Ovih poslednjih nekoliko godina, kako se pandemija korona virusa raširila po svetu, sve je više ljudi bivalo zaraženo njim; a mnogi od njih su i umrli. Pomislila sam u sebi: „Završetak Božjeg dela će slediti velika nesreća i svi koji čine zlo i opiru se Bogu će zapasti u katastrofu i biti uništeni. Samo oni koji prihvate sud i grdnju Božjih reči i pročište se mogu da prime Božju zaštitu i uđu u Božje carstvo. Treba da se više angažujem oko širenja jevanđelja i vršenja dužnosti i pripremim još dobrih dela. Samo tako ću imati dobar ishod i odredište.” Isto tako sam pomislila: „Nakon što sam primila Božje delo poslednjih dana, napustila sam svoj posao kako bih širila jevanđelje. Nekoliko puta sam hapšena i nikada nisam odala braću i sestre ili crkvu. Nakon toga sam nastavila da širim jevanđelje kao i pre i pridobila priličan broj ljudi tih godina. Iako sam već napunila 70 godina, i dalje nadzirem jevanđeoski rad nekoliko crkava i njihovi rezultati nisu loši. Verujem da će me Bog, ako istrajem u valjanom obavljanju svoje dužnosti, definitivno spasiti u budućnosti!” Pomislivši na to, radovala sam se u svom srcu i bila veoma aktivna u svojoj dužnosti.

Jednog dana u decembru 2022, kada sam ujutro ustala, osetila sam slabu groznicu, grlo me je grebalo i kašljala sam. Nedugo pre toga sam bila u kontaktu sa nekim ko je imao kovid, pa sam posumnjala da sam se i ja zarazila. Međutim, moji simptomi nisu bili previše ozbiljni u to vreme i još uvek sam mogla da ih podnesem, pa to nisam shvatila isuviše ozbiljno. Nakon što sam se odmarala kod kuće par dana, osećala sam se malo bolje. U to sam vreme bila prilično srećna, misleći da je Bog, budući da sam verovala u Njega i stalno vršila svoju dužnost u crkvi tokom tih godina, dozvolio da se brzo oporavim, pa da bi pogotovo trebalo da širim jevanđelje i pripremam više dobrih dela. No, neočekivano, moja bolest je kasnije postala ozbiljnija. Jednog dana sam se vratila kući nakon što sam širila jevanđelje kada me je iznenada obuzela slabost u celom telu, a imala sam i visoku temperaturu i vrtoglavicu. Narednog dana sam i dalje imala visoku temperaturu koja nije popuštala. U to vreme sam se pomalo uspaničila, razmišljajući: „Kada sam se razbolela, nisam se žalila i nastavila sam da obavljam svoju dužnost kao i obično. Trebalo je da primim Božju zaštitu, pa zašto se iznenada osećam lošije? Otkako je izbio virus korona, mnogo ljudi širom sveta je umrlo; mnogi od njih su bili starije osobe. Ukoliko mi bude sve gore, hoću li i ja umreti?” Tokom tih nekoliko dana, uzimala sam neke lekove da spustim temperaturu, ali je ona i dalje ostala visoka. Bila sam iznurena i konstantno sam kašljala. Pogotovo sam se uplašila i strepela kada sam čula da su stariji ljudi koje sam poznavala umrli od kovida i razmišljala sam: „Božje delo će se uskoro završiti. Ako sada umrem, mogu li i dalje biti spasena? Da li će sve ono što sam se davala tokom godina biti uzalud? Postoje neki ljudi u crkvi koji ne obavljaju nikakve dužnosti; kako se oni još uvek nisu zarazili? Međutim, ja sam se odrekla svoje porodice i karijere i uvek sam vršila svoju dužnost i puno sam propatila i platila povisoku cenu. Zašto me Bog nije zaštitio?” Misleći na to, nisam mogla a da se ne osetim malodušno. Iako nisam ništa rekla i nastavila sam da obavljam svoju dužnost, srce mi je izgubilo polet i nisam želela da patim niti da plaćam cenu u svojoj dužnosti. Kada je starešina razgovarao sa mnom o tome da me postavi kao nadležnu za jevanđeoski rad u još nekoliko crkava, donekle sam bila nesrećna zbog toga. Mislila sam da je važnije da očuvam svoje zdravlje. Ako bih morala da brinem o previše stvari, moje telo to ne bi moglo da podnese. Pored toga, još se nisam potpuno oporavila od svog poslednjeg napada kovida. Ako se ponovo zarazim, možda stvarno ne uspem da se izvučem. Kada god bih obavljajući svoju dužnost nakon toga osetila jezu ili kašljala, bojala sam se da će se stvari pogoršati, pa sam često bila zabrinuta i uplašena. Uvidela sam da nisam u dobrom stanju i pomolila se Bogu: „Bože, ti si dozvolio da dobijem ovu bolest, a ja Ti upućujem zahteve i nikada nisam u stanju da se pokorim. Molim te usmeri me da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima i da tragam za istinom i iz toga nešto naučim!”

