Radila sam na grafičkom dizajnu u crkvi, i jednom me je vođa tima zadužila da napravim novu vrstu slike. Pošto u to vreme nisam bila mnogo iskusna i nisam poznavala načela niti suštinu zadatka, ono što sam smislila nije bilo baš sjajno, iako sam uložila mnogo truda. Uredila sam sliku još nekoliko puta, bez mnogo poboljšanja. Tada sam shvatila da je dizajniranje u tom novom stilu zaista teško. Kasnije, kada mi je vođa tima rekla da napravim još jednu sličnu sliku, imala sam otpor prema tome. Stalno sam razmišljala kako da to prebacim na nekog drugog, i čak sam namerno pred vođom tima rekla da nisam dobra u toj vrsti dizajna. Ona je uvidela o čemu razmišljam i prestala je da mi dodeljuje te poslove. Kasnije me je crkveni starešina zamolila da uredim neku sliku u poslednjem trenutku i zamolila je vođu tima da mi da detaljna uputstva. Bilo je hitno i trebalo je da što je brže moguće uredim formu slike na osnovu originalne kompozicije kao i da fino obradim delove sa više detalja. To mi je zvučalo jednostavno. Pošto je već imala osnovni oblik, trebalo je da neka manja podešavanja budu dovoljna. Ali vođa tima nije bila zadovoljna mojim izmenama i dala mi je neke predloge kako da to popravim. Delovalo je kao gnjavaža i nisam želela to da radim. Mislila sam da je slika u suštini u redu – ako je upotrebljiva, to je dovoljno. Da li je zaista potrebno ulaziti u toliko detalja da bi se ona popravila? Na to bi se izgubilo dosta vremena i energije. Zato sam odlučila da kažem svoje mišljenje. Ali na moje iznenađenje, vođa tima mi je poslala ovu poruku: „Ne radiš svoju dužnost srcem niti se trudiš da postigneš dobre rezultate. Stalno pokušavaš da izbegneš napor i površna si. Kako možeš dobro obavljati dužnost sa takvim stavom?” Videvši ovaj niz kritika, bila sam veoma uznemirena i osećala sam da mi čini nepravdu. Da li sam zaista bila toliko loša? Nekoliko dana kasnije, crkveni starešina me je orezala zbog žudnje za telesnom udobnošću i izbegavanja svega što je teško. Rekla je da želim da izbegnem probleme sa teškim dizajnom i da ne radim naporno na tome, da se uvek izvlačim u svojoj dužnosti i da se na mene ne može osloniti. Kad sam je čula kako to govori, to me je stvarno pogodilo. Čak je i sestra koja me je dobro poznavala otvoreno rekla: „Ako, kao dizajner, ne razmišljaš o stvaranju dobrog dizajna, kako onda obavljaš svoju dužnost?” To što sam čula bilo je kao da me polivaju hladnom vodom, koja me je ledila do srži. Mislila sam da je moje vreme obavljanja dužnosti verovatno isteklo – svi su saznali kakva sam osoba, pa mi od sada niko neće verovati.

Te večeri sam razmišljala o svemu što se nedavno dogodilo, i kako su me drugi procenili. Bila sam stvarno uznemirena i mrzela sam sebe zato što sam ih sve izneverila. Zašto sam tako izvršavala svoju dužnost? Plakala sam i plakala. U svom jadu, pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. (…) Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? (…) Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Iz Božjih reči sam uvidela da birati samo jednostavne, lake zadatke na dužnosti i uvek terati druge da rade komplikovanije i teže stvari nije stvar intelekta ili kova. To je pohlepa za udobnošću i nespremnost da se plati ceh. Gledajući unazad, kada me je vođa tima zamolila da radim na novom tipu dizajna, mislila sam da je to teško jer sam tek bila počela da učim. Da bih dobro uradila posao morala sam da se pomučim, da platim ceh, da pažljivo razmislim o radu i da ga ispravljam više puta. Ne želeći da se trudim, povukla sam se i našla izgovor da taj posao prepustim drugima. Želela sam samo posao koji je jednostavan i lak. Kada me je crkveni starešina zamolila da uredim sliku, vođa tima mi je dala detaljna uputstva, nadajući se da tako mogu bolje da uradim posao. Iako sam pristala, mislila sam da je to gnjavaža, tako da nisam razmišljala o poslu niti se trudila, samo sam pokušavala da sebi olakšam. Uvidela sam da sam ja, bez obzira šta je bilo u pitanju, nerado radila bilo šta što je zahtevalo mnogo razmišljanja ili truda. Brinula sam se za telo. U Božjim rečima sam pročitala: „Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati.” To me je malo uplašilo. Uvek sam vodila računa o telu i žudela za udobnošću dok sam obavljala dužnost, i uopšte nisam bila spremna da se pomučim i da platim ceh. Razmišljala sam samo kako da poštedim sebe napora i kako da ne opterećujem svoje srce ni um. U mom obavljanju dužnosti nije bilo iskrenosti niti odanosti. Mislila sam da je dovoljno ako mogu nekako da se provučem kroz svoje zadatke i ako ih završim. Nisam igrala pozitivnu ulogu. Štaviše, negativno sam uticala na napredak u radu. Da sam nastavila tim putem bez promene, Bog bi me pre ili kasnije uklonio.

