U novembru 2021. godine, starešina je odredio da sa sestrom Sandrom sarađujem na pravljenju slika za video-zapise. U početku sam provodila puno vremena čitajući relevantna načela i materijale kako bih unapredila svoje tehničke veštine. Ali sam uvidela da će biti teško napraviti ove slike, a nisam ih ranije pravila. Smatrala sam da je ovaj posao zaista težak i da mi je potrebno praktično iskustvo da bih ga polako naučila. Tako da sam počela da dizajniram ne uzimajući u obzir načela, a Sandra mi je stalno ukazivala na probleme sa mojim slikama. Suočena s tim, ja nisam ispravljala svoje greške niti sam pogledala svoje nedostatke. Jednostavno sam ograničila samu sebe, razmišljajući: „Nedostaje mi kov i ne idu mi od ruke ovakvi tipovi slika. Radim na ovome već neko vreme, a i dalje imam probleme. Izgleda da sam se zaglavila na ovom nivou.” Takođe, zavidela sam Sandri i divila joj se. Mislila sam da je ona, pošto pravi slike već godinama, bolja od mene u svakom pogledu, da ima veliku prednost u odnosu na mene i da treba ubuduće više da se oslanjam na nju. Od tada sam se zaista oslanjala na nju u svojim dizajnima, a neke delove koje nisam umela dobro da nacrtam bih jednostavno predala njoj da ih završi. Ponekad, kad bih završila skicu, ne bih mnogo razmišljala da li je u skladu sa načelima i samo bih pitala sestru za predloge. Ponekad bih videla da moje slike imaju nedostatke, ali nisam htela više da se trudim pa bih ih samo predala Sandri. Mislila sam da je trošenje vremena na doterivanje slike preveliki napor i da su moje veštine bile ograničene, tako da treba da sačekam da ih Sandra sredi i doradi jer je u tome bila bolja. Svaki put kad sam videla Sandru da popravlja neku od mojih slika, bilo mi je drago što imam takvu sestru za saradnika, a to mi je štedelo mnogo vremena i napora.

Kasnije se povećala potražnja za slikama, pa da bi se efikasnije radilo, Sandra je predložila da ih osmišljavamo zajedno. Ali dok sam crtala, nisam se fokusirala na to kako da posao obavim što bolje. Bila sam zaista pasivna. Smatrala sam da nisam dovoljno dobra sa ovakvim slikama i da će Sandrine ispasti bolje, pa bi trebalo više nju da slušam. Zato sam uglavnom pravila slike onako kako je Sandra rekla, a ponekad, kad je bila zauzeta, ja bih sačekala da bismo mogle da radimo zajedno. Ponekad sam pokušavala da osmislim najbrži način da ovladam načelima, da unapredim veštine i da sama skiciram slike. Ali onda sam pomislila da bi mi to bilo nekako teško, a i svakako, pošto je Sandra bila tu i pošto je bila tako dobra u tome, trebalo bi da joj dopustim da ima veću ulogu. Nije bilo potrebe da ja toliko brinem. I tako sam prosto nastavila da se oslanjam na Sandru u svojoj dužnosti. Nekoliko meseci kasnije, starešina je videla da nisam mnogo napredovala, pa me je orezala zbog nedostatka inicijative i zbog stalnog traženja pomoći od Sandre, što je uticalo na njen rad. Bilo je zaista uznemirujuće čuti starešinu da to kaže. Ona je odredila da Sandra i ja sarađujemo uglavnom zbog toga da bih ja što brže stekla veštine i da bih posle mogla sama da osmišljavam slike. Ali sam se ja uvek oslanjala na Sandru i nisam bila posvećena. Obučavala sam se tako dugo, a napredovala tako malo. Kako sam mogla tako da se odnosim prema svojoj dužnosti? Pomolila sam se Bogu moleći Ga da me vodi da razumem svoj problem.

