Kad mi je bilo petnaest godina, dijagnostikovana mi je retka bolest zvana plućna hipertenzija. U početku samo nisam mogao naporno da vežbam, ali nedugo zatim, čak i pri običnom hodanju ostajao bih bez daha i u grudima bih osećao neverovatno stezanje. Morao sam da napustim školu i da putujem unaokolo u potrazi za izlečenjem, ali mi se stanje pogoršavalo iz dana u dan. Došlo je do toga da nisam mogao čak ni da brinem o sebi i ostajao sam bez daha čak i dok sam ležao. Kad je stanje postalo ozbiljno, morao sam da koristim boce s kiseonikom. Lekar je rekao da mi je ostalo najviše tri meseca života. Zbog pomisli da će mi se život završiti već u petnaestoj godini, osećao sam se potpuno beznadežno. U sebi sam razmišljao: „Ako moram da umrem, neka tako i bude. Smrt bi donela olakšanje.” Ali tri meseca kasnije, čudom, još uvek sam bio živ. Moja bolest je, međutim, i dalje bila veoma teška. I pri najmanjem naporu srce mi je lupalo i ostajao sam bez daha. Kad bi mi bilo loše, nisam mogao da dođem do daha, pa sam osećao kao da se gušim i da ću izgubiti svest. Iako mi je život za sada bio pošteđen, nisam mogao da živim kao normalna osoba, a moj san o odlasku na fakultet sada je bio nemoguć. Osećao sam se potpuno izgubljen u tami i jadu. Godine 1999, majka i ja smo prihvatili delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Nakon toga, često sam čitao Božje reči. Iz Njegovih reči sam shvatio da je Bog izvršio tri etape dela kako bi spasao ljudski rod. U poslednjim danima, Bog se ovaplotio da izrazi istinu kako bi pročistio i spasao ljude i na kraju ih potpuno spasao od Sotoninog uticaja i odveo na prelepo odredište. Srce je počelo da mi se razvedrava i osetio sam da u životu ponovo ima nade. Verovao sam da ću, sve dok iskreno verujem u Boga, imati priliku da budem spasen i da uđem u Njegovo carstvo, a možda će jednoga dana čak i moja bolest biti izlečena. Nastavio sam da čitam Božje reči i da prisustvujem okupljanjima i moje telo je postepeno jačalo. Takođe sam počeo da obavljam dužnost u crkvi.

Kasnije sam otišao u drugu oblast da propovedam jevanđelje, a ponekad sam morao da se vozim biciklom desetinama kilometara. U početku sam bio veoma zabrinut, pitajući se: „Može li moje telo ovo uopšte da podnese?” Ali onda sam se setio da sam vernik. Mislio sam da će Bog, sve dok pravilno obavljam svoju dužnost, videti moj trud i moje davanje i zaštititi me. Moja bolest je bila u Božjim rukama, tako da nije bilo razloga za brigu. Posle nekog vremena, moje stanje se nije pogoršalo i bio sam veoma zahvalan na Božjoj brizi i zaštiti. U to vreme, bilo da je bila ledena zima ili vrelo leto i bilo da su me proterivali mogući primaoci jevanđelja ili su me čak prijavljivali policiji i proganjali da me uhapse, nikada se nisam povlačio, već sam samo nastavljao da obavljam svoju dužnost. Godine 2005, tokom jednog okupljanja, čuo sam da je jedna sestra bolovala od teškog poremećaja krvarenja koji u bolnici nisu mogli da izleče. Ali nakon toga, ona je istrajavala u obavljanju svoje dužnosti i bila je izlečena i pre nego što je to shvatila. U sebi sam pomislio: „Božje delo u poslednjim danima uglavnom se sastoji u izražavanju istine radi razrešenja iskvarenih naravi ljudi, a ne u lečenju bolesnih i u izgonu demona. Ne bi trebalo da tražim od Boga da me izleči, ali sve dok pravilno obavljam svoju dužnost, Bog će mi na osnovu mog učinka darovati blagodat i blagoslove. Bolest te sestre bila je tako teška, a ipak je izlečena. Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, možda će i moja bolest jednoga dana biti izlečena. Kad bih bio izlečen, više ne bih morao da trpim muke bolesti.” Tako sam postao još motivisaniji u svojoj dužnosti.

