Kako se moja dužnost pretvorila u transakciju?

јун 1, 2024

Napisala Cajna iz Kine

U aprilu 2017, patila sam od visokog krvnog pritiska, pa je starešina moju dužnost privremeno obustavila kako bih se odmorila. Bila sam zaista uzrujana i pomislila sam: „Bog se sprema da završi Svoj posao, pa je sad ključan trenutak da obavim svoju dužnost i pripremim dobra dela. Bez dužnosti da je obavljam, mogu li imati dobro odredište i ishod? Hoće li sve ove godine napornog rada, plaćanja cene, biti uzalud? Zatvorila sam kliniku zbog punovremene dužnosti i moj muž je pokušao da mi stane na put da sledim Boga. Sad sam razvedena, bez porodice. KPK me u stopu prati, stalno ispituju moje roditelje gde sam. Ne mogu da odem kod njih – zaista ne znam gde da idem.“ Jedna sestra me je primila. Razgovarala je sa mnom o Božjoj nameri, govorila da treba da se pokorim, ali ja sam joj zavidela kad sam videla da je stalno zauzeta dužnošću. Nisam mogla da obavljam dužnost jer nisam bila dobro. Da li je Bog koristio moje stanje da me otkrije i eliminiše? Zbog ove pomisli, sva sam obamrla, osetila sam se jadno i beznadežno. Javili su se nesporazumi i prigovori u vezi sa Bogom: odrekla sam se svega i patila mnogo bez ijedne pritužbe. Kako sam mogla da završim otkrivena i eliminisana? Od tada, nisam mogla zaista da prihvatim Božje reči i nisam znala šta Bogu da kažem u molitvi. Izgubila sam apetit i nisam mogla da spavam. Bila sam u tami. Videvši me takvu, sestra me je orezala, govoreći: „Ti Božje reči ne čitaš odistinski. Ti si potpuno druga osoba. Ti ne tragaš za istinom.“ Zaista mi je bilo teško da to čujem, i molila sam se Bogu u traženju: „Bože, ne znam kako ovo da iskusim i ne znam kakav je moj budući put. Živim u tami i nesrećna sam. Molim Te, prosveti me i vodi me da spoznam nameru Tvoju.“

Nastavila sam da se molim i da mnogo tražim u narednih nekoliko dana. Jednog jutra, neke Božje reči iznenada su mi pale na pamet: „Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove?“ Brzo sam uključila računar da nađem te pasuse. Svemogući Bog kaže: „Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe!(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“). „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek potajno rade u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da tragaju za istinom, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da teže istini i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena(„Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“). Nakon suda Božjih reči, nisam se imala gde sakriti. Ranije, u teoriji sam znala da vera ne postoji samo zbog blagoslova, ali nisam zaista poznavala sebe. Ova situacija je potpuno ogolila moju motivaciju da dobijem blagoslove. Svega sam se odrekla tokom tih godina, zatvorila sam kliniku i obavljala svoju dužnost u crkvi, i patila mnogo, šta god da se desi. Mislila sam, podnoseći sve te žrtve u veri, sigurno ću steći Božje odobravanje i blagoslove i imaću dobro odredište, pa sam bila zaista motivisana u svojoj dužnosti. Sad nisam mogla da obavljam dužnost zbog zdravlja, pa sam pomislila da ću izgubiti dobro odredište i moji snovi o blagoslovima raspršili su se. Bila sam previše negativna da bih se pokrenula. Ne samo što sam žalila zbog toga što sam se svega odrekla, već sam krivila Boga, ubeđivala se sa Njim i suprotstavljala Mu se. Na svoje žrtve gledala sam kao na kapital kojim trgujem sa Bogom za blagoslove, misleći da mi zbog moje patnje i doprinosa Bog duguje dobro odredište i ishod. Bez toga, žalila sam se i krivila Boga. Dakle, motiv da budeš blagoslovena skrivao se iza moje negativnosti. Ta perspektiva u mojoj veri izvršavala je transakciju sa Bogom, varala Ga je, koristila Ga da stekne željene blagoslove. To vređa Njegovu narav. Pavle je davao doprinose i podnosio žrtve da bi od Boga zahtevao krunu pravednosti. To je ozbiljno uvredilo Božju narav i on je kažnjen. A nakon što sam ja podnela neke žrtve, zahtevala sam nagrade, krune, odobrenja i blagoslove, baš kao i on. Kad nisam dobila ono čemu sam se nadala, pogrešno sam razumela i krivila Boga, čak razmišljajući da Ga izdam. Gde su mi bili razum i savest? To što jedan pripadnik Sotoninog soja poput mene sanja o blagoslovima neverovatno je besramno! Da me bolest nije sprečila da obavljam svoju dužnost, ne bih videla ništa nedolično u traganju u svojoj veri, ali bih nastavila da se krećem pogrešnim putem, i na kraju bih završila baš kao Pavle. To me je malo uplašilo i shvatila sam da je Bog to tako uredio zarad Njegove ljubavi i spasenja za mene! Kad sam shvatila Božju nameru, obuzelo me je kajanje i samoprekor i plakala sam dok sam se molila: „Bože! Tako sam zahvalna na Tvom spasenju. Da nisam ovako otkrivena, suprotstavila bih Ti se i otišla u pakao, a da i ne znam zašto. Bože, želim da se pokajem pred Tobom i da prestanem da tragam za blagoslovima. Želim samo da tragam za istinom, da odbacim svoju iskvarenu narav i da proživim ljudsko obličje.“