Jednog dana sam pročitala još Božjih reči: „Naizgled se čini da pojedini ljudi, tokom obavljanja svoje dužnosti, nemaju neke ozbiljne probleme. Oni ne čine očigledno zlo; ne izazivaju prekidanja i ometanja i ne idu putem antihrista. Dok ispunjavaju svoje dužnosti, nema nekih većih grešaka, niti problema u načelima, pa ipak, nesvesni toga, za par godina bivaju razotkriveni kao neko ko uopšte ne prihvata istinu i kao neko ko pripada bezvernicima. Zašto je to tako? Drugi ne mogu da uoče problem, ali Bog preispituje najdublje delove ljudskih srca i uočava problem. Oni svoje dužnosti uvek obavljaju površno i bez pokajanja. Vremenom, oni naravno bivaju razotkriveni. Šta to znači ostati nepokajan? To znači da, iako su sve vreme ispunjavali svoje dužnosti, njihov odnos prema njima je uvek bio pogrešan – površan i ležeran. Nesavesni su, a još manje su predani obavljanju svojih dužnosti punim srcem. Oni ponekad mogu i da ulože mali napor, ali to je samo otaljavanje. Ne daju sve od sebe u obavljanju svojih dužnosti i njihovi prestupi su bezbrojni. U Božjim očima, oni se nikada nisu pokajali; oduvek su bili površni i nikakva se promena u njima nije dogodila. Drugim rečima, oni se ne odriču zla koje drže u svojim rukama i ne kaju se pred Bogom. Bog kod njih ne vidi pokajnički stav, niti promenu tog stava. Oni su uporni u pogledu svojih dužnosti i Božjih naloga, na isti način i sa istim stavom. Njihova tvrdoglava i nepopustljiva narav je potpuno nepromenjena, i štaviše, nikada nisu smatrali da su dužni Bogu, niti da je njihova površnost prestup i činjenje zla. U njihovim srcima nema duga, nema osećaja krivice, nema samoprekorevanja, a ponajviše nema samokritike. Nakon dosta vremena, Bog vidi da je takva osoba nepopravljiva. Ma šta Bog rekao i ma koliko propovedi oni čuli, ili u kojoj meri razumeli istinu, njihovo srce nije ganuto i nema promene, kao ni preokreta, u njihovom stavu. Bog to vidi i kaže: ’Nema nade za ovu osobu. Ma šta god Ja rekao, to ne dotiče njeno srce, niti može da je preobrati. Nema toga što je može promeniti. Ova osoba nije sposobna da ispuni svoju dužnost, niti je sposobna da službuje u Mojoj kući.’ Zašto Bog to kaže? Zbog toga što je ta osoba uvek površna u radu i obavljanju svoje dužnosti. Ma koliko da je orezana i sa koliko god trpeljivosti i strpljenja joj se pristupilo, ništa se time ne postiže, niti utiče na nju da se istinski pokaje ili promeni. To je neće naterati da ispunjava svoju dužnost onako kako treba, niti joj može pomoći da krene putem traganja za istinom. Dakle, ova osoba je nepopravljiva. Kada Bog utvrdi da je ona nepopravljiva, da li će je i dalje držati čvrsto? Neće. Bog će je pustiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Ranije sam mislila da, iako sam izbegavala teže, komplikovanije projekte, nikada nisam bila besposlena, a ponekad sam radila i do kasno u noć na nekom dizajnu. Mislila sam da je dovoljno tako obavljati dužnost. Iz Božjih reči sam uvidela da On ne gleda na to koliko smo posla uradili ili koliko smo truda uložili, već gleda kako pristupamo dužnosti, da li vodimo računa o Božjoj nameri i da li imamo svedočenje o tome kako primenjujemo istinu. Tako On odlučuje da li će nečija dužnost zadobiti Njegovo odobravanje. Iako je izgledalo kao da sam sve vreme obavljala svoju dužnost, moj stav prema poslu bio je nemaran i površan, vodila sam računa samo o telu i povlađivala sam sebi. Radila sam ono što mi je bilo lako i odbacivala sve što je bilo teško, bez imalo odanosti ili pokornosti. Ovakvo obavljanje dužnosti nije čak ni ispunjavalo standarde službovanja, to je bio pokušaj da obmanem i prevarim