U julu 2023. godine, počela sam da vršim dužnosti starešine u crkvi. U avgustu sam se dogovorila da se nađem s jednim bratom radi okupljanja, ali je noć uoči okupljanja uhapšen. Kada sam čula tu vest, u srcu sam osetila malu nervozu: „Da je brat došao na okupljanje i da ga je policija pratila, i ja bih bila uhapšena. To je bilo za dlaku!” Razmišljala sam: „Sada policija mahnito hapsi vernike u Boga. Ako nastavim da dogovaram sastanke s ljudima radi razgovora o poslu, mogla bih biti uhapšena u bilo kom trenutku. Od sada ću pratiti rad crkve putem pisama, iz svoje kuće. Na taj način ću biti manje izložena riziku od hapšenja”. Zato sam otkazala planirane susrete s braćom i sestrama. Kasnije me je izdao jedan Juda, pa je policija došla do mojih ličnih podataka i saznala da sam starešina. Odmah nakon toga, primila sam pismo od kuće u kojem je pisalo da je nekoliko policajaca, noseći moju fotografiju, došlo u moju kuću kako bi me uhapsili. Otac je rekao da nisam kod kuće, a policija je odgovorila: „Reci svojoj ćerki da se vrati i da dođe u policijsku stanicu da se preda. Ako se ne vrati, raspisaćemo poternicu za njom!” Nakon što sam pročitala pismo, bilo mi je veoma teško: „Policija zna da sam starešina i otišla je u moju kuću da me traži, noseći moju fotografiju. Čak će raspisati i poternicu za mnom! Ako me uhapse, sigurno će me mučiti kako bi iznudili priznanje i nateraće me da izdam crkvene fondove, kao i braću i sestre. Ako budem ćutala, mogli bi me pretući do smrti, ili dok ne postanem invalid! Moje zdravlje je veoma slabo. Kako ću moći da izdržim mučenje KPK? Ako ne budem mogla da ostanem postojana u svom svedočenju i postanem Juda, onda neću imati dobar ishod i bez obzira na to što verujem u Boga, neću biti spašena”. Pomislila sam na scene mučenja braće i sestara nakon hapšenja i jako sam se uplašila: „Vršenje dužnosti starešine je suviše opasno. Da sam obična vernica, ne bih bila primarna meta hapšenja od strane KPK i ne bih morala da rizikujem život”. U tom periodu sam često bila ispunjena brigom i strepnjom zbog ovoga. Jako sam se plašila da ću jednog dana pasti u ruke policije i nisam mogla da smirim srce kako bih vršila svoju dužnost.

Jednog jutra u septembru, dobila sam pismo od jedne sestre iz porodice domaćina kod koje sam ranije boravila. Napisala je da je, nakon što sam se iselila iz njene kuće, preko deset policajaca opkolilo njenu kuću jedne noći posle 23 časa. Nije se usudila da otvori vrata, pa je policija upotrebila dizalicu da se popne do prozora na drugom spratu i uđe kako bi pretražila kuću. Posle nekoliko sati pretraživanja, otišli su a da ništa nisu našli. Kada sam videla tu poruku, oduzela sam se. Boravila sam u toj kući samo mesec dana ranije. Da nisam otišla, bila bih uhapšena. Čim sam zamislila kordon policajaca kako dolazi da me hapsi, obuzeo me je strah i smatrala sam da je previše rizično biti starešina. Nisam mogla a da se ne požalim: „Bolje bi bilo da nisam starešina. Onda me policija ne bi tražila. Ako me uhapse, bojim se da neću preživeti. Još sam tako mlada i još nisam stekla istinu u svom verovanju u Boga. Ako me policija pretuče na smrt, zar ne bih izgubila šansu da budem spašena? Zar onda sva moja davanja tokom svih ovih godina vere u Boga ne bi bila uzaludna?” Tih dana sam živela u zabrinutosti i strahu i želela sam da nađem nekoga ko će da preuzme moju dužnost. Mislila sam da ću na taj način izbeći progon i hapšenje KPK. Međutim, hapšenje ljudi u crkvi se nastavilo. Uhapšen je i veliki broj starešina i delatnika. Ako bih sada dala ostavku, ne samo da bih naškodila radu crkve, nego bih ostavila i prestup za sobom. Zahvaljujući svojoj savesti, nisam podnela ostavku, ali nisam mogla da prikupim ni trunku energije u svom srcu. U to vreme su crkvi nedostajali starešine i delatnici, a neki od braće i sestara su živeli u negativnosti i slabosti jer su se plašili hapšenja. Različiti delovi posla su gotovo potpuno stali. Iako sam videla sve te probleme u crkvi, nisam bila sposobna da ih rešavam. Umesto toga, po ceo dan sam živela u zabrinutosti, plašeći se da ću jednog dana pasti u ruke policije i trpeti beskrajno mučenje. Kad sam se osećala bojažljivo i bespomoćno, molila sam se Bogu: „Dragi Bože, kada me je policija stavila na poternicu i pokušala da me uhapsi, više nisam htela da vršim dužnost starešine. Znam da vršenje moje dužnosti na ovaj način ne pokazuje nikakvu odanost Tebi, ali se takođe bojim da ću biti uhapšena. Dragi Bože, molim Te, prosveti me i vodi me kako bih mogla da se pokorim”.

