Ubrzo nakon što sam prihvatila jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima, iz Božjih reči sam saznala da kada Bog bude završavao Svoje delo u poslednjim danima, poslaće velike katastrofe na ljudski rod kako bi nagradio dobre i kaznio zle. Oni koji su činili zlo i protivili se Bogu biće uništeni u katastrofama, dok će oni koji su pročišćeni i koji su prihvatili sud Božjih reči biti zaštićeni od Boga i preživeće. On će ih dovesti u Svoje carstvo da uživaju u večnim blagoslovima. Tada sam mislila da će ulazak u carstvo i dobijanje večnog života biti veliki blagoslov. Znala sam da moram da cenim ovu priliku koja se pruža jednom u životu, da dobro obavljam svoju dužnost i da naporno radim za Boga, tako da, kada se Božje delo završi, budem kvalifikovana da ostanem. Zato sam dala otkaz i započela svoju dužnost na propovedanju jevanđelja. U ovom kritičnom vremenu, kada su katastrofe sve veće, morala sam da učinim još dobrih dela i da Božje jevanđelje poslednjih dana podelim sa još više ljudi. Na taj način bih mogla da doprinesem širenju jevanđelja o carstvu. Zato sam uložila svu svoju energiju na deljenje jevanđelja i svaki dan sam bila zauzeta od jutra do mraka. Sve više i više ljudi u mom okrugu prihvatalo je Božje delo u poslednjim danima, a crkve su se osnivale jedna za drugom. Videvši te rezultate, bila sam veoma zadovoljna sobom. Smatrala sam da moji doprinosi radu na jevanđelju ne mogu proći nezapaženo. Kada je izbila pandemija, sa porastom broja zaraženih širom sveta, bila sam potpuno mirna. Mislila sam da me pandemija neće pogoditi, ma koliko se proširila, pošto sam se davala za Boga u svojoj dužnosti. Međutim, pošto sam se iznenada zarazila virusom, bila sam primorana da razmislim o motivima i nečistoćama koje su se nalazile u osnovi mog izvršavanja dužnosti tokom godina.

Jednog dana u maju 2021. godine, iznenada sam počela da kašljem, zatim sam dobila groznicu i osetila sam slabost u celom telu. Isprva sam mislila da sam se prehladila i nisam bila zabrinuta, ali simptomi su trajali nedelju dana bez prestanka. Jedna sestra je primetila da su moji simptomi zaista slični koroni i plašila se da sam se zarazila, pa mi je predložila da odem u bolnicu na pregled. Nisam obraćala pažnju na to i pomislila sam: „Radila sam danima do kasno, patila i žrtvovala se za svoju dužnost, i ostvarila sam prilično dobre rezultate. Takođe, nisam činila zlo niti prekidala crkveni rad. Kako sam, onda, mogla da se zarazim?” Međutim, test je bio pozitivan, što uopšte nisam očekivala. Hodala sam ošamućena putem do kuće, ne mogavši to da shvatim. „Godinama izvršavam svoje dužnosti,” pomislila sam, „kako sam, onda, mogla da dobijem koronu? Šta će braća i sestre misliti o meni ako saznaju? Da li će pretpostaviti da sam kažnjena zbog nečega što je uvredilo Boga? Mada, nisam učinila zlo niti sam prekidala crkveni rad.” Milioni ljudi širom sveta su umrli tokom prethodne godine, od kada je izbila pandemija, pa da li ću i ja umreti, sada kada sam zaražena? Zar moja žrtva i davanje tokom poslednjih godina ne bi propali kada bih umrla sad kada Božje delo treba da se završi? Tako bih ostala bez učešća u blagoslovima budućeg carstva. Što sam više razmišljala o tome, sve sam se gore osećala. Kako da se izvučem iz ove situacije? Pomolila sam se, prizivajući Boga: „Bože, Ti si mi Svojom dobrom namerom omogućio da obolim od ove bolesti. Ti nikad ne grešiš, pa da li sam se ja na neki način pobunila protiv Tebe i protivila Ti se? Nije slučajno što sam se zarazila, i sve to potpada pod Tvoju suverenost i uređenja, pa želim da tragam za Tvojom namerom i da promislim o sebi. Međutim, ono što ne znam je čime sam uvredila Tvoju narav. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš da spoznam gde sam pogrešila. Spremna sam da se pokajem.” Nakon toga sam se setila odlomka Božjih reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Blagovremeno prosvećenje Božjih reči mi je pokazalo da moje obolevanje nije bilo slučajno i da je u potpunosti zavisilo od Božje suverenosti i uređenja. Morala sam da tragam za Božjom namerom i da pravilno razmislim o sebi. Nisam smela da se žalim i da krivim Boga, bez obzira na sve. Dok sam bila u karantinu kod kuće u narednih nekoliko dana, otvorila sam se braći i sestrama o svakoj iskvarenosti koju sam razotkrila. Raščlanila sam svoje iskvarenosti, spoznala sam sebe i tražila sam put za primenu i ulazak u Božje reči. Takođe, bez obzira na to kako sam se fizički osećala, nastavila sam da obavljam svoju dužnost propovedajući jevanđelje na internetu. Posle nekoliko dana, osećala sam se mnogo bolje. Gotovo da nisam više kašljala, temperatura mi je bila normalna, a energija i snaga su mi se povratile. Bila sam zaista srećna zbog toga i mislila sam da me je Bog čuvao i zaštitio me videvši moju poslušnost i pokajanje. Na tu pomisao, moja uznemirenost je popustila.

Međutim, sledećeg dana sam iznenada osetila stezanje i nelagodu u grudima i nisam mogla da prestanem da kašljem. Zatim sam dobila temperaturu i osetila opštu slabost. Uhvatila me panika. Otkad mi je postavljena dijagnoza, nisam krivila Boga i nastavila sam da obavljam svoju dužnost. Kako sam mogla još više da se razbolim? Nema leka za lečenje korone, tako da ako me Bog ne spase, sigurno ću umreti. Pomisao na smrt je bila zaista zastrašujuća – nisam mogla da se pomirim sa tim. Razmišljala sam o tome kako sam sledila Boga više od 10 godina, napustivši kuću i posao i radeći po ceo dan na svojoj dužnosti. Mnogo sam propatila i platila sam priličnu cenu. Zar ništa od toga nije vredno da bi me se Bog setio? Kad bih umrla, nikada ne bih videla lepotu carstva niti uživala u blagoslovima carstva nebeskog. Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija. I dalje sam obavljala svoju dužnost, ali nisam imala nikakav unutrašnji poriv i stvarno bih se iznervirala kada bih dobila dodatni posao. Samo bih ga na brzinu odradila kako bih mogla da se odmorim. Ranije sam radila od jutra do mraka i mislila sam da će me Bog čuvati, ali sada kada Bog to nije radio, morala sam da mislim o sebi i da brinem o svom zdravlju. Previše stresa i umora ne bi pomoglo mom oporavku. Na okupljanjima, druga braća i sestre su imali toliko energije kada su govorili. Međutim, kada sam ja bila u pitanju, počela bih da kašljem kad god bih progovorila i nisam mogla da dođem do daha nakon što bih pročitala nekoliko redova Božjih reči. Osećala sam se stvarno uznemireno i nisam mogla a da ne pokušam da shvatim: „Obično sam veoma marljiva u svojoj dužnosti, ozbiljna sam i odgovorna. Neki drugi nisu dobri u svojim dužnostima kao ja. Svi ostali su zdravi i obavljaju svoju dužnost, pa zašto sam ja ta koja je dobila virus? Ako je ovo kušnja od Boga, kako se to onda nije dogodilo i drugima u crkvi koji streme ka istini još više od mene? Ako je ovo Božja kazna, zašto je tako, kad nisam činila zlo, nisam prekidala rad crkve niti