Kada mi je bilo šesnaest godina, dijagnostikovana mi je trombocitopenična purpura, a sledeće godine i sistemski eritemski lupus. Ta vrsta bolesti je neizlečiva i može se kontrolisati samo lekovima. Od tog trenutka, nad mojim životom se nadvila senka. Skoro svake godine sam morala da budem u bolnici. Kasnije su zglobovi na mojim udovima počeli da otiču i da me bole, a ponekad je bol bio toliko jak da sam jedva hodala, te nisam mogla čak ni kosu da vežem. Gledajući sebe u takvom stanju u tako mladim godinama, osećala sam bol i bespomoćnost, pitajući se zašto sam morala da dobijem takvu bolest. Ponekad je bol bio toliko intenzivan da sam želela da umrem, ali nisam imala srca da to učinim kada bih videla svoju porodicu kako se toliko trudi i jurca unaokolo zbog mene. Naprosto sam živela dan za danom.

U septembru 2012. godine, neko mi je propovedao o delu Svemogućeg Boga poslednjih dana. Kada sam čula da vera u Boga može doneti Njegovu brigu i zaštitu, to mi je u mom očaju pružilo tračak nade, pa sam radosno prihvatila. Godinu dana kasnije, zdravlje mi se prilično poboljšalo. U srcu sam bila veoma zahvalna Bogu i ponadala sam se da će jednog dana moja bolest biti potpuno izlečena kako bih mogla da živim kao normalna osoba. Međutim, jednog dana u aprilu 2014. godine, iz nosa je iznenada nekontrolisano počela da mi curi krv. Krv je neprestano šikljala i ništa nije moglo da je zaustavi. Stalno sam je brisala maramicama, pa je pod ubrzo bio prekriven krvavim maramicama. U to vreme sam bila sama kod kuće. Obuzeo me je nalet straha, pa sam briznula u plač, užasnuta i nesigurna šta da uradim. U tom trenutku sam pomislila na Boga i uzviknula Mu: „Svemogući Bože, molim Te, spasi me…” Neprestano sam dozivala Boga, ali krvarenje iz nosa nije prestajalo. U očaju sam zurila u plafon, prvi put osećajući da je smrt tako blizu. Pomislila sam u sebi: „Ako ću umreti, neka tako i bude. Ionako to ne mogu da izbegnem, a smrt bi bila olakšanje…” Kasnije su moji roditelji požurili kući i hitno me odveli u bolnicu. Tokom boravka u bolnici, razmišljala sam: „Zar vera u Boga nije radi sigurnosti? Verujem u Boga, pa kako je ovako nešto moglo da mi se desi? Ako Bog zaista postoji, trebalo je da učini čudo i zaustavi mi krvarenje iz nosa kad sam Ga dozivala. Ali, zašto me Bog nije izlečio? Zašto je dozvolio da mi se bolest vrati? U čemu je onda svrha da verujem u Boga? Bolje da uopšte ne verujem.” Nakon što sam otpuštena iz bolnice i vratila sam se kući, vođi sam vratila knjige Božjih reči i odlučila sam da prestanem da verujem u Boga.

