Godine 2018. radio sam u crkvi na produkciji video-zapisa. U početku, pošto nisam bio upoznat sa tehničkim veštinama i raznim načelima vredno sam učio i trudio se da savladam potrebne veštine. Nakon nekog vremena, moje tehničke sposobnosti su se znatno poboljšale, pa sam izabran za vođu tima. Bio sam oduševljen i više nego voljan da naporno radim kako bih ispunio svoju dužnost. Kasnije se pojavio problem u jednom složenom video-projektu, pa me je moj starešina poslao da to propratim i rešim problem. Suočen sa složenim radnim procesom i sopstvenim nedostatkom tehničkih veština, isprva sam zajedno sa braćom i sestrama radio na pronalaženju rešenja. Međutim, nakon perioda napornog rada tokom kojeg su stvari počele da teku lakše, a moje tehničke veštine su se poboljšale, počeo sam da se opuštam. Pomislio sam: „Ovaj projekat možda još uvek ne teče optimalno, ali je mnogo bolji nego što je bio pre. Samo treba da nastavim sa radom kao do sada. Nema potrebe da se proverava tako često. Tako je naporno biti stalno napet.” Nakon toga, retko sam proučavao nove veštine i zanemario sam učenje drugih tehničkih veština. Nekoliko puta je bilo problema sa video-zapisima koje sam napravio, pa su mi drugi savetovali da poboljšam svoje veštine. Iako sam znao da su u pravu, pomislio sam: „I ovako imam dovoljno posla. Sve i kad bih izdvojio još vremena za učenje – da ne spominjem koliko bi to bilo iscrpljujuće – šta ako moji rezultati ne budu mnogo bolji ni nakon ulaganja tog dodatnog vremena i energije? Zar sav taj dodatni rad ne bi bio uzaludan?” Tako da nisam obraćao pažnju na savete drugih. Nakon toga, moj starešina je primetio da naš rad sporo napreduje i zamolio me je da utvrdim u čemu je problem. Moj saradnik me je iznova podsećao da rešim taj problem. Tada sam se pomalo opirao. Pomislio sam: „Možda napredujemo malo sporije, ali postižemo bolje rezultate nego pre. Ne treba da žurimo s tim.” Ali duboko u sebi sam znao da bi, kada bih pažljivije razmotrio i isplanirao rad, zaista bilo još prostora za poboljšanje efikasnosti rada. Međutim, svaki put kad bih pomislio na stres koji sam već imao zbog posla i koliko bi bilo naporno da provodim još više vremena na tom poslu, stalno bih to odlagao. Kasnije mi je moj starešina još dva puta izneo taj problem, pa sam, brinući za svoj ugled, tek tada nevoljno obavio rutinski pregled situacije. Međutim, na kraju ipak nisam mogao da pronađem odgovarajuće rešenje.

Nakon toga, nisam želeo da razmišljam o timskom radu niti da platim cenu da bih radio bolje. Kada sam imao slobodnog vremena, želeo sam samo da se odmorim, pa sam se čak nekoliko puta zaredom uspavao, što je odlagalo naš rad. Prilikom obavljanja zadataka, ponekad sam odugovlačio napolju, izbegavajući svoju dužnost neko vreme. Tokom zatišja u našem radu, takođe nisam razmišljao o tome kako da unapredim svoje veštine, već sam odmarao dok sam imao priliku. Tako sam postajao sve nemarniji, radeći samo rutinski, dok sam pratio i dodeljivao posao. Gotovo nikada nisam pomagao drugima da sumiraju odstupanja u svom radu, a kada su se pojavili problemi, nisam želeo da razmišljam o tome kako da ih rešim. Kao rezultat toga, odugovlačili smo sa video-zapisima koji su očigledno mogli biti završeni pre roka. Tokom tog vremena, neprestano su se javljali problemi sa video-zapisima koje sam napravio, a niko od braće i sestara u mom timu nije napredovao u svom radu. Ako bi se pojavila i najmanja poteškoća u radu, svi bi se žalili. Ne samo da to nisam rešio kroz razgovor u zajedništvu, već sam se čak složio sa tom primedbom. Pošto nisam obavljao stvaran posao i nisam napredovao nakon što su starešine i delatnici nekoliko puta razgovarali sa mnom u zajedništvu, ubrzo su me smenili. Osećao sam se užasno, pa sam se pomolio Bogu i promislio o sebi.