sam uvredila Njegovu narav? Bože, ja i dalje želim da obavljam svoju dužnost. Draga mi je i nisam je se zasitila. Želim da nastavim da živim i da obavljam dobar posao u svojoj dužnosti. Bože, ja sada izvršavam važnu dužnost i još uvek mogu da službujem za Tebe. Molim Te, zaštiti me da bih mogla da nastavim da živim i da radim za Tebe…” Kada sam o tome razmišljala na taj način, vrlo jasno sam se setila odlomka Božjih reči: „Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, osećala sam se kao da me On lično poziva na odgovornost. Nisam li upravo sada okrivila Boga da je nepravičan i nepravedan? I zar to nije cenjkanje sa Bogom, pokušaj da opravdam sebe i da pregovaram o uslovima? Mislila sam da sam postigla neke stvari tokom godina patnje i plaćanja cene u svojoj dužnosti, tako da Bog treba da me zaštiti od katastrofe. To bi bila Njegova pravednost. Međutim, to su zapravo sve bile moje predstave i uobrazilje, što nimalo nije u skladu sa istinom. Bog je Gospodar stvaranja, a ja sam stvoreno biće. Sve u čemu uživam dolazi od Boga, i moj život je dat od Boga. Kako će Bog urediti moju sudbinu i koliko će mi dozvoliti da živim, zavisi samo od Njega. Kao stvoreno biće, trebalo bi da se tome pokorim i da to prihvatim. Ko sam ja da se raspravljam sa Bogom i da pokušavam da postavljam uslove? Imala sam veru svih tih godina i toliko sam uživala u zalivanju i podršci istine od Boga, ali i dalje nisam bila zahvalna. Sada kada sam dobila virus i suočila se sa pretnjom smrću, raspravljala sam se sa Bogom, opirući Mu se i optužujući Ga za nepravdu. Gde su mi bili savest i razum? Dok sam razmišljala o tome, osećala sam sve veću krivicu i stid i kleknula sam pred Bogom u molitvi. „Bože, kako sam nerazumna! Ti si me stvorio; ja sam stvoreno biće. Treba da se pokorim svim Tvojim orkestracijama i uređenjima. To je sasvim prirodno i opravdano. Omogućio si da dobijem ovaj potencijalno smrtonosni virus. Nisam htela da se pokorim i raspravljala sam se sa Tobom, okrivljujući Te da nisi uradio pravu stvar i tražila sam da me pustiš da živim. Bila sam potpuno bez razuma. Bila sam tako buntovna! Bože, želim da promislim o sebi kako treba i da Ti se pokajem.”

U narednih nekoliko dana osećala sam dubok prekor kad god sam razmišljala o svojim pritužbama i pogrešnom razumevanju Boga. Pogotovo kada bih razmišljala o tome kako sam se, kada mi se stanje pogoršalo, raspravljala s Bogom, postajala negativna, zabušavala, bila površna u obavljanju dužnosti i odugovlačila, osećala bih još veću krivicu i nelagodu. Kad nisam bila bolesna i kada nije bilo krize, propagirala sam Božju pravdu i govorila sam da stvorena bića moraju da se potčine Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Zašto sam pokazala toliki bunt i otpor kada sam se razbolela? Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam sledeće u Božjim rečima: „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Po mišljenju antihristȃ, dokle god je neko u stanju da obavlja dužnost, da plaća cenu i da podnese izvesne nevolje, Bog tu osobu treba da blagoslovi. Stoga oni, nakon što neko vreme provedu radeći u crkvi, odmah počinju da prave spiskove poslova koje su obavili za crkvu, spiskove doprinosa koje su dali Božjoj kući i svega što su učinili za svoju braću i sestre. Oni sve to prilježno beleže u svojim glavama, iščekujući da vide koje će blagodati i blagoslove time zaraditi kod Boga, kako bi utvrdili da li je ono što rade uopšte vredno