Još od detinjstva, moje sposobnosti reagovanja i razumevanja bile su prilično spore. Kada sam išla u školu i nastavnici postavljali neka složenija pitanja, nisam mogla dovoljno brzo da reagujem i često sam davala pogrešne odgovore. Zato su mi se drugovi iz razreda često smejali, a nastavnici su govorili da sam glupa. Od tada sam osećala da sam najmanje inteligentna među svojim vršnjacima. Nastavnici su takođe govorili da učenici poput mene, kojima učenje ide loše, mogu samo da rade za druge ili da budu zemljoradnici kada odrastu, dok oni kojima učenje ide dobro mogu da budu vođe ili menadžeri. Te reči su me mnogo povredile. Moja ličnost je takođe postajala sve introvertnija, postala sam nevoljna da govorim i plašila sam se interakcije sa drugima.

Godine 2006. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Kada sam počela da prisustvujem okupljanjima, plašila sam se da će mi se smejati, pa se nisam usuđivala da prva započnem besedu. Većinu vremena sam bila poslednja osoba koja je besedila. Međutim, moja braća i sestre me nisu omalovažavali, već su me ohrabrivali da više besedim, pa sam prestala da se osećam sputano u srcu. Kasnije sam počela da obavljam svoje dužnosti. Međutim, stalno sam imala osećaj niže vrednosti zbog svojih sporih reakcija i lošeg kova, i moje stanje je često bilo pogođeno kada sam obavljala svoju dužnost. Za početak, obavljala sam dužnost u vezi sa slikama. Svaki put kada sam razgovarala o slikama sa sestrama sa kojima sam sarađivala, one bi veoma brzo uočavale probleme sa slikama i mogle bi da daju predloge za izmene. Međutim, moje reakcije su bile sporije i morala sam da ih pogledam nekoliko puta pre nego što pronađem probleme. Ponekad, kada smo istraživale ideje za pravljenje slika, želela sam da iznesem svoja gledišta i ideje, ali sam osećala da imam loš kov i da ne mogu da uočim ključne probleme, pa ne bi bilo mnogo koristi od toga da nešto kažem, i da bih se čak osramotila ako bih rekla nešto pogrešno. Zato sam retko iznosila svoja mišljenja.

Jednom prilikom, sestra sa kojom sam radila me je zamolila da procenim da li je potrebno prepraviti jednu sliku. Nakon što sam je pogledala, osetila sam da je vizuelni efekat slike prilično dobar i da nema potrebe da se prepravlja. Međutim, onda sam pomislila kako imam loš kov i da ne mogu nužno tačno da uočim probleme, pa sam zamolila vođu tima da pogleda. Na kraju, vođa tima je imala drugačije mišljenje od mog i mislila je da nešto nije u redu sa konceptom slike i da je treba prepraviti. Želela sam da izrazim svoje mišljenje, ali sam pomislila: „Vođa tima je dobrog kova, savladala je mnoga načela i ima bolje profesionalne veštine od mene. Glupa sam od detinjstva i moja sposobnost razumevanja stvari nije dobra. Verovatno sam ja pogrešno procenila sliku. Neću insistirati. Moj kov je ionako loš. Ako pored toga ne prihvatim tuđe predloge, to bi bilo još sramotnije. Ma, zaboravi, hajde da samo prepravimo sliku prema predlogu vođe tima.” Nisam očekivala