U septembru 1999. godine, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Shvatila sam da ova faza Božjeg dela služi da se ljudi pročiste i usavrše i da se na kraju uvedu u Božje carstvo. Bila sam jako srećna. Mislila sam: „Moram marljivo da stremim, da propovedam jevanđelje i pripremim još dobrih dela kako bih bila spasena.” Kasnije sam otišla od kuće kako bih vršila svoju dužnost. Šta god da se desilo, pa čak i dok me je velika crvena aždaja jurila i progonila, nikad nisam prestala da izvršavam svoju dužnost. Jednog dana sam otišla na lekarski pregled i otkrila da sam nosilac hepatitisa B. Lekar je rekao da je virus hepatitisa B doživotan i da se ne može izlečiti. Tada se nisam plašila i nastavila sam da se svakodnevno bavim izvršavanjem svoje dužnosti. Iznenada, šest meseci kasnije, tokom još jednog pregleda, virus više nije bio prisutan u mom telu, a jetra mi je takođe bila normalna. Kada sam videla kako je moja bolest čudesno izlečena, bila sam veoma zahvalna Bogu i obavljala sam svoju dužnost sa još više entuzijazma.

Dvadeset godina kasnije, 2019. godine, počela sam da osećam slabost, vrtoglavicu i bol u donjem delu leđa, pa sam otišla u bolnicu na pregled. Doktor mi je ozbiljnim tonom rekao: „Vaš krvni pritisak je previsok. Sistolni pritisak je preko 190 mmHg, a dijastolni 110 mmHg. Ovo je veoma opasno i moglo bi izazvati iznenadnu smrt. Čak i da ne dođe do toga, moglo bi dovesti do moždanog udara i paralize.” Ovo me je jako uplašilo. Ali, onda sam pomislila: „Ne mogu u potpunosti da verujem šta doktori kažu. Na kraju krajeva, odustala sam od svoje porodice i karijere, propovedajući jevanđelje i vršeći svoju dužnost u svojoj veri dugi niz godina, i verujem da će me Bog čuvati i štititi. Sve dok budem izvršavala svoju dužnost, možda će jednog dana moja bolest biti izlečena.” U to vreme sam živela u svojim predstavama i zamislima. Nisam uzimala lekove za krvni pritisak niti sam tražila kako da praktično delujem i pristupim svojoj bolesti. Umesto toga, samo sam nastavila da se bavim svojim dužnostima. Tada sam radila na izradi tekstova. Tokom dana, razgovarala sam u zajedništvu sa braćom i sestrama kako bih rešila probleme u njihovim dužnostima, a uveče sam pregledala propovedi i odgovarala na pisma. Posle nekog vremena, rad je pokazao određeni napredak. Međutim, moj visok krvni pritisak se nije spuštao i svaki dan sam osećala vrtoglavicu i težinu, kao da nosim čelični šlem.

Jednog dana, čula sam sestru Vang Lan kako govori da joj je majka umrla od visokog krvnog pritiska. Njena majka je bila sasvim dobro kada je posetila komšiju, ali po povratku kući joj se iznenada zavrtelo u glavi i hitno je prevezena u bolnicu. Doktor je rekao da je uzrok bio visoki krvni pritisak koji je doveo do krvarenja u mozgu i da je umrla uprkos naporima da je spase. Onda sam čula sestru domaćina kako kaže da je njena komšinica takođe imala krvarenje u mozgu zbog visokog krvnog pritiska, da se srušila i ostala paralizovana, da bi zatim umrla za nešto više od dve nedelje. Tih dana sam bila veoma uznemirena i sve moje brige, zabrinutost i strepnje su izašle na površinu. Mislila sam: „Moj krvni pritisak je i dalje tako visok i ne spušta se. Hoće li mi možda jednog dana popucati krvni sudovi, pa ću i ja iznenada umreti? Da li ću biti paralizovana? Ako budem vezana za krevet, kako ću izvršavati svoje dužnosti? Mogu li i dalje biti spasena ako ne izvršavam svoje dužnosti?” Razmišljala sam o onome što je doktor rekao, da ljudi sa visokim krvnim pritiskom ne treba da ostanu budni do kasno, niti da budu pod prevelikim stresom, pa sam pomislila da ne treba da se iscrpljujem prekomernim radom u svojoj dužnosti i da bih mogla iznenada da umrem ako budem pod prevelikim stresom i krvni pritisak mi se poveća, uzrokujući krvarenje u mozgu, pa onda ne bih imala priliku da se spasem. Smatrala sam da moram dobro da vodim računa o svom zdravlju i da je to najvažnije. Posle toga, kad god bih čula za lekove za visok krvni pritisak, odmah bih ih probala. Nisam više osećala teret zbog svoje dužnosti i, iako su neke propovedi čekale na recenziju, nisam žurila. Nisam se ni raspitivala o poteškoćama sa kojima se moja braća i sestre suočavaju u pisanju propovedi, a čak i kad nisam osećala umor uveče, odlazila sam rano na spavanje. Dala sam sve od sebe da se opustim i izbegnem stres, pa sam postala pasivna u svojoj dužnosti. Kao rezultat toga, rad nije davao nikakve rezultate. Kasnije, uz pomoć lekova, moj krvni pritisak se vratio u normalu.