Jedna sestra je podelila par odlomaka Božjih reči sa mnom: „Kad god vam se postavi pitanje u vezi sa problemima vezanim za posao, vi u većini slučajeva niste u stanju da odgovorite. Mada su se neki od vas već angažovali na ovom poslu, nikada se niste interesovali kako taj posao napreduje, niti ste ikada pažljivije razmislili o njemu. Imajući u vidu vaš kov i znanje, treba da znate makar nešto o ovom poslu, jer svi u njemu učestvujete. Zašto onda većina ljudi ništa ne govori? Moguće je da zaista ne znate šta biste rekli – da ne znate da li ovaj posao dobro napreduje ili ne. Za to postoje dva razloga: prvi je da ste potpuno ravnodušni i da za ovaj posao nikada niste ni marili, već ste na njega gledali kao na samo još jedan od zadataka koje treba obaviti. Drugi razlog je da ste neodgovorni i da ne želite da o tome brinete. Kad bi uistinu brinuo o tome i kad bi se oko toga zaista angažovao, ti bi o svemu imao stav i gledište. Odsustvo stava i gledišta često je posledica ravnodušnosti, apatije i nepreuzimanja odgovornosti. Prema dužnosti koju obavljate ne odnosite se marljivo, ne preuzimate nikakvu odgovornost, niste spremni da platite cenu, kao ni da se uistinu angažujete. Ne podnosite nikakve muke i niste spremni da utrošite nimalo dodatne energije; zadovoljavate se ulogom podređenog, što se nimalo ne razlikuje od načina na koji nevernik radi za svog gazdu. Takvo obavljanje dužnosti ne dopada se Bogu i On time nije zadovoljan. Ono ne može naići na Njegovo odobrenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). „Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. (…) Da li su ljudi koji žude za telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati. Što se tiče žudnje za telesnim udobnostima, ovde ćemo stati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da uopšte nisam napredovala tokom tih meseci obavljanja dužnosti pre svega zato što sam bila previše lenja i nisam imala inicijativu niti odgovornost. Kad bih naišla na nedoumice u svom radu, ja se ne bih smirila i tragala za načelima. Mislila sam da bi razmišljanje o njima bila prevelika gnjavaža, pa sam ih ostavljala Sandri. Kad je imala puno predloga o mom završenom radu, ja nisam o njima razmišljala niti sam uočavala svoje nedostatke, već sam samo nalazila izgovore da nemam kov i da nisam dobra u tome pa sam sestri prosleđivala ono što mi je bilo teško. Negde sam čak uočila nedostatke, ali se nisam trudila da ih popravim. Umesto toga bih se izvukla, lenčarila, bila prepredena i ostavljala Sandri da popravi stvari. Mislila sam da me je to spasavalo nevolja i da sam tako bila efikasnija ubijajući dve muve jednim udarcem. Smatrajući sebe nepodesnom i osobom koja nema kov, rado sam postala sledbenik. Smatrala sam da je, pošto sam nesposobna i Sandra je bolja od mene, potpuno prirodno da ona radi više, pa sam tako i postupala. Radila sam koliko sam mogla i u svakom slučaju nisam bila besposlena. Žudela sam za fizičkim komforom jer sam bila lukava, neuobičajena i nepouzdana. Pomislila sam na nevernike koji rade u spoljnom svetu ne mareći za savest i ljudskost niti razmišljajući o tome kako da plate cenu i dobro urade svoj posao, već samo obavljaju poslove koliko god mogu opušteno i lako, bivajući lažljivi na svakom koraku i nikad ne preuzimajući odgovornost. Takav je bio moj stav prema dužnosti – nisam bila ni marljiva ni odgovorna i uvek sam koristila iskustvo drugih kao izgovor da tražim komfor i ne platim cenu u svojoj dužnosti. Uvek bih teškoće prebacivala drugima, a onda bih se skrila u pozadini i odmarala se. Bila sam istinski sebična i lažljiva. Pošto sam uvek čeznula za komforom i nisam imala inicijativu, nikad nisam ni napredovala u svojim veštinama niti sam imala pravu ulogu. Bila sam istinski nedostojna tog posla. Osećala sam da sam zaista