U maju 2022. godine izabrana sam za crkvenog starešinu. Bila sam veoma zahvalna na Božjoj blagodati i uzdizanju i smatrala sam da moram dobro da izvršavam svoju dužnost. U početku sam bila vrlo aktivna u svojoj dužnosti. Kad god bih naišla na nešto što nisam razumela, tražila sam da komuniciram sa višim starešinom. Kada bih stekla razumevanje, razgovarala bih u zajedništvu i rešavala problem. Međutim, kada su mere zatvaranja zbog korona virusa počele da popuštaju, mnoge pridošlice su se vratile na posao i nisu mogle da se okupljaju niti da normalno izvršavaju svoje dužnosti. Bila sam pomalo zbunjena kada sam se suočila sa tom situacijom, misleći u sebi: „Kao starešina, trebalo bi da pružim podršku i da pomognem braći i sestrama, kao i da rešim njihova stanja i poteškoće”. Zatim sam razgovarala sa svakim od njih ponaosob, ali bez rezultata, pa nisam više želela da idem da ih podržavam. Smatrala sam da ću jedva imati vremena za odmor, ako pored posla i propovedanja jevanđelja, treba još i da podržavam braću i sestre koji ne prisustvuju redovno okupljanjima. Bila sam iscrpljena, pa sam čak poželela da se povučem sa mesta starešine. Živela sam u negativnom stanju. Počela sam da mislim kako nemam dobar kov, da nisam sposobna da rešavam probleme i da nemam radnu sposobnost. Samo sam želela da mi viši starešina promeni dužnost.

Kasnije sam podelila svoja razmišljanja sa višim starešinom i nakon što me je saslušao, poslao mi je jedan odlomak Božjih reči: „Najvažnije ispoljavanje poštene osobe jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, lukav si i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažljivih ljudi; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito površni i prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči govore o tome kako pošteni ljudi tragaju za istinom u svemu i pokoravaju se svim Božjim uređenjima dok izvršavaju svoju dužnost. Oni ulažu celo svoje srce i snagu da ispune svoju dužnost i ljudi su na koje se drugi mogu osloniti. Kada varljiv čovek izvršava svoju dužnost i naiđe na situacije koje zadiru u njegove lične interese ili zahtevaju trpljenje i ulaganje napora, on će pronaći izgovore da izbegne odgovornost. Čak i ako izvršava svoju dužnost, on ne ulaže sav svoj trud, već koristi samo deo svoje energije. To se zove prepredenost i zabušavanje. Uporedila sam to sa svojim ponašanjem. Kada sam videla da pridošlice ne dolaze redovno na okupljanja i kada nisam videla rezultate nakon što sam pokušala da im pomognem i razgovaram s njima, nisam želela da dodatno ulažem umni napor kako bih im pružila podršku. Čak sam rekla da je to zato što moj kov nije dovoljno dobar da bih mogla da rešim njihove poteškoće, da mi nedostaje radna sposobnost i da želim da mi viši starešina dodeli neku drugu dužnost. Ali, u stvari, tražila sam izgovore kako bih prikrila svoju nameru da izbegnem teškoće, kao i kako bih izbegla odgovornost i mogla da se prepustim svom telu. Kao starešina, trebalo je da ispunim svoju odgovornost i da dobro zalivam i podržavam braću i sestre, ali nisam želela da patim niti da platim cenu. Stalno sam razmišljala o sopstvenim telesnim interesima i o prepuštanju udobnosti. Izvršavajući dužnost na taj način, bila sam površna, prepredena i tražila sam načine kako da zabušavam. Otkrivala sam sebičnu, ogavnu i varljivu narav. Kada sam to shvatila, osetila sam izvesnu krivicu. Nisam uložila srce u podršku pridošlicama, već sam bila prepredena i zabušavala sam. A to je nešto čega se Bog gnuša. Pomolila sam se Bogu: „Bože, u poslednje vreme mnoge pridošlice ne dolaze redovno na okupljanja, a delatnika jevanđelja je vrlo malo. Iako sam s njima razgovarala, zbog straha od fizičke teškoće i nevoljnosti da platim cenu, nisam dala sve od sebe da rešim njihove stvarne poteškoće. Voljna sam da promenim svoj površan stav prema dužnosti. Molim Te, usmeri me.” Nakon toga sam počela da podržavam svakog brata i sestru koji nisu redovno dolazili na okupljanja. Za neka njihova stanja i poteškoće koje nisam znala kako da rešim, savetovala sam se sa svojom saradnicom i tražila odgovarajuće Božje reči koje bih mogla da podelim s pridošlicama. Nakon što sam neko vreme tako postupala, neke pridošlice su počele redovno da dolaze na okupljanja i čak su mogle da izvršavaju određene dužnosti. Jedan od pridošlica je bio veoma aktivan u propovedanju jevanđelja, pa sam ga uključila da sa mnom sarađuje u propovedanju jevanđelja. Postepeno su svi postajali aktivniji u širenju jevanđelja i meni više nije delovalo da je sve to toliko teško. Shvatila sam da će me i Bog usmeravati ako dam sve od sebe u svojoj dužnosti. Praktikujući na taj način, više nisam osećala umor i srce mi je bilo opušteno. Isprva sam mislila da, pošto sam prošla kroz to iskustvo, imam izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi prepuštanja telesnoj udobnosti i da sam se donekle promenila. Međutim, kada su me zadesile stvarne okolnosti, ponovo sam otkrila ovaj aspekt svoje iskvarene naravi.