Kasnije, kada su braća i sestre iz crkve saznali za moje stanje, došli su da mi pomognu i pruže podršku, pa su mi pročitali jedan odlomak Božjih reči: „Kad je Jov bio podvrgnut kušnji, Bog i Sotona su se opkladili i Bog je Sotoni dozvolio da Jovu nanese bol. Iako je Bog iskušavao Jova, zapravo je Sotona bio taj koji se na njega okomio. Za Sotonu je to bilo iskušavanje Jova, ali je Jov bio na Božjoj strani. Da nije tako bilo, Jov bi podlegao iskušenju. Čim ljudi padnu u iskušenje, preti im opasnost. Za oplemenjivanje se može reći da predstavlja kušnju od Boga, ali, ako tvoje stanje nije dobro, može se reći da iskušavanje dolazi od Sotone. Ako nisi načisto u vezi sa vizijom, Sotona će te optužiti i zamagliće ti taj aspekt vizije. Dok se okreneš, pašćeš u iskušenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Jedna od sestara je besedila: „Danas je Bog došao da izvrši delo našeg spasenja, ali Sotona nas neprestano ometa, čineći da nam se dešavaju loše stvari. Cilj mu je da nas navede da se žalimo na Boga ili čak da Ga poreknemo i napustimo, kako bi nas na kraju prožderao. Moramo da prozremo Sotonine smicalice. To je baš kao kada se Jov suočio sa svojim kušnjama. Sotona je optuživao Jova u duhovnom carstvu, govoreći da se Jov boji Boga samo zato što mu je Bog dao previše blagoslova, te da će, ako mu bude uništeno sve što ima, zasigurno napustiti Boga. Nakon toga, Sotona je učinio sve što je mogao da naudi Jovu, oduzevši mu decu i ogroman imetak, učinivši čak i to da mu telo prekriju bolni čirevi, a sve u pokušaju da navede Jova da napusti Boga. Međutim, Jov se čvrsto držao svoje vere u Boga, nije se žalio, pa je čak i veličao Božje ime, ostajući postojan u svom svedočenju za Boga. Na kraju se Sotona posramljeno povukao. To pokazuje da Sotona voli da se poigrava s ljudima i da im nanosi zlo, a svrha mu je da ih udalji od Boga i navede da Ga izdaju. A danas si ti prestala da veruješ u Boga samo zato što ti se bolest vratila. Zar ne upadaš pravo u Sotoninu zamku?” Nakon što sam čula sestrinu besedu, nešto se u mojoj glavi preokrenulo. Shvatila sam da je ta bolest za mene bila test, da se vidi da li ću stati na Božju ili na Sotoninu stranu. Da sam zaista prestala da verujem, Sotonina smicalica bi uspela. Razmišljajući o tome, odlučila sam da nastavim da verujem u Boga. Zato sam od crkve zatražila primerak knjige „Reč se pojavljuje u telu” i počela sam svakog dana da kod kuće usrdno čitam Božje reči. Čitajući Božje reči, shvatila sam odakle potiču ljudske bolesti i bol. U početku je Bog stvorio Adama i Evu i oni su srećno živeli u Edenskom vrtu. Međutim, zbog Sotoninog iskušavanja, pojeli su plod sa drveta poznanja dobra i zla. Od tada su živeli u grehu i tako su nastali rođenje, starenje, bolest i smrt. Kako je Sotona sve dublje kvario ljudski rod, ljudi su se sve više udaljavali od Boga, njihove bolesti i bolovi postajali su sve teži, a život sve jadniji. Ovoga puta, Bog se lično ovaplotio da bi obavio delo suda i grdnje, izražavajući istinu da bi pročistio čovekovu iskvarenost, da bi potpuno spasao čoveka od Sotonine vlasti, da bi mu povratio prvobitno obličje i da bi ga uveo u predivno odredište. U budućnosti više neće biti ni bola ni suza. Nakon što sam sve to razumela, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da je Božja ljubav prema čoveku tako velika i odlučila sam da usrdno stremim ka istini i da doživim Božje delo.

