U julu 2024. godine bila sam nadzornica za rad na izradi tekstova u crkvi. Pošto je jedna starešina bila uhapšena, moja saradnica i ja smo se suočile sa rizicima u okruženju, tako da smo morale da ostanemo kod kuće i da rad pratimo putem pisama. Na početku sam još uvek mogla aktivno da pratim rad i da pišem pisma kako bismo razmotrile probleme u timu. Takođe sam uspevala da pronađem Božje reči da bih razrešila razna stanja u kojima su se članovi tima nalazili, a kada je bilo posla koji je trebalo sprovesti, žurila sam da ga sprovedem. Iako sam bila pomalo zauzeta, u srcu nisam osećala umor. Kako se obim posla povećavao, a nekoliko grupa je imalo probleme koje je trebalo rešiti, pomislila sam: „Ako svaki zadatak podrazumeva praćenje i detaljnu komunikaciju, koliko će onda truda i mentalnog napora to zahtevati? Osim toga, zar ne bi bilo previše pratiti sve detalje tolikog posla?” Razmišljala sam o tome kako su članovi jedne grupe godinama obavljali dužnosti na izradi tekstova, savladali neka načela i postigli neke rezultate u svojim dužnostima. Osećala sam da ne treba toliko da brinem o toj grupi, pa posle toga nisam mnogo obraćala pažnju na njihov rad. Ponekad sam razmišljala o tome da detaljno ispitam da li imaju nekih poteškoća u obavljanju svojih dužnosti, ali onda sam pomislila: „Potrebno je mnogo truda i razmišljanja da bi se razumeli ti detalji. Zaboravi. Ovi ljudi imaju prilično dobre profesionalne veštine i neko radno iskustvo, pa neka to sami urade.” Posle toga više nisam detaljno ispitivala niti pratila rad te grupe. Posle nekog vremena, videla sam da ova grupa nekoliko dana nije predala nijednu propoved, pa sam im brzo pisala da saznam šta se dešava. Vođa grupe je izvestila da je kvalitet propovedi koje su nedavno primili loš i da se malo njih može predati. Videvši da su rezultati rada loši, postala je pomalo malodušna. Kratko sam razgovarala u zajedništvu sa vođom grupe, tražeći od nje da preuzme teret i predvodi sve u sumiranju odstupanja. Posle toga sam poželela da detaljnije ispitam rad ove grupe, ali onda sam pomislila: „Imam još nekog posla. Biće potrebno mnogo razmišljanja i truda da bi se razumeli i rešili ovi problemi. Vođa grupe zna neka načela, a starešine su takođe sumirale probleme u propovedima koje smo predali. Put o kojem su razgovarali bio je veoma jasan, pa mogu da ih pustim da sami uče i da se uključe.” Na taj način, zadovoljila sam se time da samo prosleđujem pisama od starešina grupi, i nisam ih vodila u sumiranju problema i odstupanja. Nisam se raspitivala o detaljima rada, poput toga kako im ide učenje i da li mogu da primene ono što su naučili.

Nedugo zatim, stiglo je pismo od starešina u kojem je pisalo da tim za propovedi sporo napreduje i da su propovedi koje predaju lošeg kvaliteta. Tražili su od mene da hitno saznam razlog. Kada sam pročitala ovo pismo, osetila sam samoprekor. Usporila sam napredak rada jer nisam bila voljna da uložim više truda i bila sam neodgovorna u obavljanju svoje dužnosti. Osećala sam se krivom i dužnom. Posle toga sam pročitala dva odlomka Božjih reči i kroz razmišljanje sam donekle shvatila svoje ponašanje, to jest, da nisam obavljala stvaran posao. Bog kaže: „Glavna karakteristika rada lažnih starešina je razglabanje o doktrini i ponavljanje slogana poput papagaja. Pošto je izdao naređenja, on jednostavno pere ruke od te stvari. Ne postavlja pitanja o naknadnom razvoju posla; ne pita da li je došlo do problema, odstupanja ili poteškoća. Smatra svoj posao završenim čim dodeli zadatke drugima. (…) Kada neko ne prati posao, i od trenutka kada je on dodeljen drugima ne radi više ništa, već pere ruke od njega – tako rade lažne starešine. Ne prate i ne daju uputstva u vezi sa poslom, ne raspituju se o problemima koji se javljaju i ne rešavaju ih i nisu upoznati sa napretkom ni sa efikasnošću rada – i to su ispoljavanja lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Lažne starešine nisu u