Jednog dana, tokom svojih predanosti, video sam da Božje reči kažu: „Ima ljudi koji uopšte ne žele da pate dok obavljaju svoje dužnosti, koji se uvek žale kada naiđu na problem i odbijaju da plate cenu. Kakav je to stav? To je površan stav. Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj s nepoštovanjem, kakav će biti rezultat? Loše ćeš obavljati svoju dužnost, iako si sposoban da je valjano obavljaš – tvoj učinak neće biti na visini zadatka i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, setio sam se vremena kada sam bio vođa tima. Uvideo sam da sam bio upravo onakav kako su Božje reči razotkrile. Bio sam ravnodušan, neodgovoran, površan i nepouzdan u svojoj dužnosti. Kada sam prvi put počeo da služim kao vođa tima, uložio sam vreme i trud, ali čim sam unapredio svoje veštine i postigao neke rezultate, postao sam samozadovoljan, spavao na lovorikama i uvek ugađao telu. Razmišljao sam samo o tome kako da se opustim i što lakše prođem. Nisam bio voljan da uložim nikakav napor u posao kako bih ga unapredio. Čak i kada sam jasno video da postoje problemi, nisam ih odmah rešavao, a kada su drugi ukazivali na njih, ignorisao sam ih. Kada sam primetio da se ostali u timu žale zbog svojih problema, ja, kao vođa tima, ne samo da nisam razgovarao u zajedništvu o istini, kako bih rešio njihove probleme, već sam prihvatio njihovo mišljenje i složio se sa njima. Ma koliko produkcija video-zapisa bila odložena ili ma koliko problema da su braća i sestre imali, izgledalo je kao da to nije imalo nikakve veze sa mnom. Samo sam želeo da uživam u telesnim zadovoljstvima i da izbegavam umaranje. Zbog toga su stalno iskrsavali problemi sa video-zapisima koje smo napravili, što je ozbiljno odložilo napredak u radu na produkciji. Poigravao sam se sa vrlo važnom dužnošću zarad telesne udobnosti i lagodnosti; usudio sam se da potpuno svesno budem površan, da obmanem Boga i nasamarim druge. Gde je bilo moje bogobojažljivo srce? Bog se gnušao i mrzeo je takve stavove prema dužnosti. Prisećajući se svih problema u svom radu, da sam samo uložio vreme i platio cenu, stvari ne bi ispale tako loše. Ali bio sam lenj, nisam želeo da trpim niti da osećam umor. Rezultat toga je da sam naškodio radu na produkciji video-zapisa. Bio sam toliko sebičan, ogavan i bez ljudskosti! Postao sam toliko izopačen i dekadentan, da to čak nisam ni primetio. Bog je orkestrirao podsetnike za mene, a ja ipak nisam razmišljao niti sam se pokajao. Kako sam mogao da budem tako otupeo i nepopustljiv? Shvativši sve to, osećao sam krivicu i uznemirenost. Stvarno nisam zaslužio da budem vođa, s obzirom na to da sam bio toliko neodgovoran i bez ljudskosti. Sâm sam kriv što sam bio smenjen.