Jednoga dana pročitala sam odlomak Božjih reči i zadobila određeno razumevanje o nečistoćama u svojoj veri, naime o svojoj nameri da težim blagoslovima. Svemogući Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da zahtevaju od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada na ljude spustim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a Ja ih ignorišem i osećam odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam da Bog zaista ispituje najdublje odaje našeg srca. On je potpuno razotkrio moju nameru da u veri težim blagoslovima. Moja vera u Boga služila je isključivo tome da od Njega primim blagodat i da me On izleči od moje bolesti. U početku sam zarad izlečenja radosno prihvatila Božje delo poslednjih dana. Kada mi je Bog podario mir i blagoslove i moje zdravlje se poboljšalo, bila sam puna zahvalnosti prema Njemu i veličala sam Ga. Međutim, kad mi se bolest vratila i nos nije prestajao da krvari čak ni nakon što sam Ga dozivala, žalila sam se da me Bog ne štiti i počela sam da sumnjam u Njega, čak u toj meri da sam htela da prestanem da verujem. Uvidela sam da uopšte nisam istinski verovala u Boga; moja vera se svodila samo na zadobijanje blagoslova. Odnosila sam se prema Bogu kao da je lekar, a i moje davanje na dužnosti bilo je usmereno na to da me Bog izleči. To je bio čist pokušaj cenkanja s Bogom; to je bilo obmanjivanje Boga! Ljude je stvorio Bog i oni treba da veruju u Njega i da Ga obožavaju ne nastojeći da obavljaju ikakve transakcije ili da postavljaju zahteve. Ipak, ja sam smatrala da, pošto verujem u Njega, Bog treba da me izleči. Zato sam se, onoga trenutka kada mi se bolest vratila, žalila na Njega, pa sam Ga čak izdala i napustila. Kako sam samo mogla da budem bez savesti i razuma! Da Bog nije upotrebio braću i sestre da mi pomognu i pruže podršku, Sotona bi me povredio i proždrao. Hvala Bogu što me je spasao! Shvativši to, pokajala sam se pred Bogom i ispovedila sam svoje grehe. Odlučila sam da u Boga više ne verujem s namerom da zadobijem blagoslove i postala sam voljna da svoju bolest položim u Božje ruke i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Nakon otpuštanja iz bolnice, broj mojih trombocita se skoro vratio u normalu, ali je nastavio da opada tokom nedeljnih kontrola, a po telu su počele da mi se pojavljuju male modrice. Lekar mi je maksimalno povećao dozu lekova, ali se moje stanje i dalje nije poboljšavalo, pa sam ponovo morala u bolnicu. Osećala sam se veoma slabo i zabrinuto, razmišljajući: „Sada se trudim da pravilno verujem u Boga, pa zašto On ne dozvoljava da mi se broj trombocita poveća?” Shvatila sam da postavljam zahteve Bogu, pa sam se u tišini molila: „O, Bože, znam da ne bi trebalo da Ti postavljam zahteve, ali moj rast je tako mali i nikada nisam u stanju da Ti se u potpunosti pokorim. Bože, molim Te da me vodiš i daš mi veru.” Tada sam se setila Božjih reči: „Ne brini šta će biti sutra, niti kakva će budućnost biti. Sve dok se oslanjaš na Mene u svakodnevnom životu, Ja ću te sigurno voditi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se hvataju za život i boje se smrti teško će ga preći, ali oni koji su spremni da daju svoj život mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bezbrižno. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona nasamrio, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo se oslanjati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo u svom duhu vežbati približavanje Bogu i dopustiti Mu da ovlada čitavim našim bićem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da su te misli ispunjene brigom i strahom potekle od Sotone i da jedino oslanjajući se na Boga u svakom trenutku i spremnošću da rizikujem svoj život mogu da odbacim svoj kukavičluk i pobedim Sotonu. Božje reči su mi dale veru. Bog ima suverenost nad svim stvarima i svime upravlja. Moja bolest je u Njegovim rukama. Šta god da se dogodi, voljna sam da se oslonim na Boga da to doživim. Uz Boga pored sebe, nemam čega da se bojim. Za beznačajnu osobu poput mene, izmučenu bolešću, to što danas mogu da dođem pred Boga i da uživam u Njegovim rečima već su Njegova blagodat i uzdizanje od Njega. Čak i da jednog dana umrem, moj