Boga. Pomislila sam kako mi je vođa tima dodelila neke važne zadatke kada sam tek počela, ali zato što sam se stalno izvlačila u svojoj dužnosti, što sam težila lakim stvarima, i što nisam vodila računa o radu crkve, već samo o svom telu, prestala je da mi daje važne projekte. Postala sam osoba na koju ni Bog ni ljudi nisu mogli da računaju i koja može da radi samo na obavljanju jednostavnih zadataka. Zbog takvog odnosa prema svojoj dužnosti, nisam pripremala dobra dela; samo sam gomilala prestupe. Da se nisam oslobodila ovog zla i pokajala se pred Bogom, On bi me se gnušao i odbacio bi me, jer su se moji prestupi umnožavali, i On bi me u potpunosti razotkrio i uklonio. Tada mi je sinulo koliko je opasan moj stav prema dužnosti i zbog toga sam se malo uplašila. Takođe sam shvatila da je ovoga puta orezivanje bilo Božja opomena i upozorenje za mene. Bila sam previše otupela i previše sporo sam to shvatala. Da nije bilo drugih koji su mi to stvarno nabijali na nos, ne bih uvidela da se moj odnos prema dužnosti gadi Bogu. Znala sam da moram odmah da promenim ovo svoje neispravno stanje i da se pokajem pred Bogom, kao i da prestanem da budem nepopustljiva i buntovna.

Pročitala sam više Božjih reči o svom stanju u kojem se ugađa telu i traži lakoća, Božje reči kažu: „Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, nepouzdana i osoba koja zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Koja vrsta ljudi je beskorisna? Smetenjaci, ljudi koji dangube. Takav soj ljudi nije odgovoran ni za šta što radi, niti išta shvataju ozbiljno; od svega naprave haos. Ne obraćaju pažnju na tvoje reči bez obzira na to kako u zajedništvu razgovaraš o istini. Oni misle: ’Dangubiću ovako ako to želim. Reci šta god hoćeš! U svakom slučaju, trenutno obavljam svoju dužnost i imam šta da jedem, to je dovoljno. Barem ne moram da prosim. Ako jednog dana ne budem imao šta da jedem, razmišljaću o tome tada. Raj će uvek ostaviti neki izlaz za čoveka. Ti kažeš da nemam savesti ni razuma i da sam smeten – pa šta? Nisam prekršio zakon. U krajnjoj liniji, možda mi samo malo nedostaje karaktera, ali to nije na moju štetu. Sve dok imam šta da jedem, u redu je.’ Šta misliš o ovom stavu? Kažem ti, smeteni ljudi poput ovih, koji dangube po cele dane, svi su osuđeni na isključenje i nema šanse da mogu da dostignu spasenje. Svi oni koji su verovali u Boga više godina, ali nikada nisu prihvatili bilo koju istinu i nemaju iskustvena svedočenja, biće eliminisani. Niko neće preživeti. Đubrad i beskorisni ljudi su svi grebatori i predodređeni su da budu eliminisani. Ako su starešine i delatnici samo grebatori, tim pre moraju da budu otpušteni i eliminisani. Ti smetenjaci i dalje žele da budu starešine i delatnici; nisu dostojni! Ne rade nikakav stvaran posao, ali žele da budu starešine. Stvarno nemaju stida!” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje oštro razotkrivanje me je nateralo da shvatim da ako je neko stalno površan u dužnosti, ako nikada ne preuzima odgovornost, to znači da su takvi isto kao i smeće. Ako ništa ne rade srcem, ako stalno zabušavaju, tumaraju kroz život, ne obavljaju svoje dužnosti niti uče nove veštine, onda su beskorisni. Razmišljala sam i uvidela da sam ja bila takva u svojoj dužnosti. Koji god sam posao dobila, nisam želela puno da razmišljam o tome, da se mučim niti da se trudim da budem efikasna u svojoj dužnosti. Zadovoljavala sam se time da samo izgledam zauzeto i da ne budem besposlena. Zar nisam samo traćila vreme radeći svoju dužnost na taj način? Takođe mi je palo na pamet kako sam od malena uvek zavidela ljudima iz bogatih porodica koji nemaju