A onda, jednog dana, 2021. godine, starešina je tražila da se sastane sa mnom. Rekla je da su me braća i sestre predložili za crkvenog starešinu. Pomislila sam: „Sve sam starija i imam visok krvni pritisak. Moj mozak nema dobar protok krvi, pa mi treba više odmora. Izvršavanje dužnosti starešine podrazumeva svakodnevno obavljanje mnogih zadataka, uz veliki obim posla i mnoge brige. Šta ako se razbolim od iscrpljenosti? Ako mi krvni pritisak ponovo skoči i dođe do izliva krvi u mozak, mogla bih iznenada umreti i propustiti spasenje.” Zato sam rekla starešini da imam visok krvni pritisak i da nisam sposobna da budem starešina. Starešina me je zamolila da odem na pregled u bolnicu. Rezultati testa su pokazali da mi je krvni pritisak bio blago povišen, ali ne mnogo. Pomislila sam: „Moj krvni pritisak je trenutno u redu, ali biti starešina podrazumeva mnogo rada i stresa. Šta ako se razbolim? Ipak, bolje da prihvatim, s obzirom na to da verujem u Boga mnogo godina, a crkvi su trenutno zaista potrebni ljudi za saradnju u poslu. Imala bih osećaj krivice ako odbijem svoju dužnost.” Tako da sam prihvatila tu dužnost.

Na jednom okupljanju, sedela sam ispred prozora. Bio je vreo dan, pa sam ga odškrinula i sedela na povetarcu. Starešina je pitala za moje stanje, ali dok sam pričala, usta su počela da mi trnu. Bila sam veoma zabrinuta, razmišljajući: „Zar nije doktor rekao da visok krvni pritisak može dovesti do paralize? Da li je ovo znak toga? Da li ću zaista postati paralizovana? Uvek sam izvršavala svoje dužnosti, pa zašto me Bog nije čuvao i zaštitio? Božje delo je skoro završeno i ako sada postanem paralizovana i nesposobna da izvršavam bilo kakve dužnosti, kako ću onda biti spasena i ući u carstvo?” U tom trenutku sam shvatila da je moje razmišljanje pogrešno i u sebi sam izgovorila kratku molitvu: „Bože, osećam da mi usta trnu, što može biti znak paralize. Bože, molim te, zaštiti moje srce. Čak i ako postanem paralizovana, neću se žaliti. Voljna sam da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima.” Posle molitve sam zatvorila prozor i posle nekog vremena, osećala sam se malo bolje.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me zaštiti i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?’ Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su svojevrsna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu patnju, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog je razotkrio upravo moje stanje. Kada sam prvi put pronašala Boga, dijagnostikovan mi je hepatitis B. Doktor je rekao da je to neizlečivo, ali na moje iznenađenje, moja bolest je posle šest meseci bila izlečena bez ikakvih terapija, pa se moj entuzijazam za moju dužnost povećao. Kasnije mi je dijagnostikovan veoma visok krvni pritisak, pa sam pomislila: „Sve dok sam istrajna u svojim dužnostima, trpim više poteškoća i plaćam veću cenu, Bog će me zaštititi i izlečiti.” Dakle, šta god da se desilo, i u dobru i zlu, nikada nisam prestajala da izvršavam svoje dužnosti. Kada sam videla da mi je krvni pritisak i dalje visok, počela sam da se brinem da bi iscrpljivanje prekomernim radom u svojim dužnostima moglo da pogorša moje stanje i dovede do iznenadne smrti, pa sam počela da pazim