Kasnije sam video još jedan odlomak Božjih reči: „Čim im se nešto kaže ili im se nešto zada – bez obzira na to da li to dolazi od starešine, delatnika ili Višnjeg – ljudi sa osećajem odgovornosti će uvek misliti: ’Kad već imaju tako visoko mišljenje o meni, moram ovo dobro da obavim i da ih ne izneverim’. Zar ti ne bi bilo lakše da poveriš zadatak takvim ljudima koji poseduju savest i razum? Ljudi kojima možeš da poveriš zadatak su svakako oni na koje gledaš blagonaklono i kojima veruješ. Konkretno, ako su za tebe obavili nekoliko zadataka i izvršili ih vrlo savesno i u potpunosti ispunili tvoje zahteve, smatraćeš da su pouzdani. U srcu ćeš im se zaista diviti i imaćeš visoko mišljenje o njima. Ljudi su voljni da budu u kontaktu s takvom vrstom osobe, a da ne govorimo o Bogu. Da li mislite da bi Bog bio voljan da poveri crkveni posao i dužnost koju je čovek dužan da izvrši osobi koja nije pouzdana? (Ne, ne bi.) Kada Bog nekome dodeli deo crkvenog posla, kakva su Božja očekivanja od njega? Prvo, Bog se nada da je marljiv i odgovoran, da se prema tom poslu odnosi kao prema nečemu bitnom i da će ga shodno tome rešavati i dobro raditi. Drugo, Bog se nada da je to čovek vredan poverenja, da bez obzira na to koliko vremena prođe i bez obzira na to kako se okruženje menja, njegov osećaj odgovornosti neće biti pokoleban i njegov integritet prolazi sve testove. Ako se radi o pouzdanom čoveku, Bog će biti uveren i On više neće nadgledati niti pratiti to pitanje. To je zato što mu On u svom srcu veruje i siguran je da će završiti zadatak koji mu je dat i da ništa neće poći po zlu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Kroz Božje reči, saznao sam da je osoba koja ima istinsku ljudskost odgovorna u svojoj dužnosti, sposobna da prihvati Božje ispitivanje, i da ostane dosledna u svojoj dužnosti, ispunjavajući svoju odgovornost i odanost tačno u skladu sa načelima, bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi. To je stav koji bi trebalo da imamo prema našim dužnostima. S obzirom na to da mi je crkva dodelila zaduženje da nadzirem rad na produkciji video-zapisa, trebalo je barem da uradim sve što je u mojoj moći, i da na vreme prepoznam i rešim probleme i poteškoće koje su se pojavile u radu, kako bih osigurao da se naš rad normalno odvija. Kada sam preuzeo tu dužnost, olako sam dao obećanje, ali kasnije sam se samo brinuo za sopstvenu udobnost i lagodnost, i nisam obavljao nikakav stvaran posao, čak ni kada su me drugi iznova nagovarali i podsticali. Nosio sam titulu „vođe tima”, ali nisam ništa postigao i nisam ispunio čak ni minimum odgovornosti koje sam trebao da ispunim. Zbog toga je rad na produkciji video-zapisa u crkvi kasnio. Zaista nisam imao ljudskost i bio sam nepouzdan! Na osnovu mog ponašanja, trebalo je da budem davno uklonjen. Samo zahvaljujući Božjoj milosti i toleranciji, bilo mi je dopušteno da nastavim da obavljam dužnost u tom timu. Tada sam pomislio, „Moram da cenim ovu priliku i da se maksimalno posvetim svojoj dužnosti.” Nakon toga, prestao sam da budem zadovoljan postojećim stanjem u svojoj dužnosti i, pored toga što sam svakodnevno završavao posao na video-zapisima koji su mi bili dodeljeni, stalno sam tražio načine da povećam svoju efikasnost, precizno sam odredio naše probleme i odstupanja i o tome blagovremeno izveštavao vođu tima. Takođe, diskutovao sam sa svima ostalima o načinima za rešavanje tih problema. Iako je bilo napornije raditi na taj način, osećao sam se mnogo mirnije i spokojnije, znajući da sam ispunio deo svojih odgovornosti.