nikakvih briga, koji mogu da putuju okolo i da vode udoban, lak život. Žarko sam želela da vodim takav život. Mislila sam, pošto mi ljudi živimo svega nekoliko decenija, ako ne uživamo, zar to nije uzalud proživljen život? Kad sam odrasla, uvidela sam da svi drugi naporno rade da bi zaradili novac, pa sam započela posao. Ali i dalje nisam želela da trošim previše energije i uvek sam bila zaokupljena TV emisijama i romanima. Nisam mnogo razmišljala o poslu i nisam vodila računa da li ću zaraditi novac ili ne. Do kraja godine, ne samo da nisam uspela ništa da zaradim, već sam i izgubila novac. Ali to me ipak nije previše uznemirilo, samo sam se tešila mišlju da par gubitaka nije važno sve dok na stolu ima hrane. Moj pogled na život je bio: „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Pošto sam bila pod uticajem ovih sotonskih misli, nikada nisam obavljala svoje dužnosti kako treba i nisam težila napretku; nisam imala cilj u životu. Nakon što sam postala vernik, i dalje sam živela prema tim mislima. Mislila sam, ako uvek bez napora obavljam svoju dužnost, ako ne opterećujem sebe, ako ne razmišljam previše niti sam pod stresom, da je to odličan način života. Ali u stvari, nisam mogla da podnesem bilo kakav posao. Nisam bila korisna ni za šta, bila sam poput smeća. Što sam više razmišljala o svom ponašanju, to sam više bila iznenađena. Zar ja nisam bila upravo takav parazit kojeg je Bog razotkrio? Da bi spasio čovečanstvo, Bog nije samo izrazio Svoje reči i pružio nam istinu i život, On nam je takođe dao sve što nam je potrebno da preživimo i omogućio nam da u tome uživamo u izobilju. On se za nas brine i štiti nas, čuvajući nas da ne upadnemo u Sotonine zamke. Ali ja sam bila nemarna. Nisam znala da uzvratim Božju ljubav u svojoj dužnosti, i umesto toga postala sam lenji parazit. Pošto sam bila zatrovana i pod uticajem ove sotonske misli, samo sam tražila zadovoljstva i povlađivala telu. Nikada nisam ozbiljno razmišljala o ispravnim stvarima ili o tome kako da dobro izvršim svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. U tom trenutku dok sam razmišljala osetila sam mučninu i gađenje prema sebi, kao i prezir. Shvatila sam da me je Sotona zaista jako iskvario. Izgubila sam svu savest i razum, i veoma sam otupela. Takođe sam uvidela kako Sotona koristi ove misli da parališe ljude i da nas još više izopači. Na kraju, postajemo smeće, baš kao hodajući leševi bez duše. Bilo mi je tako žao što nisam izvršila svoju dužnost kako treba, što nisam učinila ništa da utešim Boga. Osećala sam se zaista dužnom prema Bogu i pomolila sam se: „Bože, Sotona me je tako jako iskvario. Bez Tvog otkrivenja, nikada ne bih uvidela koliko je ozbiljan moj problem. Bila sam neodgovorna u svojoj dužnosti i nedostajalo mi je ljudskosti, toliko sam uživala u Tvojoj blagodati, ali nikad nisam znala da uzvratim Tvoju ljubav. Bila sam parazit. Pobuniću se protiv tela i pokajaću se pred Tobom, svesno ću tragati za istinom i obavljati svoju dužnost prema Tvojim zahtevima.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Pošto si čovek, ti treba da razmisliš o tome šta su čovekove odgovornosti. Ne treba pominjati odgovornosti koje nevernici najviše cene, kao što je odanost roditeljima, staranje o roditeljima i stvaranje ugleda za svoju porodicu. Sve je to isprazno i lišeno pravog značenja. Koja je minimalna odgovornost koju osoba treba da ispuni? Najrealnija stvar je koliko sada dobro obavljaš svoju dužnost. Biti zadovoljan otaljavanjem ne znači ispuniti svoju odgovornost, kao što i samo biti u stanju da izgovaraš reči i doktrine ne znači ispuniti svoju odgovornost. Jedino