Jednog dana, u drugoj polovini 2002. godine, iznenada me je uhapsila policija dok sam obavljao dužnosti. Odveli su me u jednu kuću i pokazali mi video-snimak mojih bankovnih transakcija i nemilosrdno me ispitivali o tome odakle mi novac, gde živim, ko vodi crkvu i slično. Kad sam odbio da odgovorim, mučili su me na razne načine – prisiljavali su me da čučim, žestoko me udarali po licu kožnim cipelama i podvrgavali me ispitivanju od strane više od dvanaest policajaca, koristeći kao taktiku „nedostatak sna”. To znači da mi tokom dužih vremenskih perioda nisu dozvoljavali da spavam. Kad god bih zatvorio oči, oni bi me jako udarili po licu ili bi me snažno šutnuli ili bi mi iznenada glasno viknuli u uho. Zbog tog dugog nespavanja, javile su mi se konfuzija, visoka temperatura, nesvestica i zujanje u ušima. Počeo sam da vidim duplo. Do dvadesetog dana policijske torture, telo mi je došlo do granice izdržljivosti. Onesvestio sam se i pao na pod i nisam mogao da smognem snage da ustanem. Nisam mogao da otvorim oči i svest mi se mutila. Čak sam počeo i teško da dišem i osećao sam da bih mogao svakog trenutka da umrem. Bio sam prestravljen, nisam mogao da prestanem da razmišljam o svojoj majci, supruzi i deci. Plašio sam se da, ako umrem, oni možda neće moći to da podnesu i doživeće nervni slom – kako će nastaviti da žive nakon toga? Polusvestan, čuo sam policiju kako kaže: „Niko neće mariti ako takvi tvrdoglavi tipovi umru! Sahranićemo te negde gde niko neće znati!” I još su rekli: „Samo nam kaži gde živiš i zatvorićemo slučaj! Ne želimo da ostajemo budni celu noć da se maltretiramo s tobom.” U sebi sam pomislio: „Ako noćas ne kažem ništa, verovatno neću preživeti noć. Možda treba da im kažem neku sitnicu.” Pomislio sam na stariju sestru koja me je ugostila – ona nije znala skoro ništa o poslovima crkve. Ako bih priznao da sam boravio kod nje, to ne bi ugrozilo crkvu, zar ne? Već je prošlo dvadeset dana otkad sam uhapšen i knjige sa Božjim rečima u njenoj kući trebalo bi da su davno sklonjene. Ako ne budu mogli da nađu dokaz, policija ništa neće moći da uradi toj sestri, zar ne? Pomenuo sam kuću te sestre. Čim sam to izgovorio, odmah mi je sve postalo jasno. Shvatio sam da sam bio Juda i obuzeo me je takav strah da mi je celo telo obamrlo. Krivio sam sebe i gorko se kajao, mrzeo sam to kako sam mogao da postanem Juda i odam sestru. Poželeo sam da mogu da vratim vreme i povučem to što sam rekao, ali je bilo prekasno. Pomislio sam na to kako me je sestra ugostila bez obzira na svoju ličnu bezbednost, a ja sam je odao da bih spasao sebe – savest me je još više grizla i mrzeo sam sebe što nisam imao nimalo ljudskosti. Posebno kad sam se setio Božjih reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer i Moja milost ima granice. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji prodaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: Niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Ove reči su mi se zarile u srce kao nož, a savest me je još više grizla i osuđivala. U svom srcu sam znao da je Božja narav pravedna i sveta, da ne toleriše ljudske uvrede. Bog mrzi one koji Ga izdaju i odaju braću i sestre da spasu sebe. Postao sam sramni Juda time što sam odao tu sestru i ranio Božje srce. Bog nije nikako mogao da me spase sada; ja sam bio taj koji je presekao svoj put vere u Boga. Kad sam pomislio na sve to, osećao sam kao da će mi srce pući od bola. Noćima nisam mogao da spavam i živeo sam u muci i samoosudi. Bio sam dužan Bogu i toj sestri. Nisam mogao da oprostim sebi. Nakon toga, kad je policija videla da ne može ništa više da izvuče iz mene, izmislili su optužbe protiv mene i osudili me na godinu i po dana zatvora. U to vreme, telo mi je bilo isuviše slabo; počeo bih teško da dišem nakon samo par koraka tokom vežbanja napolju. Policija se uplašila da bi to moglo da me odvede u smrt, pa su me uslovno otpustili iz zdravstvenih razloga nakon pedeset dana, ali mi nisu dozvoljavali da napustim tu oblast. Morao sam da ih obaveštavam o svojim kretnjama svakog meseca i da podnosim ideološki izveštaj policijskoj stanici svaka tri meseca. U međuvremenu, policija je posetila dom te sestre i ona više nije mogla da obavlja svoje dužnosti.