izneverila Boga. Nisam želela da nastavim da tako obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči. „Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, nepouzdana i osoba koja zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi zaradio za život, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad postane odrasla osoba, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da shvati da su njegovi roditelji obavili svoju misiju njegovog odgoja, da shvati da je odrasla, zdrava i prava osoba, i treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, nikako ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će izgubiti obraz. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; želi da nikada ne ispuni odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da on uživa u dobroj hrani i piću bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li integritet i dostojanstvo? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti ili razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Jednom rečju, pravo su smeće; obogaljeni su svojim besposličenjem. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; njihov dobar kov nije ni od kakve koristi. To je stoga što su previše lenji, znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, ali nisu spremni da podnose tako dragocenu patnju. Shodno tome, oni ne zadobijaju nikakve istine i ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da budu pohlepni za udobnošću, da uživaju u trenucima radosti i dokolice i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu patnju nisu sposobni za život. Svako ko je stalno spreman da živi kao parazit čovek je bez savesti ili razuma; on je zver, od one sorte koja je nesposobna čak i za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak ni kad službuju, rezultati su jadni, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Osoba koja ne može da pati i ne voli istinu smeće je; nestručna je čak i da službuje. Zver je bez trunke ljudskosti. Ništa sem eliminisanja takvih ljudi nije u skladu s Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su u Božjim očima, oni koji uvek teže komforu, koji nisu voljni da plate cenu, ne obavljaju na pravi način posao koji im je dodeljen i ne ispunjavaju ono za šta su odgovorni, krajnje beskorisni. Takvi ljudi ne pokazuju nikakvu inicijativu i uvek uživaju u plodovima rada drugih. Oni su koristoljubivi paraziti u crkvi i treba ih isključiti. Neprestano sam razmišljala o tome šta je Bog mislio kad ih je nazvao „paraziti” i „smeće”. Pomislila sam na one odrasle osobe u svetu nevernika koji i dalje finansijski koriste svoje roditelje. Nakon što odrastu, oni ne nalaze posao i prosto uživaju u pomoći roditelja, žive život oslanjajući se na poklone, ne znajući šta znači zarađivati sebi za život. Oni nemaju normalno ljudsko razmišljanje. Ti ljudi su paraziti. Shvatila sam da nema razlike između mog ponašanja i ponašanja tih neodgovornih, parazitskih besposličara. Crkva mi je bila dodelila da pravim slike i to je bila moja odgovornost. Bez obzira na to da li je posao bio težak, trebalo je da marljivo učim da bih što pre mogla sama da odradim ceo posao. Ali ja sam smatrala da je pravljenje tih slika teško i nisam želela da se zamaram da razmišljam o njima. Nalazila sam izgovore za svoju lenjost, misleći da ću vremenom steći iskustvo i ovladati načelima, a kad su se problemi pojavili, ja nisam proučila gde sam pogrešila niti sam tragala za načelima. Kad sam videla kako je Sandra iskusna, njenu podršku sam uzela zdravo za gotovo, prebacujući teške stvari njoj i čekajući da dobijem nagradu. Čak i kad smo radile zajedno, i dalje sam zavisila od nje. Samo bih slušala Sandru i ne bih razmišljala o tome. Nisam imala nikakav osećaj za odgovornost za svoju dužnost i prosto sam se oslanjala na