primenjivanje istine i činjenje stvari u skladu s načelima znači ispuniti svoju odgovornost. Tek kada tvoje primenjivanje istine bude delotvorno i od koristi ljudima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, tek kada istraješ u tome da u svemu postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Otaljavanje posla u skladu sa ljudskim načinom obavljanja stvari znači biti površan; samo pridržavanje istina-načela znači pravilno obavljanje svoje dužnosti i ispunjavanje svoje odgovornosti. A kada ispuniš svoju odgovornost, zar to nije ispoljavanje odanosti? To je ispoljavanje odanog obavljanja dužnosti. Tek kada imaš taj osećaj odgovornosti, tu težnju i želju i to ispoljenje odanosti u pogledu svoje dužnosti, Bog će te blagonaklono pogledati i imati povoljno mišljenje o tebi. Ako nemaš čak ni taj osećaj odgovornosti, Bog će se prema tebi ophoditi kao prema besposličaru, tupanu i prezreće te. (…) Kada Bog nekome dodeli deo crkvenog posla, kakva su Božja očekivanja od njega? Prvo, Bog se nada da je marljiv i odgovoran, da se prema tom poslu odnosi kao prema nečemu bitnom i da će ga shodno tome rešavati i dobro raditi. Drugo, Bog se nada da je to čovek vredan poverenja, da bez obzira na to koliko vremena prođe i bez obzira na to kako se okruženje menja, njegov osećaj odgovornosti neće biti pokoleban i njegov integritet prolazi sve testove. Ako se radi o pouzdanom čoveku, Bog će biti uveren i On više neće nadgledati niti pratiti to pitanje. To je zato što mu On u svom srcu veruje i siguran je da će završiti zadatak koji mu je dat i da ništa neće poći po zlu. Kada Bog nekome poveri zadatak, zar se On ne nada upravo tome? (Nada se.) Zatim, kada shvatiš Božju nameru, tada treba da spoznaš u svom srcu kako da postupiš da bi ispunio Božje zahteve, kako da nađeš naklonost u Božjim očima i da stekneš Božje poverenje. Ako možeš jasno da vidiš sopstvena ispoljavanja i ponašanje i stav sa kojim pristupaš svojoj dužnosti, ako imaš samosvest i znaš šta si, zar onda nije nerazumno da zahtevaš od Boga da te gleda blagonaklono, da ti daje blagodat ili da ti ukazuje poseban tretman? (Jeste.) Ako čak i ti imaš loše mišljenje o sebi, čak i ti s visine gledaš na sebe, a ipak zahtevaš od Boga da te blagonaklono gleda – to nema smisla. Kad je tako, ako želiš da te Bog blagonaklono gleda, trebalo bi bar da budeš pouzdan u očima drugih ljudi. Ako želiš da ti drugi veruju, da te blagonaklono gledaju, da imaju visoko mišljenje o tebi, onda u najmanju ruku moraš da budeš dostojanstven, da imaš osećaj odgovornosti, da držiš reč i da budeš pouzdan. Štaviše, moraš da postaneš marljiv, odgovoran i odan pred Bogom – onda ćeš u suštini ispuniti zahteve koje Bog ima prema tebi. Tada će biti nade da ćeš dobiti Božje odobravanje, zar ne? (Hoće.)” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam saznala da svako ima svoje odgovornosti i obaveze, i da bismo živeli dostojanstveno i sa vrednošću, ključno je to da li smo u stanju da ispunimo odgovornost u svojim dužnostima i da se prema svakom zadatku koji nam je Bog dao odnosimo ozbiljno i sa pažnjom. Ne treba da nas drugi stalno podstiču i podsećaju, već treba da imamo osećaj odgovornosti. Bez obzira kako se stvari odvijaju, važno je kako neko ostavlja srce u onome što radi. Samo oni sa takvim stavom imaju integritet i dostojanstvo, na njih se možemo osloniti, i Bog će se setiti njihovih dela. Razumevanje Božje namere za mene je bilo prosvećujuće i pokazalo mi je put primene. Posle toga sam u svojoj dužnosti često podsećala sebe da budem pažljivija, da tražim istina-načela, i da se trudim da radim najbolje što mogu.

