U avgustu 2023. godine bila sam starešina u crkvi. Dvadeset devetog avgusta stiglo je pismo od viših starešina. U njemu je pisalo da su dve obližnje crkve poslednjih dana bile na meti hapšenja od strane KPK i da je uhapšeno mnogo braće i sestara. Pitali su me da li znam kakva je tamo situacija. Kada sam završila s čitanjem pisma, našla sam se u šoku: „Kako je moguće da je ponovo uhapšeno toliko braće i sestara? Starešine su verovatno poslale ovo pismo da vide da li sam u stanju da izađem na kraj sa posledicama. Iako ne znam šta se tamo dešava, već imam određeno iskustvo u nošenju s posledicama. Ako odem, umeću da obavim zadatak. Štaviše, pošto je uhapšeno toliko braće i sestara iz crkava, biće teško pronaći ljude koji bi se nosili s posledicama.” Ali onda mi je palo na pamet nešto drugo: „Preopasno je baviti se posledicama. Traži me policija. Ako odem, možda i mene uhapse. U svakom slučaju, stvarno ne znam šta se dešava u tim crkvama, a osim toga, starešine nisu uredile da odem tamo. Najbolje je da se ne prijavljujem dobrovoljno za taj zadatak.” Stoga sam odgovorila da nikada nisam bila tamo i da ne znam šta se dešava. Nisam očekivala da će, čim pošaljem to pismo, stići još jedno od viših starešina. Pisalo je da treba da odem u te dve crkve da se pozabavim posledicama. Starešine su takođe poslale i spisak sedamnaest osoba koje su uhapšene. Sve crkvene starešine i ljudi koji su obavljali nekoliko drugih važnih dužnosti bili su uhapšeni. U pismu su više starešine takođe podelile u zajedništvu sa mnom neke puteve za bavljenje posledicama, zamolile me da tamo pronađem sestru Džou Na i da radim s njom, i podstakli su me da se mnogo molim Bogu i da dobro pazim na svoju bezbednost. Kada sam to pročitala, osetila sam nelagodu u srcu. Razmišljala sam o tome kako je uhapšeno mnogo braće i sestara iz ovih crkava, tako da ima premalo ljudi koji bi mogli da se bave posledicama. Imala sam nešto iskustva u tom pogledu i bila sam pogodna za obavljanje te dužnosti, ali sam odlučila da ništa ne radim jer sam se brinula za svoju bezbednost, plašila sam se da ću biti uhapšena i nisam bila voljna da obavljam posao osim ako to nije izričito traženo od mene. Kada je postalo gusto, mislila sam samo na sebe – nimalo nisam mislila na interese crkve. Bila sam previše sebična! Zato sam odgovorila starešinama da sam spremna da se nosim s posledicama. Ali onda sam pomislila: „Većina starešina i delatnika u ove dve crkve je uhapšena. Ako neki od njih ne budu mogli da izdrže mučenje i postanu Juda, zar neću onda, ako odem tamo, otići pravo u ruke policije? KPK me već traži, tako da ako budem uhapšena, sigurno će me mučiti više nego druge. Osakatiće me, ako me ne pretuku na smrt.” Od te pomisli mi se srce ispunilo strahom. Međutim, dužnost me je zvala i nisam mogla da budem sebična i ogavna, da mislim samo na sebe. Zato sam se molila Bogu, preklinjući ga da me vodi. Setila sam se Božjih reči: „Kroz obavljanje dužnosti i svega što ti zapadne da uradiš i, povrh toga, kroz ispunjenje obaveze i naloga koji si dobio od Boga, kao i kroz obavljanje važnih poslova koje moraš da obaviš izvan okvira svoje dužnosti, poslova koji su tebi dodeljeni i za koje si po imenu prozvan da ih obaviš – da kroz sve to, dakle, platiš cenu, ma koliko to bilo teško. Čak i ako pritom treba maksimalno da se angažuješ, čak i ako ti zbog toga sledi progon, pa čak i ako time svoj život stavljaš na kocku, ne smeš zbog toga da se žališ, već moraš da ponudiš svoju pokornost i odanost do smrti. Eto, tako se u stvarnosti manifestuje stremljenje ka istini, njegova stvarna cena i stvarna primena” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Iz Božjih reči sam shvatila da je poziv na dužnost Božja proba za mene. Bog je želeo da vidi moj stav prema dužnosti i da vidi da li verujem u Njega i da li Mu se pokoravam. Iako je nositi se s posledicama bilo opasno, pozvali su baš mene da obavljam ovu dužnost. Moram da dobro obavim ovu dužnost, bez obzira na cenu. Najvažnije je zaštititi Božje priloge. Razmišljala sam o tome kako me je Božja kuća zalivala i negovala tokom ovih godina. Sada, u ovom kritičnom trenutku, morala sam da zaštitim rad crkve. Nisam mogla da nastavim da razmišljam o sebi i da se uvlačim u svoj oklop kao kornjača. Zato sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, ja sam stvoreno biće i savršeno je prirodno i opravdano da Ti se pokoravam. Ne treba sama da odlučujem, niti da imam zahteve. Iako sam slaba, voljna sam da pokažem obzir prema Tvojoj nameri i da bezrezervno obavim svoju dužnost. Molim te da me vodiš i usmeravaš.”