stanju da obavljaju stvaran posao – sve što rade počnu energično, a na kraju od toga ne bude ništa. Igraju ulogu voditelja svečanosti: izvikuju slogane i propovedaju doktrine, a kada drugima dodele posao i odrede ko će za njega biti odgovoran, on je za njih završen. Nalik su treštećim zvučnicima koje čovek sreće u ruralnim oblastima Kine – dotle seže njihova uloga. Oni obavljaju tek nešto malo preliminarnog rada; kada dođe red na ostatak posla, nigde ih nema. Kada je, pak, reč o konkretnim pitanjima, kao što su – kako se odvija svaki radni zadatak, da li je u skladu sa načelima i da li je uspešna – ne znaju odgovore. Nikada ne stvaraju duboke veze sa običnim vernicima i ne posećuju radno mesto kako bi razumeli i bili u toku sa napretkom i pojedinostima svakog radnog zadatka. Stoga lažne starešine možda ne izazivaju prekidanje i ometanje namerno i ne čine razna zla dela tokom svog mandata starešine, ali oni u stvari paralizuju rad, sputavaju napredak svakog segmenta rada crkve i onemogućavaju Božjem izabranom narodu da dobro obavlja dužnosti i stekne život-ulazak. S obzirom da na taj način rade, kako bi uopšte mogli da predvode Božji izabrani narod na pravi put vere u Boga? To pokazuje da lažne starešine ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ne uspevaju da isprate posao za koji bi trebalo da su odgovorni ni da pruže smernice i vrše nadzor nad njim kako bi obezbedili normalan napredak crkvenog rada; ne uspevaju da obave predviđene funkcije starešina i delatnika i ne uspevaju da ispune svoju obavezu odanosti ni svoje odgovornosti. To potvrđuje da lažne starešine nisu odane u svom obavljanju dužnosti, da su naprosto nemarne; varaju i Božji izabrani narod i samog Boga, te loše utiču na sprovođenje Njegove volje i ometaju je. Ta činjenica je svima vidljiva” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Kada sam pročitala ove Božje reči koje razotkrivaju lažne starešine, osetila sam da me one osuđuju. Kada obavljaju svoju dužnost, lažne starešine se prepuštaju svom telu, površne su i započinju zadatke ne završavajući ih kako treba. Kada sprovode rad, zadovoljne su samo prosleđivanjem naređenja i izdavanjem uputstava, ne nadziru niti prate detalje rada, i ne razumeju niti dokučuju probleme u radu. Čak i kada otkriju probleme, ne rešavaju ih odmah, značajno usporavajući napredak rada. Iako nisam bila starešina, zar moje ponašanje nije bilo upravo takvo? Stalno sam se plašila da uložim trud i da se iscrpim u svojoj dužnosti, i uopšte nisam imala osećaj odgovornosti. Koristila sam izgovor da sam zauzeta da bih izbegla praćenje rada tima. Kada sam videla da rad na propovedima u jednoj grupi ne daje rezultate, samo sam formalno pitala o radu i ukratko razgovarala u zajedništvu sa vođom grupe o njenom stanju, tražeći od nje da povede članove grupe u sumiranju odstupanja i problema. Čak i kada sam kasnije otkrila da članovi grupe i dalje žive u poteškoćama, nisam želela da uložim više truda niti da platim veću cenu da bih to rešila. Samo sam im prosleđivala pisma od starešina i tražila od njih da sami uče i da se uključe, ne rešavajući zapravo probleme u radu. Videla sam da sam u svojoj dužnosti bila jednako neodgovorna kao lažni starešina, i da sam samo površno obavljala posao bez stvarnog rada. Nisam rešavala stvarne poteškoće u svojoj dužnosti, što je značilo da niko nije napredovao u svojim dužnostima, a rad je zastao. Sve su to bile posledice toga što nisam obavljala stvaran posao. Razmišljala sam o tome kako je, dok obavljam dužnost nadzornice, Božja namera za mene bila da pratim, nadgledam i uključim se u detalje rada tima, i da ispitam i dokučim stanja članova tima, otkrijem odstupanja i probleme u njihovim dužnostima, i da budem u stanju da te stvari odmah rešim kroz zajedništvo o istini, omogućavajući da rad normalno napreduje. Međutim, nisam ispunila svoje odgovornosti. U svojoj dužnosti sam bila zadovoljna samo prosleđivanjem naređenja i