Krajem 2022. godine, jednog jutra mi se iznenada zavrtelo u glavi kad sam ustala. Pomislila sam da je to zato što sam previše naglo ustala, pa sam brzo zažmurila i posle nekog vremena, taj osećaj je nestao. Uveče sam, međutim, ponovo osetila vrtoglavicu, koja se četiri ili pet puta javljala i nestajala, pa sam se zabrinula da sam se od nečeg razbolela. U bolnici su ustanovili da mi je gornji krvni pritisak iznosio čak 195. Bila sam šokirana i pomislila sam: „Svih ovih godina sam se žrtvovala, davala sebe za svoju veru i mnogo sam propatila, a Bog me sve vreme čuvao u dobrom zdravlju. Kako to da mi je krvni pritisak najednom toliko skočio?” Tokom povratka kući, bilo mi je teško na srcu i razmišljala sam o tome kako mi je otac umro nakon što je više od deset godina bio napola nepokretan i vezan za krevet, usled moždanog udara izazvanog visokim krvnim pritiskom. Pomislila sam: „Šta ako zbog ovako visokog krvnog krvnog pritiska završim kao moj otac? Moram dobro da se pobrinem za svoje zdravlje. Ne smem ovoliko da se opterećujem poslom. Ako mi se zdravlje pogorša, pa ne budem mogla da obavljam svoju dužnost, zar neću postati beskorisna? Šta ako umrem i propustim priliku da budem spasena?” Živela sam u stanju brige i panike. Kasnije, na okupljanjima, kad god bih od braće i sestara saznala za neke lekove protiv visokog krvnog pritiska, kod kuće sam ih odmah isprobavala. Svakog jutra i večeri, kontrolisala sam krvni pritisak i strogo sam pazila da ne zaboravim da popijem lekove. Naročito sam vodila računa o ishrani i stalno sam razmišljala o tome kako da poboljšam svoje zdravlje. Posle nekog vremena, krvni pritisak mi se stabilizovao, a vrtoglavice su nestale. Pomislila sam: „Moram i dalje da unapređujem svoje zdravlje i ne smem toliko naporno da radim kao ranije, da mi se stanje ne bi pogoršalo. Sve dok sam zdrava i sve dok mogu da obavljam svoju dužnost, imaću šansu da budem spasena.” Kasnije sam počela da se iznutra osećam nemotivisano, iako sam naizgled obavljala svoju dužnost, a na svaki znak nevolje, prva briga mi je bilo vlastito zdravlje. Tokom dana bih u crkvi uočavala probleme prilikom okupljanja i planirala da uveče potražim istinu kako bih ih rešila. Ali kad god bih ostala budna do kasno, brinula sam se da će mi zbog toga možda opet skočiti pritisak, pa bih požurila na počinak. U crkvi za koju sam bila odgovorna, neke pridošlice već tri meseca nisu prisustvovale okupljanjima. Htela sam da odem da ih zalijem i da im pružim podršku, ali pošto su oni danju radili, mogla sam da ih zalivam samo tokom noći, a ako bih to učinila, skratila bih sebi vreme za noćni odmor. Osim toga, podrška pridošlicama ne bi bila efikasna ako bi se svela samo na jedan ili dva razgovora u zajedništvu i zahtevala bi utrošak znatne količine vremena i energije. Pitala sam se da li je moje telo u stanju da sve to podnese. Ako se premorim, pa mi zbog toga skoči pritisak, šta bih radila ako dobijem moždani udar i ostanem nepokretna kao moj otac? Imajući to u vidu, zadatak podrške pridošlicama prebacila sam na ostalu braću i sestre. U tom periodu sam neprekidno bila zabrinuta i pod stresom, iako sam sve vreme obavljala svoju dužnost.