Kasnije, 2006. godine, slučajno sam sreo jednog lekara tradicionalne kineske medicine koji je rekao da postoji nada da moja bolest bude izlečena. Bio sam tako uzbuđen što sam to čuo i pitao sam se hoće li Bog upotrebiti ovog lekara da me izleči. Zato sam aktivno sarađivao u lečenju. Ipak, ni posle skoro dva meseca lečenja, moje stanje se nimalo nije popravilo. Bio sam krajnje razočaran. „Zašto moja bolest ne može da bude izlečena?”, pitao sam se. „Prošle su godine otkako sam napustio porodicu i karijeru da bih obavljao svoju dužnost, čak sam, uprkos bolesti, istrajavao u propovedanju jevanđelja. Zar nisam učinio dovoljno? Zar to nisam uradio dovoljno dobro? Zašto su neka braća i sestre bili izlečeni, a ja nisam? Da je moja bolest izlečena, zar ne bih mogao još bolje da obavljam svoju dužnost?” Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve jadniji. Nisam imao snage čak ni da hodam. Iako sam nastavio da obavljam svoju dužnost, osećao sam se iscrpljeno i ni za šta nisam mogao da prikupim energiju. Kasnije, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči i moje stanje je počelo da se menja. Bog kaže: „Ukoliko, nakon što si se istrošio zbog Mene, ne ispunim nekoliko tvojih zahteva, hoćeš li postati obeshrabren i razočaran u Mene, ili ćeš čak pobesneti i vređati Me?” „Ako si uvek bio izrazito odan i pun ljubavi prema Meni, a ipak podnosiš patnju zbog bolesti, finansijski pritisak i napuštanje od strane prijatelja i rođaka, ili ako trpiš bilo kakve druge nesreće u životu, da li će tvoja odanost i ljubav prema Meni i dalje trajati?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Suočen s Božjim pitanjima, imao sam neopisiv osećaj. Bog zahteva da ljudi obavljaju svoju dužnost bez nastojanja da se cenkaju ili da postavljaju zahteve, te da Mu, bez obzira na sve, budu odani i istinski pokorni. Ali pošto sam istrpeo određene teškoće, trudio se i davao u svojoj dužnosti, mislio sam da Bog treba da mi oduzme bolest. Kada moj zahtev nije bio ispunjen, pogrešno sam razumeo Boga i žalio sam se na Njega i ostao sam bez ikakve motivacije za svoju dužnost. Iako se nikada nisam izričito molio Bogu da me izleči, u srcu sam gajio tu preteranu želju. Naročito nakon što sam video da su se neka braća i sestre oporavili od svojih bolesti, postao sam uveren da dan mog sopstvenog izlečenja nije daleko. S tim motivom sam obavljao svoju dužnost, razmišljajući čak da sam prilično posvećen. Ali u stvarnosti, sav moj trud i sve davanje bili su sa ciljem da moja bolest bude izlečena. Pokušavao sam da se cenkam s Bogom. U čemu je bila moja odanost Bogu ili ljubav prema Njemu? Bog me je štitio i održavao u životu sve do današnjeg dana, čak mi je dao priliku da obavljam svoju dužnost i stremim ka istini. Ono što mi je Bog dao već je bilo više nego dovoljno. Trebalo je da savesno obavljam svoju dužnost da bih uzvratio za Božju ljubav; nije trebalo da postavljam zahteve niti da nastojim da se cenkam s Bogom. Nakon ovoga, nastavio sam da obavljam svoju dužnost i više se nisam brinuo niti sam se sekirao zbog svoje bolesti.