Ubrzo nakon toga, crkveni starešina je primetio da sam se donekle promenio i dodelio mi je zadatak da nadgledam jedan video-projekat. Cenio sam priliku da obavljam tu dužnost i želeo sam da dam sve od sebe. Svakodnevno sam aktivno proveravao rad i beležio sva odstupanja koja smo imali. Kada bih primetio probleme, odmah bih tražio način da ih rešim, a kada ne bih mogao da ih rešim, posavetovao bih se sa vođom tima i diskutovao o njima. Međutim, nešto kasnije, kada smo postigli određene rezultate u našem radu i moje veštine se poboljšale, moja prethodna lenjost je polako počela da se vraća. Pomislio sam: „Ovih dana posao ide prema planu i nema velikih problema. Trebalo bi da se malo odmorim. Ako toliko budem radio svaki dan i imao toliko stvari o kojima treba da brinem, na kraju će to biti više nego što mogu da podnesem.” Čim sam pomislio na to, postao sam nemaran; ponovo sam radio samo prema rasporedu, ne razmišljajući više o unapređenju svojih veština ili rešavanju problema i odstupanja i čak se nisam ni trudio da proverim kako se odvija situacija u vezi sa radom braće i sestara. Kad god sam imao slobodnog vremena, želeo sam samo da se opustim, a ponekad, dok sam radio ili proučavao tehničke veštine, gledao sam zabavne video-snimke ili drame kako bi mi brže prošlo vreme. Kao rezultat toga, video-zapisi koji su mogli biti završeni pre vremena su kasnili, a rezultati našeg rada su počeli da opadaju. Tih dana, bio sam potpuno zbunjen i smeten. Nisam zadobio nikakvu svetlost kada sam čitao Božje reči i osećao sam kako se tama širi u meni. Takođe, kada sam se molio Bogu, nisam mogao da osetim Njegovo prisustvo. Iako sam znao da je opasno nastaviti tako, i dalje nisam mogao da se kontrolišem i osećao sam se zaista napaćeno i izmučeno. Tada sam slučajno video jedan odlomak Božjih reči: „Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Osećao sam kao da me Božje reči direktno razotkrivaju. Godinama sam verovao u Boga ali i dalje nisam posvećivao pažnju svojim dužnostima i tražio sam razonodu kada je trebalo da radim, ne pokazujući nimalo iskrenosti. U sekularnom svetu, čovek mora da se pridržava pravila koje postavlja njegova firma, a na poslu mora marljivo da obavlja svoj posao, a ne da ga otaljava. Ali dok sam obavljao svoju dužnost u crkvi, nisam imao ni osnovni osećaj odgovornosti i olako sam zanemario svoju dužnost samo da bih udovoljio svom telu. S obzirom na to koliko sam se razvratno i neobuzdano ponašao, na koji način sam uopšte zaslužio da budem nazvan hrišćaninom? Nisam bio dobar čak ni u službovanju u svojoj dužnosti, a kamoli da obavljam dužnost na način koji je u skladu s merilom. Mrzeo sam sebe što sam ugađao svom telu – zašto nisam imao ni najmanju odlučnost da se bunim protiv njega? Pomislio sam na svoju braću i sestre u kontinentalnoj Kini koji bi pre rizikovali da ih KPK uhapsi i muči, nego što bi napustili svoje dužnosti, dok sam ja, pobegavši iz Kine, bio u slobodnoj i demokratskoj zemlji, a nisam bio voljan čak ni da malo više razmišljam o svom radu niti da platim cenu. Ponašao sam se kao potpuni gubitnik – nisam imao ni trunku dostojanstva ni karaktera. Što sam više razmišljao o tome, to me je više bilo sram da se suočim sa braćom i sestrama, a kamoli da se suočim sa Bogom. I počeo sam da razmišljam: „Već sam jednom doživeo neuspeh zbog ugađanja svom telu i izbegavanja svojih dužnosti. Zašto nisam ništa naučio iz svojih prethodnih grešaka? Zašto sam bio tako nestalan i promenljiv u svom radu?” Molio sam se Bogu iznova i iznova, tražeći od Njega da me prosveti i prosvetli, kako bih mogao da pronađem osnovni uzrok svog problema.

