U avgustu 2021. godine, starešine su mi dodelile zadatak da nadzirem rad na produkciji video-zapisa. Osim što sam i sâm pravio video-zapise, uglavnom sam morao da proveravam video-zapise koje su napravili braća i sestre, rešavam probleme i poteškoće sa kojima su se oni susretali u svojim dužnostima i razgovaram u zajedništvu i pomažem da se razreše razna stanja u kojima su bili. U početku sam bio u stanju da dajem sve od sebe u svojoj dužnosti, ali nakon izvesnog vremena, to mi je postalo problematično i zamorno. Pomislio sam: „Toliko posla treba obaviti svakoga dana i ako pokušam da se bavim svime i da razrešim sve jedno po jedno, to je prosto previše iscrpljujuće! Bolje bi bilo biti običan član tima i praviti svoje video-zapise bez sve te brige i iscrpljivanja.” Takođe sam video da su moja braća i sestre uglavnom prilično ozbiljni u svojim dužnostima, pa sam mislio da nema potrebe da ih stalno proveravam. Na kraju krajeva, zašto bih se toliko umarao? Nakon toga, osim pravljenja video-zapisa u skladu sa rasporedom, prestao sam da obraćam mnogo pažnje na druge stvari unutar tima. Retko sam sumirao odstupanja ili probleme u našim dužnostima sa braćom i sestrama i gotovo nikada nisam rešavao njihova pogrešna stanja. Ponekad bi me braća i sestre podsetili da završim neke zadatke na vreme, a mene je njihovo podsećanje nerviralo, i kada bi me još nekoliko puta podsetili, počeo bih da osećam otpor: „Zar već ne radim to? Radim brzo koliko mogu i koliko god me terali, ne mogu da radim brže!” Živeći u tom stanju, sve više mi je nedostajao osećaj za breme prema dužnosti i, nakon izvesnog vremena, dužnost mi je postala krajnje zamorna i osećao sam prazninu u srcu. Međutim, u tom periodu sam bio potpuno otupeo i nikada nisam promišljao o sebi.

Jednom prilikom, starešine su primetile da izrada video-zapisa sestre Pole nije napredovala nekoliko dana i podsetili su me da pratim i ispitam situaciju, kako bih video sa kojim poteškoćama se sestra Pola suočava i da joj pomognem da ih razreši. Zato sam se brzo raspitao za njeno stanje i otkrio sam da je odskora bila prilično pasivna u svojim dužnostima i da retko traži razgovor i raspravlja o problemima u svom radu. Mislio sam da bi trebalo da detaljno ispitam situaciju, ali onda sam pomislio: „Ako otkrijem bilo kakve probleme, moraću da razgovaram i da ih rešim, što će biti prava gnjavaža. Napredak u radu nije previše spor, pa to ne bi trebalo da bude veliki problem.” Zato nisam ozbiljno ispitao te stvari nakon toga i sve je ostalo na tome. Sve dok jednog dana starešine nisu primetile da je broj napravljenih video-zapisa u tom mesecu manji za skoro polovinu u odnosu na prethodni mesec, što je direktno odložilo napredak rada na izradi video-zapisa. Zato su nas podstakli da otkrijemo uzrok i orezali su nas i razotkrili zato što smo površno izvršavali svoje dužnosti i što nemamo osećaj odgovornosti i rekli su da izvršavanje dužnosti na taj način ne pokazuje odanost. Rekli su da će nas Bog prezreti, ako se ne pokajemo. Bilo mi je zaista neprijatno, a pogotovo kada sam čuo da starešine spominju reči poput „spori napredak”, „nedostatak odanosti” i „prezreni od strane Boga”, bio sam još više uznemiren i čak nisam mogao da podignem glavu. Kasnije, tokom sumiranja posla, moja braća i sestre su se otvorili u vezi sa svojim stanjima. Rekli su da su u poslednje vreme u svojim dužnostima živeli u stanjima prepuštanja telesnoj udobnosti, da su izvršavali dužnosti bez osećaja hitnosti, da nisu stremili efikasnosti i da je za zadatke koji mogu biti urađeni za pola dana trebao čitav dan ili više, što je direktno uticalo na napredak izrade video-zapisa. Nakon što sam čuo za stanja braće i sestara i za njihove stavove prema dužnostima, osetio sam veliko kajanje i stalno sam se pitao: „Mogao sam jasno da primetim neke probleme, pa zašto ih, onda, nisam na vreme ispitao i rešio?”