Nakon toga, otvorila sam se prema jednoj sestri u vezi sa svojim stanjem. Sestra je za mene potražila dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i patnju. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju patnju, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju patnju, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ako ljudi streme ka istini, oni se neće uplesti u ove poteškoće i neće potonuti u negativne emocije tuge, strepnje i zabrinutosti. Naprotiv, i kod ljudi koji ne streme ka istini ove su poteškoće podjednako prisutne, ali kakav će kod njih biti ishod? Uplešćeš se u njih tako da ne možeš da se izbaviš i, ako nisi u stanju da ih razrešiš, one će na kraju postati negativne emocije koje se u najdubljim odajama tvog srca vezuju u čvorove; one će uticati na tvoj normalan život i na normalno obavljanje dužnosti, zbog njih ćeš se osećati ugnjeteno i nemoćno da se oslobodiš – takav će ishod imati po tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala reči Božje, shvatila sam da živim u strepnji i brizi jer nisam razumela Božju suverenost, niti sam mogla da se pokorim Božjoj suverenosti. Kada sam se našla na policijskoj poternici, živela sam u bojažljivosti i strahu, plašeći se da ću, ako me policija uhapsi i prebije na smrt, izgubiti šansu za spasenje. Kako bih sebe sačuvala, razmišljala sam o tome da dam ostavku na dužnost starešine. Nisam bila voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i nisam tragala za Božjom namerom, niti sam razmišljala o sebi i spoznala sebe kako bih naučila lekcije. niti sam razmišljala o sebi i spoznala sebe kako bih naučila lekcije. niti sam razmišljala o sebi i spoznala sebe kako bih naučila lekcije. niti sam razmišljala o sebi i spoznala sebe kako bih naučila lekcije. i nisam smela da nastavim da živim u negativnim emocijama jer bi to uticalo na moj život-ulazak, kao i na moju dužnost. Kasnije sam iznela svoje stanje pred Bogom i pomolila se, moleći Boga da me vodi kroz takvo okruženje.

Posle molitve sam smirila svoje srce i razmišljala o svom stanju tokom tog perioda. Pročitala sam sledeće reči Božje: „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: ’Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje širimo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?’ Zar nema antihrista koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? Neki antihristi se veoma plaše smrti i životare neplemenitim životom; ujedno vole reputaciju i status i spremni su da preuzmu uloge starešina. Iako znaju da ’nije lako prihvatiti se posla starešine – ako velika crvena aždaja otkrije da sam postavljen za starešinu, postaću poznat i možda dospem na spisak traženih osoba, a čim budem uhvaćen, život će mi biti u opasnosti’, zarad uživanja u pogodnostima ovog statusa, oni ove opasnosti zanemaruju. Kad služe kao starešine, njima je stalo samo do sopstvenog telesnog uživanja i ne bave se stvarnim poslom. Osim što učestvuju u delimičnoj prepisci sa raznim crkvama, ništa drugo ne rade. Kriju se na nekom mestu i ni sa kim se ne sastaju, drže se na bezbednoj udaljenosti, pa braća i sestre ne znaju ko im je starešina – u toj meri su uplašeni. Prema tome, zar nije ispravno reći da su starešine jedino po svom zvanju? (Ispravno je.) Kao starešine, ne bave se nikakvim pravim poslom; samo im je stalo da se sakriju. Kad ih drugi upitaju: ’Kako je biti starešina?’, oni će reći: ’Užasno sam zauzet, a zarad bezbednosti moram stalno da se seljakam. Ovo okruženje je toliko uznemirujuće da ne mogu da se usredsredim na svoj posao.’ Uvek se osećaju kao da su brojne oči u njih uprte i ne znaju gde je bezbedno sakriti se. Osim što nose maske, kriju se na različitim mestima i ne zadržavaju se na jednoj lokaciji, na svakodnevnom nivou ne obavljaju nikakav pravi posao. Postoje li takve starešine? (Da.) Koja načela oni slede? Ovi ljudi kažu: ’Prepreden zec ima tri jame. Da bi se zec zaštitio od napada grabljivca, on mora da pripremi tri jame da se u njima sakrije. Ako se čovek suoči sa opasnošću i mora da pobegne, ali nema gde da se sakrije, da li je to prihvatljivo? Moramo da učimo od zečeva! Božje stvorene životinje imaju ovu sposobnost preživljavanja i ljudi od njih treba da uče.’