Jednom prilikom mi je starešina predložio da se obučavam za propovednicu i da prvenstveno budem odgovorna za rad na jevanđelju u nekoliko crkava. Kada sam to čula, imala sam pomešana osećanja. Pomislih da ću imati još manje slobodnog vremena zbog promenljivog radnog rasporeda i mogućnosti da budem pozvana u smenu u bilo kom trenutku, kao i zbog većeg obima posla koji nosi dužnost propovednika. Posebno jer mi je još mnogo toga nedostajalo što se tiče propovedanja jevanđelja i svedočenja o Bogu. Morala sam još da učim i da se obučavam, što bi mi takođe oduzelo mnogo vremena. Kada sam razmislila o svemu tome, želela sam da izbegnem tu dužnost. Izgovorila sam svoja razmišljanja naglas, a kada je starešina čuo šta me muči, pročitao mi je jedan odlomak iz Božjih reči: „Morate da razumete da bez obzira na to u kom trenutku i u kojoj fazi Bog izvršava Svoje delo, Njemu je uvek potreban deo ljudi da radi sa Njim. On je predodredio da ti ljudi sarađuju sa Božjim delom ili da sarađuju u širenju jevanđelja. Da li, onda, Bog ima nalog za svaku osobu koju je predodredio? Svako ima misiju i odgovornost; svako ima nalog. Kada ti Bog da nalog, to postaje tvoja odgovornost. Treba da prihvatiš tu odgovornost; to je tvoja dužnost. Šta je dužnost? To je misija koju ti je Bog dao. Šta je misija? (Božji nalog je čovekova misija. Čovek treba da živi život za Božji nalog. On je jedina stvar u njegovom srcu i on ne bi trebalo da živi ni za šta drugo.) Božji nalog je čovekova misija; to je ispravno razumevanje. Ljudi koji veruju u Boga stavljeni su na zemlju da bi izvršili Božji nalog. Ako se sve za čim tragaš u životu svodi na uzdizanje na društvenoj lestvici, skupljanje bogatstva, dobar život, uživanje u porodičnoj bliskosti i užitak koji donose slava, dobitak i status – sticanjem društvenog statusa porodica stiče ugled i njeni članovi su sigurni i zaštićeni – ali ignorišeš misiju koju ti je Bog dao, postoje li onda ikakve vrednosti u tom životu koji živiš? Kad umreš, kako ćeš odgovoriti Bogu? Nećeš biti u stanju da odgovoriš, a to je najveća pobuna; to je najveći greh! Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnih nekoliko života, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela. To nikako nije šala! Činjenica da ovde možeš da slušaš propoved predodređena je od strane Boga. To ne bi trebalo olako uzimati! Osim toga, tvoja visina, tvoj izgled, kakve oči imaš, tvoj stas, tvoje zdravstveno stanje, životno iskustvo i koje dužnosti si sposoban da obavljaš u određenom uzrastu, kao i kakvu kov i sposobnost imaš – to je Bog za tebe predodredio još davno, i to svakako nije nešto što se sada uređuje. Bog je to još davno predodredio za tebe. To znači da će te On, ako namerava da te iskoristi, pripremiti na to pre nego što ti poveri taj nalog i tu misiju. Da li je, onda, prihvatljivo da ti od toga bežiš? Da li je prihvatljivo da si malodušan u vezi sa tim? Ni jedno ni drugo nije prihvatljivo; time bi izneverio Boga! Najgora je vrsta pobune kada ljudi napuste svoju dužnost. Gadan je to postupak. Bog je radio pažljivo i usrdno, od pamtiveka predodredio stvari kako bi ti dočekao današnji dan i dobio ovu misiju. Nije li ova misija, onda, tvoja odgovornost? Nije li upravo ona ta koja daje vrednost tvom životu? Ako ne izvršiš misiju koju ti je Bog dao, ti gubiš vrednost i smisao življenja; to je kao da si živeo uzalud” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pokazale da je svaka dužnost koju u datom trenutku obavljamo određena od Boga i da treba da je prihvatim, jer je to obaveza čoveka. Međutim, kada sam se suočila sa svojom dužnošću, pokušala sam da je izbegnem zato što sam se plašila fizičke teškoće. Na taj način sam zapravo odbijala svoju dužnost, što je bilo krajnje buntovno s moje strane! Bog ne primorava čoveka da radi ono što mu je teško, niti od njega traži nešto što prevazilazi njegove mogućnosti. Kada sam tek počela da propovedam jevanđelje, bilo je normalno da imam nedostatke i manjkavosti, i kad nešto ne bih razumela tokom obuke, mogla sam da pitam. Kada bih zaista ispunjavala svoje odgovornosti, Bog bi bio zadovoljan. Razmišljala sam o tome kako sam ranije bila površna u izvršavanju svoje dužnosti i o osećaju krivice koji me je tada pratio. A sada sam dobila priliku da budem propovednica. To je bilo zaista neočekivano. Zaista sam se osećala nedostojnom. Više nisam mogla da izbegavam svoju dužnost. Morala sam da se odreknem svojih telesnih interesa i da vodim računa o Božjoj nameri.