na svoje telo i kad god bih čula za neki lek za visok krvni pritisak, našla bih način da ga isprobam. Srce mi je bilo obuzeto mojom bolešću. Iako sam nastavila da izvršavam svoje dužnosti, nisam bila proaktivna kao ranije. Nisam imala osećaj hitnosti da organizujem zaostale propovedi i nisam se pravovremeno bavila problemima u radu. Postala sam ravnodušna u svojoj dužnosti, razvlačeći stvari kad god sam mogla i zbog toga rad nije davao nikakve rezultate. Kada sam se suočila sa ovom bolešću, nisam tražila Božju nameru, niti sam je prihvatala od Njega i nisam zaista verovala da je ljudska sudbina u Božjim rukama. Uvek sam razmišljala o svojoj budućnosti i sudbini, živeći u uznemirenosti i strepnji, nesposobna da se osećam oslobođeno.

Onda sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada nas zadesi bolest, Božja namera nije da se prepustimo svojim brigama, tuzi ili strepnji zbog bolesti. Umesto toga, Njegova namera je da se pokorimo Njegovoj suverenosti, da naučimo lekcije kroz bolest, da razmislimo i spoznamo iskvarene naravi koje otkrivamo, da stremimo ka istini i odbacimo naše iskvarenosti. Shvatila sam da nisam razumela Božju nameru kada sam se suočila sa bolešću i da sam razmišljala samo o tome kako da se otarasim bolesti. Kada sam čula da su neki ljudi umrli od visokog krvnog pritiska, počela sam da planiram i brinem za sebe. Dok sam izvršavala svoju dužnost, nisam želela da se fizički iscrpljujem i nisam imala osećaj hitnosti da rešim zaostale propovedi. Stalno sam razmišljala o svom telu i pravila planove. Čak sam pogrešno razumela Boga i žalila se na Njega. Kako sam mogla da tvrdim da sam neko ko zaista veruje u Boga i pokorava Mu se? Bog je iskoristio ovu bolest da otkrije moje nečiste namere za blagoslovima. Ovo je sve bilo da mi pomogne da razmislim i da se pokajem na vreme i da Mu se na kraju pokorim. Sada sam shvatila da je ova bolest Božja ljubav i spasenje!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade. Kada čovek o drugima donosi sud i odnosi se prema njima na određeni način, on određuje ko su oni isključivo prema njihovom spoljnom ponašanju, količini njihove patnje i ceni koju plaćaju, a to je ozbiljna greška” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi često žrtvuju i daju sebe u svojim dužnostima kao način da pokušaju da se pogode sa Bogom, tražeći blagoslove zauzvrat. Moji stavovi o tome čemu treba stremiti bili su isti kao i antihristovi. Vršila sam svoju dužnost kako bih pokušala da se pogodim sa Bogom. Sećam se vremena kada sam prvi put pronašla Boga. Izvršavala sam svoju dužnost da osiguram svoju fizičku sigurnost, da izbegnem bolest i katastrofu i da na kraju budem spasena i uđem u carstvo. Kada mi je dijagnostikovan virus hepatitisa B i moje stanje se poboljšalo bez lečenja, moj entuzijazam za moje dužnosti se povećao i nisam osećala umor zbog svakodnevnog napornog rada. Kasnije, kada mi je dijagnostikovan visok krvni pritisak, brinula sam da će se moje stanje pogoršati i dovesti do paralize, pa se moj entuzijazam za moje dužnosti smanjio. Kada mi pritisak nije pao, počela sam da pogrešno razumem Boga i da se žalim na Njega. Mislila sam da nakon što sam toliko godina verovala u Boga i napustila porodicu i