da će sutradan nadzornica reći da je koncept slike prikladan i da nema potrebe da se prepravlja. Takođe je pronašla relevantna načela i ukazala na naša odstupanja. Pomislila sam kako sam i ja tada pomislila na načela koja je nadzornica pronašla. Da sam insistirala, bilo bi bolje. Moja saradnica je provela mnogo vremena uređujući sliku, ali sve je to na kraju bio uzaludan trud, pa je čak i drugi posao kasnio. Osećala sam se pomalo nelagodno i prekoravala sam sebe, ali posle toga nisam razmišljala o sebi. Drugi put, proveravala sam jednu sliku. Nakon što sam je pogledala nekoliko puta, osetila sam da je njen vizuelni efekat prikladan i da je potrebna samo mala izmena. Međutim, nekoliko sestara je pogledalo tu sliku i reklo da tema koju izražava nije jasna i da nema vrednost. U srcu se nisam slagala sa njihovim gledištem i želela sam da iznesem sopstveno mišljenje. Međutim, onda sam pomislila: „One su boljeg kova, bolje dokučuju načela od mene i sagledavaju probleme na dubljem nivou nego ja. Glupa sam od detinjstva i lošeg sam kova, tako da sigurno nisam dobro osmotrila sliku.” Takođe sam se osećala pomalo negativno: „Druge osobe mogu da uoče probleme i nedostatke, ali ja sam je pogledala nekoliko puta i nisam videla probleme. Moj kov je naprosto previše loš. Izgleda da zaista nisam podobna za ovu dužnost.” Neočekivano, međutim, nadzornica je pogledala tu sliku i rekla da se može koristiti nakon male izmene. Tada sam zažalila što u onom trenutku nisam insistirala. Kasnije me je nadzornica upitala: „Zašto nisi izrazila svoje gledište? To je skoro dovelo do toga da vredna slika bude odbačena! Ako misliš da je tvoje gledište ispravno, molim te podeli svoje mišljenje i razgovaraj o tome sa svima. Čak i ako kažeš nešto pogrešno, u redu je da se to kasnije ispravi.” Kada sam čula šta je nadzornica rekla, osećala sam se veoma nelagodno. Međutim, bila sam previše čvrsto vezana svojom iskvarenom naravi, pa se ni posle toga nisam usuđivala da iznesem svoje gledište. Pošto sam stalno živela u negativnom stanju zbog svog lošeg kova i nikada nisam bila voljna da iznosim svoja mišljenja dok obavljam svoju dužnost, dugo nisam napredovala i nisam mogla da ponesem teret posla. Kasnije sam bila smenjena. Međutim, nisam razmišljala o sebi; umesto toga, to mi je samo potvrdilo da imam loš kov.

U julu 2022. godine, crkva je uredila da obavljam dužnost opštih poslova. Videla sam da, iako sestra sa kojom sam sarađivala nije bila dobro obrazovana, imala je brze reakcije i brzo je učila stvari. Takođe je bila efikasnija od mene u obavljanju svoje dužnosti. I dalje se nisam usuđivala da iznosim svoja mišljenja kada sam sarađivala sa njom. Ponekad bih nevoljno rekla nekoliko reči, ali ako bi moja sestra iznela drugačije gledište, odbacila bih svoje bez razmišljanja. Stalno sam bila plašljiva i neodlučna pred svojom sestrom, plašeći se da će reći da, iako ništa ne razumem, ipak pričam gluposti i pravim haos, pa sam bila veoma pasivna u svojoj dužnosti.