Jednog dana, naišao sam na ove odlomke Božjih reči: „Zašto su ljudi uvek nedisciplinovani i lenji, kao da su živi mrtvaci? Ovo se dotiče pitanja njihove prirode. Postoji neka vrsta lenjosti u ljudskoj prirodi. Bez obzira na to kakav zadatak ljudi obavljaju, uvek im je potreban neko da ih nadgleda i da ih tera. Ponekad su ljudi obzirni prema telu, žude za fizičkim komforom i uvek nešto zadržavaju za sebe – ti ljudi su puni đavolskih namera i lukavih planova; oni zaista uopšte nisu dobri. Uvek rade manje nego što mogu, bez obzira na to koju važnu dužnost obavljaju. To je neodgovorno i nelojalno. Rekao sam ove stvari danas da bih vas podsetio da ne budete pasivni na poslu. Morate biti u stanju da sledite sve što kažem” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). „Lažne starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da se ponašaju kao funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu starešine? Kupuju naklonost ljudi. Zauzimaju pristup ’novi funkcioneri su željni da ostave dobar utisak’: isprva obave nekoliko stvari od kojih svi osete dobrobit u svojoj svakodnevici. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: ’Ovaj starešina se ponaša kao da nam je roditelj!’ Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im se položaj učvrstio; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: ’U životu je najvažnije dobro se najesti i lepo se obući’, ’Život je kratak, pa uživaj dok možeš’ i ’Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra’. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se dok mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje starešina treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Rutinski propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. Oni ne obelodanjuju prave probleme u crkvi i ne rešavaju ih u potpunosti, ša koja je onda svrha obavljanja tako površnih zadataka? Zar to nije zaluđivanje? Mogu li ozbiljni zadaci da se povere takvom lažnom starešini? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor starešina i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da drže neku zvaničnu funkciju, da budu crkveni starešina – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu starešine – a da ne pominjemo beskorisne ljude koji nemaju nikakav osećaj odgovornosti; oni su još manje kvalifikovani da budu starešine. Koliko su samo lenje te proždrljive i mlitave lažne starešine? Čak i kada otkriju problem, i svesni su da to jeste problem, oni ga ne shvataju ozbiljno i lako preko njega prelaze. Tako su neodgovorni! Iako su dobri govornici i poseduju kakav-takav kov, ne mogu da reše razne probleme u crkvenom radu, što dovodi do potpunog zastoja; problemi se nagomilavaju, ali se te starešine njima ne bave, istrajni u tome da obave tek nekoliko površnih rutinskih zadataka. I koji je krajnji rezultat? Zar ne prave brljotine u crkvenom radu, nisu li sve upropastili? Zar ne dovode do haosa i nedostatka jedinstva u crkvi? To je neizbežan ishod” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da sam samozadovoljan i da mi nedostaje inicijativa u obavljanju dužnosti zato što sam po prirodi lenj i što tražim zadovoljstvo. Moj um je bio pun sotonskih filozofija za ovozemaljsko ophođenje, poput „U se, na se i poda se,” „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” i „Pobrini se za sebe, jer je život kratak”. Živeo sam prema ovim sotonskim zabludama, misleći da u ovom životu na zemlji treba da uživam. Nisam mogao da opravdam stalnu patnju i iscrpljenost. Zbog toga, nisam mogao da istrajem ni u čemu što sam radio. Iskoristio sam najmanji rezultat u svom radu kao kapital i postao samozadovoljan i dekadentan. Bilo je to kao u mojim školskim danima: Kad god bih dobio dobre ocene i kad bi me nastavnici i drugovi iz odeljenja pohvalili, nisam želeo da nastavim da ulažem trud i energiju u svoje učenje, već sam samo želeo da se zabavljam. Ne bih više vodio računa o tome da slušam na času ili da radim domaći. Ali čim bi moje ocene počele da opadaju i moji roditelji i nastavnici postali strožiji prema meni, intenzivirao bih svoje učenje i uložio napor dok mi se ocene ne poprave, kada bih se ponovo opustio i želeo da se vratim zabavi. Tih godina sam neprestano bio pod kontrolom tih dekadentnih ideja i postajao sve više lenj, sve potišteniji i bez inicijative. Bio sam nestalan i promenljiv u svemu što sam radio, nisam bio voljan da trpim niti da platim cenu i postajao sam sve manje voljan da uložim napor u svoju dužnost. I u svojoj prethodnoj ulozi vođe tima i u trenutnoj ulozi člana tima koji prati napredak rada, bio sam podjednako lenj i bez inicijative. Čim bih postigao bilo kakve rezultate, opustio bih se i želeo da naizmenično radim i odmaram, kako ne bih pretrpeo gubitke i postao iscrpljen. Čak i kada sam jasno znao da postoje problemi u radu, nisam ih rešavao, radije sam gubio vreme na sitne zabave nego da se još malo žrtvujem i platim malo veću cenu za svoju dužnost. Radio sam tek toliko da održim privid i da obmanem svog starešinu i zavaram ga. Shvatio sam da nisam bio samo lenj, već sam bio i lukav i nepouzdan, ne želeći ništa drugo nego da živim svoj život u opuštanju i udobnosti. Toliko sam uživao u zalivanju i opskrbi Božjim rečima, kao i u Božjoj brizi i zaštiti, ali ipak nisam ispunjavao ni minimum svojih odgovornosti. Zar nisam bio samo beskorisna osoba, parazit u crkvi? Gde je bila moja ljudskost i razboritost? Setio sam se jednog stiha iz Biblije koji kaže: „Udobnost će budale doći glave” (Priče Solomonove 1:32). Kada se ne bih pokajao, čak i kada me crkva do tada ne bi isključila, Bog istražuje sve stvari i Sveti Duh bi prestao da deluje u meni. Pre ili kasnije, bio bih isključen.