Ja sam ostao kod kuće više od mesec dana, ali je onda policija došla da me ponovo uhapsi, pa sam brzo pobegao u drugi grad da radim. Malo nakon toga, policija je saznala za gradilište na kojem radim i hteli su da me uhapse, ali sam ja preko noći pobegao sa gradilišta. To mi je bio najteži period. Izgubio sam kontakt sa crkvom, a rođaci i prijatelji su prekinuli sve veze sa mnom. Nisam imao gde da se sakrijem i lutao sam svuda, često sam spavao ispod mostova. U to vreme sam se osećao posebno bespomoćno, kao da me Bog više nije želeo. Znao sam da sam uvredio Božju narav i da sam zaslužio takvu odmazdu. Zapravo, mogao sam da podnesem fizičku patnju, ali sam zbog gubitka Boga, crkvenog života i mogućnosti da čitam Božje reči poželeo da umrem. Nisam se usudio da se pomolim Bogu, niti sam bio dostojan toga da Mu se molim. Osetio sam da sam postao Juda, neko koga Bog prezire. Hoće li Bog još uvek hteti da čuje moje molitve? Noćima nisam mogao da spavam i kajanje me je toliko ispunjavalo da ne znam koliko sam puta udario sebi šamar i mnogo puta sam poželeo da prekratim muke smrću. Kasnije sam pomislio na Božje reči i počeo malo više da shvatam Njegovu nameru. Božje reči kažu: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne služi, da ih se svet odrekao, da je njihov lični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su teže njegove kušnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da su okolnosti sa kojima sam se suočavao bile Božja pravednost – zaslužena odmazda za moje postupke poput Judinih. Međutim, mene je stvorio Bog i ne treba da biram smrt, već treba da prihvatim Božju kaznu. U budućnosti, kad god sam bio u prilici, nastavljao bih da sledim Boga. Čak i ako je to značilo pružanje usluga za Boga, ja bih to rado činio. Zato sam odbacio sva razmišljanja o smrti i plačući kleknuo da se pomolim: „Bože! Zaslužujem da umrem; zaslužujem da budem proklet…” Dugo vremena to je bilo jedino što sam mogao da izgovorim u molitvi Bogu pre nego što bi mi reči zastale u grlu.

Godine 2008, braća i sestre su me našli i rekli mi da je to što sam odao sestru bio trenutak telesne slabosti, što nije izazvalo značajan gubitak u crkvi. Rekli su da je moje dosledno obavljanje dužnosti bilo dobro i da mi je crkva opet dodelila dužnost. U tom trenutku, bio sam dirnut do suza. Verovao sam da to što sam izdao Boga i poneo se kao Juda zaslužuje kaznu čak i ako je to značilo da odem u pakao. Ali Bog nije postupio prema meni u skladu sa mojim prestupima; dao mi je priliku da se pokajem. Osetio sam još veće kajanje i mržnju prema samom sebi kad sam shvatio koliko dugujem Bogu. U svom srcu sam odlučio da bez obzira koje dužnosti mi crkva dodeli u budućnosti, ja ću to ceniti i ispunjavati ih kako bih se odužio Bogu. Kasnije je Komunistička partija počela da hapsi vernike na različitim mestima i dvoje starešina iz naše crkve je takođe uhapšeno. Ubrzo zatim, čuo sam da su se poneli kao Jude i proterani su iz crkve. Tada sam pomislio: „Ako su oni izbačeni zbog toga što su se poneli kao Jude, a i ja sam isto tako postupio, zar moje proterivanje nije samo pitanje vremena?” Razmišljajući o tome, u srce me je malo zabolelo. Osećao sam da je moj prestup bio preveliki i da su, ma koliko ja stremio, moje nade za spasenje bile vrlo male. Možda će me, jednog dana, ako nešto pogrešim u obavljanju dužnosti, crkva