Često sam razmišljala: „Zašto živim tako patetičnim i zamornim životom?” Tek u novembru 2022. godine, kada sam pročitala Božje zajedništvo o istinama koje se tiču rešavanja osećaja niže vrednosti, počela sam da shvatam sopstveno stanje. Pročitala sam Božje reči: „Iako je osećaj inferiornosti, spolja gledano, emocija koja se ispoljava u ljudima, njen osnovni uzrok zapravo leži u ovom društvu, u ljudskom rodu i u okruženju u kojem ljudi žive. Takođe je prouzrokovan i objektivnim ljudskim razlozima. Podrazumeva se da ljudsko društvo i čovečanstvo potiču od Sotone, zato što je čitavo čovečanstvo potčinjeno zlikovčevoj vlasti i duboko iskvareno delovanjem Sotone, i što niko nije u stanju da narednu generaciju podučava u skladu sa istinom ili Božjim učenjima, već je podučava shodno onome što potiče od Sotone. Prema tome, podučavanje čovečanstva i narednih generacija stvarima koje potiču od Sotone ima za posledicu da kod ljudi, osim kvarenja njihove naravi i suštine, dovodi i do rađanja negativnih emocija. (…) Uzmimo osećaj inferiornosti kao primer. Tvoji roditelji, učitelji, tvoje starešine i svi drugi ljudi u tvom okruženju nerealno ocenjuju tvoju ljudskost, tvoju ličnost i kvalitet tvog kova, čime te, kako se naposletku ispostavlja, napadaju, progone, guše, vezuju i sputavaju. Kad ti na kraju ponestane snage da se i dalje opireš, ne preostaje ti ništa drugo do da počneš ćutke da prihvataš uvrede i poniženja, da ćutke, nasuprot svojim uverenjima, prihvataš jednu tako nekorektnu i nepravednu stvarnost. Kad prihvatiš takvu stvarnost, emocije koje se u tebi rađaju nisu srećne, zadovoljne, pozitivne ni napredne; ti ne živiš s većom motivacijom, niti jasnije vidiš u kom smeru treba da se krećeš kroz život, a još manje težiš tačnim i ispravnim ciljevima ljudskog života; umesto toga, u tebi se rađa dubok osećaj inferiornosti. Kad se u tebi javi ta emocija, osećaš da više nemaš kud. Kad naiđeš na neki problem koji od tebe zahteva da zauzmeš stav, razmislićeš šta želiš da kažeš i koji je to stav koji si, duboko u svom srcu, ko zna koliko puta hteo da izraziš, ali ipak nećeš moći da nateraš sebe da ga glasno izgovoriš. Kad isti takav stav izrazi bilo ko drugi, dozvoljavaš sebi da u svom srcu to osetiš kao afirmaciju, kao potvrdu da ipak nisi ništa gori od ostalih. Ako se, međutim, ponovo nađeš u sličnoj situaciji, opet ćeš reći samom sebi: ’Ne smem da govorim opušteno, ne smem ništa da radim brzopleto, niti da se izložim podsmehu. Ni za šta nisam, glup sam, budala i idiot. Moram da naučim da se krijem, da samo slušam i da ne prigovaram.’ Zar se iz svega ovog ne vidi da je, od trenutka kad se osećaj inferiornosti začne u čoveku, pa sve dok se ne ušanči duboko u njegovom srcu, čovek potpuno lišen slobodne volje i legitimnih prava koja mu je Bog podario? (Vidi se.) On je potpuno lišen svega toga. A ko je čoveka zapravo lišio tih stvari? To ne možete sa sigurnošću da kažete, zar ne? Niko od vas nije u stanju da to kaže sa sigurnošću. To je zato što, tokom čitavog ovog procesa, ti nisi samo žrtva, već i počinilac – žrtva si drugih ljudi, ali si ujedno i žrtva samog sebe. Zašto je to tako? Maločas sam rekao da jedan od uzroka nastanka osećaja inferiornosti u tebi jesu tvoji sopstveni objektivni razlozi. Od trenutka kad si postao svestan sebe, ti o stvarima i događajima sudiš na temelju nečega što izvire iz Sotonine iskvarenosti, a takvim te stavovima nije podučio Bog, već ih je u tebe usadilo čovečanstvo i ljudsko društvo. Upravo zbog toga, bez obzira kada se i u kom kontekstu osećaj inferiornosti začeo u tebi i bez obzira u kojoj se meri on u tebi razvio, ti si za taj osećaj bespomoćno vezan i on upravlja tobom, a načine koje je Sotona u tebe usadio koristiš u svom pristupu ljudima, događajima i stvarima koje te okružuju. Kad su ti osećanja inferiornosti usađena duboko u srce, ona ne samo što temeljno utiču na tebe, već i dominiraju nad tvojim viđenjem ljudi i stvari, i nad tvojim vladanjem i tvojim postupcima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Bog zaista razume ljudska stanja. Moje ponašanje je bilo upravo takvo. Od detinjstva pa sve do odraslog doba, osećala sam da sporo reagujem, da sam glupa i lošeg kova, pa se nisam usuđivala da iznosim mišljenja, uvek sam se povlačila i uvek sam se plašila da ne pogrešim. Sve je to bilo izazvano time što su me nastavnici u školi netačno procenili. Kada sam išla u školu, zbog moje slabe sposobnosti razumevanja i sporih reakcija, i zato što nisam odmah shvatala stvari kao moji pametniji drugovi iz razreda, po proceni nastavnika bila sam glupa i budalasta. Sarkazam nastavnika i podsmeh mojih drugova iz razreda učinili su da se osećam veoma inferiorno. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, kad god bih došla u kontakt sa promućurnom braćom i sestrama, mislila sam da takve osobe imaju dobar kov i da će se Bogu sigurno dopasti. Nasuprot tome, verovala sam da je moj kov loš jer sam sporo shvatala stvari. Stalno sam živela u negativnom stanju i bila sam veoma pasivna u obavljanju svoje dužnosti. Većinu vremena se nisam usuđivala da iznesem svoje gledište, a kada bih to povremeno i uradila i neko bi izneo primedbu, ne bih se usuđivala da razgovaram o svojim idejama sa njima zbog svojih osećanja niže vrednosti, iako se nisam u potpunosti slagala sa njima. Mislila sam da su sestre sa kojima sam sarađivala pametne i da imaju dobar kov, pa će sigurno tačnije videti stvari od mene, i odbacila sam sve sopstvene ideje. Ta negativna emocija bila je kao nevidljivo uže koje me je čvrsto vezivalo i zbog kog se nisam usuđivala da izrazim mišljenja koja sam imala. Svojevoljno sam bila pod kontrolom svojih osećanja niže vrednosti, živeći posebno patetičnim životom, i nisam mogla da radim stvari za koje sam bila sposobna. Na kraju nisam dobro obavila svoju dužnost i bila sam smenjena. Ta negativna emocija mi je nanela tako veliku štetu!

Pročitala sam još Božjih reči: „Bilo da se radi o osećaju inferiornosti ili o nekoj drugoj negativnoj emociji, trebalo bi pravilno da razumeš tumačenja koja su dovela do nastanka te emocije u tebi. Kao prvo, treba da shvatiš da su sva ta tumačenja netačna; bilo da se odnose na tvoj kov, talente ili ljudskost, te su ocene i zaključci uvek pogrešni. Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba Božje reči da uzmeš kao osnovu za sticanje znanja o samom sebi i da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govorili ti da nemaš sluha i da falširaš, pa ti se sad čini da ne umeš lepo da pevaš i više se ne usuđuješ da pevaš pred drugima. Tebi su ograničena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, zbog toga što su ti svetovni ljudi, ti smetenjaci i mediokriteti izneli netačnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog štete koju su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda izađeš i uradiš šta možeš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš kakvog si kova, da li si dobrog ili lošeg. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Takva osećanja inferiornosti su lako rešiva ako čovek može da ih raspozna, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su me nastavnici u školi pogrešno procenili, kao i da ja samu sebe nisam objektivno procenila. Da bih razrešila svoja osećanja niže vrednosti, morala sam da imam tačnu procenu sebe, da merim sebe u skladu sa Božjim rečima, i da slušam procene i mišljenja koje su braća i sestre imali o meni. Samo takvo praktikovanje bi bilo tačno. Zato sam zamolila sestru sa kojom sam sarađivala da me proceni. Rekla je: „Zapravo, nisi tako loša kao što kažeš. Takođe možeš da razumeš neke probleme i imaš neka gledišta i predloge koji su korisni. Ponekad kada te pitam zašto imaš određeno gledište, ne kažem da grešiš. Umesto toga, samo želim da znam u skladu sa kojim načelima to govoriš. Međutim, ti svaki put odbacuješ sebe. Ubuduće, ako misliš da je tvoje gledište u