mislila sam da je, dokle god se rad sprovodi, sve u redu. Takođe sam mislila da, pošto su članovi te grupe godinama obavljali dužnosti na izradi tekstova i savladali neka načela, ne treba više da ulažem trud ili napor. Sav posao sam prebacila na njih kao da je to nešto što se podrazumeva i postala sam šefica koja se ne meša. Razmišljajući o tome, iako su imali neko iskustvo u svojim dužnostima, svako ima odstupanja i nedostatke, i ponekad može da živi u iskvarenim naravima, i zato je trebalo da stalno ispitujem njihove stavove prema dužnostima, da se pozabavim problemima i poteškoćama u radu i da te stvari odmah rešavam. To su bile moje odgovornosti. Međutim, ja sam uvek samo razmatrala kako da umanjim patnju svog tela. Uopšte nisam pokazivala obzir prema Božjoj nameri! Iako sam uložila manje mentalnog napora i telo mi nije bilo toliko umorno, odložila sam napredak rada pokazujući obzir prema telu i time što sam bila površna, i prestupila sam pred Bogom. Kada sam to pomislila, osetila sam duboko žaljenje, kao i dug prema Bogu.

Posle toga sam promislila o sebi. Zašto u svojoj dužnosti nisam bila voljna da uložim više truda i zašto sam stalno bila površna i neodgovorna? Pročitala sam Božje reči: „Postoji još jedna vrsta lažnih starešina, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu ’odgovornosti starešina i delatnika’. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u prednostima statusa, vole da naređuju ljudima oko sebe, tu i tamo mrdnu usnama da daju neki predlog i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. Na primer, oni ne žele da intervenišu, niti da se raspituju o radu na produkciji filma ili o radu Božje kuće na tekstovima, niti žele da pogledaju kako takvi poslovi napreduju i kakve rezultate postižu. Oni se samo posredno raspituju, a kada saznaju da se neko time bavi, njihova briga prestaje. Čak i kada savršeno dobro znaju da postoje problemi u poslu, oni ipak ne žele da o njima razgovaraju u zajedništvu i da ih rešavaju, niti se raspituju ili proveravaju kako ljudi obavljaju svoje dužnosti. Zašto se ne raspituju ili ne proveravaju te stvari? Misle da će, ako budu proveravali, biti mnogo problema koje će oni morati da reše, a to je previše brige za njih. Život će biti isuviše naporan ako uvek budu morali da rešavaju probleme! Ako se previše brinu, hrana im više neće biti ukusna i neće moći dobro da spavaju, telo će im biti umorno i tako će život postati tužan. Zato, kada vide problem, izbegavaju ga i zanemaruju kad god mogu. U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu starešine ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, ljudi koji su lenji ne mogu ništa da rade; čak i da su nekakvog kova, to neće imati nikakvog dejstva.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljajući o tome, razlog što nisam bila voljna da uložim više mentalne energije i što sam bila neodgovorna u svojoj dužnosti bio je taj što sam, baš kao lažni starešina, bila previše lenja i previše sam se prepuštala udobnosti. Bog kaže: „Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici”; „nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti”. „moraju biti isključeni”; Videla sam koliko Bog mrzi lažne starešine. Ma koliko dobar bio kov lažnog starešine, pošto njegova ljudskost nije zadovoljavajuća, i pošto je previše lenj, neodgovoran je u svojoj dužnosti i ne nadgleda niti prati detalje rada, onda nije kvalifikovan čak ni da obavlja rad, i navući će na sebe Božju mržnju i gnušanje. Čitajući ove reči, osećala sam se kao da mi Bog sudi licem u lice i svaka rečenica mi je probadala srce. Razmišljala sam o tome kako sam, pre nego što sam pronašla Boga, često čula ljude kako govore: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi,” „Uživajući u vinu i muzici, koliko vremena život zaista nudi?” i „Iskoristi dan, i ne obraćaj pažnju na ispravno i pogrešno.” Bila sam uslovljena i otrovana tim apsurdnim idejama koje mi je usadio