Tokom jedne posvećenosti, pročitao sam Božje reči: „Kakva ispoljavanja i karakteristike pokazuju oni koji su suviše lenji? Kao prvo, oni sve rade površno, laganim tempom, razvlače se, odmaraju se i odugovlače kad god je to moguće. Kao drugo, oni ne obraćaju pažnju na rad crkve. Po njima, ko god voli da se brine o takvim stvarima, može to i da radi. Oni neće. Kada se brinu o nečemu, to je radi sopstvene slave, dobitka i statusa – za njih je važno jedino da uživaju u prednostima statusa. Kao treće, oni zaziru od poteškoća u svom poslu; ne mogu da prihvate da im posao bude imalo zamoran, postaju vrlo ogorčeni ako jeste i nisu u stanju da podnesu teškoće ni da plate cenu. Kao četvrto, nisu u stanju da istraju u bilo kom poslu koji obavljaju, već uvek odustanu na pola puta i nisu u stanju da istraju do kraja. Ako su trenutno raspoloženi, mogu da iz zabave obave neki posao, ali ako nešto zahteva dugotrajnu posvećenost, ako ih okupira, ako zahteva puno razmišljanja i telesno ih zamara, s vremenom će početi da gunđaju. Primera radi, neke starešine su zadužene za rad crkve i u početku je taj posao za njih nešto novo i sveže. Vrlo su motivisani da razgovaraju o istini i kada vide da braća i sestre imaju probleme, u stanju su da im pomognu i da reše te probleme. Ali nakon što izdrže neko vreme, oni počinju da posao starešine vide kao suviše iscrpljujući i postaju negativni – žele da pređu na lakši posao i ne žele da podnose teškoće. Takvim ljudima nedostaje istrajnost. Kao peto, još jedna karakteristika lenjih ljudi je nedostatak volje da obavljaju stvaran posao. Čim telo počne da im trpi, oni smisle opravdanja da izbegnu i zanemare svoj posao ili da ga prebace na nekog drugog. A kada taj neko završi posao, oni besramno pokupe nagrade za sebe. To je pet osnovnih karakteristika lenjih ljudi. Trebalo bi da proverite da li među starešinama i delatnicima u crkvama ima takvih lenjih ljudi. Ako pronađete nekog takvog, treba odmah da bude smenjen. Mogu li lenji ljudi dobro da obavljaju posao kao starešine? Ma kakvog da su kova i ma kakav da je kvalitet njihove ljudskosti, ako su lenji, neće biti u stanju da dobro obavljaju svoj posao i odlagaće posao i važne stvari. Crkveni posao ima više aspekata; svaki aspekt podrazumeva mnogo detaljnih zadataka i zahteva razgovor o istini da bi se rešili problemi kako bi se posao dobro obavio. Stoga starešine i delatnici moraju da budu marljivi – moraju mnogo da razgovaraju i mnogo da rade svakog dana da bi osigurali efikasnost posla. Ako premalo pričaju ili rade, neće biti nikakvih rezultata. Dakle, ako je starešina ili delatnik lenj, to je svakako lažni starešina nesposoban da obavi stvaran posao. Lenji ljudi ne rade stvaran posao, a još manje odlaze na radno mesto i ne žele da rešavaju probleme niti da se uključe u bilo kakav konkretan posao. Oni ni najmanje ne razumeju i ne shvataju probleme u bilo kom poslu. U glavi imaju samo površnu i nejasnu ideju, jer su slušali ono što su drugi rekli i samo se smeteno provlače propovedajući nešto malo doktrine. Da li ste u stanju da raspoznate takvu vrstu starešine? Da li možete da primetite da je to lažni starešina? (Do izvesne mere.) Lenji ljudi su površni u bilo kojoj dužnosti koju obavljaju. Bez obzira na dužnost, njima nedostaje istrajnost, rade u naletima i bune se svaki put kada naiđu na neku teškoću, iznoseći bezbroj žalbi. Obasipaju uvredama svakog ko ih kritikuje ili orezuje, kao kakvo džangrizalo koji ide i vređa ljude na ulicama, stalno žele da iskale gnev na drugima i neće da obavljaju svoju dužnost. Šta pokazuje to što neće da obavljaju svoju dužnost? Pokazuje da ne nose nikakav teret, da ne žele da preuzmu odgovornost i da su lenji. Oni ne žele da trpe teškoće niti da plate cenu. To se naročito odnosi na starešine i delatnike: mogu li oni da ispune odgovornosti starešine i delatnika ako ne ponesu nikakav teret? Naravno da ne mogu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatio da kada lenja osoba izvršava svoju dužnost, ona uvek želi da se opusti i prepusti se telesnoj udobnosti. Ona nije u stanju da oseća breme niti odgovornost kada izvršava svoju dužnost i čak i ako ima dobar kov ili radne sposobnosti, ona nije pouzdana i ne može da obavlja stvaran posao. Promislio sam o sebi. Nisam dobro upravljao radom tima, što je dovelo do ozbiljnog pada u rezultatima rada na izradi video-zapisa i uvideo sam da su glavni razlozi to što sam stvarno lenj, što se prepuštam telesnoj udobnosti i što nisam voljan da patim i da platim cenu. Kada se sada osvrnem na to, vidim sam da sam, nedugo nakon što sam počeo da nadzirem rad na izradi video-zapisa, počeo da mislim da postoji previše stvari o kojima treba brinuti i da bih morao da patim i da se iscrpljujem kada bih pedantno obavljao svaki zadatak, pa sam stalno želeo da samo pravim sopstvene video-zapise i izbegnem brigu o tim stvarima. Takođe sam bio previše lenj da ispitam i raspitam se o stanjima braće i sestara i o poteškoćama u njihovim dužnostima i stalno sam mislio da je to suviše problematično. Nerviralo me je kada su me drugi terali da više radim i mislio sam da su prestrogi prema meni i da ne razumeju moje poteškoće. Pogotovo kada su me starešine zamolile da ispitam kako Pola napreduje u svojim dužnostima, iako sam shvatio da postoji problem, nisam želeo da ga detaljno ispitam, pošto sam se plašio da bih, kada bih otkrio problem, morao da brinem o njemu i da ga rešim. Promišljajući o svom stavu prema dužnosti, video sam da kad god se suočim sa fizičkom patnjom ili zadacima koji zahtevaju brigu, stalno želim da budem ljigav, da otaljavam posao i da izbegnem da platim cenu. To je upravo ono što Bog razotkriva u vezi sa lenjim i beskorisnim ljudima! Zbog svoje lenjosti, sporosti i nedostatka odgovornosti, nisam nadzirao niti pratio rad braće i sestara, što je dovelo do nedostatka efikasnosti u svačijoj dužnosti, do toga da su svi oni živeli u stanju prepuštanja udobnosti i nisu stremili ka napretku, što je ozbiljno uticalo na rad na izradi video-zapisa. Imao sam titulu nadzornika, ali uopšte nisam ispunjavao odgovornosti nadzornika. Zaista sam nanosio štetu i sebi i drugima! U tom trenutku sam uvideo da lenji ljudi imaju slab karakter, da ne mogu dobro da obave nijedan posao i da nisu pouzdani! Kada ne bih rešio problem svoje lenjosti, nikada ne bih bio u stanju da ispunim svoju dužnost i na kraju bih završio tako što bi me Bog prezreo i isključio!

Kao odgovor na ovo stanje, jeo sam i pio odgovarajuće Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se ’mediokritetima’; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? (…) Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što ste bili pozvani da uradite, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Nemam drugog izbora i celim srcem sam vam bio posvećen, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. Dotle doseže vaša dužnost, vaša jedina funkcija. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićem? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako Mi ne možete biti verni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Suočen sa sudom Božjih reči, bio sam krajnje posramljen. Pre sam stalno mislio da to što sam pomalo lenj i što plaćam manju cenu u svojim dužnostima nije tako velik problem, ali nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam ozbiljnost problema. U Božjim očima, kada čovek ispunjava dužnost najbolje što može i kada kada je iskreno pokoran i odan Bogu, to je smisao i vrednost života stvorenog bića. Ako čovek često površno izvršava dužnost i ne može čak ni da ispuni odgovornosti koje bi trebalo, onda on nije dostojan da se naziva ljudskim bićem niti stvorenim bićem. Promišljajući o Božjim rečima, osetio sam duboku uznemirenost i strah. Nakon razmatranja, uvideo sam da, iako je spolja delovalo da izvršavam svoje dužnosti, u srcu nisam imao nimalo bremena niti odgovornosti i stalno sam mislio da su te stvari naporne i iscrpljujuće. Stalno sam bio ravnodušan prema radu koji je trebalo pratiti i problemima koje je trebalo razrešiti, a čak i kada bih se raspitivao o njima, samo sam otaljavao posao, plašeći se da bih, kada bih bolje pogledao i otkrio probleme, morao da razmišljam o njihovom rešavanju. Kako bih bio opušten i prepustio se telesnoj udobnosti, svesno sam ignorisao probleme u radu i žmurio sam na jedno oko, što je ozbiljno uticalo na efikasnost rada. Video sam da sam u svemu što sam radio hvatao prečicu, izbegavao rad i postupao površno. Na koji način sam bio imalo iskren prema Bogu? Na koji način sam izvršavao svoju dužnosti? Bilo je jasno da sam jedan od onih koji nisu dobri ni za šta i koje Bog razotkriva da „Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra”! Pomislio sam na to kako je Bog, da bi spasao iskvareni ljudski rod, pretrpeo ogromno poniženje i patnju, ovaplotio se da bi se pojavio i delao. Iako Ga zla KPK mahnito proganja i lovi, a religiozni svet Mu se opire i osuđuje Ga, On nikada nije prestao sa Svojim delom, neprekidno izražavajući istine kako bi zalivao, hranio i opskrbio ljude. Bog, plašeći se da možda nećemo razumeti, uvek govori strpljivo i detaljno, koristeći metafore, primere i razne uglove gledanja, kako bismo brzo razumeli istinu i postigli promenu naravi. Bog je svesrdno posvećen Svom delu spasavanja ljudskog roda i platio je celokupnu cenu, ali ja, nakon što sam primio Božje spasenje, nisam imao nimalo iskrenosti da uzvratim Božju ljubav i čak nisam mogao da ispunim dužnost stvorenog bića. Kako sam mogao da tvrdim da imam imalo ljudskosti? Onda sam pomislio na Noja, koji je, nakon što je prihvatio Božji nalog, neumorno radio da bi izgradio barku. Bez obzira na to koliko je naporan bio taj projekat i koliko poteškoća i prepreka je postojalo, on je neprekidno istrajavao 120 godina, dok barka nije bila gotova. Promislio sam o Nojevom karakteru, njegovoj odanosti i pokornosti prema Bogu i video sam da je on osoba sa ljudskošću i razumom, pravo stvoreno biće i neko ko je dostojan Božjeg poverenja. U poređenju sa njim, uvideo sam da ja čak nemam ni najosnovniji nivo normalne ljudskosti. Čak nisam mogao ni da uradim ono što mi je savest govorila da uradim i zaista nisam bio dostojan da se nazovem čovekom! Kada se ne bih pokajao u svom stavu prema dužnostima, zar me Bog onda ne bi razotkrio i isključio? Razmišljajući o tome, pomalo sam se uplašio i osetio sam izvesno žaljenje i krivicu, pa sam se u sebi pomolio Bogu i doneo odluku u srcu da ću se ubuduće, u izvršavanju dužnosti, sigurno pobuniti protiv tela i dati sve od sebe da ispunim svoje dužnosti.

Nakon ovog iskustva, izvršavao sam dužnosti bolje nego pre. Svakog dana, pored pravljenja video-zapisa, takođe sam često ispitivao kako moja braća i sestre napreduju u svojim dužnostima i kad god bi imali poteškoće ili probleme, podelio bih rešenja sa njima. Iako je izvršavanje dužnosti na ovaj način zahtevalo da nešto više brinem, bio sam spokojan i siguran, znajući da izvršavam dužnosti najbolje što mogu. Međutim, pošto nisam mnogo razumeo svoju priroda-suštinu, nakon izvesnog vremena, ponovo sam zapao u stanje da žudim za udobnošću.

Pošto se obim posla u izradi video-zapisa povećao, bilo je više posla koji je trebalo obaviti svakog dana, a neke video-zapise je trebalo završiti u određenom vremenskom roku. Neki video-zapisi su imali veće tehničke zahteve i zahtevali su pažljivo razmišljanje i razmatranje. U početku sam bio u stanju da pokušam da dam sve od sebe da završim sve, ali, nakon izvesnog vremena, počeo sam da se žalim u sebi, razmišljajući: „Ima toliko posla svakog dana, kada će ga biti manje? Kada bi se obim posla samo malo smanjio, ne bih bio toliko napet, a telo bi mi bilo spokojnije.” Sećam se da mi je jednom prilikom neka sestra poslala preko deset video-zapisa odjednom, moleći me da ih proverim u roku od dva dana. Osećao sam izvestan otpor, misleći: „Da li zaista mogu da ih sve proverim za dva dana? Zar to neće zahtevati prekovremeni rad?” Iako ništa nisam rekao naglas, u sebi sam se bunio. Kasnije sam shvatio da moje stanje nije ispravno i znao sam da je trebalo da naučim nešto iz te situacije. Tokom narednih nekoliko dana, često sam promišljao o sebi: „Zašto stalno želim da udovoljim svom telu čim se obim posla u mojoj dužnosti poveća? Šta to tačno ima kontrolu nada mnom?” U svom traganju, pročitao sam nekoliko odlomaka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). „Što se tiče tela, što si bolji prema njemu, to će ono biti pohlepnije. Ono je stvoreno da istrpi malo patnje. Ljudi koji istrpe malo patnje ići će pravim putem i baviti se pravim radom. Ako telo ne istrpi patnju, već žudi za komforom i odrasta u gnezdu komfora, onda ljudi neće postići ništa i nikako ne mogu da steknu istinu. Ako se ljudi susreću sa prirodnim nepogodama i katastrofama koje je prouzrokovao čovek, biće lišeni smisla i biće nerazumni. Kako vreme bude odmicalo, samo će bivati razvratniji. Ima li mnogo primera za to? Vidiš da među nevernicima ima mnogo pevača i filmskih zvezda koji su bili prilično spremni da izdrže teškoće i posvetili su se svom poslu pre nego što su postali poznati. Ali, kad steknu slavu i počnu da zarađuju veliki novac, ne idu pravim putem. Neki od njih konzumiraju droge, neki izvrše samoubistvo i život im se skrati. Šta dovodi do toga? Njihova materijalna zadovoljstva su preterana, previše su komotni i ne znaju kako da dođu do većeg uživanja ili većeg uzbuđenja. Neki od njih se okreću drogama u potrazi za većim uzbuđenjem i zadovoljstvom, a kako vreme prolazi, ne mogu da ih se odreknu. Neki umiru od prekomerne upotrebe droga, a drugi, ne znajući kako da se toga oslobode, na kraju jednostavno izvrše samoubistvo. Ovakvih primera ima mnogo. Bez obzira na to koliko se dobro hraniš, koliko se dobro oblačiš, koliko dobro živiš, koliko uživaš ili koliko ti je udoban život, i bez obzira na to u kojoj meri su ti želje zadovoljene, na kraju se doda praznina na prazninu, a rezultat je uništenje. Da li je ta sreća koju nevernici traže prava sreća? U stvari, to nije sreća. To je ljudsko zamišljanje, to je oblik izopačenosti, to je put kojim ljudi postaju izopačeni. Takozvana sreća kojoj ljudi streme lažna je sreća. To je zapravo patnja. To nije cilj kome ljudi treba da streme, niti je u tome vrednost življenja. Neki od načina i metoda kojima Sotona kvari ljude jeste to što ih podstiče da kao cilj postave telesno zadovoljstvo i prepuštanje požudi. Na taj način Sotona umrtvljuje ljude, mami ljude i kvari ljude, navodeći ih da se osećaju kao da je to sreća, i usmeravajući ih da jure ka tom cilju. Ljudi veruju da će sticanjem tih stvari postići sreću, tako da čine sve što je u njihovoj moći da krenu u potragu za tim ciljem. A onda, nakon što taj cilj postignu, ne osećaju to kao sreću, već osećaju prazninu i bol. Time se dokazuje da to nije ispravan put; to je put u smrt” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, razumeo sam da je stremljenje ka telesnom zadovoljstvu Sotonin način da iskvari ljude. Sotona koristi razne filozofije za ovozemaljsko ophođenje i laži da bi ljude naveo na stranputicu i iskvario ih, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra”, zbog čega ljudi žive u skladu sa tim idejama, i navodi ih da se prema stremljenju ka telesnom zadovoljstvu odnose kao prema smislu i vrednosti života, kao i prema životnom cilju. Zato ljudi streme ka udobnosti i telesnom zadovoljstvu i to dovodi do toga da oni postaju sve raskalašniji i izopačeniji i gube svoje ljudsko obličje. Pomislio sam na to kako, iako verujem u Boga i izvršavam dužnosti u crkvi i nisam poput nevernika, koji streme ka hrani, piću i zadovoljstvima i udovoljavaju svom telu, Sotonini otrovi, filozofije i zakoni su ipak duboko ukorenjeni u mom srcu, a moje misli i gledišta su isti kao oni u nevernika. Uvek sam mislio da su fizička udobnost i uživanje sinonimi za sreću i nisam želeo da patim niti da platim cenu u bilo čemu što sam radio. Ponekad, kada bih brinuo o mnogo toga u svojim dužnostima ili bio više zauzet poslom, želeo sam da nađem vremena da se odmorim i da se ne umaram toliko. Čak se nisam bavio očiglednim problemima u radu niti sam te probleme rešavao, stavljajući svoje dužnosti po strani. Kao rezultat toga, odlagao sam napredak rada, a da toga nisam bio svestan. To je bilo zaista opasno! Razmišljajući o periodu kada sam živeo u stanju prepuštanja udobnosti, nisam razmatrao kako da ispunim dužnosti niti kako da udovoljim Bogu, a kada su se pojavili problemi, moja prva pomisao je uvek bila ta da li će moje telo patiti ili se suočiti sa premorom. Bio sam zaista sebičan i ogavan i uopšte nisam imao savesti ni razuma. Ponekad, čak i kada sam znao da bi trebalo da uzmem u obzir Božje namere, zatekao bih sebe kako me telo neprekidno sputava i ne bih bio voljan da patim ili platim cenu. Duboko u srcu, osećao sam snažan otpor i odbojnost prema istini i pozitivnim stvarima, a kada su u pitanju bili zadaci koje je trebalo da uradim, uvek sam pokušavao da nađem izgovore da ih izbegnem. Radeći to, mom telu bi bilo udobno i ne bi patilo, ali, na kraju, ne bih zadobio nimalo istine. Zar nisam potpuno uništavao samog sebe? Razmišljajući o tome, počeo sam da zadobijam izvesno razumevanje opasnih posledica prepuštanja udobnosti.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Ljudi koji iskreno veruju u Boga rado obavljaju svoju dužnost, a da ne obračunavaju vlastite dobitke i gubitke. Bez obzira na to da li si ti neko ko stremi istini, moraš da se oslanjaš na svoju savest i razum i da zaista uložiš napor kada obavljaš svoju dužnost. Šta znači zaista uložiti napor? Ako se zadovoljavaš samo time što ćeš uložiti neki simboličan napor i istrpeti malu fizičku teškoću, a da pritom uopšte ne shvataš ozbiljno svoju dužnost, niti tragaš za istina-načelima, onda to nije ništa više od površnosti – to nije stvaran napor. Pri ulaganju napora, ključno je uneti se u to srcem, u srcu se bojati Boga, voditi računa o Božjim namerama, užasavati se pobune protiv Boga i povređivanja Boga i podnositi sve poteškoće kako bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu: ako na taj način imaš bogoljubivo srce, moći ćeš ispravno da obavljaš svoju dužnost. Ako u tvom srcu nema straha od Boga, nećeš osećati nikakav teret dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti nimalo zainteresovan za nju i neizbežno ćeš biti površan, radićeš mehanički bez ikakvog stvarnog efekta – što ne spada u obavljanje dužnosti. Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora. (…) U najmanju ruku, ljudi iz Božje kuće su pošteni ljudi. Oni su pouzdani u obavljanju dužnosti, mogu da prihvate Božji nalog i da odano obavljaju svoju dužnost. Ako ljudi nemaju istinsku veru, savest i razum, i ako nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se, onda oni nisu pogodni da obavljaju dužnosti. Iako obavljaju svoju dužnost, oni to rade nemarno. Oni su službenici – ljudi koji se nisu iskreno pokajali. Takvi službenici će pre ili kasnije biti isključeni. Samo će odani službenici biti pošteđeni. Iako odani službenici ne poseduju istina-stvarnost, oni imaju savest i razum, u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i Bog dozvoljava da budu pošteđeni. Oni koji poseduju istina-stvarnosti i koji mogu glasno da svedoče o Bogu Njegov su narod, te će biti pošteđeni i dospeće u Njegovo carstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Iz Božjih reči sam razumeo da, u Božjim očima, jedino pošteni ljudi koji iskreno izvršavaju svoje dužnosti zaista jesu ljudi iz Božje kuće. Takvi ljudi imaju osećaj odgovornosti prema svom radu i pouzdani su. Njih ne zadovoljava da samo ulože neki vidljivi napor ili da postižu neke rezultate. Naprotiv, voljni su da pate i da plate cenu kako bi ispunili svoje dužnosti, i to marljivo i do kraja. To je pravo obavljanje dužnosti. U Božjim rečima sam našao put primene. Morao sam da se odnosim prema dužnostima sa iskrenim srcem. Kada sam želeo da koristim prečice, izbegnem rad ili da se prepustim udobnosti dok izvršavam svoje dužnosti, morao sam da se pobunim protiv svog tela, da od sveg srca radim sve što se odnosi na moje dužnosti, da budem pedantan i da ispunim svoje obaveze. Jedino bih tako mogao da izvršavam dužnosti na način koji je u skladu sa Božjim namerama. Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, u izvršavanju svojih dužnosti sam stalno udovoljavao telu, nisam uspeo da ispunim svoje obaveze niti sam dorastao Tvojim namerama. Sada sam voljan da Ti se pokajem i prihvatim Tvoje ispitivanje. Trudiću se da budem pošten i odgovoran u izvršavanju svakog zadatka i ispunjavaću svoje dužnosti kako treba.”

Nakon toga, kada sam izvršavao dužnosti, usredsredio bih se na ovakvo postupanje i ovakav ulazak. Sećam se da su mi jednom braća i sestre poslali dva video-zapisa koje je hitno trebalo pregledati. U jednome je bilo mnogo problema i iziskivao je mnogo vremena i napora da se pregleda i ja nisam mogao a da se ponovo ne žalim. Međutim, u tom trenutku, shvatio sam da u obzir uzimam svoje telo, pa sam se brzo pomolio Bogu i pobunio sam se protiv sebe. Prisetio sam se jednog odlomka Božjih reči: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Zapao mi je hitan zadatak i to je upravo bio trenutak kada je trebalo da se pobunim protiv svog tela i platim cenu. Trebalo bi da prihvatim Božje ispitivanje, da ozbiljno i odgovorno uradim posao i ispunim svoje odgovornosti, jer jedino to bi bilo u skladu sa Božjom namerom. Zato sam brzo završio proveru video-zapisa i nakon toga sam se bavio drugim problemima. Kasnije, kada bih se susreo sa sličnim situacijama, kao i pre, svesno bih se utišao pred Bogom i stavio bih svoje dužnosti na prvo mesto. Praktično postupajući na taj način, moje srce je bilo spokojno i moje dužnosti su me mnogo više ispunjavale nego pre.

Time što sam iskusio te okolnosti, konačno sam bio u stanju da vidim opasnosti i posledice prepuštanja udobnosti i takođe sam shvatio da, pri izvršavanju dužnosti, čovek jedino može da ispuni svoje odgovornosti i dužnosti ako ima iskren osećaj bremena i ako je voljan da pati i da plati cenu.