skladu sa načelom, moraš da progovoriš i da o tome razgovaraš i raspravljaš u zajedništvu sa svima. To znači i da si odgovorna prema svojoj dužnosti.” Kasnije sam vežbala da iznosim svoja mišljenja dok obavljam svoju dužnost. Moja saradnica je mogla da prihvati većinu predloga koje sam dala. Moja sestra je bila brža od mene u obavljanju opštih poslova, ali je rekla da nije dobra u pisanju pisama radi razgovora u zajedništvu sa našom braćom i sestrama i zamolila me je da ja to više radim. Kroz molitvu Bogu i traganje za relevantnim istinama i promišljanje o njima, takođe sam mogla da pomognem svojoj braći i sestrama da reše neke probleme. U tom trenutku sam osetila da nisam potpuno beskorisna: mogu da shvatim istinu; iako su moje reakcije sporije od reakcija drugih, polaganim promišljanjem takođe mogu da razumem neka načela, da shvatim neke puteve primene i da obavim neke dužnosti. Kada sam posle toga obavljala dužnosti, srce mi nije bilo tako potisnuto kao ranije.

U maju 2023. godine, starešine su me zamolile da budem nadzornica umetničkog tima. Bila sam veoma nervozna. Da li sam imala kov da budem nadzornica? Htela sam da odbijem, ali onda sam pomislila da su Božja suverenost i uređenja u tome da obavljam ovu dužnost i da treba da se pokorim. Nakon što sam se neko vreme obučavala, videla sam da dve sestre sa kojima sam radila ne samo da su bile promućurne i imale dobar kov, već su imale i jake radne sposobnosti. Postala sam zabrinuta da bi moje sestre mogle da me omalovažavaju zato što sporo reagujem. Osećala sam se kao da ne mogu da igram ulogu nadzornice, i da bi bilo bolje da samo pognem glavu i budem član tima. Tako ne bih izgledala tako loše. Što sam više tako razmišljala, postajala sam sve negativnija. Takođe sam bila veoma pasivna u obavljanju svojih dužnosti. Stalno sam govorila da nisam dovoljno dobra i da imam loš kov, nadajući se da će starešine urediti da me zameni osoba dobrog kova. Bilo mi je veoma nelagodno u srcu zbog toga što sam živela u tom negativnom i pasivnom stanju. Razmišljala sam o tome koliko je posao hitan, ali ja sam i dalje bila pasivna i nisam težila poboljšanju. Ovo nije bilo očuvanje rada Božje kuće! Morala sam hitno da preokrenem to negativno i pasivno stanje.

Kasnije sam razmišljala. Od detinjstva pa sve do odraslog doba, uvek sam verovala da moje spore reakcije znače da je moj kov loš, što je dovodilo do toga da uvek budem pasivna i negativna u obavljanju svoje dužnosti. Da li je merenje stvari na taj način bilo u skladu sa istinom? Pročitala sam Božje reči: „Kako procenjujemo kov ljudi? Odgovarajući način da se to uradi jeste da se sagleda njihov stav prema istini i da li mogu ili ne mogu da razumeju istinu. Neki ljudi mogu da savladaju određene stručne oblasti veoma brzo, ali kada čuju istinu, zbune se i zadremaju. U njihovim srcima nastaje zbrka, ništa što čuju im ne ulazi u glavu, niti razumeju to što čuju – to je slab kov. Kada nekim ljudima kažeš da su slabog kova, oni se ne slažu. Oni misle da biti visokoobrazovan i učen znači biti dobrog kova. Da li dobro obrazovanje znači visoki kov? Ne znači. Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Ispostavilo se da biti obrazovan, promućuran i rečit ne znači da osoba ima dobar kov. Bog meri ljudski kov ne gledajući njihov nivo obrazovanja ili brzinu njihovog uma, već prvenstveno gledajući stepen do kojeg shvataju i prihvataju istinu. Ljudi dobrog kova imaju čisto shvatanje i razumevanje Božjih reči. Oni mogu da razmišljaju o sopstvenim iskvarenim naravima i da ih razumeju, i mogu da pronađu tačna načela primene u Božjim rečima kada ih zadese problemi ili teškoće. Ljudi lošeg kova ne mogu da razumeju istinu i ne mogu da se upoređuju sa Božjim rečima niti da spoznaju sebe. Kada ih nešto zadesi, ne mogu da pronađu načela primene, već mogu samo da izgovaraju doktrinu i da se pridržavaju propisa. Kada sam se uporedila sa tim, videla sam da većinu vremena moje shvatanje Božjih