proterati. Tad sam osetio još veće kajanje i mrzeo sam sebe što nisam ostao postojan u svom svedočenju. Da sam onda samo ostao postojan u svom svedočenju, ne bih ovoliko patio. Sve je to bilo zato što sam se previše plašio smrti i odabrao da živim jeftin život. Šta sam zakuvao to sad moram da kusam; nisam mogao da krivim nikog drugog. Zato sam se još više trudio u obavljanju dužnosti nadajući se da ću se činjenjem što više dobrih dela iskupiti za svoj prestup. Što se tiče Božjih blagoslova, obećanja i reči utehe i ohrabrenja koja upućuje ljudima, mislim da se to više nije odnosilo na mene niti me je uključivalo. Kasnije, kad sam sarađivao u organizovanju materijala za uklanjanje ljudi, svaki put kad sam prikupljao i organizovao materijal koji se odnosi na Jude, setio sam se koliko sam povredio sestru tako što sam se poneo kao Juda. To mi je bilo kao žig na srcu. Kad god bih pomislio na to, osećao sam se optuženim i bolelo je kao da mi se nož zariva u srce. Ta stvar je postala večita mrlja i bol u mom srcu. Kasnije sam oboleo od raznih bolesti kao što su oboljenja srca i visok krvni pritisak i zdravlje mi se sve više pogoršavalo. Počeo sam da se pitam: „Je li to što osećam odmazda? Ili me je Bog napustio?” To mi je izazivalo još veću patnju i bol u srcu. Ponekad, kad bih otkrio iskvarenost u obavljanju svoje dužnosti, znao sam da treba da tragam za istinom da bih se rešio svoje iskvarene naravi. Ali sam onda pomislio na to koliko je bio velik moj prestup i koliko je bila ozbiljna njegova priroda i pitao se: „Može li Bog i dalje da me spase? Da li će me i dalje prosvećivati da razumem istinu?” Živeo sam u stanju potištenosti.

Jednog dana je jedna sestra saznala za moje stanje i podelila sa mnom svoja iskustva kako bi mi pomogla. Takođe mi je pročitala i jedan odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Da li Bog određuje hoće li neko biti spasen na osnovu stepena njegove iskvarenosti? Da li On određuje da li će mu suditi i grditi ga na osnovu ozbiljnosti njegovog prestupa ili količine njegove iskvarenosti? Da li On određuje njegovo odredište i ishod na osnovu njegovog izgleda, porodične situacije, stepena njegovog kova, ili količine patnje kroz koju je prošao? Bog ne koristi ništa od toga kao osnovu za Svoje odluke; On te stvari čak i ne gleda. Stoga moraš da shvatiš da pošto Bog ne procenjuje ljude na osnovu svega toga, ni ti ne treba tako da procenjuješ ljude” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog ne određuje nečiji ishod i odredište na osnovu veličine prestupa niti obima njihove iskvarenosti. Umesto toga, Bog posmatra da li se ta osoba istinski kaje nakon počinjenih prestupa i na kraju određuje ishod i odredište te osobe na osnovu toga da li ona poseduje istinu i da li joj se narav promenila. Trebalo bi da se oslobodim svojih predstava, da tragam za istinom, razmišljam i rešim svoje probleme. To je u skladu sa Božjom namerom. Shvativši te stvari izbile su na površinu mnoge potiskivane emocije koje sam godinama nosio. Dok su mi se suze slivale niz lice, pomolio sam se Bogu: „O, Bože! Godinama sam živeo u negativnom stanju, brinući se za svoje izglede i odredište i nisam razmišljao o stremljenju ka istini. Hvala Ti što mi pomažeš u mom prestupu preko ove sestre. Spreman sam da se pred Tobom pokajem. O, Bože! Molim Te da me vodiš da rešim svoje probleme.”