Poslednjeg dana avgusta stigla sam u jednu od obližnjih crkava i srela sam Džou Na. Ona mi je ispričala da je KPK poslala mnogo policajaca da hapse braću i sestre. Dve starešine, jevanđeoski đakon i domaćini, svi su bili uhapšeni. Nije ostao nijedan siguran dom. Pomislila sam: „Mnogo ljudi je uhapšeno. Izgleda da ih je policija već dugo pratila i nadgledala. Previše je opasno ovde obavljati dužnosti!” Od te pomisli mi se srce ispunilo strahom. U srcu sam se pomolila Bogu. Setila sam se Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči su mi dale veru. Bog vlada i suveren je nad svime. Sotona je takođe u Božjim rukama. Ma koliko Sotona bio neobuzdan, ne može mi ništa bez Božje dozvole. Da li ću biti uhapšena ili ne, u Božjim je rukama. Sutradan smo Džou Na i ja otišle da pronađemo ljude koji su se starali o prilozima i crkvenim predmetima. Jednodušno smo se molile Bogu i razgovarale o tome kako da radimo zajedno. U roku od nekoliko dana bezbedno smo premestile crkvene predmete i priloge odande. Videla sam Božju zaštitu i vođstvo i u srcu sam bila veoma zahvalna Bogu.

Odmah potom, Džou Na i ja smo otišle u drugu crkvu. Skoro sve starešine i đakoni te crkve bili su uhapšeni. Samo je jevanđeoski đakon izbegao hapšenje, a nije bilo ni kuće u kojoj bismo mogli da boravimo. Nismo imali drugog izbora nego da organizujemo susret sa jevanđeoskim đakonom na kukuruznom polju ili u brdima kako bismo razgovarali o radu. U to vreme bilo je mnogo teškoća u radu i nismo mogli da ih rešimo sve odjednom. Osetila sam slabost u srcu i bila sam okružena teškoćama. Molila sam se Bogu, preklinjući Ga da me prosveti i usmeri. Posle molitve sam pročitala Božje reči: „Najveća mudrost je u svemu se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Vera u Boga mora otpočeti sagledavanjem zlih trendova u svetu”). Srce mi se odjednom razvedrilo, „Da, treba da se oslonim na Boga. Bog ima autoritet i moć da kontroliše nebo i zemlju i sva stvorenja. Ako se oslanjam na Boga, ništa nije teško da se postigne.” Božje reči su mi bile kao slamka spasa, dajući mi veru i snagu. Počela sam da razmišljam o tome šta da radim bez sigurne kuće za smeštaj. Tada sam shvatila da ako ubedim sestru da iznajmi kuću, zar ne bismo imali gde da budemo i razgovaramo o poslu? Tu ideju sam odmah podelila sa Džou Na. Nas dve smo se složile i otišle da nađemo sestru da razgovaramo u zajedništvu o tome već tog dana. Međutim, tada sam i dalje imala neke nedoumice. Okolina je bila vrlo opasna – da li će se sestra složiti? Na moje iznenađenje, rekla nam je da je baš razmišljala o tome da nam iznajmi kuću. Začudo, i nama je pala na pamet ista ideja. Bila sam izuzetno dirnuta. Nas dve smo držale sestru za ruku u znak zahvalnosti, a suze su nam tekle same od sebe. Duboko u sebi sam shvatila da je sve to bilo Božje vođstvo. U času moje najveće slabosti, najveće teškoće i najtežih muka, oslonila sam se na Boga i videla Božju ruku; Videla sam da Bog štiti svoje delo tako što unapred priprema kandidata za ugošćavanje, krčeći nam tako put da idemo dalje. U srcu nisam mogla da prestanem da se zahvaljujem Bogu. Kasnije sam saznala da je nakon hapšenja Lin Si, đakona opštih poslova, njen sin platio i iskoristio vezu da bi je pustili uz kauciju. Lin Si je rekla da ju je policija mučila. Udarali su