Tokom jednog okupljanja, neki starešina me je pitao da li bih mogla da nadgledam rad na jevanđelju. Pomislila sam: „Pritisak mi je još uvek donekle visok i mogu da propovedam jevanđelje, ali ispunjavanje odgovornosti nadzornika podrazumeva toliko puno rada. Kako će moje telo to da podnese?” Stoga sam starešini brzo odgovorila: „Krvni pritisak mi je previsok i moje telo ne može to da izdrži, tako da ne mogu da se prihvatim te dužnosti.” Starešina me je zamolio da nastavim sa traganjem. Te noći sam se vrpoljila i prevrtala u krevetu, ne mogavši da zaspim. Znala sam da je radi širenja jevanđelja bila hitno potrebna saradnja, ali me je brinulo veliko radno opterećenje, kao i brojne stvari o kojima nadzornik mora da vodi računa. Plašila sam se da bi usled preopterećenosti moglo da mi se pogorša zdravlje i da dobijem moždani udar, te da bih, čak i ako ne umrem, mogla da ostanem nepokretna, pa sam se pitala kakva bi korist od mene bila ako ubuduće ne bih mogla da obavljam svoju dužnost. Nakon što sam malo razmislila o tome, odlučila sam da je važnije da se staram o svom zdravlju, a kad sam ponovo srela starešinu, našla sam izgovor da izbegnem tu odgovornost. Jednoga dana, naišla sam na odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Bog kaže: „Postoji još jedna vrsta: oni koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Kakav god zahtev da im postavi Božja kuća, kakav god posao im da da obave, koju god dužnost im da da izvrše, u velikim i malim stvarima, čak i u nečemu tako jednostavnom kao što je da povremeno prenesu poruku – oni to ne žele da učine. Oni, samoproglašeni vernici u Boga, ne mogu da obavljaju čak ni one poslove za koje bi se mogla zatražiti pomoć nevernika. To je odbijanje prihvatanja istine i odbijanje izvršavanja dužnosti. Koliko god da ih braća i sestre podstiču, oni to odbijaju i ne prihvataju; kada im crkva odredi neku dužnost, oni je ignorišu i navode brojne izgovore da je odbiju. To su ljudi koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Za Boga, takvi ljudi su se već povukli. Njihovo povlačenje nije zbog toga što ih je Božja kuća uklonila ili obrisala sa svojih spiskova, već zato što oni sami nemaju istinitu veru – oni ne priznaju da su vernici u Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Kad sam pročitala Božje reči, srce mi je na trenutak zastalo i pomislila sam: „Nisam znala da je odbijanje obavljanja neke dužnosti toliko ozbiljna stvar da može da dovede do toga da te Bog ukloni! Sada, kad su potrebni ljudi koji će sarađivati u radu na jevanđelju, treba da vodim računa o Božjem srcu, da prihvatim dužnost nadzornice i da radim ono što treba da radim, ali ja tu dužnost stalno izbegavam jer se brinem da bih mogla da izgubim zdravlje. Zar na taj način i ja ne odbijam da obavljam dužnost? Pa zar onda Bog neće i mene ukloniti zbog toga?” Od te pomisli sam se stvarno uplašila. Mislila sam da je svršeno sa mnom i da više nema nikakve šanse da budem spasena, pa sam zažalila što sam uopšte odbila tu dužnost. Ali, šta je bilo bilo je i sad ne vredi žaliti za prosutim mlekom. Srce mi je momentalno potonulo u pete i osećala sam se potpuno očajno. Tih dana mi je bilo teško na srcu i smršala sam više od šest kilograma. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, nije trebalo da odbijem dužnost. Spremna sam da se pokorim i da tragam za Tvojom namerom.”

Jednoga dana, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Kad Bog razotkrije neku osobu, kako ona treba da se nosi s tim i kakav izbor treba da napravi? Ona mora da traži istinu i ni pod kojim okolnostima ne treba da postane smetena. Za tebe je dobro da iskusiš Božji sud i grdnju i da svoju iskvarenost vidiš onakvom kakva ona zapravo jeste, pa zašto si onda negativan? Bog te razotkriva kako bi ti stekao razumevanje o sebi i kako bi te spasao. U stvari, iskvarena narav koju otkrivaš potiče iz tvoje prirode. Nije reč o tome da Bog želi da te razotkrije, ipak, ako te On ne bude razotkrio, zar ti to nećeš ionako otkriti? Pre nego što si počeo da veruješ u Boga, On te još uvek nije razotkrio, pa zar sve što si proživljavao nije bila sotonska iskvarena narav? Ti si neko ko živi prema sotonskoj naravi. Te stvari ne bi trebalo toliko da te šokiraju. Kad otkriješ malo iskvarene naravi, tebe to preplaši nasmrt i pomisliš da je s tobom završeno, da te Bog ne želi i da je sve što si uradio bilo uzalud. Ne preteruj. Bog spasava iskvarene ljude, a ne robote” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”). Božje reči su me podsetile da treba da shvatim da me Bog, time što za mene uređuje okruženja i što me razotkriva, zapravo ne osuđuje, niti namerava da me ukloni, već da strogi sud Svojih reči koristi da bi me naterao da tragam za istinom, da prepoznam sve te pogrešne misli, gledišta i namere kojima sam zaprljana, te da svoju iskvarenu narav pročistim i promenim. Na taj bih način postala odgovorna za vlastiti život. Ali ja nisam tragala za Božjom namerom, a kad bih se suočila sa strogim sudom Božjih reči, nisam promišljala o sebi, niti sam izvlačila pouke. Nagađala sam i pogrešno razumevala Božju nameru, misleći da Bog želi da me ukloni, što me je dovelo do toga se osećam negativno i da sama sebi presuđujem. Shvatila sam koliko sam zapravo bila buntovna! Nisam htela da nastavim s takvim ponašanjem. Bila sam spremna da tragam za istinom i da izvlačim pouke iz ovog okruženja koje mi je Bog uredio.