truda. Zašto su oni stalno preokupirani takvim stvarima? Šta je to čemu oni iz dubine duše zapravo streme? Koji je cilj njihove vere u Boga? Od samog početka, njihova se vera u Boga svodi isključivo na sticanje blagoslova. I ma koliko godina da slušaju propovedi, ma koliko Božjih reči da jedu i piju, ma koliko doktrina da razumeju, oni nikada neće otpustiti svoju želju i nameru da budu blagosloveni. Ako od nekog antihrista zahtevaš da bude savesno stvoreno biće i da prihvati Božju suverenost i uređenja, on će ti reći: ’Ja s tim nemam ništa. To nije ono čemu treba da težim. Ono čemu treba da težim je sledeće: kad budem izvojevao svoju bitku, kad budem učinio potreban napor i podneo potrebne poteškoće – i sve to uradim u skladu s onim što bog zahteva – bog treba da me nagradi i da mi dozvoli da ostanem, treba da budem krunisan u carstvu i postavljen na viši položaj u odnosu na božji narod. Treba da dobijem na upravljanje barem dva ili tri grada.’ To je ono do čega je antihristima najviše stalo. Bez obzira na to kako se u Božjoj kući razgovara o istini, njihova želja i namera za sticanjem blagoslova ne može se raspršiti; oni pripadaju istoj vrsti ljudi kao Pavle. Zar se u jednoj ovako ogoljenoj transakciji ne ogleda neka vrsta rđave i opake naravi? Neki religiozni ljudi kažu: ’Naša generacija sledi boga na putu krsta. Bog je odabrao nas, čime smo stekli pravo da budemo blagosloveni. Propatili smo, platili cenu i ispili čašu žuči. Neki od nas su čak bili hapšeni i osuđivani na robiju. Nakon što smo pretrpeli sve te nedaće, odslušali tolike propovedi i toliko toga naučili o Bibliji, ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s bogom.’ Jeste li ikada čuli nešto slično? Kažu da će otići na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom – kakva drskost! Zar vas već i na sam pomen nečega takvog ne spopadne strah? Ko se usuđuje i da pomisli da se raspravlja s Bogom? (…) Zar takvi ljudi nisu arhanđeli? Zar nisu Sotone? Sa svakim se možeš raspravljati, ali ne sa Bogom. O nečemu takvom ne treba ni da razmišljaš, a kamoli da to učiniš. Blagoslovi dolaze od Boga: On ih daje kome On želi. Čak i ako ispuniš uslove za dobijanje blagoslova, a Bog ti ih ne podari, ti ipak ne treba da se raspravljaš s Bogom. Čitava vaseljena i vasceli ljudski rod pod Božjom su vladavinom; Bog je taj koji odlučuje. Kako ti, kao jedno sićušno ljudsko biće, smeš da se raspravljaš s Bogom? Kako možeš da sebe u tolikoj meri preceniš? Što se ne pogledaš u ogledalo da vidiš ko si? Da na taj način dižeš galamu i boriš se protiv Stvoritelja, zar to nije isto kao da se udvaraš smrti? ’Ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s bogom’ izjava je koja se otvoreno suprotstavlja Bogu. Kakvo je mesto treće nebo? To je Božje prebivalište. Smeti otići na treće nebo da bi se zapodenula rasprava sa Bogom jednako je pokušaju ’svrgavanja’ Boga! Zar nije tako? Neki će možda pitati: ’Kakve to veze ima s antihristima?’ Ima mnogo veze s njima, jer svi oni koji žele da odu na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom jesu antihristi. Samo antihristi mogu tako nešto da kažu. Reči poput ovih glas su koji antihristi gaje duboko u svojim srcima. U tome je njihova rđavost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Otkrivenje Božjih reči me je posramilo i uvidela sam da moje godine stradanja i žrtvovanja u izvršavanju dužnosti nisu bile zarad Božjih namera niti su bile izvršavanje dužnosti stvorenog bića da bi se uzvratila Božja ljubav. Sve je to bilo zarad ulaska u carstvo i uživanja u večnim blagoslovima. Odnosila sam se prema izvršavanju dužnosti kao prema načinu da izbegnem katastrofu, kao monetu i kapital u nagodbi sa Bogom. Zato sam uvek računala koliko sam posla uradila, koliko sam ljudi preobratila i koliko sam patila i žrtvovala se. Mislila sam da, što je veći taj rezultat, to su veće moje zasluge i to sam više kvalifikovana da me Bog zaštiti i da preživim katastrofu. Međutim, kada sam se neočekivano razbolela od korone, krivila sam Boga i pogrešno sam Ga razumela, ne tragajući za tim kako da Mu se pokorim. Umesto toga, razmišljala sam o tome kako da se ponašam dobro da bih pridobila Božju naklonost, da bi me On zaštitio i da bih se brzo oporavila. Kada sam videla da mi se stanje pogoršava, razočarala sam se u Boga. Krivila sam Ga da je nepravedan i da me nije zaštitio. Očigledno, moja vera i dužnost su prosto bile u svrhu dobijanja blagolova. Koristila sam Boga samo da postignem svoj cilj da zadobijem blagoslove, poput sklapanja nagodbe sa Bogom i pokušaja da Ga prevarim. Kako sam bila sebična i lažljiva! Setila sam se Pavla, u Dobu blagodati, kako putuje po Evropi da propoveda jevanđelje. Mnogo je patio i žrtvovao se, ali sve što je davao bilo je zarad toga da uđe u carstvo nebesko i da bude nagrađen. Na kraju je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). To je zapravo značilo da kad mu Bog ne bi dao krunu, onda Bog ne bi bio pravedan. Ljudi u religioznom svetu su pod dubokim uticajem ovih Pavlovih reči. Svi koji rade i stradaju u ime Gospoda, čine to da bi otišli na nebo i da bi dobili blagoslov. Ako ne dobiju blagoslov, oni se raspravljaju sa Bogom. I ja sam bila poput njih, zar ne? Tada sam osetila strah. Nikada nisam zamišljala da ću se, poput nekog antihrista, raspravljati sa Bogom i prkositi Mu ako ne dobijem blagoslov. Da činjenice nisu razotkrivene, ne bih shvatila da imam tako ozbiljnu narav antihrista. Setila sam na nekih Božjih reči: „Čoveka sam sve vreme odmeravao u odnosu na strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru. Prezirem kada laskajući Mi pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama uvek odnosio sa iskrenošću i stoga želim da i vi Meni pristupite sa istinskom verom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Mogla sam da osetim iz Božjih reči da je Njegova narav pravedna, sveta i da ne toleriše uvredu. Bog deluje da spase ljudski rod, a ono što On želi je čovekova iskrenost i odanost. Ako to što ljudi pružaju i što se daju sadrži skrivene motive i nečistoće i uključuje cenkanje i varanje, onda ih Bog neće odobriti i oni će se, zapravo, smučiti i zgaditi Bogu i On će ih osuditi. Baš kao Pavle, koji ne samo da nije dobio blagoslov od Boga, već je na kraju strogo kažnjen u paklu. Zar se pokvareni način na koji sam ja izvršavala svoju dužnost takođe nije morao smučiti i zgaditi Bogu? Danas je bolest razotkrila ogavne namere koje se nalaze u osnovi moje vere i učinila je da uvidim Božju pravednost i svetost. Stoga sam u potpunosti prihvatila bolest i pokorila sam joj se iz dubine duše.