Nakon toga, kroz jedenje i pijenje Božjih reči, počeo sam da menjam stav prema svojoj dužnosti. Božje reči kažu: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Čovek mora da traga da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da traga za uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da traga za snažnijom, čistijom ljubavi prema Bogu i za životom koji ima vrednost i smisao. Jedino se to može nazvati životom; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da budeš proaktivan u pogledu svog ulaska na pozitivnu stranu i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad trenutne udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, konkretnije i praktičnije istine. Tvoja ljubav mora biti praktična i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim beskičmenim slabićima. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, te pa u tom smislu prema sebi ne treba da se odnosiš površno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Kroz Božje reči sam shvatio da se vrednost i smisao života nalaze u tome da čovek ispunjava svoje dužnosti kao stvoreno biće. Ako stalno tražiš udobnost i lagodnost, nemaš inicijativu i površno obavljaš svoje dužnosti, to je izdaja Boga i On proklinje takvo ponašanje i gnuša ga se. Pomislio sam na to kako je Petar ceo svoj život marljivo tražio da voli Boga i da Mu udovolji, uvek se strogo pridržavajući Božjih reči i pokušavajući da se poboljša. Uvek je nastojao da primenjuje istinu i da udovolji Bogu, i na kraju je bio raspet naglavačke za Boga i dao je snažno svedočanstvo. Zatim, tu je i Noje. Nakon što je prihvatio Božji nalog, radio je 120 godina na izgradnji barke; nikada nije odustao, čak ni kada se suočavao s brojnim poteškoćama i ogromnom patnjom, beskrajno se trudeći dok barka nije bila završena. Upoređujući sebe sa načinom na koji su se Noje i Petar odnosili prema Bogu i svojoj dužnosti, osećao sam se neverovatno posramljeno. Shvatio sam da sam bio i sebičan i lenj, kao i da nisam imao ni trunku ljudskosti. Nisam imao ni najmanji osećaj odgovornosti prema svojoj dužnosti, bio sam površan i odlagao sam stvari. Čim se od mene tražilo više ili je posao postao zahtevan, počeo bih da se žalim na umor, da zabušavam i ugađao bih svom telu čak i kada bi me opominjali. Uopšte nisam imao bogobojažljivo srce. Radeći stvari na takav način, na kraju bih samo sebi naudio. Međutim, uvek sam mislio da sam u pravu i bio zadovoljan ulaganjem minimalnog truda. Bio sam toliko otupeo, glupav i neuk! Iako sam svoju dužnost obavljao na taj način, Bog mi je ipak dao priliku da se pokajem. Nisam mogao da nastavim da povređujem Božja osećanja kroz izopačenost. Zato sam se pomolio Bogu, govoreći, „Dragi Bože, prepoznajem da je moja priroda lenja i da nemam ljudskost. Ne želim da nastavim da živim na ovaj način. Želim da revnosno stremim ka istini i ispunim svoju dužnost. Molim Te, ispitaj moje srce.”