je, šutirali, šamarali i mučili električnom palicom. Sipali su joj i ulje gorčice u usta, polivali je hladnom vodom, a zatim je šurili vrelom vodom. Toliko su je tukli da joj je lice pomodrelo i potamnelo, a lisice su joj se toliko duboko urezale u meso da nisu mogli da ih skinu. Takođe sam čula da je sestra Li Šuang, crkveni starešina, pretučena do neprepoznatljivosti. Kada sam sve to čula, strah mi je ispunio srce. Potpuno sam obamrla i srce me je toliko bolelo da mi se činilo kao da je probodeno nožem. Pomislila sam: „Ja se bavim posledicama, tako da ponekad moram lično da prebacim priloge i knjige Božjih reči. Obavljanje moje dužnosti ovde je kao otimanje priloga policiji ispred nosa. Danas su nadzorne kamere svuda, a ja sam traženo lice. Svakog časa mogu da me uhapse. Ako me uhapse tokom prenošenja knjiga Božjih reči, kako će me mučiti? Lin Si ima 78 godina, a ipak su je zverski tukli do ivice smrti. Ako me uhapse, ne znam kakvom će me mučenju policija podvrgnuti. Zar neću biti pretučena na smrt? Ne znam ni da li ću živa izaći iz zatvora. Ako ne budem mogla da izdržim mučenje i postanem Juda, tada će se moj život verovanja u Boga završiti i neću imati nikakve šanse za spasenje.” Što sam više razmišljala o tome, sve me je veći strah obuzimao. U telu mi nije preostalo ni trunke snage i još sam se i vajkala: „Sada se zaista nalazim usred oluje. Zašto nisam valjano razmislila pre nego što sam brzopleto prihvatila ovu dužnost? Kako sam mogla da budem tako glupa?” Shvatila sam da je moje stanje pogrešno i pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, čula sam da je velika crvena aždaja uhapsila mnoge starešine i delatnike, da je tukla sestre do neprepoznatljivosti i mučila ih na raznorazne načine. Srce mi je slabo i uplašeno i živim u strahu. Dragi Bože, molim Te da me vodiš i usmeravaš i da mi daš vere i snage da se ne plašim mračnog uticaja KPK!”

Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog.” Potražila sam odlomak da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Dok sam razmatrala Božje reči, shvatila sam da je dužnost nalog koji je Bog izdao ljudima i da je to odgovornost koju ljudi zbog sopstvene časti ne smeju da odbiju. Ako ne možeš da je ispuniš, ne zaslužuješ da živiš. Setila sam se svetaca iz prošlosti. Da bi dovršili Božji nalog, propovedali su Božje jevanđelje svuda po svetu. Pa makar glavu izgubili i krv prolili, nikada nisu podlegli Sotoninim silama. Nastavili su da šire Božje jevanđelje bez oklevanja ili neodlučnosti. Međutim, kada mi je zapala ta dužnost, nisam je videla kao časnu stvar. Umesto toga, živela sam u strahu jer sam se bojala da ću biti uhapšena. Razmišljala sam samo o sopstvenim interesima, dobiti i gubicima. Kada me je zadesila opasnost, želela sam da pobegnem. Čak i bez hapšenja i mučenja, već sam počela da žalim što sam prihvatila tu dužnost i već sam u srcu bila izdala Boga. Kada sam se uporedila sa svecima iz prošlosti, zaista me je bilo sramota! Oni su mogli da ponesu takvo svedočanstvo čak i bez čitanja toliko mnogo Božjih reči, a ja, iako sam verovala u Boga dugi niz godina i jela i pila toliko Božjih reči, u kritičnom trenutku nisam bila u stanju da pokažem obzir prema Božjim namerama i nisam pokazala odanost u obavljanju svoje dužnosti. Previše su mi nedostajali savest i ljudskost!