Čitala sam još Božjih reči nakon molitve: „Sada ću se usredsrediti na to da vam opišem kako Me je Petar spoznao i kakav je bio njegov konačan kraj. (…) Podvrgao sam ga brojnim kušnjama – kušnjama, naravno, zbog kojih je bio polumrtav – ali usred stotina ovih kušnji, u Mene nikada nije izgubio veru niti se osećao razočaranim u Mene. Čak i kada sam rekao da sam ga napustio, on ipak nije bio obeshrabren, već je nastavio da Me voli na praktičan način i u skladu sa prethodnim načelima primene. Rekao sam mu da ga neću hvaliti iako Me voli, da ću ga na kraju baciti u Sotonine ruke. Međutim, usred takvih kušnji, kušnji koje nisu udarale na njegovo telo, već su bile u rečima, on se Meni, ipak, molio i rekao: ’O, Bože! Među nebom i zemljom i svim stvorenjima, postoji li ijedan čovek, ijedna stvarili ijedan događajkoji nije u rukama Tebe, Svemogućeg? Kada si Ti milostiv prema meni, moje se srce veoma raduje Tvojoj milosti. Kada mi Ti sudiš, ma koliko da sam nedostojan, bolje shvatam nedokučivost Tvojih dela, jer si Ti ispunjen autoritetom i mudrošću. Iako moje telo trpi nedaće, moj duh je utešen. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela? Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim tako rado i srećno? Svemogući! Zar zaista ne želiš da mi dozvoliš da Te vidim? Jesam li zaista nepodoban da primim Tvoj sud? Da li je moguće da u meni postoji nešto što Ti ne želiš da vidiš?’ Iako, tokom takvih kušnji, Petar nije mogao tačno da dokuči Moju volju, bilo je očito da je bio ponosan i počastvovan što ga Ja koristim (iako je primio Moj sud kako bi ljudski rod mogao da vidi Moje veličanstvo i gnev) i da ga ove kušnje nisu uznemiravale. Zbog svoje odanosti preda Mnom i zbog Mog blagoslova njega, on je bio primer i uzor čoveku hiljadama godina. Nije li to upravo ono što bi trebalo da podražavate?(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 6. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“). Videla sam u Božjim rečima da Petra nije sputavala sudbina niti odredište. Čak i kad je Bog rekao da neće odobriti Petra uprkos njegovoj ljubavi i da će ga na kraju isporučiti Sotoni, Petar je i dalje nastavio da voli Boga i pokoravao mu se do smrti. Nije bilo nikakve transakcije niti onečišćenosti u Petrovoj ljubavi prema Bogu, već je to bila istinska ljubav i pokornost. Našla sam put primene u Božjim rečima i poželela sam da tražim da volim Boga kao Petar, da hodam stazom u potrazi za promenom naravi. Kako god da se Bog ophodi prema meni, kakav god da je moj ishod i moje odredište, pokoriću se Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima i istinski ću se dati za Njega. Nisam mogla da obavljam dužnost u crkvi kao pre, ali uživala sam hraneći se Božjim rečima tih poslednjih nekoliko godina i imala sam neka iskustva, pa sam mogla da napišem šta sam naučila kako bih posvedočila o Njemu. I to je vršenje dužnosti stvorenog bića. Počela sam mnogo da se utišavam pred Bogom, razmišljajući o Njegovim rečima i pišući iskustvena svedočanstva. Osećala sam da sam mnogo bliže Bogu i prestala sam da se nerviram zbog svoje budućnosti i svojih izgleda. Osetila sam ogromno olakšanje. Nakon oporavka, krvni pritisak mi se, praktično, normalizovao, i nastavila sam da vršim svoju dužnost u crkvi.

Mislila sam da sam nakon tog iskustva stekla nekakvo razumevanje o svojim pogledima na veru u Boga, i da me neće sputavati nadanje blagoslovima. Ali nakon izvesnog vremena, ta želja je ponovo promolila svoju glavu.