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, spoznali su ovu doktrinu i čak veruju da su shvatili istinu. Oni su zapravo užasno uplašeni. Čim čuju da je neki starešina prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da je neki starešina bio na meti špijuna velike crvene aždaje jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: ’O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam starešina. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: ’Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi starešina, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali pošto si starešina, teško je reći. Previše je opasno! Neke starešine ili delatnici koji su bili uhvaćeni odbili su da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.’ Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.) Takvi su ljudi samo plašljivi i sasvim sigurno ih ne možemo označiti kao antihriste isključivo na osnovu ovog ispoljavanja, no, koja je priroda ovog ispoljavanja? Suština ovog ispoljavanja je ona svojstvena bezverniku. Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici? (Da, jesu.) Šta se u Bibliji kaže o tome? ’Ko izgubi svoj život radi Mene, naći će ga’ (Matej 10:39). Veruju li oni u ove reči? (Ne, ne veruju.) Ako se od njih zatraži da preuzmu rizik dok izvršavaju svoju dužnost, poželeće da se sakriju i da ne dozvole da ih iko vidi – u želji da budu nevidljivi. U toj meri se plaše. Oni ne veruju da je Bog čovekova podrška, da je sve u Božjim rukama, da, ako nešto zaista pođe po zlu ili ako zaista budu uhvaćeni, to Bog dozvoljava, i da ljudi treba da imaju bogopokorno srce. Ovi ljudi ne poseduju takvo srce, takvo razumevanje ni takvu pripremljenost. Da li istinski veruju u Boga? (Ne, ne veruju.) Nije li suština ovog ispoljavanja ona koja je svojstvena bezverniku? (Da, jeste.) Tako stoje stvari. Takvi su ljudi izuzetno plašljivi, užasno su zastrašeni, plaše se fizičke patnje i toga da će im se nešto loše dogoditi. Postaju uplašeni poput strašljivih ptica i više ne mogu da obavljaju svoj posao” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi razmišljaju samo o sopstvenoj bezbednosti čim se suoče sa opasnim okruženjem u svojim dužnostima. Oni nisu odani svojoj dužnosti i ne vode računa o interesima Božje kuće. Ovakav tip osobe nema mesta za Boga u svom srcu i ne veruje u Božju suverenost. Oni su bezvernici. Posle čitanja Božjih reči, bila sam postiđena i tužna. Pre nisam shvatila da sam sebična i ogavna poput antihrista. Dogovorila sam sastanak sa jednim bratom, a on je uhapšen dan pre sastanka. Uspela sam da izbegnem hapšenje zahvaljujući Božjoj zaštiti. Međutim, nisam se zahvalila Bogu niti sam dobro izvršila svoju dužnost, već sam razmišljala samo o tome kako da sačuvam sebe, dok sam rad crkve ostavila po strani. Štaviše, kada sam saznala da je policija dolazila u moju kuću da me uhapsi, da će me staviti na poternicu i da su pretresli kuću porodice domaćina u kojoj sam ranije boravila, i kada sam videla da KPK ulaže tako velike napore da me uhapsi, uplašila sam se. Kako bih se zaštitila, nisam se čak ni usudila da izvršavam dužnost starešine. Pošto je crkva trpela progon i hapšenja od strane KPK, kao starešina, trebalo je da zaštitim interese crkve i da hitno rešavam posledice kako treba. Pored toga, učinak raznih delova crkvenog rada je opadao, a braća i sestre su živeli u negativnosti i bojažljivosti, i bila im je potrebna pomoć i podrška kroz razgovor o istini. Sve je to trebalo da se uradi, ali kako bih izbegla hapšenje, vodila sam računa o sopstvenoj bezbednosti i izlazu na svakom koraku. Nisam imala hrabrosti da izvršim svoju dužnost, te problemi u crkvi nisu bili rešeni na vreme. Kao što se kaže: „Prava osećanja se otkrivaju u nevolji”. Mogla sam da se držim svoje dužnosti u normalnim vremenima kada moji lični interesi nisu bili pogođeni, ali sada kada sam se suočila sa opasnim okruženjem, postala sam kukavica, poput kornjače koja se povlači u svoj oklop kako bi se zaštitila. Ovo je bio moj pravi rast. Verovala sam u Boga i pročitala sam toliko Božjih reči, ali u kritičnom trenutku nisam dala nikakvo svedočanstvo o primeni istine, i uopšte nisam imala želju da zaštitim interese crkve. Bila sam sebična i ogavna poput antihrista. Osećala sam se tužno i samoprekorno, i mrzela sam sebe što sam tako sebična. Zaista nisam bila dostojna tako važne dužnosti! Tiho sam se molila Bogu: „Dragi Bože, previše sam sebična! U kritičnom trenutku nisam pokazala nikakvu odanost. Dragi Bože, prosveti me i vodi da spoznam sebe kako bih mogla da se držim svoje dužnosti u ovom okruženju”.

