Oslobođena strepnje u vezi sa mojim bolestima
Moja mama je dobila rak i umrla pre nego što sam se udala, a moj tata je dobio visok pritisak kada je imao 57 godina, zbog čega mu je pukao krvni sud, pa je ostao delimično paralizovan i vezan za krevet 15 godina. Na kraju je umro u mukama. Prizor mog tate kako leži u bolovima je ostavilo tamnu senku na mom srcu. Razmišljala sam o tome kako starim, pritom i ja imam visok pritisak i anginu. Ponekad bi mi pola glave utrnulo i imala sam osećaj kao da me bockaju iglama. Imala sam i razne druge zdravstvene probleme i uzimala sam redovnu terapiju. Shvatila sam da imam iste simptome kao moj otac i stalno sam se brinula. Šta ako bih i ja postala nepokretna kao moj otac? Kako bih tako živela? Kako bih mogla da vršim dužnost i tragam za istinom? Kad ne bih mogla da vršim dužnost, kako bih mogla da budem spasena? Zato bi me kad god bi se pojavili simptomi mučila osećanja strepnje. Jednom prilikom, crkvi je hitno bio potreban neko kao podrška. Jedan od glavnih vođa je razgovarao sa mnom o tome da pomognem, ali ja sam razmišljala: „Ima mnogo problema u toj crkvi. Ako odem, biće to velika gnjavaža i moraću mnogo da radim. Već sam narušenog zdravlja, pa će me to još više izmoriti. Da li će se moje stanje još pogoršavati? Šta ću da radim ako se istinski razbolim?“ Tako da sam odbila. Nekoliko meseci kasnije, toj crkvi je zaista trebao neko i glavni vođa je ponovo došao da razgovara sa mnom o tome. Osećala sam veliku krivicu. Nisam imala obzira prema Božjoj volji ranije i kasnije me je to baš mučilo. Nisam mogla ponovo da odbijem tu dužnost, pa sam pristala da idem.
Ali čim sam stigla u crkvu, videla sam da ne postižu ništa svojim radom i osetila sam veliki pritisak. Bilo je dosta problema kojima se trebalo posvetiti ako bih htela da poboljšam rezultate rada, a to bi bilo veoma teško. Misli su mi bile u stalnom vrtlogu. Ponovo je počela da mi trne glava i osećala sam nelagodnost, kao da mi bube gamižu u mozgu. Nisam mogla da spavam i nisam imala nimalo energije tokom dana. Osećala sam opštu slabost i nisam imala ni trunku snage. Bila sam pomalo zabrinuta. Da li će mi se stanje sve više pogoršavati? Ako bi mi se krvni sudovi začepili kao mom tati, da li bih se samo srušila? Ako bih postala biljka ili nepokretna ili čak izgubila život, kako bih mogla da vršim neku dužnost i kako bih stekla spasenje? Mučile su me brige oko mojih bolesti i iako sam bila nadležna za rad oko jevanđelja, nisam htela da se zamaram detaljima problema. Retko sam nadgledala detalje rada, uplašena da ću postati nesposobna ako se premorim. Bila sam zaista nestrpljiva i želela sam da predam ovaj iscrpljujući rad oko jevanđelja novoizabranom vođi. Ova crkva i tako nije postizala mnogo u radu oko jevanđelja, a ja nisam želela da se detaljno bavim tim problemom, što je značilo da se rad nije nimalo popravio. Onda sam bila zabrinuta oko toga da li će mi se stanje pogoršati i ako se desi da bukne, da ću izgubiti život. Kad bih umrla, ne bih mogla da vršim svoju dužnost i da budem spasena. Ali mislila sam, u sred sam vršenja dužnosti, pa bi Bog trebalo da me štiti i verovatno se neću ozbiljno razboleti. Osećala sam se malo spokojnije. Ali moje brige su me i dalje progonile s vremena na vreme, naročito kada bih videla ljude od 70 i kusur godina koji rade sa mnom i nemaju zdravstvenih problema jer sam mlađa od njih, a ophrvana bolestima. Imala sam osećaj da su dobrog zdravlja i sigurno im je lako da vrše svoju dužnost. Zašto ja nisam bila zdrava? Osećala sam se baš bespomoćno i unosila sam negativnost i očaj u svoju dužnost. Krajem decembra 2022. godine, pandemija je buknula. Već sam imala mnogo hroničnih stanja i onda sam se zarazila kovidom. Imala sam temperaturu, osećala sam opštu slabost i iskašljavala sam krv. Potpuno sam izgubila apetit i nisam mogla da jedem dve nedelje. Osećala sam se užasno. Pomislila sam: „Gotova sam, zdravlje mi je zaista uništeno. Ako umrem, kako mogu i dalje da vršim dužnost? Neki ljudi su dobili kovid, kašljali nekoliko dana i onda su bili dobro. Ali ja nikad nisam prestala da vršim svoju dužnost, a imala sam visoku temperaturu nekoliko dana i nisam bila u stanju da bilo šta jedem. Kako sam se toliko razbolela?