reči nije iskrivljeno; samo što imam pliće razumevanje nekih pitanja, i ne shvatam stvari tako brzo niti ih razumem tako duboko kao ljudi dobrog kova. Međutim, mogu da ih razumem kada neko sa mnom razgovara o njima. Moj kov nije toliko loš da ne mogu da razumem istinu i može se smatrati prosečnim. Sada sam obavljala dužnost nadzornice, i iako nisam baš mogla da dokučim neka načela i imala sam neke nedostatke, sestre sa kojima sam radila imale su bolji kov, i, radeći sa njima, i dalje sam mogla da obavim neke dužnosti. U prošlosti nisam razumela načela merenja kova, i osudila sam sebe kao osobu lošeg kova kada sam videla koliko su mi spore reakcije. Živela sam u negativnom stanju i nisam želela da težim naviše. Ne samo da nisam mogla da primim Božje prosvećenje i vođstvo, već sam i usporavala rad. Kada sam shvatila istinu u tom pogledu, mogla sam ispravno da se odnosim prema sopstvenom kovu i racionalno da se suočim sa sopstvenim nedostacima.

Posle toga sam takođe razmišljala: „Imala sam tako jak osećaj niže vrednosti još od detinjstva. Osim što na neke stvari gledam iz pogrešne perspektive, koje iskvarene naravi imam?” Pročitala sam Božje reči: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi teže ugledu i statusu kao svom životnom cilju. U svim situacijama, jedino o čemu razmišljaju je sopstveni ugled i status. Gledajući sopstveno ponašanje, videla sam da je identično ponašanju antihrista. Posebno sam cenila sopstveni ugled i status. Još od detinjstva sam sporo reagovala, a i sposobnost razumevanja mi je slaba. Zbog toga sam davala pogrešne odgovore i drugovi iz razreda su me ismevali. Posle toga sam prestala da želim da odgovaram na pitanja, i plašila sam se da ću, ako opet nešto pogrešno kažem, biti omalovažavana. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam dužnosti, bila sam ista. Kada su se u mojoj dužnosti javila neka odstupanja i drugi su na njih ukazali, osećala sam da mi je kov loš, a kada sam ponovo obavljala dužnosti, nisam bila voljna da iznosim svoja mišljenja i čak sam želela da izbegnem svoju dužnost. Kada sam obavljala dužnost nadzornice i videla da moje reakcije i radna sposobnost nisu tako dobre kao kod sestara sa kojima sam radila, želela sam da me starešine smene. Zapravo, čuvala sam svoj obraz, brinući se da će me starešine kroz rezultate rada prozreti i shvatiti da ni u čemu nisam tako dobra kao sestre sa kojima sam radila. Shvatila sam da sam svaki dan razmišljala samo o ugledu i statusu. Kada je dužnost koju sam obavljala uticala na moj ugled i status, ili sam osećala negativnost i zabušavala, ili sam razmišljala o bekstvu i izdaji. Čak i ako je to ometalo rad crkve, nije me bilo briga. Išla sam putem antihrista!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Stremljenje ka istini je najvažnija stvar, bez obzira na perspektivu iz koje to posmatraš. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Bez obzira na to koliko je možda savršena ili plemenita tvoja ljudskost, odnosno da li, u odnosu na druge ljude, imaš manje mana i nedostataka, a više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti mnoge nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog kaže da stremljenje ka istini može da nadoknadi mnoge čovekove nedostatke. Na primer, ja sporije reagujem od drugih kada se nešto desi i moj kov nije baš dobar. To su urođeni nedostaci i oni se ne mogu promeniti. Međutim, pored nedostataka u mojoj ljudskosti, rezultati mog rada nisu bili dobri prvenstveno zbog toga što nisam razumela istinu i nisam mogla da dokučim načela. Kada bih bila u stanju da više tražim istina-načelo o problemima koje ne razumem i da otpustim svoj ponos, te da o tome razgovaram i raspravljam sa svojom braćom i sestrama, takođe bih mogla da razumem više istina. To bi takođe bilo korisno za moju dužnost. Kada sam to shvatila, više nisam pokušavala da izbegavam obavljanje dužnosti nadzornice, pa sam posle toga mogla i aktivnije da radim.