Tokom tog traganja, pročitala sam odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ako želi da živi vrednim i smislenim životom, čovek mora da stremi ka istini. Pre svega, on treba da ima ispravan pogled na život, kao i ispravne misli i gledišta o raznim velikim i malim pitanjima sa kojima se suočava u životu i na svom životnom putu. Takođe sva ova pitanja treba da posmatra iz prave perspektive i uz ispravan stav, umesto da raznim problemima, sa kojima se suočava tokom svog života ili u svom svakodnevnom životu, pristupa uz ekstremne ili radikalne misli i gledišta. Naravno, te stvari takođe ne sme da posmatra iz svetovne perspektive, već bi trebalo da otpusti takve negativne i netačne misli i gledišta. (…) Recimo da je neki čovek dobio rak i da se plaši da će umreti. On odbija da prihvati smrt i neprekidno se moli Bogu da ga zaštiti od smrti i produži mu život za još nekoliko godina. Iz dana u dan u sebi nosi negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i pored toga što je uspeo da preživi još nekoliko godina, da ostvari svoj cilj i iskusi sreću koja proističe iz toga što je izbegao smrt (…). Kao i drugi ljudi, verovao je u Boga i obavljao svoju dužnost i, spolja posmatrano, nije se činilo da ima ikakve razlike između njega i bilo kog drugog. Kad se suočio sa bolešću i smrću, molio se Bogu i ipak nije napuštao svoju dužnost. Nastavio je da radi, čak u podjednakoj meri kao i ranije. Međutim, postoji nešto što ljudi treba da shvate i da prozru: misli i gledišta koje je ovaj čovek gajio bili su dosledno negativni i pogrešni. Bez obzira na stepen njegove patnje ili na cenu koju je platio dok je obavljao svoju dužnost, on je u svom stremljenju gajio te pogrešne misli i gledišta. Njima je bio neprestano vođen i svoje negativne emocije je unosio u svoju dužnost, nastojeći da Bogu ponudi vršenje dužnosti u zamenu za sopstveni opstanak, kako bi postigao svoj cilj. Cilj njegovog stremljenja nije bio u tome da shvati istinu ili da do nje dođe, niti u tome da se pokori svim Božjim orkestracijama i uređenjima. Cilj njegovog stremljenja bio je upravo suprotan. Želeo je da živi prema vlastitoj volji i zahtevima, i da dobije ono čemu je rado stremio. Želeo je da uređuje i orkestrira sopstvenu sudbinu, pa čak i svoj život i smrt. I tako se, na kraju puta, njegov ishod sastojao u tome da baš ništa nije dobio. Nije došao do istine i na kraju je porekao Boga i izgubio veru u Njega. Čak ni dok se smrt približavala, nije uspevao da razume kako ljudi treba da žive i kako stvoreno biće treba da se odnosi prema Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. To je nešto najžalosnije i najtragičnije u vezi sa njim. Ni na samoj ivici smrti, nije uspeo da shvati da tokom celog čovekovog života sve potpada pod suverenost i uređenje Stvoritelja. Ako Stvoritelj želi da živiš, čak i ako te muči smrtonosna bolest, nećeš umreti. Ako Stvoritelj želi da umreš, čak i ako si mlad, zdrav i snažan, kad kucne tvoj čas, moraš umreti. Sve je pod Božjom suverenošću i uređenjem – u tome je Božji autoritet i niko se ne može izdići iznad toga. Taj čovek nije uspeo da shvati tako jednostavnu činjenicu – nije li to za žaljenje? (Jeste.) Uprkos svojoj veri u Boga, svom prisustvu skupovima, slušanju propovedi i obavljanju dužnosti, uprkos svojoj veri u postojanje Boga, uporno je odbijao da prizna da je ljudska sudbina, uključujući život i smrt, u rukama Božjim, te da ne zavisi od ljudske volje. Niko ne umre zato što to želi i niko ne preživi isključivo zato što hoće da živi i plaši se smrti. Tako jednostavnu činjenicu on nije uspeo da dokuči, nije uspeo da je prozre ni kad se suočio s dolaskom smrti, ne znajući i dalje da čovekov život i smrt ne određuje on sȃ m, već da oni zavise od Stvoriteljevog predodređenja. Zar to nije tragično? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Pročitavši ovaj odlomak Božjih reči, briznula sam u plač. Mislila sam da sam, verujući u Boga tolike godine, zadobila neke istina-stvarnosti, ali nisam shvatala da zapravo uopšte nisam razumela Božju suverenost, niti sam umela da doživim Njegovo delo. Kad sam se iznenada razbolela, nisam to prihvatila od Boga, nisam tragala za istinom, niti sam iz toga izvukla pouke. Naprotiv, živela sam u skladu sa stanovištima nevernika, misleći da je moja bolest posledica iscrpljenosti i da moram da se fokusiram na staranje o vlastitom telu, verujući da ću jedino tako moći da se oporavim, te da ću, u suprotnom, završiti kao moj otac, a možda jednoga dana i umreti od te bolesti. Da bih se što pre oslobodila svoje bolesti, bez razmišljanja sam isprobavala sve lekove za koje bih čula. Strahovala sam da bi od brige i iscrpljenosti moglo da mi se pogorša stanje, pa sam stoga izbegavala da na svom poslu rešavam probleme, a svoj zadatak pružanja podrške pridošlicama prebacila sam na druge. Sve sam manje osećala breme vlastite dužnosti. Kad je starešina poželeo da me unapredi na mesto nadzornice, odbila sam tu dužnost, iz straha da će mi od preterane brige i iscrpljenosti skočiti pritisak i da ću dobiti moždani udar. Iako sam verovala u Boga, nisam imala mnogo poverenja u Njegovu svemoć i suverenost, niti veru da je moj život u Njegovim rukama. Misli su mi bile potpuno fokusirane na očuvanje vlastitog zdravlja, kao da su isključivo ljudi zaslužni za svoje zdravlje i da ono nema nikakve veze s Božjom suverenošću. Uopšte se nisam ponašala kao vernica! Pomislila sam na ono o čemu Bog stalno besedi, podučavajući nas da ljude i stvari posmatramo na osnovu Njegovih reči i uzimajući istinu kao kriterijum. A što se mog zdravlja tiče – od koje se bolesti mogu razboleti, kada sa može desiti da se razbolim i umrem – Bog je sve to već predodredio. Ako Bog želi da umrem, ja neću preživeti ma koliko da se dobro staram o sebi, a ako Bog želi da me ostavi u životu, onda neću umreti čak ni ako se teško razbolim. Baš kao što ni bogati ljudi, koji dan za danom jedu najzdraviju moguću hranu da bi sačuvali zdravlje, ne mogu da izbegnu smrt kad joj dođe vreme, dok među običnim ljudima, koji sebi mogu da priušte samo jednostavne i skromne obroke, mnogi dožive duboku starost. Čak i nevernici priznaju da živote ljudi predodređuje Nebo. Iako sam dugi niz godina verovala u Boga i pojela i popila toliko Njegovih reči, još uvek nisam razumela čak ni tu osnovnu činjenicu. Moja vera je zaista bila jadna i bedna! Ja te stvari nisam posmatrala u skladu s Božjim rečima, niti sam tragala za istinom. Stalno sam razmišljala o tome kako da sačuvam zdravlje, ne ostavljajući u svom srcu nimalo mesta za Boga. Po čemu sam se onda uopšte razlikovala od nevernika? Time što je dopustio da me snađe ova bolest, Bog je zapravo hteo da me natera da tragam za istinom i da iz toga izvučem pouke, da iz sebe očistim i da promenim svoje pogrešne namere i stanovišta, te da siđem s pogrešnog puta. To je za mene bilo Božje spasenje. Ako iz toga ne bih izvukla nikakve pouke, ja ne ne bih zadobila nijednu istinu čak ni ako bih ozdravila, tako da bi sve to bilo jedno protraćeno iskustvo. Nakon što sam razumela Božju nameru, nisam više bila sputavana svojom bolešću kao ranije. Shodno tome, prilagodila sam svoj redovni raspored rada i odmaranja i počela sam da se fokusiram na svoju dužnost, tako da bih zaboravljala na bolest svaki put kad sam bila stvarno zauzeta poslom. Ponekad bih zaboravila čak i da popijem lekove ili da izmerim pritisak, i nisam osećala nelagodu. Duboko u duši, shvatila sam da je sve u Božjim rukama, ma od čega da se čovek razboli, te da je nepotrebno da se on zbog toga brine i da razbija glavu. Te stvari ne samo da ne mogu ništa da promene, već ih Sotona koristi da ljude pravi budalama, da ih muči i da im nanosi još veću patnju.