život ne bi bio uzaludan. Kad sam to shvatila, moje srce više nije bilo toliko zabrinuto niti uplašeno. Postala sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i nastavila sam da, kao i obično, svakoga dana čitam Božje reči. Nakon toga, lekar mi je smanjio dozu lekova i, na moje iznenađenje, broj trombocita je zapravo porastao. Ubrzo sam otpuštena iz bolnice. U srcu sam beskrajno zahvaljivala Bogu. Videla sam da Bog ima poslednju reč u svemu, a moja vera u Njega je porasla. Posle toga, broj mojih trombocita je rastao iz meseca u mesec, a nekoliko meseci kasnije, potpuno se vratio u normalu. Nisam mogla a da se ne divim Božjoj svemogućnosti i duboko sam shvatila da Bog ima suverenost nad svime. Moje srce je bilo ispunjeno beskrajnom zahvalnošću prema Njemu.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i zadobila novo razumevanje svojih problema. Svemogući Bog kaže: „U čovekovim predstavama, Bog uvek mora da pokazuje znamenja i čuda, uvek mora da isceljuje bolesne i izgoni demone i uvek mora da bude baš kao Isus. Ali ovog puta Bog uopšte nije takav. Ako bi tokom poslednjih dana Bog i dalje pokazivao znamenja i čudesa, ako bi i dalje izgonio demone i isceljivao bolesne – ako bi, dakle, činio isto što i Isus – onda bi Bog ponavljao isto delo, a delo Isusovo ne bi imalo nikakav značaj ni vrednost. (…) Zašto se Božje delo danas razlikuje od Isusovog? Zašto Bog danas ne pokazuje znamenja i čudesa, ne izgoni demone i ne isceljuje bolesne? Da je Isusovo delo bilo isto kao i delo obavljeno tokom Doba zakona, da li bi On mogao da predstavlja Boga iz Doba blagodati? Da li bi mogao da obavi delo raspeća? Da je, kao u Doba zakona, Isus ušao u hram i poštovao Šabat, tada Ga niko ne bi proganjao i svi bi ga oberučke prihvatili. Da je bilo tako, da li bi On mogao biti razapet? Da li bi On mogao da dovrši delo iskupljenja? Kakvog bi smisla imalo da ovaploćeni Bog poslednjih dana pokazuje znamenja i čudesa, kao što je to činio Isus? Samo ako Bog obavi još jedan deo Svog dela tokom poslednjih dana, onaj koji predstavlja sastavni deo Njegovog plana upravljanja, čovek će moći da stekne dublje znanje o Bogu i tek tada će moći da se dovrši Božji plan upravljanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznanje sadašnjeg Božjeg dela”). „Danas bi svima trebalo da bude jasno da je, u poslednjim danima, Bog načelno postigao to da ’Reč biva ovaploćena’. Svojim stvarnim delom na zemlji, On čini da ga čovek spozna i da se bavi Njime, i da vidi Njegova praktična dela. On čini da čovek jasno uvidi kako je On u stanju da čini znamenja i čudesa, ali da ima i trenutaka kada On to nije u stanju da učini; ovo zavisi od konkretnog doba. Na osnovu toga, možeš da vidiš da Bog nije nesposoban da pokaže znamenja i čudesa, već da, umesto toga, On Svoj način rada menja u skladu sa delom koje treba da obavi i u skladu sa datim dobom. U sadašnjoj etapi dela, On ne prikazuje znamenja i čudesa; razlog zbog kojeg je znamenja i čudesa prikazivao u Isusovo doba leži u tome što je Njegovo delo u tom dobu bilo drugačije. Bog danas ne obavlja to delo, a neki ljudi veruju da On nije u stanju da prikaže znamenja i čudesa ili pak misle da, ako ne prikazuje znamenja i čudesa, onda On i nije Bog. Zar to nije zabluda? Bog je u stanju da prikaže znamenja i čudesa, ali On sada deluje u drugačijem dobu, te ih stoga ne prikazuje. Pošto je ovo drugačije doba i pošto je ovo drugačija etapa Božjeg dela, to su i dela koja Bog jasno otkriva takođe drugačija. Čovekova vera u Boga nije vera u znamenja i čudesa, niti verovanje u čuda, već vera u Njegovo praktično delo u novom dobu. Čovek spoznaje Boga kroz način na koji Bog deluje i to znanje stvara u čoveku veru u Boga, drugim rečima, veru u delo i postignuća Božja. (…) U svakom dobu Bog otkriva različita dela. U svakom