Sotona, pa sam volela da težim telesnom uživanju i da vodim slobodan i udoban život. Smatrala sam da samo uz dobro telesno uživanje čovek može da ima slobodan i lak život. Živela sam po tim sotonskim pogledima na postojanje, i čim sam imala mnogo posla u svojoj dužnosti, počinjala sam da uzimam u obzir svoje telo, i ne bih čak ni radila stvari koje su bile u okviru mojih sposobnosti. Bila sam svesna da je napredak rada spor i da su članovi te grupe naišli na poteškoće u svojim dužnostima, ali nisam želela da platim cenu da bih rešila te probleme. Sve o čemu sam razmišljala bilo je kako da što manje radim i patim. Moja priroda je bila zaista sebična i ogavna, i uopšte nisam imala ljudskosti! Razmišljala sam o tome kako se Bog ovaplotio i došao na zemlju da deluje i spase ljude. On nikada ne izvikuje parole, već umesto toga praktično izražava istinu da bi opskrbio ljude u skladu sa onim što im nedostaje. Kakve god poteškoće i probleme mi ljudi imali, Hristos o njima neumorno i strpljivo razgovara u zajedništvu s nama, praktično rešavajući razne probleme i poteškoće u našim dužnostima. Videla sam da je Hristos veoma marljiv i odgovoran u svom postupanju. Onda sam se ponovo osvrnula na sebe. U svojim dužnostima sam bila površna kad god je to bilo moguće, i trudila sam se da patim što je manje moguće. Bila sam tako lenja i dekadentna, i živela sam bez ikakvog integriteta ili dostojanstva. Kad se ne bih pokajala. na kraju bi me Bog odbacio i eliminisao, i upropastila bih svoju šansu za spasenje, a u vreme kada se Božje delo završi bila bih kažnjena. Kada sam to pomislila, bila sam krajnje uznemirena i osetila sam krivicu. Pomolila sam se Bogu: „Bože, stalno pokazujem obzir prema svom telu u svojoj dužnosti, i ne želim da uložim više truda. Samo izvikujem parole i ne obavljam nikakav stvaran posao. Nanela sam štetu svojoj dužnosti i ostavila za sobom žaljenje. Navukla sam na sebe Tvoje gnušanje. Bože, voljna sam da Ti se pokajem. Ubuduće sam voljna da se pobunim protiv svog tela i da postojano rešavam sve stvarne probleme u timu, dobro obavljajući svoju dužnost da bih Ti udovoljila.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Bog ti je dao kov i mnoge vrhunske uslove, omogućavajući ti da ovu stvar sagledaš i budeš podoban za ovaj posao. Međutim, ti nemaš ispravan stav, nedostaju ti odanost i iskrenost i ne želiš da daš sve od sebe da ga dobro uradiš. To je za Boga veliko razočaranje! Pa, ako si, kad se suočiš sa brojnim stvarima, lenj, stalno osećaš da te gnjave i nisi voljan da ih izvršavaš, i u sebi gunđaš: ’Zašto od mene traže da to uradim, a ne od nekog drugog?’, onda je to glupa misao. Kad ti neka dužnost zapadne, to nije nesrećan događaj; to predstavlja čast i treba rado da je prihvatiš. Taj posao te neće izmoriti niti ćeš zbog njega biti nasmrt iscrpljen. Naprotiv, ako pravilno obaviš ovaj posao i daš sve od sebe da ga dobro uradiš, u svom srcu ćeš osećati spokoj i opuštenost i nećeš razočarati Boga. Kad pred Boga dođeš, možeš da budeš samouveren i da stojiš uzdignute glave” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi predvode druge ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju i poslednji atom svoje snage i energije, ulažući svu svoju energiju i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, pomažu mnogim ljudima zapalim u slabost i negativnost da ojačaju i da stoje postojano, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to postignu tokom svog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Ne osećaju žaljenje zbog učinjenih stvari i veruju da su živeli vrednim životom, te da imaju postojanost i utehu u svom srcu. Kako je to divno! Nisu li to plodovi koje su ubrali? (Jesu.) Ovaj osećaj postojanosti i utehe, ovo odsustvo kajanja, rezultat su i plodovi žetve nakon stremljenja ka pozitivnim stvarima i istini. Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i postiže i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam Božju nameru. Bog mi je podario darove i kov, i dao mi priliku da budem nadzornica, u nadi da ću platiti cenu u svojoj dužnosti, biti savesna i odgovorna u svojim postupcima i obavljati svoju dužnost dobro svim svojim srcem. Samo na taj način moj život može imati smisla. Ako sam u svojoj dužnosti stalno lenja i prepuštam se udobnosti, onda, iako moje telo neće mnogo patiti, to će štetiti radu. To je nešto što izaziva Božje gnušanje. Sada je Božje delo dostiglo svoj konačni kritični trenutak. Ako nastavim da pokazujem obzir prema telu i ne trošim svoje vreme i energiju na svoju dužnost, onda kada se Božje delo završi, večno ću žaliti. Morala sam da preokrenem svoj stav prema dužnosti; da budem savesna i odgovorna u svojim postupcima, i da uložim svoje srce u njih; kada otkrijem bilo kakve probleme, da se oslonim na Boga i da tragam za istinom da bih ih rešila; i da obavljam neki stvaran posao na prizeman način. Posle toga sam zapravo saznala i istražila razlog lošeg kvaliteta propovedi. To je prvenstveno bilo zato što braća i sestre nisu pravilno dokučili načela pregledanja propovedi i nisu mogli da primene ono što su naučili. Pregledala sam neke propovedi i proučavala načela sa njima kao odgovor na te probleme, i razgovarala u zajedništvu o problemima i odstupanjima te ih ispravljala čim bismo ih otkrili. Postigli smo određene rezultate u svojim dužnostima. Iako je bilo potrebno više vremena i energije, i moje telo je malo više patilo, u srcu sam osećala mir i spokoj. Istovremeno, proučavajući načela sa članovima tima, i ja sam ih bolje razumela. Sve su to bili rezultati postignuti kroz stvarno učešće u radu.

Posle toga sam pratila rad drugih timova, obraćajući istovremeno pažnju i na rad tima za propovedi. Detaljno sam sa braćom i sestrama razgovarala o načelima koja su sprovodile starešine, i blagovremeno smo razgovarali o svim odstupanjima koja smo pronašli u radu i rešavali ih. Jednom prilikom, starešine su ukazale da se tim za propovedi samo fokusira na količinu propovedi koje treba predati, a ne na njihov kvalitet. To je značilo da, iako su predali mnogo propovedi, njihov kvalitet je bio loš. Nakon što sam pročitala ovo pismo, pomislila sam: „Imam još nekog posla koji treba sprovedem u ovom trenutku. Pisanje timu za propovedi da bih im ovo saopštila zahtevalo bi više vremena i energije, i moje telo bi više patilo. Zašto jednostavno ne bih kratko popričala sa njima, osvrnuvši se na pismo starešina, i zamolila ih da ubuduće obrate više pažnje?” Međutim, posle toga sam pročitala Božje reči: „Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, razmišljala sam o tome kako sam u prošlosti bila previše lenja u obavljanju svoje dužnosti i nisam bila voljna da patim niti da uložim mnogo mentalnog napora, što je usporavalo rad. Sada sam morala da preokrenem svoj stav prema dužnosti, i nisam smela stalno da se prepuštam udobnosti kao u prošlosti. Morala sam da se molim Bogu da se pobunim protiv tela, i da ispunim odgovornosti koje treba da ispunim. Posle toga sam napisala pismo da bih besedila o odstupanjima u radu tima i detaljno sam ukazala na dalje korake. Posle nekog vremena, odstupanja u timu su preokrenuta, a obavljanje njihovih dužnosti se poboljšalo u odnosu na ranije. Iako je još uvek bilo mnogo segmenata rada, preokrenula sam svoj stav prema dužnosti, i pravilno sam određivala prioritete u radu, zapravo učestvujući, nadgledajući i prateći detalje rada tima. Kada su se pojavile poteškoće, vodila sam članove tima da tragaju za istinom i reše ih, i polako je rad počeo da se poboljšava. Iako je moje telo platilo veću cenu i malo više patilo, moje srce je osećalo mir i spokoj.

Kroz ovo iskustvo, promislila sam o sebi i stekla neko razumevanje svoje sopstvene prirode prepuštanja udobnosti i lenjosti. Ubuduće moram da se fokusiram na nadgledanje i praćenje detalja rada tima, i da dobro obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu.