U maju 2023. godine, bila sam zadužena za rad na propovedima. Sredinom oktobra, jedan od vođa grupe je smenjen jer nije obavljao stvaran posao, a kasnije je brat Li Dži izabran za vođu grupe. U to vreme, starešina mi je poslala posebno pismo da me podseti, rekavši da Li Dži ima prosečan kov i da mu nedostaje radna sposobnost, i tražila je od mene da mu više pomažem i pružam podršku. Tako sam istog dana napisala pismo Li Džiju, upoznajući ga sa specifičnim situacijama članova grupe i hitnim problemima u grupi, i zamolila sam ga da shodno tome odredi prioritete u radu. Li Dži je odgovorio, rekavši da je u početku osećao da mu je kov nedovoljan, da ima previše nedostataka i da nije dorastao dužnosti vođe grupe, ali nakon što je pročitao Božje reči, njegovo stanje se preokrenulo i napravio je plan za predstojeći posao. Pomislila sam: „Li Dži ima neki život-ulazak. Iako mu nedostaje radna sposobnost, dokle god je ispravna osoba, ne treba se plašiti nedostataka i mogu više da ga podržim i pomognem mu.” Osećala sam da će, kada shvati neka načela i stekne neko radno iskustvo, sve biti u redu. Posle toga sam pažljivo pratila rad Li Džija. Mogao je da prihvati predloge koje sam mu davala i blagovremeno je davao povratne informacije o detaljima rada.

Za nešto više od mesec dana, Li Dži je postepeno pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova, od kojih su svi imali određeni kov. Osećala sam se prilično srećno, misleći: „Uvek sam se mučila da pronađem odgovarajuće ljude, ali Li Dži je tek stigao i već je pronašao odgovarajuće ljude. Izgleda da Li Džijeva radna sposobnost nije tako loša.” Razmišljala sam o vremenu kada sam bila odgovorna za rad tri grupe i obučavanje ljudi. Tada sam svaki dan bila prezauzeta, ali sada kada je Li Dži uglavnom savladao svoj posao, mogla sam malo da se opustim. Posle toga nisam tako pažljivo pratila posao. Pola meseca kasnije, primetila sam da grupa za koju je Li Dži bio odgovoran nije predala nijednu propoved. Bila sam pomalo zbunjena: „Li Dži je rekao da tri sestre koje su se tek pridružile grupi imaju neki kov, pa zašto se onda ne vide nikakvi rezultati njihovih dužnosti? Da li je moguće da ne shvataju načela jer su tek počele da se obučavaju?” Razmišljajući o tome, otišla sam da proverim situaciju sa pregledanjem propovedi u grupi i otkrila sam da Li Dži može da ustanovi neke probleme sa propovedima i da u radu nema očiglednih odstupanja. Pomislila sam: „Rezultati rada za koji je Li Dži bio odgovoran uvek su bili loši. Nije moguće očekivati rezultate odmah. Možda će se vremenom poboljšati.” Tada sam takođe pomislila: „Da li da istražim dalje?” Ali kada sam pomislila na to koliko ću vremena morati da potrošim na rešavanje problema ako zaista postoje i na to da još uvek imam da pratim rad druge dve grupe, mislila sam da ću, ako budem morala da se uključim u sve to, biti iscrpljena! Nakon mnogo razmišljanja, konačno sam odlučila da je bolje da samo pustim Li Džija da istraži i reši to. Jednom sam saznala da jedna od tri sestre koje su skoro premeštene, Lu Đuen, oseća otpor prema Li Džijevom praćenju i nadzoru, smatrajući da stalna pitanja o napretku rada predstavljaju gubljenje njenog vremena, i čak je taj stav izražavala pred drugima. Znala sam da njen stav nije ispravan i da će uticati na rad na propovedima, ali nisam dalje istraživala niti pokušavala da to rešim, već sam samo zamolila Li Džija da razgovara u zajedništvu sa Lu Đuen. Kasnije je Li Dži izvestio da Lu Đuen normalno obavlja svoje dužnosti, pa nisam dalje pratila tu stvar.

Dok sam se okrenula, već je bila sredina decembra i otkrila sam da grupa za koju je Li Dži bio odgovoran i dalje nije predala mnogo propovedi. Shvatila sam da nešto nije u redu, pa sam brzo napisala pismo da pitam Li Džija o situaciji. Rekao je da njegovo stanje nije dobro i da je nekoliko braće i sestara reklo da on ne može da obavlja stvaran posao niti da rešava teškoće sa kojima se suočavaju u svojim dužnostima, te da razmišljaju da ga prijave. U tom trenutku sam bila šokirana. Zar ranije nije mogao da obavi neki posao? Kako je odjednom došlo do toga da ga prijavljuju? Malo sam se uplašila. To što je posao ove grupe ispao ovako bilo je povezano sa činjenicom da ja nisam obavljala stvaran posao tokom ovog perioda. Imala sam neizbežnu odgovornost. Brzo sam otišla u grupu da razumem situaciju. Na moje iznenađenje, Li Dži je osećao da mu je kov loš i da ne može da bude vođa grupe, pa je preuzeo odgovornost i podneo ostavku. Kako god je starešina pokušavala da razgovara u zajedništvu i da pomogne, nije vredelo. Nakon što je Li Dži otišao, otkrila sam da grupa za koju je bio odgovoran ima gomilu problema. Lu Đuen je uvek širila negativnost. Mislila je da Li Džijevo nadgledanje i proveravanje njenog rada predstavlja za nju gubljenje vremena, što je dovelo do toga da Li Dži ne može da prati rad na propovedima, a to je ozbiljno uticalo na rezultate rada na propovedima. Tri nove sestre koje su tek bile premeštene bile su neobuzdane i nedisciplinovane, kao i neorganizovane u svojim dužnostima, a kada su nailazile na teškoće, samo su ih prebacivale na Li Džija. Ali Li Dži nikada nije pokrenuo pitanje njihovog stava prema dužnostima, niti ga je prijavio nadređenima. Samo im je dozvoljavao da se provlače. Nakon što sam sve to saznala, bila sam zapanjena. Li Dži je doveo posao do ove tačke za tri meseca, a članovi grupe su bili krajnje površni u svojoj dužnosti – ja uopšte nisam imala pojma o tim problemima. To je dovelo do zastoja u radu na propovedima. Zažalila sam što nisam bila marljivija! Kasnije sam smenila nepodobne članove u grupi i prerasporedila neko novo osoblje, i tek tada je posao počeo postepeno da se poboljšava.

Posle ovog incidenta, osećala sam veliku krivicu. Bila sam svesna da je Li Džijev kov prosečan i da njegova radna sposobnost nije velika, pa kako sam mogla da pustim uzde i zanemarim rad ove grupe? Da sam više pažnje posvetila praćenju i ispitivanju rada, mogla sam ranije da otkrijem Li Džijeve probleme i tako izbegnem ove posledice. To što se posao ovako odvijao otkrilo je da ne obavljam stvaran posao. Tokom tog perioda, često sam tražila Božje reči koje razotkrivaju lažne starešine i čitala ih. Među njima je bio jedan odlomak koji se posebno odnosio na moje stanje. Bog kaže: „Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu rada crkve i njihovih dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; posebno, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja, do kojih dolazi u različitim fazama posla, mogu imati na rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nadzornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze u tim oblastima, to rezultira time da se rad crkve pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje odgovornosti. Bog može detaljno da ispita dubinu ljudskog srca, dok ljudi nemaju tu sposobnost. Stoga ljudi treba da budu marljiviji i pažljiviji dok rade i treba redovno da odlaze na radno mesto da bi pratili, nadgledali i usmeravali posao kako bi osigurali normalan napredak rada crkve. Jasno je da su lažne starešine krajnje neodgovorne u svom radu i da nikada ne nadgledaju niti prate i usmeravaju obavljanje različitih zadataka. Kao rezultat toga, neki nadzornici ne znaju kako da reše razne probleme koji se javljaju u radu i nastavljaju da igraju ulogu nadzornika uprkos tome što nisu ni približno kompetentni za obavljanje posla. Na kraju se posao stalno odlaže i oni od njega naprave potpunu zbrku. To je posledica toga što lažne starešine ne pitaju, ne nadziru niti prate situaciju kod nadzornika, a to je ishod do koga isključivo dovodi zanemarivanje odgovornosti lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog kaže da su lažne starešine neodgovorne u svojim dužnostima i da ne obavljaju stvaran posao. Nakon što izaberu nadzornika, misle da je sve u redu i da sada mogu da budu bezbrižni. Zato ne ispituju niti dokučuju detalje različitih segmenata rada. Čak ne znaju ni da li su nadzornik ili oni koji obavljaju dužnosti zaista kompetentni, niti da li je rad doveden do zastoja, nanoseći ozbiljnu štetu radu. To je pravi lažni starešina. Ja sam bila upravo takva vrsta lažnog starešine o kojoj Bog govori. Nakon što je Li Dži izabran za vođu grupe, videla sam da je pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova, a kada sam komunicirala sa njim o poslu, njegov stav je uvek bio prilično dobar. Zato sam pomislila da Li Dži radi solidan posao i da mogu mirne duše da mu poverim posao. Onda sam postala birokrata, pa nisam nadgledala niti pratila njegov rad. Usled toga, nisam znala da Li Dži ima teškoće u svojim dužnostima i takođe sam bila potpuno nesvesna da članovi grupe zanemaruju prave zadatke i da su površni u svojim dužnostima. Znala sam da rad na propovedima u njihovoj grupi dosledno ne daje rezultate, ali plašila sam se da ću, ako ispitam detalje, morati da trošim vreme i trud na rešavanje problema, pa sam to prepustila Li Džiju da reši. Takođe, Lu Đuen nije dozvoljavala drugima da nadgledaju njen rad i stalno je širila negativnost u grupi. Ometala je rad na propovedima. Nisam razotkrila njene probleme, već sam pustila Li Džija da ih reši, i posle toga nisam pratila rezultate. To je dovelo do toga da problemi ostanu nerešeni, a Lu Đuen nije igrala pozitivnu ulogu u grupi, što je uticalo na napredak rada. Videvši to, shvatila sam da zaista jesam lažni starešina. Obavljanje mojih dužnosti nije ostavilo ništa osim prestupa.

Kasnije sam razmišljala: „Šta me je navelo da toliko verujem Li Džiju?” Pročitala sam Božje reči: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sam sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno održavaju okupljanja, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao šefovi koji se ne mešaju. (…) Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste relevantnog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. (…) Lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu privremenog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da rad crkve povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje neodgovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam zašto sam slepo i nepromišljeno verovala ljudima. Osnovni uzrok bio je taj što nisam razumela istinu i bila sam veoma nadmena, i što sam ljude procenjivala prema svojim predstavama i uobraziljama. Smatrala sam da osoba može da obavlja stvaran posao samo zato što je na trenutak pokazala malo dobrog ponašanja. To je dovelo do toga da preterano verujem ljudima i zanemarujem nadgledanje i praćenje rada. Zapravo, starešina me je podsetila da Li Džijev kov i radna sposobnost nisu baš dobri, i rekla mi je da više pratim detalje rada i da ga više vodim u obavljanju posla. Ali pošto je Li Dži pronašao tri člana tima za rad na izradi tekstova i primetio neke probleme sa propovedima, promenila sam mišljenje o njemu, misleći da ima neku radnu sposobnost i da mu kov nije tako loš. Posle toga sam zauzela stav da se ne mešam u njegov rad, što je dovelo do kašnjenja u radu. Kada sam zaista razmislila, shvatila sam da je dva od tri člana obezbedila starešina, a Li Dži je bio odgovoran samo za raspoređivanje njihovih dužnosti. Nije da je njih Li Dži sam otkrio kroz obučavanje ljudi. Takođe, razlog što je mogao da uoči neke probleme sa propovedima bio je taj što je vežbao pisanje propovedi i mogao je da shvati neka načela. Ali kada je trebalo rešavati probleme koristeći istinu, kao što je rešavanje problema sa stanjem članova grupe i njihovim stavovima prema dužnostima, on to nije mogao da uradi. Nisam procenjivala ljude prema istina-načelima, a povrh toga, prepuštala sam se lagodnosti i nisam bila voljna da patim niti da platim cenu, ne prateći niti detaljno usmeravajući rad Li Džija. Na kraju je to nanelo štetu radu. Razmišljajući o ovome, u srcu sam osećala i krivicu i žaljenje. Shvatila sam da sam zaista bila slepa i u očima i u srcu.

Posle toga sam potražila Božje reči o tome kako da obavljam stvaran posao da bih ih pročitala. Bog kaže: „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavljaju i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da shvate i dokuče kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine ili slušati izveštaje drugih ljudi. Naprotiv, moraju svojim očima da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da shvate koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaju neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi negovati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Bog kaže da je, kako bi se dobro obavljao stvaran posao, ključno ne uzimati u obzir telo i ne slušati samo izveštaje drugih. Moramo lično učestvovati, duboko ući na mesto samog rada i razumeti detalje rada. Takođe moramo lično učestvovati u rešavanju problema. Moramo pratiti rezultate rada nakon određenog perioda, a ne samo da ga sprovodimo bez praćenja, i moramo se pobrinuti da otkrivamo i rešavamo probleme. Zato sam se u srcu pomolila Bogu, rekavši da više neću biti birokrata, i posle toga sam počela da se usredsređujem na obavljanje detaljnog posla, lično pitajući o nekim problemima i radeći na njihovom rešavanju. U to vreme, rad na propovedima u grupi za koju je bila odgovorna sestra Su Đing nije davao nikakve rezultate, a kada sam došla da ispitam rad, izvestila je kako je obavljala stvaran posao i kako je patila i plaćala cenu. Čuvši njen izveštaj, delovalo je da je Su Đing uradila mnogo toga, ali to se nije poklapalo sa rezultatima rada, pa sam počela detaljno da ispitujem rad. Otkrila sam da je Su Đing veoma brinula o svom ugledu i statusu, a kada je izveštavala o radu, izveštavala je samo o dobrim vestima, a ne o lošim. Kada sam se raspitivala o detaljima rada, uvek je izbegavala ključna pitanja, a nakon nekoliko krugova istrage i raspitivanja, potvrdila sam da Su Đing nema radnu sposobnost, i onda sam je smenila. Pošto u tom trenutku nisam mogla da pronađem odgovarajuću osobu za vođu grupe, preuzela sam neke detalje posla na sebe. Kroz dva meseca stvarnog učešća u radu i praćenja rada, rezultati rada na propovedima su se poboljšali. Okusila sam slast obavljanja stvarnog posla.

U tren oka, došao je april. Rad tri grupe za koje sam bila odgovorna postepeno je pokazivao napredak, i identifikovali smo kandidate za vođe grupa. U srcu sam planirala: „Posao je konačno na pravom putu, i dokle god redovno pratim stvari, trebalo bi da bude u redu, pa konačno mogu da se odmorim.” Postepeno sam se usredsredila samo na propovedi koje su se svakodnevno predavale i više nisam preuzimala inicijativu da ispitujem detalje rada. Jednog dana u junu, pogledala sam video sa iskustvenim svedočenjem, gde je brat bio crkveni starešina, odgovoran za rad na jevanđelju. Obavljao je posao sa značajnim detaljima i dobro je poznavao situaciju svakog mogućeg primaoca jevanđelja. Uporedila sam sebe sa njim i shvatila da mnogo zaostajem. Posebno u poslednjih pola meseca, bila sam zadovoljna samo slanjem propovedi i nisam ispitivala detalje rada svake grupe. Shvatila sam da sam postala pomalo nemarna u svom radu. Razmišljala sam o tome kako treba brzo da preokrenem stvari. Kasnije sam počela da proveravam detalje rada nekoliko grupa. Nisam to shvatila dok nisam pogledala, ali kada jesam, bila sam šokirana. Jedna grupa je imala ogroman zaostatak propovedi koje nisu bile pregledane, a u drugoj grupi, rezultati rada su značajno opali. Što sam više proveravala, više problema sam nalazila. Bila sam tako ljuta na sebe. Kako sam mogla ponovo da nehotice krenem putem lažnog starešine? Molila sam se i tražila, i pročitala sam odlomak Božjih reči: „Postoji još jedna vrsta lažnih starešina, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu ’odgovornosti starešina i delatnika’. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u prednostima statusa, vole da naređuju ljudima oko sebe, tu i tamo mrdnu usnama da daju neki predlog i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. (…) U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu starešine ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, ljudi koji su lenji ne mogu ništa da rade; čak i da su nekakvog kova, to neće imati nikakvog dejstva.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Čitajući Božje razotkrivanje takvih lažnih starešina koji imaju kov, ali ne obavljaju pravilno svoje dužnosti, srce mi je zadrhtalo. U prošlosti sam uvek mislila da nisam previše lenja i nikada sebe nisam povezivala sa beskorisnom osobom koju je Bog razotkrio, ali ovog puta, suočena sa činjenicama, morala sam da priznam da je koren mog neuspeha da obavljam stvaran posao bio u mojoj ljubavi prema udobnosti, mržnji prema napornom radu, žudnji za lagodnošću i prevelikoj lenjosti. Osvrćući se na vreme kada sam nadgledala rad tri grupe, u početku sam mogla da preuzmem neku odgovornost, podnesem neke teškoće i platim neku cenu, i rad je pokazivao neki napredak. Ali bila sam previše obzirna prema svom telu, i uvek sam se plašila da ću potrošiti više vremena i energije i umoriti se, pa kada sam videla neke rezultate u radu, javila se moja želja za udobnošću i počela sam da prebacujem posao na vođe grupa i da potajno uživam u dokolici. Na površini je izgledalo kao da radim svaki dan, ali nisam obavljala detaljan, stvaran posao. Bila sam svesna da je Li Dži tek počeo da se obučava, a ipak sam mu i dalje prebacivala posao. Takođe sam bila svesna da neki članovi grupe imaju probleme i da im je potrebno stalno praćenje i pažnja, a ipak sam i dalje zauzimala stav da se ne mešam. Posebno kada me je sestra sa kojom sam sarađivala zamolila da nadgledam jednu slabu grupu, opirala sam se u srcu i želela sam da izaberem lakši zadatak, pa iako sam na kraju pristala, učinila sam to nevoljno. Zato što sam žudela za udobnošću, u svojim dužnostima sam se usredsređivala samo na izbegavanje telesne patnje i minimalno trošenje moždanih ćelija. Svakog dana sam bila zadovoljna samo pregledanjem propovedi i nisam želela da ulažem mentalni napor da aktivno razmišljam o problemima svake grupe. Počinjala sam snažno u obavljanju dužnosti, ali nisam mogla da istrajem do samog kraja i uvek sam birala najlakši put. Bog je ljudima dao um da razmišljaju o pravim stvarima, ali ja nikada nisam želela da koristim svoj um niti da promišljam o problemima. Crkva mi je uredila da obavljam tako važnu dužnost, ali nisam razmišljala o tome kako da platim cenu da bi rad bio efikasan. Umesto toga, bila sam neodgovorna prema svojim dužnostima zarad telesne udobnosti. Zaista nisam imala savesti ni ljudskosti. Zar nisam bila upravo takva vrsta beskorisne osobe o kojoj Bog govori? Iako nisam bila invalid, nisam uložila puni napor u svoje dužnosti. To me je učinilo beskorisnom osobom.

Kasnije sam počela da se pitam: „Šta će mi na kraju doneti moja stalna žudnja za telesnom udobnošću? Da li stalno negovanje mog tela ima ikakvu vrednost?” Pročitala sam Božje reči: „Čovekovo telo je kao zmija: suština mu je da naškodi njegovom životu – a kada sve bude po njegovom, tvoj život će biti izgubljen. Telo pripada Sotoni. U njemu uvek ima preteranih želja, ono misli samo na sebe i stalno žudi za lakoćom, želi da uživa u udobnosti i uopšte nema nikakvih briga i nikuda ne žuri, valja se u dokolici, i ako mu u određenoj meri udovoljiš, na kraju će te prožderati. Drugim rečima, ako mu ovoga puta udovoljiš, sledeći put će tražiti da mu ponovo udovoljiš. Ono uvek ima preterane želje i nove prohteve i iskorišćava tvoje povlađivanje telu da bi ga ti još više cenio i živeo u njegovim ugodnostima – a ako nikad ne budeš mogao da ga pobediš, na kraju ćeš uništiti samog sebe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Zaista, telo je kao zmija; daj mu prst, uzeće celu ruku. Što mu više udovoljavaš, to postaje nezasitije, i na kraju može da proždere čoveka. Sećajući se nekog vremena pre, kada sam lično učestvovala u radu, iako mi je telo bilo pomalo umorno, mogla sam da se usredsredim na traganje za istinom da bih rešila sve što se pojavi, i više sam se molila Bogu, i više sam razmišljala o sebi. Ključno je da sam, dok sam obavljala svoje dužnosti, osećala Božje usmeravanje, duh mi je bio miran i spokojan, a moj odnos sa Bogom bio je normalan. Ali kada sam uzimala u obzir svoje telo, više nisam razmišljala o tome kako da ispunim svoje dužnosti. Umesto toga, razmišljala sam o tome kako da se više odmaram i kako da pustim um da se opusti, i postepeno, kada sam videla probleme, postala sam nespremna da ih rešavam, a još više nespremna da ih aktivno rešavam. Ponekad sam čak mislila: „Zašto se toliko umaram? Zašto da se mešam u sve, zamarajući sebe toliko – zar to nije glupo?” Postepeno sam popuštala svom telu, što me je dovodilo do toga da postajem sve pasivnija u svojim dužnostima, da odlažem posao i da grešim. Nakon što sam shvatila te stvari, postala sam voljna da se pobunim protiv svog tela, pa sam se pomolila Bogu, voljna da se pokajem i obavljam stvaran posao.