Pročitala sam još Božjih reči: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (Kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu, oni će iznaći način da sačuvaju interese Božje kuće, da priloge Bogu zaštite od gubitaka i uradiće sve što je potrebno, u interesu starešina i delatnika, i braće i sestara, da gubici budu svedeni na najmanju meru. Sa druge strane, antihristi će se pobrinuti da prvo sebe zaštite. Nije ih briga za rad crkve niti za bezbednost Božjeg izabranog naroda, pa kad se crkva suoči sa hapšenjima, to dovodi do štete crkvenom radu.) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Božje reči razotkrile su sebičnu i ogavnu prirodu antihrista. Shvatila sam da kada se antihristi nađu u opasnom okruženju u kojem velika crvena aždaja hapsi, oni nastoje da se zaštite na svakom koraku. Oni sopstvenu bezbednost stavljaju na prvo mesto i nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Oni čak napuštaju Božje priloge da bi zaštitili sebe. U kombinaciji sa Božjim rečima, uporedila sam to sa onim kako sam se pokazala i otkrila da sam ista kao antihrist. Kada sam čula da je u ovom talasu hapšenja angažovano mnogo policajaca, da su uhapšena braća i sestre pretrpeli razne oblike mučenja, da je Li Šuang pretučena do neprepoznatljivosti, i da nisu poštedeli čak ni 78-godišnju Lin Si, uplašila sam se da ću pasti u ruke policije dok se budem bavila posledicama i da će me osakatiti, ako me već ne pretuku na smrt. Ako ne bih uspela da izdržim mučenje i pretvorim se u Judu, neću moći da budem spasena. Živela sam u strahu i strepnji, pa sam čak i zažalila što sam prihvatila tu dužnost. Kada sam se našla u opasnosti, samo sam želela sebe da zaštitim. Nisam uzimala u obzir bezbednost svoje braće i sestara, niti sam razmišljala o tome da li će velika crvena aždaja zapleniti Božje priloge. Kao da me nije bilo briga ko je uhapšen, dokle god sam ja slobodna. Uopšte nisam čuvala rad crkve. Ja sam naprosto isuviše sebična i ogavna! Razmišljala sam o tome kako smo uvek u opasnosti da budemo uhapšeni ako verujemo u Boga ili obavljamo bilo kakve dužnosti u zemlji velike crvene aždaje, ali Bog koristi to okruženje da nas isproba i usavrši našu veru. Oni koji su u stanju da ne vode računa o sopstvenoj bezbednosti u opasnim okolnostima, koji štite Božje priloge i štite svoju braću i sestre su oni koji čuvaju rad crkve i odani su Bogu. Kada sam to shvatila, Nisam više bila uplašena kao do tada i imala sam vere da ću se uspešno baviti posledicama, premeštajući priloge i knjige Božjih reči što je brže moguće kako bi se gubici sveli na minimum.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su porekli Božje delo i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da propagirate Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon što sam razmotrila Božje reči, shvatila sam da u veri u Boga moraš imati srce koje žudi za Bogom. Pomislila sam na svece iz prošlosti koji su dali svoje živote da bi širili jevanđelje Gospoda Isusa. Neke su vukli konjima, neke su bacali u ključalo ulje, a Petar je za Boga bio razapet naglavačke, pokoravajući se do smrti; odlučno su nosili svedočanstva o Bogu. Njihova smrt je bila veoma značajna i dragocena; Bog je zapamtio njihove smrti. Iako im je Sotona naudio i ubio im tela, njihove duše nikada nisu umrle. Ako, zato što se plašim da ću biti uhapšena i pretučena na smrt, napustim svoju dužnost ili se pretvorim u Judu i izdam Boga, živeću kao hodajući leš. Na kraju će moja duša biti bačena u pakao da trpi večnu kaznu. Stoga sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, Ti imaš poslednju reč o mom životu i smrti. Voljna sam da se pokorim Tvojoj orkestraciji i uređenjima. Ako zaista budem uhapšena, to će biti uz Tvoju dozvolu. Spremna sam da budem postojana u svom svedočenju o Tebi. Čak i da me policija muči do smrti, nikada neću postati Juda i izdati interese crkve.” Posle molitve sam imala više vere u srcu.