Izabrana sam za starešinu crkve. Na skupu, starešina nas je zamolila da proverimo koliko je svaki od starešina grupe sposoban za praktični rad i rekao je da na tom položaju nikako ne smeju biti lažljivi ljudi, niti oni koji ne prihvataju istinu. Mislila sam da to moram hitno da uradim, da bi pogrešna osoba na tom mestu mogla da naškodi radu crkve i braći i sestrama. Ne samo što bih ja mogla biti smenjena, već bi to bio prestup, zlo delo. Mesec dana kasnije uvedene su potrebne promene i ja sam bila vrlo srećna. Ali začudo, starešina je uskoro otkrila da je jedan od mojih izabranika varljiva osoba. Mene je to zaista uzrujalo. Smatrala sam da nisam dobro obavila svoju dužnost i da sam prekinula rad crkve. Ubrzo nakon toga, braća i sestre su prijavili da je još jedan od mojih izabranika zaista nadmen. Odbijao je razumne predloge drugih, grdio ih i sputavao. Želeli su da bude otpušten. Skamenila sam se kad sam videla kako se problemi nižu jedan za drugim. Bila sam nesrećna, smatrala sam da istinu shvatam površno i da mi nedostaje istina-stvarnost. Ako bi još nešto pošlo po zlu i uticalo na rad crkve, bilo bi to veliko zlo. Zar ne bih onda izgubila svoj dobar ishod i odredište? Osećala sam da treba odmah da pređem na drugu dužnost. Jednog jutra mi se zavrtelo u glavi i videla sam da mi je krvni pritisak mnogo viši nego inače. Rekla sam našoj starešini za to, misleći da bi zbog pojave mog zdravstvenog problema, bilo sjajno da me prebaci na drugu dužnost. Onda ne bih imala toliku odgovornost. Smireno sam rekla sestri koja je radila sa mnom: „Spremna sam da se odreknem ovog položaja ako treba i radiću kakvu god dužnost mogu nakon toga.“ Ona me je orezala, govoreći da pokazujem negativnost i da treba da promislim o sebi. Nisam želela to da prihvatim. Mislila sam da sam spremna da budem poslušna i da obavljam koju god dužnost mogu. Kako je to bilo negativno? Ali onda sam shvatila da joj je Bog dopustio da to kaže, pa sam molila Boga da me vodi, kako bih spoznala svoje pravo stanje.

Onda sam pročitala ovaj pasus Božjih reči: „Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani?(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“). Božje reči suda su me posramile. Zar ja nisam bila baš tip osobe kakvu je On razotkrivao? Bila sam puna elana i vredno sam radila kad sam mislila da će mi dužnost doneti blagoslove. U suprotnom, pokazivala sam drugu stranu i više nisam želela tu dužnost. Razmišljala sam samo o svojoj budućnosti i odredištu. Kad sam pravila greške, nisam razmišljala, niti tražila istinu u svetlu svojih neuspeha, iskupljujući se za svoje mane i nastojeći da činim dobro, već sam se plašila preuzimanja odgovornosti i ugrožavanja svoje budućnosti. Želela sam da napustim tu dužnost i zamenim je nekom manje odgovornom, koristeći moj krvni pritisak kao izgovor. Naizgled sam delovala zaista razumno, ali iza te maske su se skrivali moji podli motivi. Bila sam tako varljiva!

Počela sam da razmišljam o tome šta je bio pravi koren u mom večitom traženju blagoslova u veri. Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska(„Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz tih reči sam saznala da sam uvek mislila na sebe jer me je Sotona tako duboko iskvario. „Svaki čovek za sebe, a đavo neka uzme poslednjeg,“ i „Ni prstom nemoj mrdnuti ako nema nagrade,“ ti đavolski zakoni opstanka postali su moja priroda, zbog njih sam postala sebičnija, ogavna i samoživa. Mislila sam o ličnoj dobiti u svemu što sam radila. Gledajući moj put u veri tokom tih godina, moja početna tačka u vršenju dužnosti bila je blagoslov i nagrada, ono što će me na kraju dovesti u carstvo nebesko. Godine napornog rada i patnje nisu vršile dužnost stvorenog bića niti sam se zaista davala za Boga. Radila sam to da iskoristim Boga, da Ga prevarim, da sklopim dogovor sa Njim. Uopšte mi nije bio cilj da volim i zadovoljim Boga. Kako sam onda bila vernica? Bila sam nevernica. Braća i sestre su me izabrali da budem starešina crkve kako bih primenjivanjem istine rešavala probleme, učila o pronicljivosti i uvidu, ali ja tu priliku nisam cenila. Nisam zakoračila u to sa istinom, već sam samo mislila na svoju budućnost i sudbinu. Bila sam na putu suprotnom Bogu. Znala sam da moram da se pokajem i tragam za istinom ili ću zasigurno završiti uništena.