Kasnije mi je jedna sestra ispričala kako često oseća želju da izbegne svoju dužnost, ali da o tome nije ozbiljno razmišljala niti stekla dublje razumevanje. Pomislila sam kako sam i ja bila u sličnom stanju. Svaki put kad bih se suočila sa teškom dužnošću, najpre bi se u mom srcu pojavila želja da je izbegnem i da ne dozvolim da mi telo pati. Zašto sam imala takve manifestacije? Tokom svojih predanosti, čitala sam Božje reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). „Čovekovo telo je kao zmija: suština mu je da naškodi njegovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo pripada Sotoni. U njemu uvek ima preteranih želja, ono misli samo na sebe i stalno žudi za lakoćom, želi da uživa u udobnosti i uopšte nema nikakvih briga i nikuda ne žuri, valja se u dokolici, i ako mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te prožderati. Drugim rečima, ako mu ovoga puta udovoljiš, sledeći put ća tražiti da mu ponovo udovoljiš. Ono uvek ima preterane želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako nikad ne budeš mogao da ga pobediš, na kraju ćeš uništiti samog sebe. Od toga kako ćeš izvršiti svoju pobunu protiv tela zavisi da li možeš da zadobiješ život pred Bogom i kakav će ti biti ishod. Bog te je spasao, izabrao i predodredio, a ako pak danas nisi voljan da Mu udovoljiš, nisi voljan da primeniš istinu, nisi voljan da se iskrenim bogoljubivim srcem pobuniš protiv sopstvenog tela, na kraju ćeš uništiti sebe i samim tim biti izložen ogromnom bolu. Ako uvek budeš povlađivao telu, Sotona će te postepeno progutati i ostaviti bez života ili dodira Duha, sve dok ne dođe dan kada će u tebi ostati samo mrak. Kada budeš živeo u mraku, to će značiti da te je Sotona zatočio, da ti Bog više nije u srcu, i tada ćeš poreći Božje postojanje i napustićeš Ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči razotkrivaju da život po Sotoninim otrovima ljude čini sebičnima, i da, ma šta radili, uvek najpre razmišljaju o sopstvenim interesima, zbog čega izbegavaju dužnosti koje bi mogle da im nanesu telesnu patnju ili da ih opterete. Živela sam prema sotonskim otrovima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra”. Kad god bih se suočila sa nečim, najpre sam gledala kako da udovoljim svojim telesnim interesima, pa sam čak verovala da su takvi pogledi ispravni i da sam, živeći po njima, pametnija od drugih. Zato sam, svaki put kada bih se suočila sa svojim dužnostima, najpre razmišljala o tome da li će moje telo patiti, i ako bi patilo ili bilo opterećeno, trudila bih se da ih izbegnem ili bih ih obavljala površno. Kada pridošlice nisu bile u normalnom stanju, bila im je potrebna podrška kroz zajedništvo o Božjim rečima, a ja nisam želela da platim cenu niti da razmišljam o tome kako to da rešim. Kao rezultat toga, moje zajedništvo nije imalo učinka i neke od njih nisu blagovremeno dobile potrebnu podršku. Kada mi je starešina uredio da preuzmem dužnost propovednice, razmišljala sam koliko će obim posla biti veći koliko će to zahtevati više vremena i truda i kako zbog toga neću moći da se prepustim svom telu, pa sam ponovo počela da razmišljam o izbegavanju svoje dužnosti. Uvidela sam da živim po sotonskim otrovima. Previše sam ugađala telu, bila sam zadovoljna postojećim stanjem, nisam težila tome da napredujem i postajala sam sebična i varljiva. To nije način na koji bi trebalo da živi osoba sa normalnom ljudskošću. Prepuštala sam se udobnostima i nisam radila onoliko koliko sam mogla, i kao rezultat toga, crkveni rad je kasnio. Bog se gnušao ljudi poput mene. Želela sam da promenim stav prema svojim dužnostima i da više ne žudim za telesnom udobnošću. Pomolila sam se Bogu: „Bože, ne želim više da udovoljavam svom telu. Voljna sam da promenim svoje stanje i da ispunim svoje dužnosti.”