druge. Nisam ulagala nikakve napore i samo sam želela da uživam u plodovima tuđeg rada. Bila sam beskorisna, beskrupulozni parazit u crkvi. Bog me je istinski prezirao! Kad bi sestra završila svoj posao, posle bi morala da provede vreme pomažući meni sa mojim poslom, što ju je zadržavalo u obavljanju dužnosti. Osećala sam se još gore i još više krivom. Mogla sam da budem toliko lenja jer sam bila pod uticajem sotonskih zabluda poput: „Moraš biti ljubazan prema sebi i naučiti da voliš sebe”, „Osloni se na drveće i uživaj u hladovini” i „Ne oslanjati se na raspoloživu podršku je glupo”. Te sotonske ideje navodile su me na to da se obazirem samo na telo i postanem još više dekadentna, razvratna i pasivna. Htela sam da žanjem bez setve, a kad mi je dužnost bila malo teža, nisam želela da razmišljam niti da plaćam cenu. Videvši da je moja saradnica veštija od mene, jednostavno sam njoj predavala teške stvari i dopuštala da ona podnese teret. Smatrala sam da je glupo ne osloniti se na raspoloživu podršku. Bila sam istinski lukava, neuobičajena i prepredena! Iako me obavljanje dužnosti na ovaj način nije umaralo, nisam napravila nikakav napredak u svom radu na slikama. Da duže vreme nisam odigrala značajnu ulogu u radu, bila bih isključena pre ili kasnije. Pomisao na to me je zaista uznemirila. Pomolila sam se Bogu: „Bože, težila sam komforu i nedostajala mi je inicijativa u obavljanju dužnosti. Sada želim da se pokajem i prihvatim Tvoje ispitivanje. Ako se ponovo budem obazirala na telo, molim Te da me prekoriš i dovedeš u red.”

Setila sam se kada mi je pre nekoliko dana Sandra ukazala na nedostatke na nekim mojim slikama, objašnjavajući mi konkretne detalje. Znala sam da mi je ranije objašnjavala ovakav nedostatak, ali uprkos tome, ja sam na to potpuno zaboravila. Osećala sam se tako pokajnički. Svaki put kad bih naišla na nešto što nisam mogla da uradim kako treba, Sandra bi strpljivo razgovarala sa mnom. Da sam se makar malo potrudila da zapamtim i da sam nešto zapisala, ne bi stalno iskrsavali isti nedostaci. Ali ja nikad nisam obraćala pažnju na primenu načela, već sam se samo oslanjala na druge. Ma koliko mi drugi pričali, ništa od toga nije dopiralo do mene, tako da još nisam ovladala čak ni osnovnim načelima. Pomislivši na to, sačinila sam dokument koji sadrži nedostatke i načela na koja treba da se fokusiram u osmišljavanju slika, pa ako bih opet naišla na nedoumice, mogla bih sama da ih rešim. Kad bi se javili problemi, odmah sam ih beležila i preispitivala. Postepeno sam napredovala u svom radu sa slikama.

Kasnije sam razmišljala o sebi. Osim lenjosti, koji su me drugi problemi sprečavali u obavljanju dužnosti? Tokom takvog jednog razmišljanja, pročitala sam odlomak Božjih reči: „A na osnovu čega ljudi procenjuju nivo sopstvene podobnosti? Na osnovu broja godina tokom kojih su obavljali određenu dužnost i na osnovu iskustva koje su pritom stekli, zar ne? A budući da je tako, zar nećete i vi postepeno početi da razmišljate u kontekstu dužine radnog staža? Primera radi, neki vaš brat već dugi niz godina veruje u Boga i već duže vreme obavlja neku dužnost, te je stoga on najpodobniji da govori; neka sestra je tek odnedavno ovde i, mada je donekle dobrog kova, još uvek je neiskusna u obavljanju te dužnosti i nije dugogodišnja vernica, te je stoga manje podobna da o tome govori. Osoba koja je najpodobnija da govori razmišljaće ovako o sebi: ’Pošto imam najduži staž, to znači da učinak mog obavljanja dužnosti zadovoljava merilo, moje je stremljenje dostiglo vrhunac, te ja stoga više ničemu ne treba da stremim niti u išta moram da ulazim. Dobro sam obavio svoju dužnost, manje-više sam dovršio ovo delo i trebalo bi da Bog bude zadovoljan.’ I tako ova osoba počinje da biva sve zadovoljnija sobom. Da li to pokazuje da je ona zakoračila u istina-stvarnost? (…) Bog neprestano ispituje čemu ljudi teže, kojim putem idu, da li zaista prihvataju istinu ili je odbacuju, da li Mu se pokoravaju ili Mu se opiru. Bog pomno posmatra svaku crkvu i svakog pojedinca. Bez obzira na to koliko u nekoj crkvi ima ljudi koji obavljaju neku dužnost ili slede Boga, onog trenutka kad odstupe od Božjih reči i kad izgube delo Svetog Duha, oni prestaju da doživljavaju Božje delo, te tako oni – kao i dužnost koju obavljaju – gube svaku vezu s Božjim delom i ne učestvuju više u njemu, nakon čega se ta crkva pretvara u versku grupu. Recite Mi, koje su posledice pretvaranja neke crkve u versku grupu? Zar ne mislite da su ti ljudi u velikoj opasnosti? Prilikom suočavanja s problemima, oni nikada ne streme ka istini, niti postupaju u skladu sa istina-načelima, već se podvrgavaju uređenjima i manipulacijama ljudskih bića. Ima čak i mnogo onih koji se, dok obavljaju svoju dužnost, nikada ne mole, niti tragaju za istina-načelima; pitanja postavljaju isključivo drugim ljudima i rade onako kako im drugi kažu, postupajući po savetima drugih ljudi. Šta god im drugi kažu da urade, oni to i urade. Teško im je i nejasno da se mole Bogu ili da potraže istinu u vezi sa svojim problemima, stoga tragaju za nekim lakšim i jednostavnijim rešenjem. Smatraju da im je najlakše i najstvarnije da se oslone na druge ljude i da rade onako kako oni kažu, te naprosto rade šta im drugi kažu, tražeći od njih savete i u svemu postupajući u skladu s tim. Rezultat svega toga je da, čak ni nakon dugogodišnje vere u Boga, kad bi naišli na neki problem oni nijednom nisu stupili pred Boga da Mu se pomole i da potraže Njegove želje i istinu, kako bi zatim tu istinu razumeli i kako bi se ponašali u skladu s Božjim namerama – oni nikada nisu tako nešto iskusili. Da li takvi ljudi zaista primenjuju veru u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”). Uzimajući u obzir Božje reči i razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam gajila poštovanje prema kompetenciji. Smatrala sam da su nadarenost, kov i radno iskustvo najvažniji za obavljanje dužnosti na pravi način i mislila sam da oni koji to poseduju, imaju pravo da se istaknu u toj dužnosti. Kad sam videla koliko dugo Sandra pravi slike, koliko je iskusna i vešta, zavidela sam joj i divila joj se. Kad je bilo stvari koje nisam umela da uradim, nisam se molila Bogu niti se oslanjala na Njega i nisam tražila načela i uzimala ih u obzir. Predavala sam njoj stvari u kojima nisam bila dobra i uvek sam se oslanjala na nju. Prosto sam radila šta god da je ona rekla. Shvatila sam da nisam samo u ovom poslu zavisila od drugih. Svaki put kad bih naišla na osobu sa više dara, kova, sposobnosti i radnog iskustva od mene, ja bih je svim srcem obožavala i divila joj se i često se oslanjala na nju, čak do tačke da Bog nije zauzimao nikakvo mesto u mom srcu i nikad se nisam oslanjala na Boga niti sam tragala za istinom kako bih rešila probleme sa kojima sam se suočavala. Posledica toga bila je da nisam napredovala i da u svojoj dužnosti nisam postigla nikakve rezultate. Bog me je prezirao i bila sam nesposobna da dostignem delo Svetog Duha. Baš kao što Biblija kaže: „Proklet da je čovek koji se uzda u čoveka i veruje u svoju mišicu, i čije se srce odvraća od Jahvea” (Knjiga proroka Jeremije 17:5). Zaista, u našoj veri treba da poštujemo Božju veličinu. Oslanjanje na Boga i ugledanje na Njega u svim stvarima najveća je mudrost. Ma kakav kov, nadarenost, sposobnost, radno iskustvo ili godine vere neko da ima, to ne znači da poseduje istinu. Nijedno stvoreno biće nije veće niti manje od drugog. Samo većim oslanjanjem na Boga i ugledanjem na Njega, kao i traganjem za istina-načelima možemo da steknemo Božje vođstvo i da svoju dužnost dobro obavljamo.