“ Što sam više mislila o tome bila sam sve lošije i bila sam očajna. Nakon nekog vremena mi je spala temperatura, ali dvoje ljudi sa kojima sam radila su se zarazili i niko nije bio tu da obavlja crkveni rad. U nedostatku drugih opcija, morala sam da dovlačim svoje slabašno telo na okupljanja. Jurila sam na sve strane dva ili tri dana dok sam bila bolesna i bilo je teško uskladiti mnogo poslova zbog pandemije. Srce je počelo da mi se isključuje i osetila sam da je posao pretežak. Zdravlje mi se sve više pogoršavalo i nisam dobro obavljala posao, pa sam mislila da je bolje da odem kući da se oporavim. Možda bi mi bilo malo bolje. Kad sam bila u kući svog domaćina, angina mi se iznenada pogoršala i osetila sam da ne mogu više da podnesem. Razmišljala sam: „Ako nastavim da vršim dužnost vođe, moje zdravlje to neće izdržati. Bolje da ne vršim ovu dužnost.“ Odjednom sam se osetila veoma depresivno i ostala sam u krevetu naredna dva ili tri dana. Osećala sam da ako želim da mi bude bolje, moram sama da se postaram za to i da više brinem o svom zdravlju, da je to realnost. Napisala sam pismo vođi da objasnim svoja razmišljanja i vratila sam se kući čim sa ga poslala. Na putu kući, nisam mogla a da ne pomislim: „Sve ovo vreme sam bila vernik, ali moje zdravlje je u ovakvom stanju i ne mogu valjano da vršim dužnost. Pretpostavljam da sam ovoga puta potpuno razotkrivena, da li i dalje mogu da budem spasena?“ Kad sam stigla kući, legla sam u krevet sa osećajem praznine i nisam mogla da spavam. Bila sam ophrvana krivicom. Takođe sam razmišljala o svim detaljima rada oko jevanđelja za koji sam bila odgovorna, a koje je trebalo urediti. Kada bih prosto ostala kod kuće, to bi svakako odložilo rad crkve. To nije bilo u skladu sa Božjom voljom. Nisam li se jednostavno predavala i izdavala Boga? Zato sam se pomolila Bogu: „Bože! Zašto se uoči ove situacije osećam tako slabo i nevoljno da vršim svoju dužnost? Znam da ovo nije u skladu sa Tvojom voljom, ali ne mogu da nastavim. Nemam više ni trunku snage u sebi. O Bože, osećam se tako izgubljeno i u takvim sam bolovima. Molim Te da me prosvetiš i da me vodiš, molim Te da mi daš vere i snage.“
Tokom svog traganja sam pročitala odlomak Božjih reči. „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da ispunjavaš i to da je dobro ispunjavaš“ („Reč“, 6. tom, „O traganju za istinom“ I, „Kako tragati za istinom (3)“). Slušala sam i himnu Božjih reči. „Čoveka je tako teško spasti“: „Niko ne namerava da sledi Boga i da ide tim putem celog života, da traga za istinom da bi zadobio život, da bi spoznao Boga i da bi na kraju proživeo smislen život kao Petar. Dakle, dok hodaju, ljudi lutaju putem, žudeći za telesnim užicima. Kada se suoče sa bolom, verovatno će postati negativni i slabi i u njihovom srcu neće biti mesta za Boga. Sveti Duh neće delovati u njima, a neki će ljudi čak poželeti da se vrate nazad. Sve godine truda koje su uložili u veru su proćerdane, a to je veoma opasno! Kakva je samo šteta što su sve njihove patnje, bezbroj propovedi koje su odslušali i godine koje su proveli sledeći Boga, sve bile uzaludne! Ljudi lako krenu nizbrdo i zaista je teško ići pravim putem, izabrati Petrov put. Većina ljudi ne razmišlja jasno. Oni ne mogu tačno da vide koji je put pravi, a koji je skretanje sa njega. Bez obzira na to koliko propovedi čuju i bez obzira na to koliko Božjih reči pročitaju, iako u svom srcu znaju da On je Bog, oni u Njega i dalje ne veruju u potpunosti. Znaju da je to istiniti put, ali ne mogu da krenu njime. Kako je samo teško spasti ljude!