Setila sam se sledećih Božjih reči: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu. Ljudi čija je narav promenjena nisu takvi; oni osećaju da smisao proizlazi iz života u skladu sa istinom, da biti čovek u osnovi znači pokoravati se Bogu, bojati se Boga i kloniti se zla, da prihvatanje Božjeg poziva predstavlja obavezu koja je savršeno prirodna i opravdana, te da su samo oni koji ispunjavaju dužnosti stvorenog bića dostojni da se nazovu ljudima – a ako nisu u stanju da vole Boga i da Mu uzvrate ljubav, ne mogu se nazvati ljudskim bićima. Oni veruju da je život zarad samoga sebe prazan i besmislen, da ljudi treba da žive da bi udovoljavali Bogu, da bi dobro obavljali svoje dužnosti i da bi živeli smislenim životom, te se stoga oni, čak i u samrtnom času, osećaju zadovoljno i bez trunke kajanja, jer smatraju da nisu uzalud živeli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Iz Božjih reči sam videla da kada ljudi rade stvari samo zarad sopstvenih interesa, oni žive po sotonskim otrovima, uzimaju izreku „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” kao pravilo opstanka i rade samo stvari koje su u njihovom ličnom interesu. Bila sam upravo takav tip osobe. Kada sam počela da vršim dužnost starešine, nikakva opasna okruženja me nisu zadesila. Znala sam da ću, vršeći tu dužnost, razumeti više istina i da ću moći da spremim mnoga dobra dela, tako da sam je bez oklevanja prihvatila. Međutim, kada sam videla da braću i sestre hapse i da me policija goni i stavlja na poternicu, plašila sam se da ću, ako me policija uhapsi i prebije na smrt, izgubiti šansu da budem spasena. Tako sam počela da razmišljam i spletkarim u svoju korist, i da smatram da snosim veliki rizik obavljajući dužnost starešine. Čak sam se žalila što mi je crkva uredila tako važnu dužnost i želela sam da je se otarasim. Razmišljala sam o sopstvenom odredištu na svakom koraku i nisam pokazala apsolutno nikakvu odanost niti pokornost Bogu. Bila sam previše sebična! Da nisam otkrivena, nastavila bih da verujem da to što sam u stanju da napustim stvari i da se dajem u vršenju svoje dužnosti znači pokazivanje odanosti Bogu. Sada sam konačno shvatila da su sva moja ranija davanja sebe bila ukaljana namerama i nečistoćama. Ona su bila zarad sticanja blagoslova, kao i pokušaj cenkanja sa Bogom. To je izazvalo Božje gnušanje i mržnju. Tada sam shvatila Božju nameru. Doživljavanje okruženja u kojem policija pokušava da nas uhapsi ne samo da mi je pomoglo da jasno vidim rđavost velike crvene aždaje, već i da prepoznam svoju skrivenu nameru da dobijem blagoslove, koja je godinama bila prisutna u mom verovanju u Boga. Zahvalila sam Bogu od srca što je uredio to okruženje i shvatila sam da je to bilo Božje spasenje za mene.