Nekoliko godina kasnije, porodica mi je kupila neki drugi lek, govoreći da bi mogao da pomogne mom stanju. Prisećajući se svog poslednjeg iskustva sa lečenjem, upitao sam se: „Ako i ovaj lek bude nedelotvoran, kako da se nosim sa ovim stanjem?” Setio sam se Božjih reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i dokučiš Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši ako ne iskusiš patnju. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda nedavno protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome. Kada Sveti Duh deluje i kada si fizički dobro, obično možeš da tražiš Boga, ali prestaješ da Ga tražiš kada se razboliš i patiš, a i ne znaš kako da Ga tražiš. Živiš u bolesti, samo razmišljaš o tome koja terapija će ti pomoći da brže ozdraviš. Zavidiš onima koji nisu bolesni u ovakvim vremenima i želiš da se što pre oslobodiš svoje bolesti i bola. To su negativne i buntovne emocije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). „Obolevanje je zaista van tvoje kontrole. Ako se razboliš i ne postoji način da se izlečiš, onda je to patnja u kojoj treba da istraješ. Ne pokušavaj da je se otarasiš; prvo moraš da se pokoriš, da se moliš Bogu i da tražiš Božje želje. (…) Ako si zaista neko ko nosi Boga u srcu, onda na šta god da naiđeš, ne dozvoli da to samo prođe pored tebe. Treba da se moliš i da tragaš, da osećaš Božju želju u svakoj stvari i da naučiš da se pokoriš Bogu. Kada Bog vidi da možeš da se pokoriš i da imaš bogopokorno srce, On će ti olakšati patnju. Bog to uspeva da postigne putem patnje i oplemenjivanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam se oduvek opterećivao time kada će moja bolest biti izlečena i da li lek može da me izleči. Razmišljao sam jedino o tome kako da pobegnem od svoje bolesti. To je bila negativna emocija. Shvatio sam da treba da tražim Božje namere u svojoj bolesti i da naučim da Mu se pokoravam. To znači imati pozitivan stav. Iako je bolest bolna, za mene je ona bila i jedan oblik zaštite. Od detinjstva sam vredno učio, pa sam čak i nakon što sam se razboleo i dalje bio uporan da nastavim školovanje, nadajući se da ću znanjem promeniti svoju sudbinu. Bio sam na putu stremljenja ka svetovnom, ka slavi, dobitku i statusu. Da se nisam razboleo, sigurno ne bih izabrao da verujem u Boga. Nastavio bih da stremim ka slavi, dobitku i statusu, živeći u ovom mračnom i zlom svetu, a Sotona bi me mučio. Zbog svoje bolesti sam prihvatio Božje delo poslednjih dana. Time me je Bog spasavao i to je bila Njegova velika zaštita. Takođe sam počeo da shvatam da Bog koristi ovu bolest da bi me pročistio i preobrazio. Da nije bilo ove bolesti, mislio bih da se istinski dajem za Boga, nikada ne prepoznajući nečistoće u svojim motivima za obavljanje dužnosti, i ne bih se pokajao niti počeo da se menjam. Nakon što sam to shvatio, pomolio sam se Bogu: „O, Bože, znam da je ova bolest oblik zaštite za mene, namenjena da me pročisti i preobrazi. Više neću tražiti od Tebe da me izlečiš. Bilo da ova bolest prođe ili ne, voljan sam da se pokorim.” Posle molitve, osetio sam dubok spokoj u srcu, osećaj olakšanja kakav nikada pre nisam doživeo.