Pročitala sam ove Božje reči u jednoj svojoj duhovnoj predanosti: „Jedini razlog zbog kojeg je ovaploćeni Bog došao u telu leži u potrebama iskvarenog čoveka. Razlog, dakle, leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve su Njegove žrtve i stradanja zarad ljudskog roda, a ne na korist Boga Samoga. U tome za Boga nema nikakve nagrade, niti razloga za i protiv; On u budućnosti neće požnjeti nikakvu žetvu, osim one kojom je čoveka prvobitno bio zadužio. Sve što On čini i žrtvuje zarad ljudskog roda, nema za cilj sticanje velikih nagrada, već isključivo dobrobit čovečanstva(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“). Duboko me je dirnula Božja ljubav kad sam razmišljala o ovome. Bog, vrhovni, sveti i časni, dva puta se ovaplotio da spase duboko iskvareno čovečanstvo, trpeći užasno poniženje i bol. Gospod Isus je razapet kako bi iskupio čovečanstvo, plativši cenu Svojim životom. Svemogući Bog se ovaplotio u Kini poslednjih dana, izražavajući istine kako bi pročistio i spasao čoveka, proganjan i blaćen od strane KPK i verskog sveta. On trpi sve kako bi delovao među nama, kako bi nam dao Svoje reči, ne tražeći ništa zauzvrat, samo da bi nas spasao od Sotoninog uticaja. Bog plaća tako veliku cenu da spase čovečanstvo, a da nikada i ne pomisli na Svoj dobitak ili gubitak. On ne traži ništa od nas zauzvrat, ne traži nikakvu nagradu. Njegova ljubav je nesebična i istinska. Božja suština je tako lepa i dobra! Onda, kad pogledam sebe, rekla sam da verujem i da želim da udovoljim Bogu, ali uopšte nisam bila iskrena prema Njemu. Mahala sam zastavom da radim za Njega, samo da bih izvršila transakciju radi blagoslova, iskorišćavajući i varajući Boga. Uvidela sam kako sam sebična, varljiva, podla i sramotna. Proživljavala sam Sotonino obličje. Osoba nalik meni, koja se opire Bogu i koja je od Sotoninog soja, nikad neće dobiti Božje odobrenje, kakve god žrtve podnela. Pročitala sam i ovo u Božjim rečima: „Kao stvoreno biće, čovek treba da traži da ispunjava dužnost stvorenog bića, da traži da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji traže da vole Boga ne treba da traže nikakvu ličnu korist, niti da traže ono za čime oni lično žude; to je najispravniji način traganja(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“). Videla sam u Božjim rečima da stvorena bića ne treba da veruju zarad blagoslova. Samo je traganje za ljubavlju prema Bogu i valjano vršenje naše dužnosti život koji ima smisla. Izgovorila sam ovu molitvu Bogu: „Bože, želim da siđem sa puta zla i da se pred Tobom pokajem, da ne tražim više blagoslove. Bez obzira na moje konačno odredište, želim da dobro obavljam svoju dužnost kako bih Ti uzvratila ljubav.“ Kada sam ispravila svoje stanje, stabilizovao mi se krvni pritisak.

Pogledala sam i nekoliko čitanja Božjih reči. „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Biti blagosloven je kada je neko usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Biti proklet je kada se nečija narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud, to je kada ne doživi da bude usavršen, već biva kažnjen. Ali bez obzira da li su blagoslovena ili prokleta, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja traga za Bogom, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio blagosloven, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi bio proklet. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“). „Na kraju, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, u konačnici, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovom uređenju, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to ne smeš da zaboraviš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti(„Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Ovo mi je pomoglo da shvatim da naša dužnost nema nikakve veze sa tim da li smo na kraju blagosloveni ili prokleti. Ključ ka potpunom spasenju jeste u tome da li tragamo za istinom i zadobijamo je i možemo li da promenimo svoju narav. Kakvu dužnost obavljam i kada, sve to određuje Bog, i moj ishod i odredište još više su predmet Božjih pravila i uređenja. Ja treba da prihvatim Božje orkestracije i da posvećeno vršim svoju dužnost. Takođe sam shvatila da nisam imala istina-stvarnost i da mi je sve falilo, zato je ta dužnost otkrivala moje mane i nedostatke. Traženje istine i razumevanje tih načela moglo bi da popravi moje mane i da mi pomogne da se razvijam u životu. Videvši to, prestala sam da brinem o svojoj budućnosti i sudbini i više nisam želela da promenim dužnost. Radila sam odlučno, tražila istinu da rešim sve probleme koji bi se pojavili. Polako sam dokučila neka načela i postepeno manje grešila u obavljanju dužnosti. To što sam sledila Božje reči umesto da tragam za blagoslovima u dužnosti za mene je bilo zaista oslobađajuće. Vodio me je Bog, sa sve boljim i boljim rezultatima.

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Srodni sadržaji

Leave a Reply

Povežite se sa nama preko Mesindžera