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Božje reči su me zaista dirnule. Stvorenom biću, izvršavanje dužnosti je odgovornost i obaveza koja se ne može izbeći. To je takođe put da se zadobije istina i postigne promena naravi. Tokom naših dužnosti, Bog postavlja razne situacije da bi razotkrio iskvarene naravi ljudi. Zatim, kroz sud i otkrivenja Njegovih reči i kroz Svoje orezivanje i disciplinovanje, On nam omogućava da razumemo našu iskvarenu narav i da napravimo promenu, da više ne budemo podložni Sotoninoj iskvarenosti i nevoljama. To je Božja iskrena namera. Tokom godina izvršavanja dužnosti, razotkrila sam mnogo iskvarenosti u okolnostima koje je Bog postavio. Zadobila sam izvesno razumevanje svojih iskvarenih naravi. Zatim sam počela da mrzim sebe, pokajala sam se i promenila, živeći neki privid ljudskog obličja. Toliko sam zadobila kroz svoju dužnost, ali ipak nisam bila zahvalna. Umesto toga, koristila sam obavljanje dužnosti kao monetu i kapital da izbegnem katastrofu i odnosila sam se prema Bogu kao nekom koga treba prevariti i iskoristiti. Kako je to ogavno! Bog je izrazio toliko mnogo istina, ali umesto da ih cenim, mislila sam samo na to kako da dobijem blagoslove, izbegnem katastrofu, uđem u carstvo nebesko i budem nagrađena. Bila sam tako podla! Pomolila sam se i zaklela sam se Bogu da neću izvršavati svoju dužnost samo zarad blagoslova i da ću marljivo težiti ka istini u svojoj dužnosti, da bih uzvratila Božju ljubav. Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči koji mi je dao put primene. Božje reči kažu: „Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.’ Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.) Lako je sada reći: ’Da’, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: ’Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Šta je stvoreno biće? Da li je stvoreno biće dužno samo da sluša Božje reči? Ne – dužno je da proživi Božje reči. Bog ti je dao toliko istine, toliko ti je ukazivao na put i darivao ti toliko života, da bi mogao da proživiš te stvari i svedočiš o Njemu. To treba da radi stvoreno biće i to je tvoja dužnost i obaveza” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči su mi tako dirljive. Bog je Gospodar stvaranja, a ja sam stvoreno biće, tako da je moja sudbina u Njegovim rukama. On je omogućio da me bolest pogodi, pa bilo da ostanem živa ili da umrem, treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenju. To je najmanje razuma što stvoreno biće treba da poseduje. A dužnost je nešto čega stvoreno biće treba da se drži. U svakom trenutku, šta god da se desi, sve dok dišem, treba da se držim svoje dužnosti. Toliko sam uživala u Božjoj ljubavi tokom godina, ali uvek sam se bunila protiv Njega i povređivala Ga jer nisam težila ka istini. Bila sam veoma dužna Bogu. Dokle god budem živa, treba da dobro izvršavam svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav. U danima koji su usledili, svaki dan sam razmišljala o tome kako da dobro izvršim svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Sestra sa kojom sam sarađivala bila je nova u propovedanju jevanđelja i nije znala mnoga načela, pa su se problemi stalno pojavljivali. Bila sam na internetu, pomagala sam joj i usmeravala je. Takođe bih se često utišala pred Bogom, čitajući Njegove reči i pevajući himne da bih Ga hvalila. I dalje sam kašljala i imala temperaturu, ali bolest me više nije sputavala i prestala sam da razmišljam o tome da li ću umreti. Znala sam da je moj život u Božjim rukama i da će Božja suverenost odrediti koliko dugo ću živeti. Svaki dan koji mi Bog daje je dan kada težim da dobro izvršim svoju dužnost i da uzvratim Božju ljubav. Kada jednog dana Bog dopusti da me smrt uzme, ja ću se pokoriti i neću se žaliti.