Nakon što sam se pomolila, pročitala sam neke od Božjih reči: „Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i uznemirenosti. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me sačuva od zla i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?’ (…) Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su puka mentalna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog je razotkrio da ljudi zapravo ne razumeju Božju svemoć i suverenost i da se stalno plaše smrti. Zbog toga žive sa negativnim osećanjima brige i zabrinutosti. Moje stanje je bilo baš takvo kako je Bog razotkrio. Nakon što sam dobila kovid, u početku mi je ubrzo bilo bolje, pa sam bila srećna i zahvaljivala Bogu za Njegovu brigu i zaštitu. Kasnije kada je moje stanje postalo ozbiljno i kada sam imala visoku temperaturu, uplašila sam se, brinući da budući da sam stara mogu da umrem od tog virusa ukoliko mi se bolest pogorša. Živela sam u malodušnosti, nemajući energije za obavljanje svoje dužnosti. Konkretno, kada je starešina želeo da me postavi za nadležnu osobu za jevanđeoski rad u nekoliko crkava, bojala sam se da će mi se stanje pogoršati i da ću na kraju umreti od kovida, ukoliko moja dužnost bude isuviše naporna, pa se nisam usudila to da prihvatim. Ćesto sam bila nervozna i u strahu tokom te bolesti, ni približnog stanja uma potrebnog za obavljanje dužnosti koju je trebalo da obavljam. Bog je Stvoritelj koji je suveren nad svim i sve kontroliše. Kada ću se razboleti, kada se oporaviti, kada mi se život završava – sve je to u Božjim rukama i treba da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Međutim, nisam imala vere u Božju suverenost niti sam verovala da je On taj koji sve kontroliše, večito živeći u brizi i strahu. Bila sam tako glupa! Bog je dopustio da pretrpim ovu bolest i treba da tragam za istinom i iz toga nešto naučim. Da sam stalno živela u ovom osećaju negativnosti, kada bih se jednom stvarno suočila sa smrću, i dalje bih se žalila, pogrešno razumevajući Boga i kriveći Ga i čak izgovarajući reči koje se opiru Bogu, a na šta bi On gledao sa gađenjem i osudom. Misleći na to, uplašila sam se i shvatila koliko je hitna stvar u pitanju, želeći da tragam za istinom i rešim ovo stanje.

Dok sam tragala, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da u prošlosti nisam istinski razumela Božju pravednu narav. Oduvek sam mislila da, pošto sam se davala za Boga obavljajući svoju dužnost, treba da primim Njegovu brigu i zaštitu i da ne treba da se suočavam sa bolešću ili čak smrću. Mislila sam da je to ono što Božja pravednost jeste. Pod uticajem ovog pogrešnog gledišta, oduvek sam mislila da, pošto sam vernik u Boga dugo godina, propatila mnogo toga i platila popriličnu cenu i čak istrajala što se tiče moje dužnosti nakon što sam dobila kovid, Bog treba da me čuva ili mi pomogne da se oporavim od bolesti što je pre moguće. Međutim, kada se stvari nisu odvijale kako sam očekivala, pogrešno sam razumela Boga i žalila se na Njega, nemajući energije za obavljanje svoje dužnosti. Pogotovo bih, kada bih videla da neka braća i sestre koji nisu obavljali bilo kakvu dužnost nisu dobili kovid, dok sam ja koja sam se oduvek entuzijastično davala i obavljala svoju dužnost bila zaražena, osećala da to nije pravično i mislila da je Bog nepravedan, te se više nisam posvećivala svojoj dužnosti i čak bila bez volje na nadgledam rad još nekoliko crkava. Prvobitno sam mislila da sam nakon godina verovanja u Boga i konstantne istrajnosti u svojoj dužnosti, stekla delić pokornosti Bogu, no kada sam pogledala smrti u oči, razotkrili su se moja buntovnost i otpor i u meni nije bilo iole pokornosti. Uživala sam toliko zalivanja i opskrbe Božjih reči; ono što je trebalo da radim je da vršim svoju dužnost i da se dajem. Međutim, ja sam otišla toliko daleko da sam to koristila kao kapital da se pogađam sa Bogom i sa Njim trgujem, žaleći se na Njega kada moje želje ne bi bile zadovoljene. Bila