Nakon molitve, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Postoji, takođe, još jedan razlog zbog kojeg ljudi padaju u utučenost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari; tada oni, naime, prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Štaviše, zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u utučenost. Tom vrstom utučenosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. (…) Kad god prisustvuju nekoj propovedi ili razgovoru o istini, ta utučenost se lagano uvlači u njihov um i u najskrivenije delove srca, pa počinju sebi da postavljaju gomilu nezgodnih pitanja, poput: ’Jesam li u stanju da to učinim? Mogu li da stremim ka istini? Mogu li da postignem spasenje? Kakav sam ja to čovek? Činio sam to i ranije i bio sam takav. Zar mi nema spasenja? Hoće li me Bog spasti?’ Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje utučenosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoju dužnost, svoje obaveze i odgovornosti, a mogu se čak i svim srcem i umom posvetiti stremljenju ka istini i kontemplaciji o Božjim rečima, usmeravajući u njih sav svoj trud. Onog časa, međutim, kad dođe do neke posebne situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje utučenosti i oni duboko u srcu osećaju da su okrivljeni. Tada ovako razmišljaju: ’I ranije si to radio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe upražnjavati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene nadoknaditi tvoj prestup?’ Često se ovako prekorevaju i duboko u sebi osećaju krivicu, neprestano sumnjaju i postavljaju sebi nezgodna pitanja. Nikako ne mogu da to osećanje utučenosti ostave iza sebe i odbace ga, pa stoga neprestano osećaju nelagodu zbog sramne stvari koju su počinili. Uprkos tome što tolike godine veruju u Boga, oni kao da nikada nisu saslušali ni razumeli ništa od onoga što je Bog rekao. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju utučeno. U najskrivenijim dubinama srca, stalno se iznova prisećaju onoga što su počinili, kako je sve započelo i kako se svršilo, jer su svaku pojedinost upamtili od početka do kraja. Ma kako da su to upamtili, stalno se osećaju grešno, pa ih zbog toga već dugi niz godina muči osećaj depresije. Čak i dok obavljaju svoju dužnost, čak i kad su odgovorni za izvršenje nekog zadatka, i dalje im se čini de nema nikakve nade da budu spaseni. Stoga se oni nikada direktno ne suočavaju s pitanjem stremljenja ka istini, niti na nju gledaju kao na nešto najispravnije i najvažnije. Oni veruju da većina ljudi s podozrenjem gleda na greške koje su napravili i na sve ono što su u prošlosti počinili, ili pak smatraju da će ih drugi ljudi, pa čak i Bog, osuditi i prezreti zbog toga. Bez obzira na trenutnu etapu Božjeg dela ili na broj reči koje je On dosad izjavio, oni se sa pitanjem stremljenja ka istini nikada ne suočavaju na pravilan način. Zašto je to tako? Zato što nemaju hrabrosti da napuste svoje osećanje utučenosti. To je, ujedno, krajnji zaključak koji takav soj ljudi izvlači nakon što su takve stvari doživeli; a pošto je taj njihov zaključak pogrešan, oni nisu u stanju da svoje osećanje utučenosti ostave iza sebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su mi se zarivale u srce i ono što su one otkrivale bilo je moje istinsko stanje. Bio sam uhapšen i poneo se kao Juda, izdao sam Boga i odao sestru. To je nešto što mi je bilo urezano u srcu. Iako me je crkva primila i dozvolila mi da obavljam svoje dužnosti, nikad nisam uspeo da prevaziđem ovu prepreku. Kad god sam pomislio na to kako sam postupio kao Juda i na patnju koju sam izazvao sestri, zaključio sam da sam neko ko nema šanse za spasenje. Svaki put kad sam gledao video-snimke svedočenja braće i sestara koji su bili hapšeni i mučeni, ali su ostali postojani u svojim svedočenjima, osećao sam stid i krivicu i pekla me je savest. Kad god sam prikupljao i organizovao materijal u vezi sa uklanjanjem Juda, kao da su mi noževi probadali srce i mrzeo sam sebe što ranije nisam bio postojan u svom svedočenju. Da sam bio postojan, moje srce sad ne bi ovoliko patilo. Iako sam, spolja posmatrano, obavljao svoje dužnosti, iznutra sam uvek bio potišten i osećao da sam drugačiji od ostalih. Izdao sam Boga i postupio kao Juda – osoba koju Bog prezire. Da li me je Bog i dalje želeo? Hoće li me ipak spasti? Razmišljanje o takvim stvarima ispunjavalo me je bolom i nespokojem. Nisam se čak usuđivao ni da se molim Bogu, osećajući da me Bog prezire i ne želi da čuje moje molitve. Bilo je isto i sa čitanjem Božjih reči; kad god sam čitao reči koje govore o podsticanju, komforu, obećanjima ili blagoslovima, osećao sam da nisu namenjene nekome poput mene. Nisam zasluživao Božja obećanja i blagoslove; zasluživao sam samo kletve i kaznu! Dugo sam živeo u stanju pogrešnog razumevanja Boga, bez odlučnosti da stremim ka istini, zadovoljavajući se samo time da dobro obavim svoj posao da se iskupim za svoj prestup. A zapravo, Bog mi nije oduzeo pravo da jedem i pijem Njegove reči i pružio mi je priliku da obavljam dužnosti i stremim ka istini. Sve je to bilo Božja naklonost. Međutim, ja sam živeo u stanju potištenosti. Kad je iskvarenost otkrivena u mom obavljanju dužnosti, znao sam da treba da tragam za istinom kako bih to rešio. Ali kad god sam pomislio na to kako sam postupio kao Juda, osećao sam da ma koliko se trudio i ma koliko stremio, sve je to bilo uzalud. Da li bi Bog i dalje mogao da spase one koji su Ga izdali? Ako bih nastavio da radim naporno i obavljao svoje dužnosti da ispravim greške, možda bi jednog dana Bog uvideo moje odane napore i kazna bi bila blaža. Međutim, ja sam neprestano bio opterećen svojim prestupom i živeo sam u stanju potištenosti. Tokom godina, iako su se izdešavale mnoge stvari, bio sam zadovoljan što jednostavno mogu da se trudim i obavljam stvari ne fokusirajući se na svoj život-ulazak, propuštajući mnoge prilike da steknem istinu.