Pošto su sve crkvene starešine bile uhapšene, naprosto nismo znali u koliko kuća je crkva držala knjige. Kasnije smo se raspitali i saznali da knjige Božjih reči koje čuvaju sestra Hao Ji i još jedna sestra moraju da se premeste. Takođe smo čuli od sestre koja je puštena na slobodu da će policija sprovesti drugi talas hapšenja. Ako knjige ne bismo preneli na vreme, pale bi u ruke velike crvene aždaje. Pronašli smo udaljeno mesto da se nađemo sa Hao Ji, ali ona nam je rekla da postoje dve nadzorne kamere na vratima kuće u kojoj se čuvaju knjige Božjih reči. Plašila se da će nešto poći naopako ako pokušamo da ih premestimo i nikako nije htela da nam dozvoli da pokušamo. Pomislila sam: „Policija ima fotografiju Hao Ji, i tražili su od uhapšene braće i sestara da je identifikuju. Ako ne prebacimo knjige, onda će, ako joj se nešto dogodi, sve knjige Božjih reči pasti u ruke velike crvene aždaje i interesi crkve će biti ozbiljno ugroženi. Ali ako me uhapse dok prenosim knjige, zar me policija neće pretući na smrt?” U srcu sam bila pomalo zabrinuta i uplašena, pa sam se pomolila Bogu. Razmišljala sam o onome što je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Da. Sotona može da naudi telu, ali ne može da ubije dušu. Ako bi me uhapsili prilikom prenošenja knjiga, to bi bilo s Božjom dozvolom. Došlo je moje vreme da svedočim o Bogu. Nisam mogla da dozvolim da knjige Božjih reči padnu u ruke velike crvene aždaje. Rekla sam Hao Ji: „Ne treba da se mešaš u prenošenje knjiga Božjih reči. Same ćemo ih preneti.” Hao Ji se složila. Džou Na i ja smo razgovarale i dogovorile se kako da prenesemo knjige Božjih reči. Džou Na je rekla: „Ova akcija je previše opasna. Ti si na poternici – ne smeju da ti vide lice. Ići ću sama, pa ako me uhapse, uhapsiće samo mene.” Bila sam duboko dirnuta kada sam čula reči Džou Na i poželela sam da je pustim da to uradi sama. Ali onda sam se setila da joj je zdravlje loše i da bi se izložila velikoj opasnosti jer bi joj trebalo dosta vremena da sama premesti sve knjige. Nisam mogla da nastavim da budem sebična i ogavna i da čuvam sebe. Rekla sam: „Bolje je da obe idemo. Tako će biti brže. Što brže to obavimo, to je bezbednije.” Stoga smo se prerušile i oprezno prebacile knjige Božjih reči odande. Nekoliko dana kasnije, prenele smo sve knjige Božjih reči i sa druge lokacije. Videla sam Božju brigu i zaštitu i bila sam izuzetno zahvalna Bogu u svom srcu!

Bila sam duboko dirnuta dok sam se bavila tim posledicama. Božje reči su me vodile da se rešim plašljivosti i straha, korak po korak. U času najvećih muka i bespomoćnosti, Bog mi je otvorio put i pružio mi pravo razumevanje i iskustvo Božje svemogućnosti i suverenosti. Istovremeno sam stekla i određeno razumevanje o svojoj sebičnoj i podloj sotonskoj prirodi. Shvatila sam da me obavljanje dužnosti u ovoj opasnoj sredini otkriva i usavršava. Nisam ustuknula od obavljanja svoje dužnosti u opasnom okruženju. Ovi rezultati su postignuti uz vođstvo Božjih reči. Hvala Bogu!