Jednog dana, tokom duhovnih posvećenosti, pročitala sam još Božjih reči: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Ako zaista poseduješ kov u određenoj meri, ako zaista možeš da dokučiš stručne veštine u okviru svoje odgovornosti i nisi laik u svojoj profesiji, tada samo treba da se pridržavaš jedne fraze, i bićeš sposoban da budeš odan svojoj dužnosti. Koje fraze? ’Obavljaj to srcem.’ Ako stvari radiš srcem i prema ljudima se ophodiš srcem, tada ćeš biti sposoban da budeš odan i odgovoran u svojoj dužnosti. Da li je tu frazu lako sprovesti u delo? Kako se ona sprovodi u delo? To ne znači slušati sopstvenim ušima ili misliti svojom glavom – to znači slušati svoje srce. Ako čovek zaista može da sluša svoje srce, tada, kad njegove oči vide da neko nešto radi, da se ponaša na određeni način ili na određeni način reaguje na nešto, ili kada svojim ušima čuje mišljenja ili argumente nekih ljudi, ako koristi svoje srce za promišljanje i razmatranje tih stvari, u njegovom umu će se pojaviti neke ideje, gledišta i stavovi. Te ideje, gledišta i stavovi pomoći će mu da ima duboko, konkretno i ispravno razumevanje te osobe ili stvari i istovremeno će dovesti do prikladnog i ispravnog rasuđivanja i načela. Čovek je odan svojoj dužnosti tek onda kada se pokaže da koristi srce” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su me navele da shvatim da, kako bih ispunila svoje dužnosti i obavljala stvaran posao, prvo moram svesno da se pobunim protiv svoje iskvarene naravi i da uložim srce u svoje dužnosti. Dokle god ulažem svoje srce, moći ću da otkrijem probleme i da ih stvarno rešim. Samo na taj način mogu odano da obavljam svoje dužnosti i tek tada se to može smatrati obavljanjem stvarnog posla. Ako ne uložim svoje srce i ne želim da uložim napor ili platim cenu, neću uložiti napor da tragam za istinom kada vidim probleme, i možda čak neću ni otkriti probleme, a kamoli ih rešiti, te na kraju neću moći da ispunim svoje dužnosti.

Kasnije sam sa sestrom sa kojom sam radila komunicirala o problemu u grupi, jednom po jednom. Pažljivo smo proverile rad u grupi i pronašle neka odstupanja i propuste, a ja sam onda napisala pismo da bih praktično komunicirala i postepeno je problem niske efikasnosti u obavljanju dužnosti u grupi rešen. Ali znala sam da se ti zadaci ne mogu rešiti odjednom, da će biti neophodno stalno praćenje i nadzor, i da je to posao koji se mora obavljati dugoročno. Ponekad, kada bi se posao nagomilao, i dalje bih otkrivala stanje želje da budem lenja i izbegnem iscrpljenost, ali sam bila u stanju da se brzo preokrenem i pobunim protiv svog tela, i da obavljam stvaran posao na osnovu Božjih reči. Pre nego što sam primetila, rad na propovedima u grupama za koje sam bila odgovorna počeo je da pokazuje jasne rezultate i osećala sam se zaista srećno. Osećala sam mir u srcu dok sam na ovaj način obavljala svoje dužnosti.

Nakon što sam ovo iskusila, shvatila sam da obavljanje stvarnog posla nije teško. To je samo pitanje ulaganja srca. Kada ispraviš svoje namere – usmeriš ih dalje od telesne udobnosti i lagodnosti, a umesto toga ka razmatranju kako da obavljaš stvaran posao – tvoje srce je više usredsređeno na prave stvari i u svojim dužnostima možeš da osetiš Božje usmeravanje i da probleme vidiš jasnije i tačnije. Ključno je da, obavljajući stvaran posao, možeš da otkriješ više problema i možeš da vežbaš rešavanje problema pomoću istine, a kroz traganje, takođe dolaziš do razumevanja drugog aspekta istina-načela. Shvatila sam da je obavljanje stvarnog posla put ka miru i spokoju u srcu. Hvala Bogu!