Razmišljajući o tome, naišao sam na odlomak Božjih reči: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio da verovanje ljudi u Njega nosi skrivene motive, zarad sudbine i izgleda, kao i ličnih blagoslova. Ako jednog dana ne bi mogli da dobiju blagoslove ili ne vide nikakvu sudbinu niti izglede, smatrali bi da je verovanje u Boga besmisleno. Zbog toga žive u stanju potištenosti. Pomislio sam na Pavla: On se prvo opirao Gospodu Isusu, hapsio je i progonio Gospodove sledbenike. Onda je, na putu za Damask, Bog uperio u Pavla snažnu svetlost i pozvao ga da Mu bude apostol. Pavle je širio jevanđelje mnogo godina, u početku da bi se iskupio za grehe i ispravio greške. Uopšte nije tragao za istinom kako bi promenio svoju iskvarenu narav. Kao posledica toga, nakon toliko godina rada, on nije promenio svoju sotonsku prirodu suprotstavljanja Bogu i osećao je i dalje da se svojim napornim trudom i radom toliko godina iskupio za svoje grehe, da su mu zasluge čak i prevazišle greške, i otvoreno je od Boga tražio krunu da bi ga na kraju On isključio. Razmišljajući o sebi, shvatio sam da sam išao istim putem kao i Pavle. Pošto sam odao sestru i poneo se kao Juda, mislio sam da je ostalo malo nade za blagoslovima. Posebno kad sam video da su dvoje crkvenih starešina izbačeni jer su se poneli kao Jude, plašio sam se da će i mene crkva izbaciti jednog dana. Postao sam negativan i potišten, bez imalo odlučnosti da stremim ka istini i osećao sam da Bog više neće da me spase. Ma koliko snažno se trudio ili stremio, ne bi bilo nikakvog dobrog ishoda niti odredišta za mene. Uvideo sam da su svrha mog verovanja u Boga i obavljanja dužnosti blagoslovi, a ne sticanje istine i pokoravanje Bogu, kao ni udovoljavanje Njemu obavljanjem dužnosti stvorenog bića. U poslednjih nekoliko godina, neprestano sam bio progonjen svojim prestupom, osećao sam zabrinutost za svoje izglede i odredište. Iako sam osećao pomalo kajanja i mržnje u vezi sa svojim prestupom, moj usađeni stav o stremljenju ka blagoslovima nije rešen. Na osnovu toga sam shvatio da se nisam istinski pokajao Bogu već sam zapravo pokušavao da se iskupim za svoj prestup pred Bogom tako što sam plaćao cenu i davao se kako me savest više ne bi grizla. Shvatio sam da i dalje pravim transakcije sa Bogom nakon što sam učinio tako veliko zlo – to je bilo istinski ružno, sebično i podlo. Zbog toga sam još više osećao kajanje i mrzeo sebe.