Zatim, 2017. godine, čuo sam brata Sju Lijanga, sa kojim sam sarađivao, kako priča o stomačnim problemima koje je nekada imao. Dugo je bezuspešno pokušavao da ih se reši. Onda su mu se jednom, nakon što se prehladio, stomačni problemi opet pojavili, ali su posle te epizode ti problemi iznenađujuće nestali. Nakon što sam čuo njegovu priču, nisam mogao a da ne osetim blagu malodušnost. Razmišljao sam o tome kako mi plućna hipertenzija često izaziva nelagodnost u srcu i kako, da bih je kontrolisao, moram svakodnevno da uzimam lekove, što je donelo razne nuspojave: glavobolje, zamagljen vid, oticanje nogu, mučninu i drugo. Bolesti drugih ljudi su bivale izlečene, a hoće li se moje stanje ikada poboljšati? Shvatio sam da duboko u srcu i dalje postavljam zahteve Bogu, još uvek se nadajući da će mi ukloniti bolest. Osećao sam se užasno i nisam znao zašto mi je uvek tako teško da se pokorim. Kasnije sam pročitao Božje reči i pronašao sam glavni uzrok problema. Svemogući Bog kaže: „Mnogi koji slede Boga brinu jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da izbegnu katastrofu. (…) Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i ima za cilj samo jedno: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što nema nikakve veze s ovim ciljem. Za njih ne postoji opravdaniji cilj verovanja u Boga od zadobijanja blagoslova – to je sama vrednost njihove vere. Ako nešto ne doprinosi ovom cilju, šta god to bilo, oni na to ostaju ravnodušni. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, ostavljaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće hitajući na sve strane. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac ka kojem streme, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim aspiracijama; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja, opasnosti i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. (…) Osim koristi s kojima su tako tesno povezani, mogu li postojati još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji nikada ne razumeju Boga za Njega plaćali tako visoku cenu? Ovde otkrivamo problem koji čovek ranije nije uočio: čovekov odnos sa Bogom je samo ogoljeni lični interes. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvoj vrsti odnosa, koji se zasniva na ličnom interesu, nema porodične naklonosti već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Reči ’neprijatelji Božji’ poseduju suštinu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. (…) To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu i vidi da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano Mu je postavljao zahteve i na svakom koraku je čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, dok su zaštita, briga i opskrba čoveka bile odgovornosti koje Bog treba da ispuni. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Ono što je Bog razotkrio bilo je moje pravo stanje. Video sam da je moj mentalitet verovanja u Boga radi zadobijanja blagoslova bio izuzetno duboko ukorenjen; to nije bilo nešto što se moglo promeniti nakon samo nekoliko ispoljavanja. Nakon što sam tek postao vernik, mislio sam da će mi Bog, ako sve napustim i dajem se za Njega, podariti blagodat i blagoslove, te da će moja bolest pre ili kasnije biti izlečena. Uz takav motiv, bio sam spreman da podnesem bilo kakvu teškoću u svojoj dužnosti. Ali kad moja bolest nije bila izlečena, žalio sam se da Bog nije pravedan i čak sam izgubio motivaciju za svoju dužnost. Sada, nakon što sam čuo da je bolest nekog drugog izlečena, time su se još jednom otkrile nečistoće u mojoj veri. Video sam da i dalje postavljam zahteve Bogu. Moje verovanje se svodilo na zadobijanje blagodati, na to da me Bog izleči. Ophodio sam se prema Bogu kao da je neki veliki lekar, kao da je neko koga treba iskoristiti, a uopšte ne kao da je Bog. Kada Bog nije udovoljio mojim zahtevima, pokušao sam da od Njega zahtevam nagradu. Nisam imao ni trunke bogobojažljivog srca. Kako bi neko poput mene mogao da se nazove vernikom? Pomislio sam na Pavla. Sva njegova patnja, davanje i naporan rad bili su radi sticanja venca pravednosti. Cenu koju je platio hteo je da razmeni za blagoslove nebeskog carstva. Pavle uopšte nije imao pokornosti prema Bogu; put kojim je išao bio je put opiranja Bogu. Išao sam istim putem kao i Pavle. Nastavim li tim putem, ma koliko još godina da verujem ili ma koliko da se trudim i dajem, nikada ne bih mogao da zadobijem istinu niti da postignem promenu u svojoj naravi. Na kraju bi me Bog i dalje uklonio. Video sam koliko je zapravo opasno verovati u Boga bez stremljenja ka istini! Morao sam da ispravim pogrešan ugao posmatranja u pozadini svog stremljenja, da otpustim svoje preterane želje i da obavljam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. Nakon toga, kad god bih čuo da je nečija bolest izlečena, bio sam u stanju da tome ispravno pristupim i više nisam tražio od Boga da mi ukloni bolest.