Kasnije sam pročitala još par odlomaka Božjih reči koji su mi ukazali na put kako da dobro obavljam svoju dužnost. Svemogući Bog kaže: „Pretpostavimo da ti crkva poveri posao koji treba da obaviš, a ti kažeš: ’Bilo da je to posao koji mi omogućava da zadobijem pažnju ili ne – kad mi je već poveren, dobro ću ga obaviti. Preuzeću ovu odgovornost. Ako mi se dodeli posao na prijemu, daću sve od sebe da ljude lepo ugostim; dobro ću se brinuti o braći i sestrama, i daću sve od sebe da svi budu bezbedni. Ako mi bude dodeljeno da širim jevanđelje, naoružaću se istinom, s ljubavlju ću širiti jevanđelje i dobro ću obavljati svoju dužnost. Ako mi bude dodeljeno da naučim neki strani jezik, učiću marljivo i potrudiću se kako bih što pre, za godinu-dve, mogao dobro da ga savladam, pa da strancima mogu da svedočim o Bogu. Ako se od mene zatraži da pišem članke o svedočenjima, savesno ću naučiti kako da to radim i da stvari posmatram u skladu sa istina-načelima; savladaću jezik i, premda možda ne budem u stanju da članke pišem u predivnoj prozi, makar ću jasno moći da prenesem svoje iskustveno svedočenje, da na razumljiv način govorim o istini i dam istinito svedočanstvo o Bogu, kako bi ljudi, kad pročitaju moje članke, iz toga stekli pouku i korist. Kakav god posao da mi crkva dodeli, prihvatiću ga svim srcem i snagom. Bude li nečega što ne razumem ili ako nastane neki problem, moliću se Bogu, tražiću istinu, rešavaću probleme u skladu sa istina-načelima i tu ću stvar obaviti kako treba. Kakva god da je moja dužnost, sve čime raspolažem iskoristiću da je dobro izvršim i da Bogu udovoljim. Za sve što mogu da postignem, potrudiću se da preuzmem svu odgovornost koju treba da ponesem. Makar neću ići protiv svoje savesti i razuma, neću biti površan, neću biti nepouzdan ili onaj koji zabušava, niti ću uživati u plodovima tuđeg rada. Šta god da uradim, to neće biti ispod merila savesti.’ To je minimalni standard ljudskog ponašanja i onaj ko svoju dužnost na takav način izvršava može se smatrati osobom sa savešću i razumom. U obavezi si da makar čiste savesti izvršavaš svoju dužnost i da barem budeš dostojan svoja tri obroka dnevno, a ne da živiš na tuđi račun. To se zove imati osećaj odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno, mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, moraš dati sve od sebe i moraš voditi računa o Božjim namerama. Samo sa ovakvim mentalitetom možeš dobro obavljati svoju dužnost. Bez obzira na poteškoće koje se jave, da bi ih rešio, možeš se osloniti na Boga, moliti se Bogu i tragati za istinom. Ako se pojave greške, možeš ih blagovremeno ispraviti, naučiti svoju lekciju i paziti da tu grešku ne napraviš ponovo. Oni koji imaju ispravan način razmišljanja prilikom obavljanja svoje dužnosti su savesni i odgovorni – koje god važne dužnosti da se prihvate, u njihovom radu neće doći do kašnjenja” (Božje zajedništvo). Iz Božjih reči sam shvatila da rad koji nam crkva dodeli predstavlja dužnost koju treba da obavimo i to je naša obaveza. Istinski odgovorna osoba može da obavlja svoju dužnost marljivo, uzimajući u obzir Božju nameru. Bez obzira na njihov kov, nadarenost, nivo veština, teškoće