Tokom traganja, naišao sam na dva odlomka Božjih reči koje su mi pomogle da malo bolje shvatim Njegovu pravednu narav. Božje reči kažu: „Većina ljudi je načinila neki prestup i okaljala se nekako. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili da izvrše Božji nalog i nisu obavili svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga našavši se pred iskušenjima; neki su izdali Boga potpisavši ’Tri pisma’ kada su bili uhapšeni; neki su krali darove; neki su proćerdali darove; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjim izabranicima; neki su obrazovali klike i grubo se ponašali prema drugima, unoseći time nered u crkvu; neki su često širili razne predstave i smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali nemoralu i promiskuitetu i tako širili loš uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki su u stanju da prihvate istinu i pokaju se, a drugi nisu i umreće pre nego što se pokaju. Zato bi sa ljudima trebalo postupati u skladu s njihovom priroda-suštinom i ustaljenim ponašanjem. Oni koji mogu da se pokaju su oni koji iskreno veruju u Boga, dok će oni koji se ne kaju iskreno, oni koje bi trebalo ukloniti i isterati, biti uklonjeni i isterani. Neki ljudi su zli, neki su neznalice, neki su glupi, a neki su prave zveri. Svi su ljudi različiti. Neki zli ljudi zaposednuti su zlim duhovima, dok su drugi sluge đavolje i Sotonine. Neki su izuzetno opaki po svojoj prirodi, a neki su izuzetno lažljivi, neki su naročito pohlepni za novcem, a neki uživaju u seksualnom promiskuitetu. Svako se ponaša drugačije, pa bi ljude trebalo posmatrati sveoubuhvatno, u skladu s njihovom prirodom i ustaljenim ponašanjem. (…) To kako Bog postupa s nekim nije tako jednostavno kao što to ljudi zamišljaju. Kada On nekoga posmatra s mržnjom ili gnušanjem ili kada se radi o tome šta taj neko kaže u određenom kontekstu, On dobro razume njegovo stanje. To je zato što Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek misle: ’Bog ima samo Svoje božanstvo. On je pravedan i ne trpi bilo kakvu uvredu od strane čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na mesto ljudi. Ako se neko odupre Bogu, On će ga kazniti.’ To uopšte nije tako. Ako neko tako shvata Njegovu pravednost, Njegovo delo, Njegovo postupanje s ljudima, taj neko čini ozbiljnu grešku. Način na koji Bog određuje kraj svake osobe ne zasniva se na čovekovim predstavama i uobraziljama nego na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom uzvratiti shodno onome što je taj neko učinio. Bog je pravedan i pre ili kasnije On će se pobrinuti da svi ljudi budu u potpunosti uvereni u to” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Svaka osoba koja je prihvatila da je Božje reči osvoje dobiće nekoliko prilika za spasenje; u Božjem spasenju svakog od ovih ljudi On će im popuštati do krajnjih granica. Drugim rečima, prema njima će ispoljiti najveću popustljivost. Sve dok se ljudi vraćaju sa pogrešnog puta i sve dok se mogu pokajati, Bog će im pružati priliku da zadobiju Njegovo spasenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Božja narav istinski pravedna. U Njegovoj pravednosti ne postoji samo sud i gnev, već i milost i tolerancija. Božje ophođenje prema ljudima je posebno utemeljeno u načelima. On ne donosi presudu o ljudima na osnovu njihovih privremenih prestupa, već sveobuhvatno procenjuje prirodu i pozadinu njihovih postupaka, kao i njihov rast i posledice koje izazivaju. Ako neko, u trenutku slabosti, oda nekoga, a da to ne nanese značajne gubitke crkvi, i ako se svim srcem ne odrekne Boga i ne izda Ga, i kasnije se istinski pokaje, Bog i dalje pokazuje milost i daje mu priliku da se pokaje. Neki ljudi se, nakon hapšenja, potpuno usaglase sa velikom crvenom aždajom; oni odaju braću i sestre i interese crkve i čak postaju saučesnici velike crvene aždaje. Svi se oni razotkrivaju kao zlikovci za koje nema iskupljenja. Za takve pojedince, Bog ne pokazuje milost. Setio sam se sopstvenog iskustva kad sam bio uhapšen i mučen, kad sam doveden do ivice fizičke izdržljivosti usled dužeg nedostatka sna i tad sam odao tu stariju sestru bez izazivanja značajnih gubitaka u crkvi. Nakon toga, zapao sam u duboko kajanje i mrzeo sam sebe. Moji postupci su bili ozbiljan prestup, a Božja kuća mi je ipak pružila priliku da se pokajem. Što se tiče ono dvoje crkvenih starešina, nakon što su uhapšeni i bez podnošenja ikakve torture, oni su izabrali da postupe kao Jude iz straha od fizičke patnje, i ne samo da su potpisali „Tri izjave”, već su odali i starešine i delatnike iz više od dvanaest crkava, što je dovelo do zastoja u radu mnogih crkava i izazvalo značajne gubitke. Razlog njihovih postupaka nije bio trenutak slabosti; njihova suština je bila kao Judina, bili su nepopravljivi zlikovci. U tom slučaju, odluka crkve da ih isključi u potpunosti je u skladu sa načelima – bila je to Božja pravednost. Shvatio sam da sam mnogo godina verovao u Boga, ali Ga nisam upoznao. Živeo sam u stanju u kojem sam pogrešno razumeo Boga i ustajao protiv Njega, verujući da je Bog sitničav kao i ljudska bića, da Bog osuđuje ljude čim počine prestupe ne pružajući im priliku za spasenje. Shvatio sam koliko sam lažljiv i rđav postao.

