam odložila napredak rada, već sam izgubila i priliku da primenjujem istinu. Pomislila sam na drugu braću i sestre koji su se molili Bogu kada su nailazili na teškoće u svojim dužnostima i razmišljali kako da ispune svoje dužnosti. Pošto su njihova srca bila okrenuta ka Bogu i Bog ih je prosvetio i usmeravao, oni ne samo da su postigli dobre rezultate u svojim dužnostima, već su im se i veštine snimanja poboljšale, a u svojim iskustvima su takođe videli mnoga Božja dela, što im je povećalo veru u Boga. Ali ja sam obavljala dužnost snimanja više od godinu dana, a kada su me zamolili da pričam o dobicima koje sam stekla u svojoj dužnosti, nisam mogla ništa da kažem i samo bih teškoće prebacivala na druge. Videla sam da je biti lukav i zabušavati zaista štetno. Od tada sam morala da promenim svoj stav prema dužnostima. Što mi je više nedostajalo u nekoj oblasti, to sam više morala da učim i da se opremam u toj oblasti. Posebno kada sam se prvi put susrela sa nekom vrstom posla i ništa nisam znala o njemu, trebalo je više da učim i da uložim srce u dublje razmišljanje o tome. Na ovaj način sam mogla da poboljšam svoje profesionalne veštine i da ispunim svoje dužnosti kako bih udovoljila Bogu. Kasnije, kada sam ponovo nailazila na teškoće u svojim dužnostima, tražila bih više informacija da pronađem rešenja, i radeći na ovaj način, iskusila sam stabilnost i mir koji donosi svesrdno obavljanje dužnosti. To me je takođe podstaklo da naučim i savladam neke profesionalne veštine. Videla sam da je suočavanje sa teškoćama sredstvo za usavršavanje i takođe prilika da se iskusi Božje delo. Samo obavljanjem svojih dužnosti na ovaj način srce može pronaći mir i radost. Hvala Bogu!