sa kojima se suočavaju ili šta sve moraju da istrpe, ti ljudi mogu da se oslone na Boga i da zaista plate cenu, da prevaziđu teškoće i da daju sve od sebe da svoju dužnost dobro obave. Kao Noje, koji se suočio sa mnogim teškoćama dok je gradio svoju barku. Ne samo da je trebalo da pripremi sve vrste materijala i da skupi mnoga stvorenja, on je živeo u vreme bez razvijene industrije, pa je morao da se osloni na sopstvenu snagu za svaki deo svog posla. Morao je da prođe kroz mnoge neuspehe i prepravke, povrh fizičke iscrpljenost i još mnogo toga. Ali se Noje nikad nije obazirao na svoje telo niti je postupao na prevrtljiv i prepreden način a kamoli da je Božji nalog prebacivao na druge. Umesto toga, on je sve vreme imao na umu Božji nalog i oslanjao se na Boga da će prevazići sve krize. Nakon 120 godina, izgradio je barku i ispunio Božji nalog. Nojeva pokornost i iskrenost prema Božjem nalogu me je potresla i posramila. Ja sam rođena u poslednjim danima i čula sam tako puno Božjih reči, a Bog je rekao puno o istinama obavljanja dužnosti. Moj posao nije bio težak kao Nojeva izgradnja barke, ali sam ja ipak bila lukava, neuobičajena i prepredena. Istinski sam bila bez ljudskosti. U Božjim rečima našla sam put primene. Kad god sam naišla na teškoće, nisam mogla samo da se oslonim na Sandru. Morala sam da se molim Bogu i da tragam za relevantnim načelima kako bih se izborila sa njima. Kad sam svim srcem prišla poslu, moje slike su postajale sve bolje. Ponekad, Sandra jedva da je imala ikakve sugestije. Videla sam da sam zaista sposobna za tu ulogu i da posao nije tako težak kako sam mislila. Ranije se nisam zamarala time da uzimam načela u obzir i obazirala sam se samo na telo i oslanjala se na druge, nikad ne pokušavajući da dokučim načela.

Jednom je jedna sestra došla kod mene i rekla da je slika hitno potrebna. Pomislila sam: „Čini se da je ova slika komplikovana, a potrebna je hitno. Možda neću moći dobro da je uradim. Trebalo bi da pozovem Sandru da je uradi.” Kad sam htela da krenem kod nje, shvatila sam da želim da se obazirem na telo i da ponovo predam posao drugome. Zato sam se brzo pomolila Bogu i smirila se kako bih pažljivo razmotrila načela. Na moje iznenađenje, završila sam je brzo i nije bilo zastoja u radu. Nisam izbegla dužnost samo zato što je nešto bilo teško i osetila sam veliko olakšanje u srcu!

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da kakav god zadatak bio, ne može se uraditi oslanjajući se samo na kov, nadarenost i iskustvo. Ključno je traganje za istina-načelima. Kad naiđete na teškoće, ako možete da izbegnete obaziranje na telo i težnju komforu, i ako se umesto toga oslonite na Boga i tragate za istinom kako biste ih prevazišli i ispunili svoje odgovornosti, moći ćete da steknete Božje vođstvo i da dobro obavljate svoju dužnost! Takođe sam shvatila da samo zato što mi Bog daje saradnika ne znači da treba da se oslonim na njega. Umesto toga, treba da pomažemo jedni drugima i dopunjavamo svoje nedostatke. Pošto je Bog svakom od nas dao različite nadarenosti, sposobnosti i kov, moramo da sarađujemo kao jedno srce i jedna duša i da se posvetimo ispunjavanju svojih obaveza!