Kasnije me je jedna sestra podsetila da, kad se suočimo s bolešću, ako nismo spremni da se prihvatimo važnih dužnosti i ako živimo u negativnim emocijama brige i stresa, onda to ima veze s našim gledištima o tome čemu treba težiti i s našom namerom da dobijemo blagoslove. Zahvaljući sestrinom podsećanju, počela sam da u tom smislu tragam i da promišljam. Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj naglašeni entuzijazam. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Kad sam tek počela da verujem u Boga, nikad nisam izbegavala nijednu dužnost koju bi mi crkva dodelila. Uprkos smetnjama od strane moje neverničke porodice, progonu od strane Komunističke partije, te ismevanju i klevetama od strane običnog sveta, ma koliko da sam se zbog svega toga osećala teško i jadno, moja odlučnost da obavljam svoju dužnost nikada nije bila poljuljana. Stoga sam verovala da će Bog sigurno upamtiti sve moje žrtve, ali je moj visok pritisak u potpunosti razotkrio moju želju za blagoslovima. Mislila sam da, dokle god budem bila dobrog zdravlja i sposobna da nastavim sa obavljanjem svoje dužnosti, mogu da se nadam spasenju. Ali kad je obavljanje dužnosti od mene zahtevalo da trpim patnju i da platim cenu, zabrinula sam se da će mi to narušiti zdravlje i da ću umreti a da prethodno ne primim blagoslove, pa sam se prema svojoj dužnosti odnosila površno, bez imalo prave odanosti. Razlog za to leži isključivo u činjenici da sam bila pod kontrolom sotonskih misli i stanovišta, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nada poslednja umire”. Suočivši se s bolešću koja je potencijalno mogla da mi ugrozi život, nisam bila spremna da patim ni da dajem sebe, sve vreme sam brinula o svom ishodu i odredištu, svoju dužnost sam obavljala površno i bez osećaja za breme, a ponekad sam je čak i odbijala. Često sam govorila kako svoju dužnost obavljam da bih udovoljila Bogu, ali sada shvatam da je moj učinak u obavljanju dužnosti bio vođen željom za blagoslovima. Mada sam se naizgled donekle žrtvovala i davala sebe kao da sam odana Bogu, ja zapravo uopšte nisam bila istinski iskrena prema Njemu. Sve se na kraju svodilo na transakciju i lažljivost. Uvidela sam da je moja narav uistinu lažljiva i rđava, te da sam kroz patnju i davanje sebe samo pokušavala da sklopim nagodbu s Bogom. Hodala sam putem antihrista! Razmišljala sam o tome kako se Bog ovaplotio da bi nam govorio i snabdeo nas obiljem istina, kako nam je Bog toliko toga podario, ne tražeći ništa zauzvrat i kako su Božja ljubav i spasenje iskreni i istiniti, dok ja svoju dužnost obavljam isključivo zarad vlastitog dobitka i blagoslova i da je čak i moje skromno davanje sebe pokušaj da sklopim nagodbu s Bogom. Shvatila sam koliko sam zapravo sebična i lišena savesti! Nisam smela da i dalje ostanem takva. Morala sam momentalno da se pokajem. Bez obzira na to da li ću primiti blagoslove ili trpeti nesreću, morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, kada si živ, i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i pokazuje odbojnost prema istini, na koji ćeš način, kad dođe vreme da se tvoj telesni život završi, postojati nakon smrti? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način i tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i kad se tvoj telesni život završi, tvoj život u drugom svetu nastaviti da postoji u drugačijem obliku. To je jedno od objašnjenja smrti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Pročitavši Božje reči, bilo mi je mnogo svetlije u srcu! Iz Božjih reči sam razumela da se svako suočava sa smrću, ali da je priroda svake smrti drugačija. Neki ljudi streme ka istini i odano obavljaju svoje dužnosti, a čak i ako umru i ako im se život svrši, to ne znači da nisu spaseni. Oni su dovršili svoju životnu misiju i vratili se Bogu. To je život u jednom drugačijem obliku. Takođe sam shvatila da spasenje nije vezano za život ili smrt, već da zavisi od čovekovog stava prema Bogu i istini. Čovekovo stremljenje ka istini, fokusiranje na bavljenje stvarima u skladu sa istina-načelima, njegovo istinsko pokoravanje i pravi strah od Boga jesu merilo za spasenje. Međutim, suočivši se sa svojom bolešću, ja sam joj se naprosto predala, nesposobna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, a prema svojoj dužnosti sam se olako odnosila i čak je odbijala. Iako sam dobro vodila računa o svom telu, bez stremljenja ka istini i promene svoje naravi, ja ipak nisam mogla da budem spasena. Neprestano sam brinula zbog svoje bolesti, pa nisam htela da se na svojoj dužnosti brinem i iscrpljujem, a kamoli da se prihvatam važnih naloga. Iako nisam previše brinula, niti plaćala veliku cenu, ja nisam ispunila odgovornosti koje se očekuju od stvorenog bića, ostavljajući iza sebe neutešni žal i dugove. Kad god bih na to pomislila, savest bi mi se uznemirila. Tek sam u tom trenutku uistinu shvatila da će, bez obzira na čovekovo fizičko stanje tokom života, njegov život imati vrednost i smisao samo ukoliko on bude stremio ka istini i trudio se da svoju dužnost obavi najbolje što ume, te da je neuporedivo bolje biti čak i bolestan ili premoren, nego čitav život isprazno proživeti. Shvativši to, dobila sam motivaciju da obavim svoju dužnost i u sebi čvrsto rešila da stremim ka istini i da svoju dužnost obavljam marljivo, te da, ako mi Bog bude pružio još jednu šansu, neću više razmišljati o svom telu.

Posle tri meseca, starešina mi je ponovo dodelio dužnost nadzornice za rad na jevanđelju. Znala sam da mi to Bog pruža priliku da se pokajem i da više ne smem da se brinem o svojoj bolesti, pa sam tu dužnost prihvatila. Tokom saradnje prilikom obavljanja dužnosti, suočavala sam se s mnogim poteškoćama i ponekad sam bila pomalo umorna, a uz to sam i dalje brinula da moje telo možda neće moći to da izdrži, pa sam se zato molila Bogu i poverila svoju bolest Njemu u ruke. Ne vodeći računa o tome da li mi se bolest pogoršava ili ne, nisam više htela da odlažem svoju dužnost. Nakon molitve, srce mi se više ne bi osećalo sputano. Razumno sam prilagodila svoj raspored rada i odmaranja, a kad bih se na poslu suočila s poteškoćama, o mogućim rešenjima sam raspravljala sa sestrama s kojima sam sarađivala. Ovakav način rada uopšte nije bio tako iscrpljujući kakav sam mislila da će biti i otkrila sam da sam u stanju da nosim celokupno breme koje mi je Bog stavio na pleća. Jednoga dana, videla sam kako sestra-domaćin meri sebi krvni pritisak, pa sam i ja izmerila svoj. Na moje iznenađenje, pritisak mi je bio normalan. Iz dna duše sam se zahvalila Bogu!

Upravo su Božje reči ispravile moja pogrešna stanovišta o onome čemu treba težiti i zahvaljujući njima sam donekle razumela i iskusila Božju suverenost i predodređenje. Ujedno sam shvatila i da verovanje u Boga ne treba da se svodi samo na traženje blagoslova, te da život može biti vredan i smislen samo ako čovek stremi ka istini, ako se pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima i ako dobro obavlja dužnost stvorenog bića. Hvala Bogu!