Jednom smo razgovarale o najnovijim načelima za pravljenje slika i trebalo je da napišemo pismo svojoj braći i sestrama da razgovaramo o njima i da ih sprovedemo. Pomislila sam: „Ovo je prvi put da treba da napišem tako važno pismo otkako sam postala nadzornica. Šta ako ga ne napišem dobro i bude odstupanja?” Bila sam prilično nervozna. Shvatila sam da opet živim usred osećanja niže vrednosti, pa sam se pomolila Bogu da prilagodim svoj način razmišljanja. Iako možda neću moći da pišem tako sveobuhvatno, trebalo bi prvo da preuzmem inicijativu da radim na tome, a onda bi sestre sa kojima sam radila mogle naknadno da isprave sve nedostatke. Kasnije sam se smirila i razmišljala dok sam pisala. Dok sam pisala, mogla sam da vidim Božje vođstvo, i neka načela su mi bila čak jasnija nego kada smo o njima razgovarale u zajedništvu. Iskusila sam da, kada posvetiš svoje srce svojoj dužnosti, Bog će te prosvetiti i voditi.

Sada sam obavljala dužnost nadzornice više od godinu dana. Dužnosti sestre koja je prvobitno bila moja saradnica bile su preraspoređene, pa je sestra Li Jue došla da sarađuje sa mnom. Li Jue je ranije bila moj vođa tima kada sam obavljala dužnosti u vezi sa slikama. Razmišljala sam o tome koliko sam ranije bila loša i kako me Li Jue razume. Šta bi ona mislila o meni kada bismo ovog puta radile zajedno? Shvatila sam da ne treba da razmišljam o svom ponosu. Bez obzira na to koje sam nedostatke ranije imala, ili koji bi se nedostaci otkrili tokom trenutnog perioda zajedničkog rada, morala sam mirno da se suočim sa njima. Posle toga sam preuzela inicijativu da upoznam Li Jue sa tokom posla, a kada smo razgovarale o poslu, takođe sam preuzela inicijativu da iznosim svoja mišljenja. Tokom ovog perioda, kada se Li Jue i ja nismo slagale, ja sam samo iznosila svoje ideje. Neka moja mišljenja su bila usvojena, a neka nisu bila prikladna. Bez obzira na to da li su bila prihvaćena ili ne, mogla sam da razumem neka načela kroz zajedništvo. Jednog dana, Li Jue je rekla: „Kada smo ranije radile zajedno, nisi iznosila nikakva mišljenja, samo si radila svoj posao. Sada kada se ponovo srećemo, vidim da si se mnogo promenila u odnosu na to vreme.” Čuvši je kako to govori, bila sam prilično dirnuta. Bez vođstva Božjih reči, nikada ne bih uspela da se oslobodim muke osećanja niže vrednosti, i nikada ne bih mogla da obavljam svoju dužnost tako aktivno kao sada. Sve su to rezultati postignuti Božjim rečima. Hvala Svemogućem Bogu!