karijeru zbog svojih dužnosti, Bog treba da me čuva i oslobodi od bolesti i katastrofe. Ipak, iznenada sam se razbolela i počela sam da se ubeđujem sa Bogom i da Mu se opirem, pa sam čak izgubila i želju da izvršavam svoju dužnost starešine. Setila sam se nekih Božjih reči: „Čoveka sam sve vreme odmeravao u odnosu na strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božja narav je pravedna i sveta i On mrzi ljude koji svoju dužnost izvršavaju sa skrivenim namerama. Ali, ja sam uvek izvšavala svoju dužnost sa skrivenim namerama da se pogađam sa Bogom. Razmišljala sam samo o sopstvenom telu, plašeći se da će se moje stanje pogoršati ako se budem iscrpljivala, a da ću onda umreti i izgubiti priliku za blagoslove. Bila sam zaista sebična! Pomislila sam na Pavla, koji je radio i davao sebe i patio za Gospoda. Koristio je to kao kapital da od Boga zahteva nagrade i krunu pravednosti. Čak je bestidno izjavio: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je verovao u Boga i radio za Njega prvenstveno da bi dobio blagoslove, hodajući putem suprotstavljanja Bogu, i na kraju ga je Bog kaznio. Posle svih ovih godina verovanja u Boga, još uvek tako malo razumem o Njemu. Moje davanje Bogu i žrtvovanja za Njega takođe su bili u cilju zahtevanja milosti i blagoslova od Njega. Nisam li sledila isti put kao i Pavle? Ako se ne promenim, Bog će na kraju da me se gnuša i da me mrzi.

Počela sam da razmišljam: „Uvek sam verovala da, pošto sam žrtvovala svoju porodicu i karijeru da bih se davala za Boga, Bog treba da me blagoslovi. Da li sam u pravu što stvari gledam na ovaj način?” Onda sam pročitala još Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam videla da vršenje svoje dužnosti nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili trpljenjem nedaća. Kao stvoreno biće, vršenje svoje dužnosti je savršeno prirodno i opravdano, kao i obaveza svih ljudi. Čovek ne treba da koristi svoju dužnost kako bi se cenkao ili pogađao sa Bogom. Kao kada su deca odana roditeljima; ako to rade samo zato što žele da dobiju nasledstvo od roditelja, onda su odrođeni. Odanost roditeljima je odgovornost i obaveza deteta i deca ne treba da se cenkaju sa roditeljima oko toga. Mislila sam da zato što sam uložila toliko napora u svoju dužnost, Bog treba da me zaštiti, a ako se razbolim, da me On izleči. Verujući u Boga i vršeći svoju dužnost na ovaj način, pokušavala sam da se pogađam sa Bogom i da Njime manipulišem kako bih postigla svoje ciljeve. Pokušavala sam da prevarim Boga. Kako jedna sebična i ogavna osoba poput mene može očekivati da bude blagoslovena od Boga i da uđe u Njegovo carstvo? Nisu li to bili samo moji snovi? Ja sam stvoreno biće i bez obzira da li moj ishod uključuje blagoslove ili katastrofu, trebalo bi da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Tako se ponaša razumna osoba. Nakon što sam sve to shvatila, Pomolila sam se Bogu: „Bože, hvala Ti što si za mene orkestrirao takve okolnosti i vodio me kroz Tvoje reči da razumem nečiste namere u mojoj veri. Sada sam voljna da otpustim svoje namere za blagoslovima i bez obzira na to kako će se bolest razvijati, ja ću se do poslednjeg daha držati svoje dužnosti i pokoriti se Tvojoj suverenosti i uređenjima”.