sam stvarno nerazumna! Bog je Stvoritelj; štagod da Bog uradi i kako god da se odnosi prema ljudima, sve je to pravedno i sve to nosi Njegovu nameru u sebi. Ne smem da sudim onome što Bog radi na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Zar nije glupo osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da se usmere na rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Razmišljajući o Božjim rečima, osećala sam još veći samoprekor i veće poniženje. Bila sam daleko od toga da udovoljim Božjim zahtevima. Mojim zdravljem, mojom smrću i svim drugim mojim je orkestrirao Bog. Da mi je kovid oduzeo život, to bi bilo nešto što je Bog dopustio i bez obzira da li živela ili umrla, trebalo bi da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. To je minimalan nivo razuma koji jedno stvoreno biće treba da poseduje. Zato sam kleknula i pomolila se Bogu: „Bože, toliko sam buntovna! Bez obzira da li se moja bolest popravila ili ne, voljna sam da se pokorim Tvojim uređenjima. Neću se više žaliti na Tebe niti Ti upućivati nerazumne zahteve.”

Kasnije sam razmišljala o sebi: „Kada se ne suočavam sa bolešću ili katastrofom, umem da budem aktivna u svojoj dužnosti i često razgovaram sa braćom i sestrama o tome da bez obzira šta nam se događa, uvek moramo da se pokoravamo Božjim orkestarcijama i uređenjima. Pa zašto sam onda pogrešno razumela Boga i žalila se na Njega kada bi se moja bolest pogoršala, čak gubeći energiju da obavljam svoju dužnost? Zašto sam razotkrivala ovo buntovništvo i otpor?” Dok sam tragala, pročitala sam neke od Božjih reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako o obavljanju svoje dužnosti u potpunosti razmišlja na nivou transakcije. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj naglašeni entuzijazam. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svakog njihovog postupka. Kada čovek o drugima donosi sud i odnosi se prema njima na određeni način, on ih ceni isključivo prema njihovom spoljnom ponašanju, količini njihove patnje i ceni koju plaćaju, a to je ozbiljna greška” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Kroz ono što je Bog razotkrio, konačno sam shvatila da kada sam obavljala svoju dužnost i entuzijastično se davala tokom ovih godina, nisam istinski vodila računa o Božjim namerama i obavljala svoje dužnosti kao stvoreno biće, niti je do toga dolazilo jer sam bila iskrena ili odana prema Bogu. Ja sam pre svoju dužnost pretvorila u instrument i sredstvo za zadovoljenje sopstvenih želja za blagoslovima, obavljajući je da bih mogla da preživim u budućnosti i uživam u večnim blagoslovima. Videvši da se katastrofe pojavljuju jedna za drugom i da je Božje delo skoro pa gotovo, čestitala sam sebi misleći da ću, pošto sam ostavila sve iza sebe i davala se za Boga i vršila svoju dužnost, definitivno primiti Njegovu zaštitu i na kraju preživeti. Međutim, kada sam dobila kovid i moje se stanje pogoršalo, brinula sam se da, budući da sam stara, mogu da umrem od tog virusa, pa sam se obeshrabrila i razočarala i izgubila svoju veru. Čak sam počela da se koristim svojim takozvanim kapitalom da se ubeđujem s Bogom, misleći da pošto sam propatila toliko u svojoj dužnosti i donosila rezultate kada sam širila jevanđelje, Bog zato treba da me zaštiti. Kada moje ekstravagantne želje nisu bile zadovoljene, mislila sam da me Bog ne štiti i da se prema meni odnosi nepravedno i bila sam bez energije kada bih obavljala svoju dužnost. Kada su se činjenice razotkrile, konačno sam uvidela da sam, otkako sam počela da verujem u Boga, to radila zarad blagoslova. Ponavljala sam da verujem u Boga, da je obavljanje moje dužnosti savršeno prirodno i opravdano, ali sam u stvarnosti Boga iskorišćavala i varala Ga. Zaista sam bila tako sebična i lažljiva! Pomislila sam na Pavla koji je obišao veći deo Evrope šireći jevanđelje tokom Doba blagodati, podnoseći dosta patnje i preobraćajući mnoštvo ljudi. Međutim, on se davao i patio samo