Kasnije sam otkrio put primene kroz Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Ako ljudi žele da razreše svoje pogrešno razumevanje Boga, onda, s jedne strane, oni moraju da prepoznaju sopstvene iskvarene naravi i da raščlane i shvate svoje pređašnje greške, pogrešne puteve, prestupe i nemar. Na taj način će moći da shvate i jasno uvide sopstvenu prirodu. Osim toga, oni moraju jasno da uvide zašto se događa da ljudi zalutaju i čine tako mnogo stvari kojima se krše istina-načela, kao i prirodu ovih postupaka. Povrh toga, oni moraju da shvate koje su tačno Božje namere i zahtevi za ljudski rod, zašto ljudi nikad nisu u stanju da postupaju prema Božjim zahtevima, i zašto uvek idu protiv Njegovih namera i rade ono što im se dopada. Iznesite ove stvari pred Boga i molite se, jasno ih shvatite i onda možete da preokrenete svoje stanje, promenite svoj način razmišljanja i rešite svoje pogrešno razumevanje Boga. Šta god da rade, neki ljudi uvek imaju neprikladne namere, uvek imaju zle ideje i ne mogu da ispitaju da li je njihovo unutrašnje stanje ispravno ili pogrešno, niti da ga razaznaju prema Božjim rečima. Ovi ljudi su smeteni. Jedna od najočitijih karakteristika smetenog čoveka ogleda se u tome da, nakon što učini nešto loše, suočen s orezivanjem ostaje negativan, pa se čak prepušta očaju i utvrđuje da je s njim svršeno i da ne može biti spasen. Nije li ovo najžalosnije ponašanje smetenog čoveka? On o sebi ne može da razmišlja prema Božjoj reči i ne može da traži istinu da bi, suočen s teškoćama, rešio problem. Nije li ovo poprilična smetenost? Da li se prepuštanjem očaju problemi mogu rešiti? Mogu li se problemi rešiti večitim koprcanjem u negativnosti? Ljudi treba da shvate da ako pogreše ili imaju problem, onda treba da traže istinu kako bi to rešili. Prvo treba da razmisle i shvate zašto su počinili zlo, kakvi su im bili namera i polazište kad su to činili, zašto su to želeli da učine i koji im je bio cilj, te da li ih je neko podsticao, podstrekivao ili ih je naveo da to učine ili su to učinili svesno. O ovim pitanjima se mora razmisliti i moraju se jasno shvatiti, a zatim će ljudi moći da saznaju koje su greške učinili i kakvi su oni sami. Ako ne možeš da prepoznaš suštinu svog zlodela ili da iz njega izvučeš pouku, onda taj problem ne može biti rešen. Mnogi ljudi rade loše stvari i nikada o sebi ne razmišljaju, pa, mogu li takvi ljudi da se ikada istinski pokaju? Ima li ikakve nade za njihovo spasenje? Ljudi su Sotonino potomstvo i, bez obzira na to da li su oni uvredili Božju narav ili ne, njihova priroda-suština je ista. O sebi bi trebalo više da razmišljaju i da sebe više spoznaju, da jasno uvide u kojoj meri su se pobunili protiv Boga i opirali Mu se, i da li još uvek mogu da prihvate i primenjuju istinu. Ako ovo jasno uvide, spoznaće razmere opasnosti u kojoj se nalaze. U stvari, na osnovu svojih priroda-suština, svi iskvareni ljudi su u opasnosti; potrebno im je mnogo truda da prihvate istinu, a to im ne pada lako. Neki su ljudi počinili zlo i otkrili svoju priroda-suštinu, dok neki zlo još uvek nisu počinili, ali nužno nisu mnogo bolji od ostalih – naprosto nisu imali takvu situaciju ili priliku da to i učine. Budući da imaš ove prestupe, u svom srcu moraš da budeš načisto o tome kakav stav sada treba da imaš, za šta treba da odgovaraš pred Bogom i šta On želi da vidi. Kroz svoju molitvu i traženje, sebi moraš da razjasniš ove stvari; onda ćeš znati kako ubuduće treba da stremiš, i više nećeš biti pod uticajem grešaka koje si učinio u prošlosti niti ćeš njima biti sputan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”). Razmišljajući o Božjim rečima, srce mi je bilo duboko dirnuto. Bog ne gleda samo ljudske prestupe iz prošlosti. Dokle god neko dolazi pred Boga, prihvata istinu, obavlja svoje dužnosti odano i odgovorno i pokazuje kajanje kroz stvarne postupke, ako Bog vidi promenu kod te osobe, On će mu pružiti priliku za spasenje. Pogledajte, na primer, Petra. Kad je Gospod Isus uhapšen, Petar Ga se tri puta odrekao. Duboko se pokajao zbog