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Izbor pravog puta je najvažniji deo verovanja u Boga“). Slušanje ove himne me je rasplakalo. Božje reči su me zaista ganule i uputile me na stazu primene. Iako sam bila bolesna, dokle god sam mogla da udahnem još jednom i dokle god sam mogla da govorim i hodam, ne bih mogla da odustanem od svoje dužnosti kao stvoreno biće. Dok sam još više razmišljala o svojoj bolesti, shvatila sam da nije tako strašno da ne mogu da se krećem. Jednostavno sam bila malo slaba. Kada je trebalo da malo patim da bih izvršila svoju dužnost, odbacila sam je i otišla kući. Godinama sam bila vernik i odslušala sam toliko Božjih reči. Da li sam zaista želela da napustim svoju dužnost? To je bilo nesavesno! Shvatila sam da nisam mogla više da budem tako negativna. Zar ne bih bila obeležena stidom u Božjim očima ako bih tako napustila svoju dužnost? Bez obzira na moje ozdravljenje, dok mogu da dišem, bez obzira na moju tešku dužnost, morala sam sve da učinim da sarađujem Božje reči su me motivisale da vršim svoju dužnost i odjednom sam se osećala mnogo slobodnije. Osetila sam preokret u svom stanju i vratila sam se da ponovo preuzmem svoju dužnost.
Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči posle toga. „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me sačuva od zla i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?’ Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su puka mentalna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti“ („Reč“, 6. tom, „O traganju za istinom“ I, „Kako tragati za istinom (3)“). Bez ovih Božjih reči i dalje ne bih znala da je neprestana zabrinutost oko mojih bolesti negativno osećanje i mislila bih da je opravdana. Sada sam napokon shvatila koliko sam duboko bila ukopana u ovom negativnom osećanju. Od kad imam hronična stanja kao što su visok pritisak i angina, prilično često bi mi buknuli simptomi. Kada sam više patila u svojoj dužnosti i malo se više umarala, brinula sam se da će mi se stanje sve više pogoršavati. Kada bih umrla, kako bih bila u stanju da vršim svoju dužnost? Zbog toga sam se plašila da ću izgubiti svoju priliku za spasenjem. Kada bi mi zdravlje dozvolilo, nastavljala bih da vršim svoju dužnost. Osećala sam se kao da plaćam cenu i da će me Bog zaštiti, ali čim su mi se pojavili simptomi, bila sam preplavljena svim ovim osećanjima uznemirenosti. Neprestano sam brinula o svojoj budućnosti i nisam mogla slobodno da vršim svoju dužnost. Što sam više razmišljala o telesnom, više sam se plašila smrti i teškoće i bola koje bi loše zdravlje donelo. A kad sam razmišljala o svom tati kako leži u krevetu, okovan svakodnevnim strašnim bolovima, kako bespomoćno zuri u beli zid, bez imalo nade u životu, bila sam prestravljena da ću završiti kao on. Zbog toga sam uvek razmišljala o svom telu dok sam vršila dužnost. Bila sam u grču, strahujući da uložim celu sebe u to. Nisam želela da naporno radim da naučim detalje rada oko jevanđelja, što je značilo da moj rad nikad nije dobro napredovao. A kada sam dobila kovid i kad mi se stanje pogoršalo, brige su mi postale ozbiljnije. Nisam više želela da vršim svoju dužnost i samo sam odustala i otišla kući. Videla sam koliko je to negativno osećanje imalo uticaja na mene. Živeći u toj strepnji, samo sam se sve više opirala Bogu i život mi je postajao sve depresivniji i bolniji. Zaista, znala sam da su rođenje, starenje, bolest i smrt u Božjim rukama, van moje kontrole i da nema načina da izbegnem bolest. Treba da se suočim s njom na pravi način i da se prepustim Božjem rasporedu. Koliko god da brinem, ništa ne mogu da promenim. Ali pošto sam uvek razmišljala o svojim izgledima i izlasku iz toga, nisam mogla da ne živim u stanju strepnje. Izazivala sam sebi mnogo nepotrebnog napora i bola. Bila sam tako glupava! Shvatajući ovo, nisam više želela da živim u stanju negativnosti.
Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči. „Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da za njom tragaju. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, niti da otkrivaš istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da budu poslušni, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti kraj. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božju volju i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš. Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, muke i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da osećaš Božju volju, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku poslušnost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti sve te različite planove, osude i smicalice za kojima po svaku cenu posežeš ne bi li opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svom praktičnom iskustvu i pokoravanju, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš“ („Reč“, 6. tom, „O traganju za istinom“ I, „Kako tragati za istinom (3)“). Razumela sam Božju volju nakon što sam pročitala Njegove reči. Kad bolest napadne, ne treba da se zaglibim u negativnim osećanjima strepnje i ne treba da koristim bolest da testiram da li će me Bog izlečiti. Umesto toga, treba da naučim da se prepustim Božjem rasporedu u okruženju koje On postavlja. To što sam se razbolela ne znači da mi Bog namerno otežava stvari. On želi da ja tragam za istinom, da razumem koje lekcije treba da naučim i da ne skrenem s puta. Prisećajući se vremena kada sam se razbolela i iskusila fizički bol, brinula sam o svom daljem putu i o svojoj budućnosti, u strahu da ću da umrem i da neću dobiti spasenje. Osećala sam kao da je Bog priredio tu situaciju kako bi me izgnao. To je bio moj najveći nesporazum u vezi sa Bogom. Ali u stvari, to uopšte nije bila Božja volja. Priredio je tu situaciju da mi pruži praktično iskustvo bolesti, da razotkrije moju unutrašnju iskvarenost i nedostatke i da mi pokaže da iako sam tvrdila da verujem u Boga, u svom srcu nisam verovala da On vlada nad svime. Takođe mi je omogućeno da vidim da je, kad sam se razbolela, moje telo bilo moja jedina briga. Znala sam da je neko hitno potreban za rad u crkvi, ali i dalje sam odbila svoju dužnost. Iako sam je kasnije nevoljno prihvatila, nisam celim srcem uložila sebe. Kad sam dobila kovid i kad mi se stanje pogoršalo, prepirala sam se sa Bogom i odupirala sam Mu se. Na kraju sam napustila svoju dužnost i izdala Boga, što je izazvalo gubitke u radu crkve. Uvidela sam da sve ovo vreme kao vernik, nisam imala ni trunku bogobojazni. i da sam se vrlo neobavezno odnosila prema svojoj dužnosti. Konačno sam shvatila da iako sam fizički zdrava, bez rešavanja svih tih iskvarenih naravi u meni, nastavila bih da se opirem i da izdajem Boga i ne bih dobila Njegovo odobrenje. Bog je odobrio moju bolest da pročisti nečistoće u mojoj veri i da preobrati moje sotonske naravi. Ali nikad nisam razmišljala o Božjim ozbiljnim namerama. Uvek sam bila zaokupljena strepnjom i brigom oko svojih bolesti i opirala sam se ovoj situaciji koju je Bog priredio, uvek razmišljajući o sopstvenim planovima i rasporedu. Čak sam pomislila da Bog želi da budem izgnana. Zaista sam bila buntovna i nedostajalo mi je ljudskosti i razuma. Nisam mogla da nastavim da pristupam svojim bolestima sa takvim stavom. Morala sam ispravim svoj stav, da razmislim o sebi i prepoznam iskvarene naravi i da tragam za istinom tokom ovih bolesti. To je trebalo da uradim.