da bi mogao da uđe u carstvo nebesko i bude nagrađen. To je bila trgovina i prevara i ne samo da Bog nije odobrio to njegovo davanje, već Mu se ono u velikoj meri gadilo. Na kraju je Pavle, umesto da bude blagoslovljen od Boga, bio kažnjen. Božja narav je pravedna i sveta, i kada nam On određuje ishod i odredište, ne sudi na osnovu toga koliko patimo i naizgled radimo niti toga koliko se dobro ponašamo. Pre to čini na osnovu toga da li smo zadobili istinu i toga da li nam se narav promenila. Da sam stalno priželjkivala dobar ishod i odredište zbog svog angažovanja i toga što sam se davala, a nisam stremila ka istini niti se čistila od svoje iskvarenosti, moj ishod bi bio isti kao Pavlov, Bog bi me uklonio i kaznio. Pavlov neuspeh meni služi kao podsetnik i upozorenje! Zatim sam pomislila kako Bog daje čitavo svoje srce u spasavanje čovečanstva, ulaže sav Svoj napor i plaća sve što je potrebno, i sve to čini a da nikada ne traži niti zahteva nešto od nas. Bog je tako nesebičan! Dok sam s druge strane ja uživala u svemu što mi je Bog podario a da nikada nisam ni razmotrila Njegove namere. Čak sam trgovala sa Bogom kada sam obavljala svoju dužnost zarad toga da primim dobro odredište. Zaista sam bila tako sebična i ogavna! Smatrala sam Boga za nekoga koga treba iskoristiti i prevariti. S obzirom na način na koji sam se davala, kako da se Bogu ne zgadim i da me ne omrzne? Razumevši to, osetila sam samoprekor i da Bogu dugujem i pomolila sam Mu se u svom srcu, govoreći da više ne želim da trgujem sa Njim kako bih zadobila blagoslove već da umesto toga želim da stremim ka istini na ispravan način, obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i udovoljim Mu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji je po meni bio prilično dirljiv. Svemogući Bog kaže: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića predstavljaju grupu koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Sve što Stvoritelj poveri stvorenim bićima ona treba bezuslovno da prihvate; za ljudski rod to je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je to što stvorena bića preuzimaju svoje dužnosti pred Stvoriteljem nešto najsmislenije i najbolje što postoji. To je isto kao sa decom koja su odana svojim roditeljima; to su odgovornost i obaveza koje bi ljudi trebalo da ispune a da ne trguju ili bilo šta zahtevaju. Što je još važnije, dok obavljamo svoje dužnosti, Bog postavlja različite okolnosti pred nas koje otkrivaju naše iskvarenosti i nedostatke, dopuštajući nam da tragamo za istinom, razumemo sebe, rešimo se svojih iskvarenih naravi, da sudimo ljudima i stvarima na osnovu Njegovih reči, da više ne trpimo iskvarenost i zlo koji dolaze od Sotone i da na kraju dosegnemo spasenje; to je Božja namera. Tokom godina, nekoliko puta sam hapšena od strane policije i usred tog mog bola, Božje reči su bile te koje su me prosvećivale i usmeravale, dajući mi veru i snagu i dopuštale mi da prebrodim okrutnost tih demona. Isto tako kada bih sebe uzdizala i pokazivala se u okviru svoje dužnosti, otkrivajući nadmenu narav, Bog bi doveo do određenih okolnosti kako bi me grdio i disciplinovao. Kroz ono što su Njegove reči razotkrile, zadobila sam izvesnu spoznaju sebe i bila u stanju da se neodložno pokajem pred Njim. Sve je to bilo Božje spasenje! Bog je uložio toliko truda u mene a ja i dalje nisam stremila ka istini niti Mu uzvratila ljubav, usredsređujući se samo na blagoslove tokom obavljanja svoje dužnosti. Zaista nisam imala iole savesti. Kada sam se ovaj put razbolela, nakon što sam tragala za istinom i razmislila o sebi, konačno sam jasno videla svoj ogavni motiv u tome što sam svih ovih godina obavljala svoju dužnost da bih zadobila blagoslove, i isto tako donekle spoznala svoju iskvarenu narav. Bog me je spasavao kroz sve to. Znači, Bog mi je dao dah i dopustio mi da živim i u tome su se ogledale Njegova milost i blagodat. Morala sam se ostaviti svoje namere da zadobijem blagoslove i obavljati svoju dužnost valjano.