toga i nadalje se fokusirao na stremljenje ka istini, na traganje za ljubavlju prema Bogu i pokoravanje Njemu. Na kraju, Petar je zbog Boga bio prikovan za krst naglavačke, što je predivno svedočenje. A imate i primer Davida. Preoteo je Uriji ženu i suočio se sa teškom Božjom kaznom. David se duboko kajao i nikad nije ponovio zločin, čak ni u kasnijim godinama kad mu je mlada devojka grejala krevet. Proveo je život pripremajući se da izgradi hram i vodio je narod Izraela u obožavanju Boga, pokazujući Bogu kajanje kroz stvarne postupke. Razmišljanje o Petrovom i Davidovom iskustvu pokazalo mi je put koji treba da sledim. Trebalo je da se na pravi način suočim sa svojim prestupom, da temeljno razmislim o sebi, da tragam za istinom kako bih rešio svoj prestup i da se istinski pokajem pred Bogom. Kasnije sam shvatio da su postojala dva razloga zašto sam izgubio svedočanstvo tako što sam odao sestru. Prvo, moja privrženost me je preplavila. Kad me je policija mučila i pretila da će me ubiti, nisam mogao da napustim majku, decu i ženu. Plašio sam se da, ako umrem, oni neće moći da podnesu taj udarac, pa sam izdao Boga i odao sestru, ponevši se kao besramni Juda. Zapravo, sudbina moje porodice bila je u Božjim rukama. Kakvu god patnju i bol je trebalo da istrpe u životu, sve je to Bog predodredio. Čak i da sam ostao uz njih, i dalje bi morali da se suoče sa patnjom sa kojom je trebalo da se suoče – to je nešto što ja uopšte nisam mogao da promenim. Ali ja nisam bio u stanju da shvatim te stvari, i dalje sam bio sputan svojom privrženošću – bilo je to baš glupo s moje strane. Drugi razlog bio je taj što nisam mogao da shvatim pitanja smrti – nisam imao istinsku veru u Boga. Kad me je policija mučila dvadeset dana, moja fizička snaga dostigla je granicu izdržljivosti. U tom trenutku, osetio sam strah od smrti i napravio kompromis sa Sotonom. Pomislio sam na sledbenike Gospoda Isusa, koji su, kako bi širili jevanđelje Gospoda, bili nasmrt kamenovani, vučeni konjima ili bili prikovani za krst. Oni su podneli progon zarad pravednosti. Njihove smrti bile su svedočanstvo o pobedi nad Sotonom i njegovom ponižavanju, i Bog je njih zapamtio. Gospod Isus je rekao: „Ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Ali bio sam pohlepan da živim i plašio sam se smrti, odao sam sestru i držao se proste egzistencije. Iako mi je telo i dalje bilo živo, svakog dana sam trpeo mentalno mučenje, živeo sam život hodajućeg leša. Sada sam shvatio da čak i ako bi me policija osakatila ili ubila zbog moje vere, to bi bilo nešto što je Bog pohvalio. Kad sam to shvatio, u srcu sam odlučio da ako bi me velika crvena aždaja ikad više uhapsila, čak i ako bi to značilo da žrtvujem svoj život, ostao bih postojan u svom svedočenju o Bogu i pokušao da se iskupim za prestupe iz prošlosti.

Malo nakon toga, crkva se suočila sa još jednim hapšenjem velikih razmera i crkva mi je dala zadatak da procenim posledice. Tokom razgovora o različitim zadacima, aktivno sam učestvovao, fokusirajući se na to da postupam u skladu sa načelima i ispunim svoje obaveze najbolje što sam mogao. Tokom obavljanja dužnosti, kad god bi se otkrila moja iskvarena priroda, ja sam aktivno tragao za istinom kako bih je rešio. Takođe sam vežbao i pisanje članaka o iskustvenim svedočenjima. U srcu sam rešio da čak i ako ne bi bilo nikakvog dobrog ishoda ili odredišta u budućnosti, i dalje bih težio tome da ispunim svoju dužnost i iskreno stremio ka istini, i pružio malo utehe Božjem srcu.

Tokom ovih godina živeo sam u stanju potištenosti. Iako sam osećao kajanje i mrzeo sebe, nikad nisam tragao za istinom kako bih rešio svoje probleme. Posledica toga bila je da moj život nije napredovao tokom poslednjih nekoliko godina i propustio sam mnogo prilika da steknem istinu. Kroz vođstvo Božjih reči, radio sam na tome da rešim svoja pogrešna shvatanja i prepreke prema Bogu, oslobađajući sebe stega i sputavanja mojom privrženošću, što mi je omogućilo da normalno obavljam svoju dužnost i stremim ka istini. Zaista sam zahvalan Bogu iz dubine duše.