Razmislila sam o sebi nakon toga. Šta je bio uzrok moje stalne strepnje nakon što sam se razbolela? Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. (…) Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; čovek je otišao od Mene da se zauzvrat izvešti u zloj medicini i vračanju. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“). Bog je razotkrio moje stanje. Zar nije moje viđenje vere tačno onakvo kako je On opisao? Moja vera je bila samo za blagoslove i pokušavala sam da se nagodim sa Bogom. Kada nisam imala ozbiljnijih zdravstvenih problema tokom svojih dužnosti, mislila sam da sam zadobila Božju brigu i zaštitu i da imam šanse za spasenje, pa sam bila voljna da patim i da platim cenu za svoju dužnost. Kada sam se razbolela i nisam osećala da simptomi popuštaju, nisam mogla da se nateram da vršim svoju dužnost niti sam se unela celim srcem u rad oko jevanđelja. Razmišljala sam samo o svojoj budućnosti i sudbini. Brinula sam se da li ću da umrem i da li ću biti blagoslovena. Kada sam ozbiljno obolela od kovida i bila loše dve nedelje, žalila sam se da me Bog ne štiti i nisam čak ni želela više da vršim svoju dužnost. Kada sam videla da su mi nade za blagoslovom propale, moja istinska narav se razotkrila. Okrenula sam leđa Bogu tako što sam napustila svoju dužnost i izdala Ga. Potpuno sam se okrenula protiv Boga, bunila sa protiv Njega i opirala Mu se. Rasprava s Bogom, negativnost i otpor – gde je bio moj osećaj za ljudskost i razum? Kad razmišljam sad o tome, zaista sam zahvalna Bogu što mi je priredio tu situaciju. Iako sam malo patila telesno, zadobila sam nešto razumevanja nečistoća u mojoj veri i mojoj satanskoj naravi protivljenja Bogu. Osetila sam u svom srcu da sve što Bog radi u meni služi spasenju i sve je ljubav.
Pročitala sam kasnije još Božjih reči i zadobila dodatni uvid u pitanje smrti. Božje reči kažu: „Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš moći da je podneseš. (…) Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do tragičnog ishoda, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? ’Ne smem se bojati smrti jer na kraju svi umiru. Sa druge strane, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.’ Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme“ („Reč“, 6. tom, „O traganju za istinom“ I, „Kako tragati za istinom (3)“). Nakon što sam pročitala Božje reči bilo mi je jasno da svačiju smrt određuje Bog i svaka doza brige je suvišna. Kad god bih iskusila simptome ili se osetila nelagodno, brinula sam se da ću umreti ako se ti simptomi pogoršaju. Nisam shvatala da je svačije vreme smrti odavno već odredio Bog i da ono nije izazvano time što smo istrošeni našim dužnostima. Razmišljala sam o tome kako je moja tetka kao mlada bila slaba i ophrvana bolešću i često je bila u bolnici. Svi smo mislili da nije dugog veka. Ali iznenađujuće, sada kad je starija, zdravlje joj je sve bolje i bolje. Ima preko 80 godina, a i dalje može sama da se stara o sebi. Ali njen muž koji je uvek bio zdrav i jedva da se ikad razboljevao, iznenada je dobio rak jetre i preminuo. Ovi primeri iz stvarnog života su mi pokazali da su naš život i naša smrt određeni Božjom vladavinom i rasporedom. Imala sam dosta bolesti. Da li će mi se stanje pogoršati, da li ću umreti, sekiranje nije moglo da reši. Sve je to do Božje vladavine. Bila sam vernik koji nije verovao u Božju vladavinu, uvek sam živela u strepnji straha od smrti. Nisam iskreno verovala u Boga. Istina je da svi umiru. To je zakon prirode. Smrti se ne treba plašiti, a to da li ćemo da umremo nema nikakve veze sa premorom od naših dužnosti. Vidiš, neki ljudi ne vrše dužnost i vode računa o zdravlju, ali i po njih će doći smrt. Naš život i našu smrt je predodredio Bog i ja treba da se pokorim onome što Bog odredi. Kad god da smrt dođe po mene, treba da je dočekam smireno. Moram da se posvetim dužnosti i uložim celu sebe u nju i da nastojim da mi u trenutku smrti ne ostane ništa zbog čega bih žalila, što je jedini način da se ostvare zadovoljstvo i mir. Ako neprestano živim u negativnim osećanjima strepnje, praveći uvek planove za svoje telo, ne ulažući iskreno celu sebe u svoju dužnost, ostaće mi žaljenje i krivica i kočiću rad crkve, a koliko god da mi zdravlje bude dobro, život će mi biti beznačajan i na kraju će me Bog neizbežno kazniti. Tog trenutka kad sam sve to shvatila, osećala sam se mnogo slobodnije.
Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koje su me stvarno dirnule. Svemogući Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. (…) Tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Ne govorimo o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze; ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi predvode druge ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju i poslednji atom svoje snage i energije, ulažući svu svoju energiju i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, pomažu mnogim ljudima zapalim u slabost i negativnost da ojačaju i da stoje postojano, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to postignu tokom svog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Veruju da nisu učinili ništa zbog čega bi se kajali i žive uz osećaj vrednosti, sa postojanošću i utehom u svom srcu. Kako je to divno! Nije li to dobar rezultat? (Jeste.) Ovaj osećaj postojanosti i utehe, ovo odsustvo kajanja, rezultat su i nagrada za traganje za pozitivnim stvarima i istinom. Nemojmo ljudima postavljati visoka merila. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili želi da obavi. Kada pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, podnosi ogromne bolove, plaća cenu i daje poslednji atom energije da postigne i završi ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Ima osećaj utehe i nagrade, osećaj da je živeo dragocenim životom. Nije li to značajan cilj? Bez obzira na njegovu veličinu, recite Mi, je li taj cilj praktičan? (Praktičan je.) Je li konkretan? Dovoljno je konkretan, dovoljno praktičan i dovoljno realan. Prema tome, da bi se živelo vrednim životom i konačno dobila ovakva nagrada, smatraš li da vredi da čovekovo fizičko telo malo pati i da plati neku malu cenu, čak i ako iskusi iscrpljenost i fizičku bolest? (Vredno je.) Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi samo radi telesnog uživanja, niti isključivo radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi samo zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već pravim putem. To zovemo i pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, tragao za istinom i do nje došao? Ako zaista želiš da tragaš za istinom i razumeš je, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad ne treba da oklevaš da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš datu cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je pogodnija za postizanje vrednog života? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Živeti smislenim životom.) Živeti smislenim životom znači osećati rezultate i utehu u svom srcu. Šta je sa onima koji su dobro uhranjeni i rumeni u licu sve do svoje smrti? Budući da oni ne vode smislen život, kako se osećaju na samrti? (Kao da su uzalud živeli.) Urezuju se ove tri reči: uzalud su živeli. Šta znači ’živeti uzaludno’? (Proćerdati život.) Živeti uzaludno, proćerdati život – šta je u osnovi ova dva izraza? (Na kraju života oni otkrivaju da nisu ništa zadobili.) Šta onda čovek treba da zadobije? (Treba da zadobije istinu ili da u ovom životu postigne vredne i smislene stvari. Treba dobro da obavlja one stvari koje jedno stvoreno biće treba da radi. Ako ništa od toga ne uradi, već živi jedino za svoje fizičko telo, osetiće da je svoj život proživeo uzalud i da ga je proćerdao.)