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Za svaku osobu rođenu na ovom svetu, rođenje je neophodno, a smrt neizbežna; niko ne može da se izdigne iznad ovakvog toka stvari. Ako neko želi da sa ovog sveta ode bezbolno, da bude u stanju da se s poslednjim prelomnim trenutkom svog života suoči bez opiranja i brige, jedini način jeste da ni za čim ne žali. A jedini način da odeš ne žaleći ni za čim, jeste da spoznaš suverenitet Stvoritelja i Njegov autoritet i da im se pokoriš. Samo na taj način čovek može da se drži podalje od ljudske nesloge, zla i od Sotoninog ropstva, i samo na taj način može živeti kao Jov, život usmeravan i blagosiljan od Stvoritelja, život koji je slobodan i nesputan, život sa vrednošću i smislom, koji se živi pošteno i otvorenog srca. Samo na taj način se čovek može, poput Jova, potčiniti Stvoriteljevim iskušenjima i lišavanju, Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Samo na taj način se čovek može, kao Jov, čitavog života klanjati Stvoritelju i osvojiti Njegovu pohvalu, te čuti Njegov glas i videti Njegovu pojavu. Samo tako čovek može živeti i umreti srećan, kao Jov, bez bola, bez brige, bez žaljenja. Samo na taj način čovek može živeti u svetlosti, kao Jov, u svetlosti proći kroz svaki prelomni trenutak života, nesmetano završiti svoj put u svetlosti, uspešno završiti svoju misiju – da kao stvoreno biće doživi, nauči i spozna suverenitet Stvoritelja – te umreti u svetlosti i potom zauvek stajati uz Stvoritelja kao stvoreno ljudsko biće koje je On pohvalio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam pročitala Božje reči, moje srce je bilo mnogo vedrije. Ranije sam stalno mislila da sam, pošto sam stara a moja bolest je postajala sve ozbiljnija, u opasnosti da izgubim svoj život u svakom trenutku i da ukoliko umrem od kovida neću imati dobar ishod niti odredište. Iz Božjih reči sam shvatila da će zapravo svaka osoba umreti, ali da ljudske smrti imaju različitu prirodu. Neke ljudske smrti pokazuju da ih je Bog razotkrio i uklonio, dok druga tela mogu spolja izgledati beživotno, ali su im duše spasene. Uzmite Jova, na primer, koji je imao istinsku veru u Boga i bio u stanju da veliča Božje ime i usred kušnji i istinski svedoči za Njega, dovršavajući svoju misiju kao stvoreno biće. Kada je Jov umro, nije imao nikakvih strepnji niti strahova već je umesto toga bio zadovoljan i zahvalan kada je napustio ovaj svet. Telo mu je umrlo, ali mu je duša bila spasena. Tu je i Petar, koji je težio da voli i udovolji Bogu čitavog svog života i bio u stanju da se pokorava do smrti suočen sa kušnjama i nevoljama. Na kraju je za Boga bio razapet naglavačke, dajući dobro svedočanstvo i zadobijajući Božje odobrenje. Sada razumem da smrt tela čoveka ne znači da će taj neko imati loš ishod ili odredište. Ono što je važno je da li će biti u stanju da stremi ka istini i ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće za svog života. To je ključna stvar po kojoj se određuje da li neko na kraju ima dobar ishod i odredište. Ono što je ja trebalo da uradim je da stojim postojano na svom mestu kao stvoreno biće i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Dok god sam živa, moram da se oslanjam na Boga i svoju dužnost obavljam valjano, stremim ka istini i radim stvari u skladu sa načelima u okviru svoje dužnosti, tako obavljajući svoju dužnost na adekvatan način i ugađajući Božjem srcu. Kada sam to razumela, osećala sam se daleko opuštenije i moja me bolest više nije sputavala. Ono što nisam očekivala je da se nekoliko dana kasnije moje stanje popravilo.

To iskustvo zaražavanja kovidom mi je pomoglo da uvidim da sam imala neispravna gledišta u svom verovanju, da sam sve radila zarad toga da zadobijem blagoslove i trgujem sa Bogom. To što sam bila u stanju da se rešim svoje želje za zadobijanjem blagoslova i ispravim svoje motive za vršenje svoje dužnosti je sve Božji način da me spasi.