Jedne večeri nisam mogla da prestanem da kašljem i grlo mi je bilo puno šlajma. Imala sam visoku temperaturu i osećala sam bol u celom telu. Prevrtala sam se u krevetu, osećala sam se užasno i nisam mogla da zaspim. Pitala sam se: „Da li ću umreti? Da li ću se ikada ponovo probuditi nakon što zaspim?” Pomisao na smrt je bila zaista uznemirujuća i nisam mogla da prestanem da plačem, misleći da možda nikada više neću dobiti priliku da čitam Božje reči. Ustala sam, uključila kompjuter i pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest se može učiniti terminalnom, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije. Da li imate takvu veru? (…) Činjenica je da, bez obzira na to da li tvoja pogodba ima za cilj da te izleči i spreči da umreš, ili u njoj imaš nekakvu drugu nameru ili cilj, sa Božje tačke gledišta, ako možeš da vršiš svoju dužnost i još uvek si od koristi, ako je Bog odlučio da ćeš biti upotrebljen, onda nećeš umreti. Nećeš moći da umreš sve i da hoćeš. Ali ako praviš probleme i činiš razna zla dela i razjaruješ Božju narav, brzo ćeš umreti, život će ti se prekinuti. Bog je odredio svačiji životni vek pre stvaranja sveta. Ako je čovek u stanju da bude poslušan prema Božjim uređenjima i orkestracijama, bio on bolestan ili ne, bio on dobrog ili lošeg zdravlja, živeće onoliko godina koliko je Bog predodredio. Da li imaš takvu veru?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči, osetila sam Njegovu ljubav i milost. To mi je ugrejalo srce. Malo sam bolje razumela Božju nameru. To što sam se rodila u poslednjim danima, što verujem u Boga i što izvršavam dužnost, sve je to odredio Bog. Bila bolesna ili ne, morala bih da umrem kad bi Bog odredio da su mi dani odbrojani. A kad bi Bog drugačije odredio, onda ne bih umrla čak ni sa smrtnom bolešću. Nisam znala šta me čeka, ali trebalo je da predam svoj život u Božje ruke i da sledim Njegove orkestracije i uređenja. Misleći da mogu da umrem u bilo kom trenutku, zaista sam želela da ponovo od srca govorim Bogu. Kleknula sam i pomolila se Bogu: „O Bože! Hvala Ti što si mi dozvolio da čujem Tvoj glas i da dobijem vodu i hranu od toliko Tvojih reči, i što si mi omogućio da shvatim istinu i da naučim da se pravilno vladam. Osećam da moj život nije bio uzaludan. To je sve uz pomoć Tvoje milosti i spasenja! Samo što sam ja tako duboko iskvarena i stalno se bunim protiv Tebe i povređujem Te. Nisam dobro stremila ka istini niti sam iskreno izvršavala svoju dužnost da bih uzvratila Tvoju ljubav. Takođe Ti nikada nisam pružila ni trunku utehe. Veoma sam ti dužna. Ne znam da li ću imati još jednu priliku da se odužim Tvojoj ljubavi. Ako, pak, poživim, želim da zaista stremim ka istini i da dobro izvršavam svoju dužnost da bih Ti udovoljila…” Te noći sam zaspala za tren oka. Čim sam se sutradan probudila, osećala sam se potpuno opušteno, kao da se nikada nisam ni razbolela. Grlo mi je bilo dobro i sav šlajm je nestao. Požurila sam da izmerim temperaturu i videla sam da se vratila u normalu. To me je zaista dirnulo i znala sam da je to Božja milost i zaštita. Iako sam pokazala mnogo buntovništva i otpora kada sam dobila koronu, Bog me je i dalje čuvao i štitio. Nisam mogla da zadržim suze i uputila sam svoju zahvalnost i pohvalu Bogu.

Prošla su dva meseca, a moja temperatura je ostala normalna sve vreme. Bolest se nije povratila, i, dok sam se okrenula, potpuno sam se oporavila. Razmišljajući o tome kako sam preživela dok je toliko drugih umrlo u pandemiji, znala sam da je to sve zahvaljujući Božjoj čudesnoj brizi o meni i mom spasenju. Obolevanje od korone otkrilo je skrivene namere i nečistoće u mojoj veri i dužnosti, omogućivši mi da vidim svoje podle motive za pokušaj sklapanja nagodbe sa Bogom u zamenu za blagoslove. Kroz to sam zadobila izvesno razumevanje sebe i bila sam zgrožena sobom. Takođe, zadobiila sam nešto stvarnog iskustva i razumevanja Božje svete, pravedne naravi i osećaj pokornosti prema Božjoj suverenosti i uređenju. Iako sam kroz iskustvo razbolevanja doživela oplemenjavanje i bol, takođe sam zadobila toliko toga što ne bih mogla da zadobijem iz neke manje teške situacije. Kad god se setim šta sam požnjela iz ovog iskustva, ispunjena sam zahvalnošću i hvalom prema Bogu. Zahvaljujem Bogu za Njegovo spasenje!