“ („Reč“, 6. tom, „O traganju za istinom“ I, „Kako tragati za istinom (6)“). Čitanje ovih Božjih reči me je duboko dirnulo i shvatila sam smisao ljudskog života. Razmišljala sam kako sada imam priliku da vršim dužnost stvorenog bića i to je najpravednije što mogu da uradim. Nevernici tragaju za hranom, pićem i zadovoljstvom, a kad uživaju u telesnim zadovoljstvima i ne pate mnogo, kad im dođe trenutak smrti, nemaju pojma zbog čega ljudi žive svoje živote. To je uzaludan život. Bog me može uzdići da služim kao vođa u svojoj dužnosti tokom života, tako da bi trebalo da uložim celu sebe u to i da preuzmem odgovornost za projekte crkve kao što Svevišnji zahteva, da vodim braću i sestre u njihovom traganju za istinom i da vršim njihove dužnosti u skladu sa načelima i da dam doprinos širenju jevanđelja carstva, što je najznačajnija stvar. Ali ako ljudi žive svoje živote samo zbog telesnog, oni traće svoje dane i to je potpuno beznačajno. Baš kao ranije, kada sam napustila svoju dužnost i otišla kući kako se ne bih srušila, iako sam bila kod kuće i nisam fizički patila i nisam morala da brinem toliko oko rada crkve, nisam preuzimala odgovornosti koje je trebalo i osećala sam se prazno iznutra. Takođe sam bila ispunjena krivicom i nisam imala stvarni mir ili radost. Videla sam da je život življen radi telesnog potpuno besmislen i da je prazan, koliko god dobro vodila računa o svom zdravlju. Iako sam bila malo umorna i malčice sam patila vršeći svoju dužnost, mogla sam da zadobijem istinu i da se osetim smireno i spokojno. Jedino takav život ima smisla. Kroz ovo sam takođe lično iskusila zašto nas Bog navodi da se držimo svojih dužnosti. Zato što je vršenje dužnosti stvorenog bića naš jedini način da živimo ispunjene, smislene živote i da ispunimo srca istinskim mirom i radošću. Vrednovanje telesnog vodi samo do praznog života i uništava priliku pojedinca da traga za istinom i da bude spasen. Kada sam shvatila ove stvari, povratila sam motivaciju da vršim svoju dužnost. Ništa nisam postizala u radu oko jevanđelja, pa mi je bilo potrebno da zadobijem praktično razumevanje situacije, da tragam za načelima kako bih rešila probleme, da dam sve od sebe da uradim sve što mogu, nastojeći da poboljšam rezultate rada. Tako se ne bih stidela ni kajala zbog načina vršenja dužnosti. Kada sam se uključila u rad oko jevanđelja i kada sam naišla na teškoće, ponekad bih se brinula da ću da se istrošim ili da ću da se udaljim od rešenja problema, ali osećala sam da ne mogu više da živim u stanju strepnje. Zato sam se pomolila Bogu: „O Bože, bilo da mi se bolest pogorša ili ne, ne želim da nastavim da Ti se opirem kao pre. Da li ću da živim ili umrem, potpuno je u Tvojim rukama i želim da se pokorim Tvojoj orkestraciji i rasporedu.“ Nisam osećala toliku zabrinutost nakon molitve. Podelila sam ideje sa nekim sestrama i braćom kako bismo razrešili probleme u radu oko jevanđelja. Svi smo zajedno tragali za načelima, razmatrali opcije i našli smo put ka našim dužnostima. Bilo je napretka u radu oko jevanđelja i neka načela su nam postala jasnija.
U martu 2023. godine, crkva je održala izbore za glavne vođe i na kraju sam ja izabrana. Znala sam da bih bila opterećenija u ovoj dužnosti, a i dalje sam razmišljala o svom zdravlju, ali nisam više htela da posvećujem pažnju telesnom. Želela sam da zaista cenim priliku da vršim ovu dužnost. Nakon toga, vršenje dužnosti sam mogla da prilagodim svom zdravlju po potrebi, da se malo odmaram ako mi nije dobro i da nađem vremena da malo vežbam. Vršeći dužnost na ovaj način, nisam se previše umarala i bolest me nije kočila. Vremenom je prestala da mi trne glava u onoj meri. Sada smatram da treba da cenim vreme koje mi je preostalo i da je najvažnije da dobro vršim svoju dužnost. Zahvalna sam Bogu što mi je priredio ovakvu situaciju kako bih naučila lekciju. Nisam više u stalnoj strepnji da ću se razboleti.
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?