Jedne večeri sam sa jednom sestrom pričala o svom stanju u tom periodu. Kada sam spomenula da se plašim hapšenja i smrti, sestra je razgovarala sa mnom o značenju smrti. Setila sam se jednog odlomka Božjih reči, pa sam ga potražila kako bih ga pročitala. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su porekli Božje delo i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da ako neko dȃ svoj život kako bi ostao postojan u svom svedočenju o Bogu, čak i ako mu telo propadne, njegova duša nastavlja da živi. Ako je osoba progonjena do smrti zbog svedočenja o Bogu, to je nešto vredno i smisleno, i to je ono što Bog odobrava. Međutim, verovala sam da ako me KPK progoni do smrti, onda neću moći da zadobijem spasenje, zbog čega sam živela u bojažljivosti i strahu, ne usuđujući se da dȃm život kako bih dobro izvršila svoju dužnost. U stvari, nisam uopšte imala istinsku pokornost Bogu, nisam dala nikakvo svedočenje o praktikovanju istine i Bog nije dobio moje istinsko srce. Čak i kad bi moje telo ostalo u životu, nikada ne bih stekla Božje odobravanje. U Božjim očima bih već bila mrtva i na kraju bi moj duh, duša i telo bili uništeni. Osim toga, plašila sam se da ako umrem, neću biti spasena od Boga. To je bilo zato što nisam razumela Božju pravednu narav. Pomislila sam na učenike koji su sledili Gospoda Isusa, koje su proganjali sotonski režimi kada su propovedali jevanđelje. Neki su rastrgnuti sa pet konja, neke su kamenovali do smrti, a Petar je na kraju bio razapet naglavačke za Boga. Dali su snažno svedočanstvo za Boga po cenu svog života. Iako su spolja njihova tela umrla, njihove duše su se vratile Bogu i zadobile su Božje odobravanje. Ovo je nešto najvrednije i najsmislenije što postoji. Nakon što sam prozrela značenje smrti, moje srce se osećalo slobodnije. Moj život je dar od Boga i morala sam da istrajem u svojoj dužnosti. Više nisam mogla da živim na tako sebičan način.

Jednog dana tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih ’smernih’ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz uređenja i autoriteta Stvoritelja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da ma koliko je Sotona rđav, on je uvek u Božjim rukama. Bez Božjeg dopuštenja ili Božjeg naređenja, on se ne usuđuje da radi šta hoće. Na primer, KPK neprekidno hapsi i progoni one koji veruju u Boga, pokušavajući da iskoreni Božje crkve, ali zapravo je i KPK pod Božjom kontrolom. Bez obzira na to koliko su velike njene ambicije i želje, ili koliko su mudre njene metode za nanošenje štete ljudima, KPK nam ne može ništa bez Božje dozvole. Razmišljala sam o tome kako je u to vreme KPK bila odlučna da me uhapsi i kako sam je svaki put izbegla za dlaku. Zahvaljujući čudesnim Božjim uređenjima, više puta sam izbegla hapšenje. Sada mogu da izvršavam svoju dužnost živa i zdrava zahvaljujući Božjem autoritetu i suverenosti. Ma koliko se KPK trudila da me uhapsi, bez Božje dozvole nikada neću pasti u njihove ruke. Bog je odredio da ne budem uhapšena i bila sam potrebna za rad crkve, pa sam morala da svoje srce posvetim svojoj dužnosti. Pošto sam stekla ova razumevanja, moje brige i strepnje su se znatno smanjile. Bila sam spremna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da se oslonim na Boga kako bih dobro izvršavala crkveni rad. Napravila sam novi plan za posao koji me je čekao. Razmišljala sam o tome kako je mnogo starešina i delatnika uhapšeno i kako ima puno posla oko rešavanja posledica koji treba da se obavi. Mnoga braća i sestre su živela u negativnosti i slabosti i nisu znala kako da dožive to okruženje. Bili su im potrebni starešine i delatnici koji će razgovarati sa njima i pružiti im podršku. Morala sam da ispunim svoje odgovornosti. Posle toga sam svoje srce posvetila svojoj dužnosti. Radila sam sa braćom i sestrama i nakon perioda napornog rada, crkva je izabrala nove starešine i delatnike tako da se moglo nastaviti sa sprovođenjem različitih zadataka. Stanja braće i sestara su se takođe donekle poboljšala, a rad crkve je polako počeo da napreduje.

Nakon što sam doživela otkrovenje ovog okruženja, videla sam da je moj pogled na verovanje u Boga bio pogrešan. Pokušavala sam da dobijem blagoslove, da se cenkam sa Bogom i koračala sam pogrešnim putem. U isto vreme, takođe sam jasno videla rđavu prirodu velike crvene aždaje i zamrzela sam veliku crvenu aždaju iz sveg srca. Osim toga, uvidela sam da nemam istinsku veru u Boga. Kada mi je pretilo hapšenje, uplašila sam se. Moj rast je bio suviše mali. Od sada sam voljna da se oslonim na Boga kako bih dobro vršila svoju dužnost. Ne bih mogla da steknem ove dobitke u ugodnom okruženju. Shvatila sam da je to što je Bog uredio takvo okruženje za mene bilo izraz Njegovog istinskog spasenja, i zahvaljujem Mu se iz sveg srca!