Nisam se ni okrenuo, a prošlo je više od dvadeset godina otkako sam dobio ovu bolest. Ponekad bih i dalje osećao nelagodnost u srcu i brinuo se da li mi se stanje pogoršava. Ako se pogoršava, to znači otkazivanje srčanog rada – da li bih umro ako bi se to dogodilo? Zatim sam pročitao još Božjih reči: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest može biti neizlečiva, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj životni vek još uvek nije završen i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti, čak ni ako se zaraziš bolešću koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš, ne tragaš za istinom, i ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako lečenje odložiš, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili važan nalog od Boga. Ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, neće odmah umreti; živeće do konačnog trenutka završetka svoje misije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ako si, kao normalna osoba, usred bolesti u stanju da se pokoriš Božjim uređenjima, da podneseš sve vrste patnji i da još uvek budeš u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost, u stanju da ispuniš naloge koje ti Bog daje, da li je to dobro ili loše? To je dobra stvar, to je svedočanstvo o tvojoj pokornosti Bogu, to je svedočanstvo da odano izvršavaš svoju dužnost i to je svedočanstvo koje sramoti i odnosi pobedu nad Sotonom. Dakle, svako stvoreno biće i svaki Božji izabranik treba da prihvati i pokori se bilo kojoj patnji. Tako to moraš da shvatiš i moraš da naučiš tu lekciju i da postigneš istinsku pokornost Bogu. To je u skladu sa Božjom namerom i to je Božja želja. To je ono što Bog uređuje za svako stvoreno biće. To što ti Bog priređuje takve situacije i uslove jednako je zadavanju odgovornosti, obaveze i davanju naloga, tako da treba da ih prihvatiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se odjednom razvedrilo. Iako mi je lekar još odavno izrekao smrtnu presudu, sve dok se moj životni vek ne završi i moja misija ne bude gotova, neću umreti bez obzira na to koliko mi je teška bolest. Kada čovek umire, to je u Božjim rukama; to nema nikakve veze sa težinom njegove bolesti. Ako jednoga dana zaista umrem od ove bolesti, to će značiti da je moje vreme došlo i da je moja misija završena. I dalje treba da se pokorim i da se zahvalim Bogu na Njegovoj blagodati što mi je dao priliku da obavljam svoju dužnost i stremim ka istini. On mi je omogućio da razumem mnoge istine i tajne i da spoznam smisao života. Čak i ako umrem, moj život neće biti uzaludan. Nakon što sam to shvatio, osetio sam veliko olakšanje. Postao sam voljan da, usred sopstvene bolesti, stremim ka istini i da se čvrsto držim svoje dužnosti i više nisam brinuo o sopstvenom životu ili smrti.

U oktobru 2020. godine, otišao sam u pokrajinsku bolnicu na kontrolu. Lekar je rekao: „Nemoguće je da vi imate plućnu hipertenziju. Prosečan životni vek za ovu bolest je samo dve do tri godine, a vaše trenutno stanje uopšte ne izgleda tako.” Zatim me je poslao da obavim niz pretraga. Nakon što je pregledao rezultate, priznao je da zaista imam plućnu hipertenziju, ali da je relativno blaga i da mi je funkcija srca i dalje u redu. Znao sam da je to Božja zaštita. Toliko njih sa ovom bolešću je probalo razne tretmane: nekima u roku od nekoliko godina otkaže rad srca, dok drugi umru kad im se stanje pogorša. Ali ja sam danas živ i u stanju da obavljam svoju dužnost. Ovo je zaista Božja blagodat i milost! Sada, iako me ova bolest uvek prati, više je ne vidim kao okove, niti patim zbog nje. Umesto toga, mogu da je prihvatim i da se pokorim. Takođe sam počeo da shvatam da me ovom bolešću Bog spasava i štiti. Zahvaljujem se Bogu iz dubine srca!