Jednom kada smo jedna sestra i ja razgovarale o planu za sliku, napomenula je da moramo da koristimo zapadne stilove kao uzor i da sliku učinimo impresivnom. Kada je rekla „impresivno”, pomislila sam da će to biti teško, pa iako sam znala da zapadni stilovi izgledaju lepo, izrada raznih dekorativnih efekata bila bi komplikovana. Druge sestre su ranije radile takav dizajn, a ja nisam bila baš vešta u tome. Bilo bi mi teško da učinim da to ispadne dobro, i oduzelo bi mi puno vremena i energije. Oklevala sam i želela sam da to odbijem, da dam drugoj sestri da to uradi, ali onda sam pomislila na odlomak Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Pretpostavimo da crkva uredi neki posao za tebe, a ti kažeš: ’(…) Kakav god posao da mi crkva dodeli, prihvatiću ga svim srcem i snagom. Bude li nečega što ne razumem ili ako nastane neki problem, moliću se Bogu, tražiću istinu, rešavaću probleme u skladu sa istina-načelima i obavljati posao kako treba. Kakva god da je moja dužnost, sve čime raspolažem iskoristiću da je dobro izvršim i da Bogu udovoljim. Za sve što mogu da postignem, potrudiću se da preuzmem svu odgovornost koju treba da ponesem. Makar neću ići protiv svoje savesti i razuma, neću biti površan, neću biti nepouzdan ili onaj koji zabušava, niti ću uživati u plodovima tuđeg rada. Šta god da uradim, to neće biti ispod merila savesti.’ To je minimalni standard ljudskog ponašanja i onaj ko svoju dužnost na takav način izvršava može se smatrati osobom sa savešću i razumom. U obavezi si da makar čiste savesti izvršavaš svoju dužnost, da barem budeš dostojan svoja tri dnevna obroka i da ne živiš na tuđi račun. To se zove imati osećaj odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Pomislila sam koliko sam ranije bila neodgovorna u svojoj dužnosti. Uvek sam se izvlačila i radila mnoge stvari koje su se gadile Bogu. Ovoga puta nisam mogla da povlađujem telu i da žudim za udobnošću, morala sam da povedem računa o Božjoj nameri i da preuzmem odgovornost za svoju dužnost. Ćutke sam rešila da bez obzira na to koliko mogu da postignem, prvo moram da se pokorim i da naporno radim. Najvažnije je bilo da dam sve od sebe. Sa ovim mislima, znala sam da imam pravac. Razmislila sam o načelima našeg rada i skupila neke korisne materijale, zatim sam napravila nekoliko verzija i poslala ih drugim sestrama na sugestije. Nakon nekoliko ispravki, konačno je završeno. Imala sam osećaj spokoja u srcu kada sam radila na takav način i osećala sam da postupam razumnije nego ranije.

Posle toga sam se usredsredila na razmišljanje o sebi i na pobunu protiv tela u svojoj dužnosti. Potrudila sam se da više razmišljam o malim stvarima u svom svakodnevnom životu i u zadacima koje mi je crkva odredila, kao i da razmišljam kako da bolje izvršim svoju dužnost. Zaista, ovo me nije umorilo, već sam se umesto toga osećala ispunjeno. Takvo ponašanje je zaista divno! Iako ponekad još uvek poželim da vodim računa o telu i da udovoljim sebi, imam više svesti o svojoj iskvarenosti nego ranije. Kada shvatim da je ona razotkrivena, odmah se pomolim i zamolim Boga da mi pomogne da se pobunim protiv tela, i molim Ga da me disciplinuje ako ponovo budem površna, skona prevari i neodgovorna. Vremenom sam postala sposobna da podnesem teret u svojoj dužnosti, kao i spremna da preuzmem odgovornost i da ispunim svoju dužnost. Ovo je jedini način da se živi sa integritetom, dostojanstvom i unutrašnjim mirom.