dobu On otkriva deo Svojih dela, a delo svakoga doba predstavlja jedan deo Božje naravi i jedan deo Božjih dela. Dela koja On otkriva razlikuju se po dobu u kojem On deluje, ali sva ona pružaju čoveku dublje saznanje o Bogu i veru u Boga koja je istinitija i čvršća. Čovek veruje u Boga zbog svih Božjih dela, jer je Bog tako čudesan i tako velik, i jer je svemoguć i nedokučiv” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznanje sadašnjeg Božjeg dela”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da sam tokom svoje bolesti ispoljila upravo ovu predstavu: verovanje da, ako je On Bog, On treba da obavlja znamenja i čuda, da isceljuje bolesne i izgoni demone, a da, ako to ne čini, On nije Bog. Moje gledište je bilo tako smešno i apsurdno! I Sotona i zli duhovi mogu da oponašaju Boga obavljajući neka znamenja i čuda da bi isceljivali ljude. Znači li to da se oni mogu nazvati Bogom? Zar to nije huljenje na Boga? Bog je Stvoritelj, koji vlada i ima suverenost nad svim stvarima i može da vodi i spase ljudski rod. U poslednjim danima, Bog se ovaplotio da bi izrazio istinu kako bi temeljno spasao ljudski rod. Prihvatanjem suda i grdnje rečima Svemogućeg Boga, ljudi mogu da odbace svoju sotonsku iskvarenu narav, da postignu spasenje i budu usavršeni. Takvo delo i takve reči uveliko nadmašuju autoritet i silu Božjeg obavljanja znamenja i čuda radi isceljivanja bolesnih i izgona demona. To je nešto što nijedno stvoreno ljudsko biće, niti Sotona ili bilo koji zli duh, ne može da postigne. Razmišljala sam o tome koliko ljudi danas utvrđuje da li je neko Bog na osnovu toga da li taj može da leči bolesne ili čini čuda. Kada im Sotona i zli duhovi daju neke koristi ili učine neka čuda, oni ih obožavaju, posmatrajući Sotonu kao istinskog Boga, dok zatvaraju vrata istinskom Bogu koji izražava istinu i može da spasi ljudski rod. Shodno tome, oni gube svoju priliku da budu spaseni. Takvo gledište je zaista apsurdno i pogubno! Iz Božjih reči sam takođe shvatila da je isceljivanje bolesnih, izgon demona i obavljanje znamenja i čuda bilo delo koje je Bog obavio u Doba blagodati. Kada bi Bog to ponovo uradio u poslednjim danima, to bi bilo ponavljanje. Kada bi Bog uvek isceljivao bolesne, izgonio demone i činio čuda, onda bi svako verovao u Boga i sledio Ga samo zato što mu je bolest izlečena ili zato što je video čudo. Time bi se onemogućilo da se otkrije ko istinski veruje i ko ima lažnu veru, a još manje to da se svaka duša razvrsta prema svojoj vrsti. Ovoga puta, Bog u Svom delu ne obavlja ni jedno jedino znamenje niti čudo, čime mogu bolje da se otkriju iskvarene naravi ljudi, a to je i pogodnije da bi ljudi bili preobraženi i pročišćeni. Uzmimo mene za primer. Da je Bog zaista uslišio svaku moju molbu i potpuno izlečio moju bolest, nikada ne bih preispitala svoja pogrešna gledišta o veri niti o svojoj ogavnoj nameri da se cenkam s Bogom. Nastavila bih da Bogu postavljam granice na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Verujući na takav način, nikada ne bih zadobila istinu ni život, moja iskvarena narav se ne bi promenila i na kraju bih bila uklonjena. Iako sam tokom ove bolesti pretrpela izvestan fizički bol, kroz molitvu i oslanjanje na Boga usred patnje, Bog me je prosvetio i usmeravao Svojim rečima, oslobađajući me sputanosti zbog moje bolesti i života u bolu i strahu. Zadobila sam i nešto vere u Boga. To su bili dobici koje nikada ne bih mogla da ostvarim u nekom prijatnom okruženju. Zaista sam osetila da je Božje delo korišćenja Njegovih reči radi spasenja ljudskog roda tako praktično i tako mudro! Shvativši to, u tišini sam se molila Bogu: „O, Bože, bez obzira na to šta će se u budućnosti desiti s mojom bolešću, voljna sam da Ti sve svoje poverim, da usrdno stremim ka istini i da ispunjavam svoju dužnost.”