Kasnije je jednoj crkvi govornika Va jezika bio potreban nadzornik i jedna sestra mi je predložila da pratim rad ove crkve. Kada sam prvi put čula ovaj predlog, htela sam da ga izbegnem, jer bi preuzimanje odgovornosti za crkvu govornika Va jezika zahtevalo mnogo vremena i telesne patnje i mada pripadam etničkoj grupi Va, ne znam jezik, osim što mogu da razumem samo osnovne dnevne izraze. Bilo bi mnogo poteškoća kada bih postala nadzornica i nisam želela da se trudim da naučim jezik, pa sam opet razmišljala o tome da izbegnem svoju dužnost. Shvativši da je moje stanje pogrešno, pomolila sam se Bogu: „Bože, molim Te prosveti me i usmeri da razumem Tvoju nameru i da se pobunim protiv svog tela kako bih prihvatila ovu dužnost.” Kasnije mi je jedna sestra poslala odlomak Božjih reči: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, veće je i breme koje nosiš, a što je breme koje nosiš veće, biće i bogatije tvoje iskustvo. Kada vodiš računa o Božjim namerama, Bog će na tebe položiti breme, a zatim te prosvetiti u pogledu zadataka koje ti je poverio. Kada Bog stavi na tebe ovo breme, obratićeš pažnju na sve povezane istine dok jedeš i piješ Božje reči. Ako nosiš breme koje je u vezi sa stanjem života tvoje braće i sestara, onda je to breme koje ti je Bog poverio i to breme ćeš u svojim svakodnevnim molitvama uvek nositi sa sobom. Ono što Bog čini natovareno je na tebe, a ti si spreman da učiniš to što Bog želi da uradi; to znači biti spreman da preuzmeš Božje breme kao svoje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Iz Božjih reči sam shvatila da, što više razmatramo Božje namere u svojim dužnostima, to nam On poverava veći teret. Na taj način ćemo razviti osećaj tereta za stanje naše braće i sestara i postepeno ćemo doći do toga da svoje srce posvetimo svojim dužnostima. Kroz traganje za istinom u raznim problemima sa kojima se susrećemo, brže ćemo rasti u našim životima. Imajući to na umu, prihvatila sam predlog te sestre da nadgledam crkvu govornika Va jezika. Kad sam počela da radim, u početku mi je bilo teško, ali kroz saradnju sa starešinama i delatnicima u crkvi, moje dužnosti vremenom nisu više bile tako teške. Bila sam tako zahvalna Bogu. Izvršavajući svoje dužnosti na ovaj način, osećala sam se opuštenije.

Nakon što sam prošla kroz ova iskustva, shvatila sam da sam, prepuštajući se telesnoj udobnosti, gubila osećaj tereta prema svojim dužnostima i izbegavala teške dužnosti koje zahtevaju patnju. Ako bih nastavila da se prepuštam telesnoj udobnosti, a da se ne pobunim protiv svog tela, na kraju bih izgubila svoje dužnosti i dovela sebe do propasti. Kada sam otpustila telesne interese i prihvatila svoje dužnosti i kada sam postala sposobna da tragam za istinom kako bih rešavala probleme, osećala sam se opuštenije i brže sam napredovala postupajući na ovaj način.