Od tada sam uložio više vremena i energije u svoju dužnost, i iako mi je raspored bio pun svaki dan, ipak sam uspevao da pronađem vreme za učenje i usavršavanje svojih tehničkih veština. Takođe sam redovno sumirao probleme i odstupanja u svom radu i neumorno nastojao da poboljšam svoje veštine. Nekoliko dana kasnije, počeo sam da postižem bolje rezultate u video-zapisima koje sam pravio. Primetio sam da je, kada sam sa svojom braćom i sestrama delio ono što sam naučio, to i njima bilo od pomoći. Osećao sam se zaista smireno i opušteno. Obavljanje dužnosti na taj način zahtevalo je malo više truda i imao sam manje vremena za odmor, ali nisam osećao umor niti sam imao osećaj da trpim. Zapravo, um mi je bio mnogo bistriji – ni približno kao pre, kada sam svaki dan provodio smeten i zbrkanog uma. Takođe, postalo je lakše uočiti bilo kakve probleme u našem radu, a kroz razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama, kao i kroz Božje prosvećenje i vođstvo, blagovremeno smo rešili mnoge probleme. Međutim, pošto me je Sotona preduboko iskvario, njegove ideje o lenjosti i dalje su s vremena na vreme uticale na mene. Kada sam počeo da postižem dobre rezultate, ponovo sam postao pomalo samozadovoljan i hteo sam da ugađam svom telu. Jednom, dok sam pregledao jedan od naših video-zapisa, primetio sam da se kao preporučen sadržaj pojavio neki akcioni film. Pomislio sam, „Bilo je tako stresno na poslu poslednjih dana – neće škoditi da malo pogledam i dam sebi oduška.” Dok sam gledao, iznenada sam shvatio da sam se vratio svojim starim navikama. Tada sam video jedan odlomak Božjih reči: „Da želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: ’Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi’. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: ’O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću.’ Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja i bićeš sposoban da duboko razmišljaš o tome i kažeš sebi: ’Zašto sam površan? Zašto uvek pokušavam da zabušavam? Takvo ponašanje lišeno je bilo kakve savesti ili razuma – da li sam još uvek neko ko veruje u Boga? Zašto ne shvatam stvari ozbiljno? Zar ne treba samo da uložim malo više vremena i truda? To nije veliki teret. To je ono što treba da radim; ako čak ni to ne mogu, da li sam dostojan da se nazovem ljudskim bićem?’ Posledica toga će biti da ćeš doneti odluku i zakleti se: ’O, Bože! Izneverio sam Te, zaista sam isuviše iskvaren, nesavestan i nerazuman, nemam ljudskosti, želim da se pokajem. Preklinjem Te da mi oprostiš, obećavam da ću se promeniti. Ako se ne pokajem, hoću da me kazniš’. Posle toga će se tvoj način razmišljanja promeniti i počećeš da se menjaš. Postupaćeš i obavljaćeš svoje dužnosti savesno, manje površno i moći ćeš da patiš i da platiš cenu. Osetićeš da je divno obavljati svoju dužnost na taj način, i u srcu će ti vladati mir i radost. Kada ljudi uspeju da prihvate Božje ispitivanje, kada uspeju da Mu se mole i da se oslanjaju na Njega, njihovo stanje će se uskoro promeniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Nakon što sam razmišljao o Božjim rečima, našao sam put primene. Bio sam lenj po prirodi, voleo sam udobnost i razonodu, i nisam bio spreman da trpim. Sam ne bih mogao da rešim ovaj problem; morao sam da se molim Bogu, da se oslonim na Njega i da prihvatim Njegovo ispitivanje. Sledeći put kada poželim da ugađam svom telu i da se izvlačim ili budem nemaran, treba odmah da se pomolim Bogu i tražim od Njega da me disciplinuje i prekori. Tek tada bih mogao da se pobunim protiv svog tela i dobro obavim svoju dužnost. Tako da sam u molitvi ispričao Bogu o svom stanju i zatražio od Njega da me disciplinuje. Nakon molitve, smirio sam se i nastavio da pregledam video, pažljivo razmatrajući načela i tražeći relevantne informacije. Kada sam razmišljao o svom radu, mogao sam da osetim Božje vođstvo i bio sam u stanju da brzo utvrdim probleme u video-zapisu i smislim način da ih rešim.

Kroz to iskustvo, stekao sam više vere u suočavanju sa svojom lenjošću. Video sam da moram zaista da se oslonim na Boga i prihvatim Njegovo ispitivanje u svom radu. Kada bih ponovo počeo da ugađam svom telu, mogao bih da se pomolim Bogu i oslonim na Njega da mi pomogne da svesno obuzdam sebe. Na taj način, imao bih snage da pobedim svoju lenjost i mirno obavim svoju dužnost. Ovih dana, iako još uvek često otkrivam misli i ideje o udobnosti i uživanju, znam da, sve dok budem sledio Božje reči i neumorno ih primenjivao i ulazio u njih, te iskvarene naravi će sigurno biti pročišćene i promenjene.