Zatim sam pročitala još Božjih reči i spoznala šta je istinska vera u Boga. Svemogući Bog kaže: „’Vera u Boga’ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept vere u Boga. Dublje gledano, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere sa snažnim religijskim prizvukom. Istinski verovati u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvorenjima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, i time odbacuje svoje iskvarene naravi, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati ’verom u Boga’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). „Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva samo patnju ili obavljanje mnogih stvari za Njega, ili da ti je telo spokojno, ili da ti sve ide glatko i da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga nije svrha koju bi ljudi trebalo da imaju u svojoj veri u Boga. Ako je to svrha tvoje vere u Boga, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kroz ovo razumevanje, trebalo bi da iz svog srca ukloniš sve lične zahteve, nadanja i predstave. Jedino uklanjanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj kojem treba da stremiš. Tvoje gledište prema veri u Boga treba da bude ispravno gledište i ti treba da tražiš da zadobiješ Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegova praktična dela, Njegova divna dela širom vaseljene, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja praktična iskustva, ljudi mogu da iskuse kako to Bog obavlja Svoje delo na njima i koje su Njegove namere prema njima. Svrha svega ovoga jeste da se iz ljudi iskoreni iskvarena sotonska narav” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Da li sada shvatate šta je vera u Boga? Da li vera u Boga znači videti znamenje i čudesna dela? Da li znači uznošenje na nebo? Verovati u Boga nimalo nije lako. Te verske običaje treba odbaciti; potreba za izlečenjem bolesnih i za izgonom demona, usredsređivanje na znamenje i čudesna dela, žudnja za sticanjem što više Božjih blagodati, Božjeg mira i radosti, traganje za životnim šansama i telesnim utehama – sve su to verske prakse, a takve verske prakse su nejasna vrsta vere. Šta je prava vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči da bi se dostigla tvoja istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”). Iz Božjih reči sam spoznala da vera u Boga ne bi trebalo da bude radi telesnog mira, niti radi blagoslova. Umesto toga, trebalo bi da se više jedu i piju Božje reči i da se doživi Njegovo delo, kako bi čovek odbacio sotonsku iskvarenu narav i živeo prema Božjim rečima, te bio u stanju da spozna Boga, da Mu se pokori i da Ga se boji; tek tada čovek konačno može da bude spasen od Boga. Međutim, moje shvatanje vere je od samog početka bilo pogrešno. Želela sam da me Bog izleči i da mi podari telesni mir. Takva vera je nejasno religiozno verovanje i Bog je uopšte ne priznaje. Setila sam se Jova. On u svojoj veri nije tražio telesni mir. Umesto toga, usredsredio se na to da u svakodnevnom životu uvažava Božju suverenost i spoznaje Njegova dela i težio je tome da se boji Boga i kloni zla. Kada ga je zadesila telesna bolest, nije zgrešio svojim usnama. Radije je trpeo ogroman bol nego da se žali na Boga ili da Ga okrivljuje, te je i dalje veličao Božje ime. Njegova vera je dobila Božje odobravanje. Međutim, ja u svojoj veri nisam stremila ka istini; tražila sam samo telesni mir. Kada mi se bolest vratila, srce mi je bilo ispunjeno žalbama na Boga, pa sam Ga čak i porekla i izdala. Nisam mogla ni da se uporedim sa Jovom. Ovaj moj život mi je dao Bog. I sama činjenica da mi život nije bio u opasnosti tokom onog nezaustavljivog krvarenja iz nosa već je bila Božja briga i zaštita. Ipak, ja se nisam zahvalila Bogu; umesto toga, žalila sam se na Njega i izdala Ga. Zaista sam bila bez savesti i razuma! Uostalom, ovu bolest sam dobila i pre nego što sam počela da verujem u Boga. Čak i da nisam počela da verujem, svejedno bi mi se bolest pogoršavala. Povratak moje bolesti nije imao nikakve veze s tim da li verujem u Boga ili ne. Nije trebalo da se žalim na Njega. Tada sam shvatila šta je istinska vera u Boga i postala sam voljna da usrdno stremim ka istini u skladu sa Njegovim zahtevima i da doživim Njegovo delo.

Nakon toga, kad god bih se razbolela, usredsredila bih se na razmišljanje o iskvarenoj naravi koju ispoljavam i na traganje za istinom da to rešim. Praktično postupajući na taj način, više nisam bila toliko sputana svojom bolešću. Hvala Bogu što je ovu bolest upotrebio da mi pruži određeno razumevanje o mojim pogrešnim gledištima o veri i da mi pomogne da pronađem ispravan put vere u Boga. Šta god da se u budućnosti dogodi s mojim telom i bez obzira na to hoće li moja bolest moći da se izleči, ja ću slediti Boga i ići putem stremljenja ka istini. Hvala Bogu!