Jednog dana sam pročitala još Božjih reči: „Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš moći da je podneseš. (…) Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do tragičnog ishoda, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? ’Ne smem se bojati smrti jer na kraju svi umiru. Sa druge strane, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.’ Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi ne treba da brinu niti da budu uznemireni zbog svojih bolesti. Da li će se bolest pogoršati ili dovesti do smrti, ne zavisi od pojedinca, niti se može rešiti ljudskom brigom. Život i smrt čoveka su u Božjim rukama. Bog je odredio kada i u kojoj dobi će čovek umreti. Kada dođe vreme, čovek mora da umre bez obzira na svoj strah. Ali, ako to vreme još nije došlo, on ne može da umre čak i da to želi. Pomislila sam na devojku iz komšijine porodice koja je imala tek osamnaest ili devetnaest godina. Imala je samo povišenu temperaturu, otišla je u bolnicu da primi injekciju i nepun dan nakon povratka kući, ona je umrla. Znam i za jednu stariju ženu, preko osamdeset godina, koja se jednom teško razbolela. Kovčeg joj je već bio pripremljen, čak je bila obučena za sahranu, a ipak nije umrla. Iz ovih činjenica sam videla da život i smrt pojedinca određuje Bog i da nemaju veze sa bolešću niti sa tim koliko je bolest ozbiljna. Nisam mogla da kontrolišem da li će se moje zdravlje popraviti niti da li ću umreti. Kada dođe vreme da umrem, čak i ako ne patim i ne iscrpljujem se, ipak moram da umrem, a ako nije došlo moje vreme, neću umreti, ma koliko se trudila. Morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dobro izvršavam svoju dužnost.

Krajem 2023. godine, starešine su organizovale da preuzmem na sebe još više odgovornosti u drugoj crkvi. U to vreme, moj krvni pritisak je bio manje-više normalan, ali kada bih ostala budna do kasno, on bi se malo povećao, pa bi opet bio dobar nakon što se malo odmorim. Po dolasku u ovu crkvu, osetila sam strepnju kada sam videla da nijedan posao ne daje rezultate, a ako budem radila do kasno u noć, imaću vrtoglavicu i krvni pritisak će mi se povećati. Desna noga me je jako bolela, a ponekad noću nisam mogla da zaspim od bolova. Setila sam se kako je doktor rekao da nekontrolisani visok krvni pritisak može da dovede do moždanog udara, da izazove utrnulost, bol, pa čak i paralizu. Nisam mogla a da ne brinem, razmišljajući: „Da li bi ovaj bol u mojoj nozi mogao biti znak predstojeće paralize? Ako budem paralizovana, uopšte neću moći da obavljam svoje dužnosti i od kakve koristi ću tada biti?” Shvatila sam da ponovo brinem o svojoj budućnosti, pa sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da me spreči da se žalim. Zatim sam pročitala ove Božje reči: „Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.’ Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči su me navele da shvatim da sam malo stvoreno biće i da ne treba da postavljam uslove pred Stvoriteljem i da treba da se držim svog mesta i da dobro izvršavam svoje dužnosti. Ovo je razum kakav bi trebalo da imam. Bog mi je dao dah života i dopustio mi da živim do danas i izgovorio je mnogo reči da me napoji i opskrbi, omogućavajući mi da razumem neke istine. Sada, kroz moju bolest, Bog je otkrivao iskvarenu narav u meni, kao i moje motive za traženje blagoslova. On je koristio Svoje reči da me vodi kako bih spoznala sebe i da tako promeni i pročisti moju iskvarenu narav. Ovo je bio blagoslov od Boga! Još uvek bih mogla da izvršavam svoje dužnosti, pa bi trebalo da razmislim kako da ih izvršavam dobro, a bez obzira na to kako će se moja bolest razvijati, da li će se pogoršati, ili ću postati paralizovana, moram se pokoriti Božjoj suverenosti i uređenjima. Došla sam pred Boga da se pomolim: „Bože, predajem se Tebi u potpunosti. Sve dok dišem i mogu da živim još jedan dan, držaću se svojih dužnosti”. Kada sam prestala da se brinem i uzrujavam zbog svoje bolesti, osećala sam se mnogo opuštenije i oslobođeno. Iako mi krvni pritisak i dalje ponekad skoči, uzimam lekove da ga kontrolišem; kada me boli noga, stavim neku biljnu tinkturu i vežbam kad god imam vremena. Nijedna od ovih stvari ne utiče na moju sposobnost da izvršavam svoje dužnosti. Hvala Bogu!