Prvi put sam primetila tegobe u junu 2013. godine. Tog meseca, ciklus mi je trajao više od deset dana i sadržavao je neke velike krvne ugruške. U to vreme, osećala sam povremeno samo slab bol u abdomenu sa desne strane, kojem nisam pridavala veliki značaj. Ali tokom ciklusa sledećeg meseca, počelo je da se javlja sve više ugrušaka i krvarenje je bilo sve obilnije. To me je malo uplašilo pa sam otišla u bolnicu na pregled. Doktor me je poslao kući da sačekam rezultate. Ali, već sledećeg dana krvarila sam bez prestanka. Najbolji lek za zaustavljanje krvarenja samo je privremeno to zaustavio i krvarenje je ponovo krenulo čim je prestalo dejstvo leka. Oblio me je hladan znoj po celom telu zbog gubitka velike količine krvi. Bila sam sama kod kuće. Pomislila sam: „Šta ako izgubim mnogo krvi i umrem?” Brzo sam pozvala svoju sestru, a onda sam pala u krevet i nisam mogla da se pomerim. Moja sestra je brzo pozvala hitnu pomoć i odmah su me odvezli u bolnicu. Bila sam zastrašujuće bleda zbog gubitka velike količine krvi. Usne su mi postale ljubičaste, a lice mi je bilo bledo kao u mrtvaca. Osećala sam jezu u celom telu i hitno mi je bila potrebna transfuzija krvi, ali su bolničke rezerve plazme bile prazne, a nove količine je trebalo da stignu tek posle 1 sat noću. Bila sam prestravljena kad sam čula da bolnica nema plazmu – a do jedan sat noću ostalo je još osam sati. Kako da izdržim toliko dugo? Skoro da sam izgubila svu krv i za osam sati bih mogla umreti. Još uvek sam bila mlada. Da sam tad umrla, nikad više ne bih videla azurno plavo nebo niti prelepe prizore carstva. Bila sam užasno uplašena i neprestano sam dozivala Boga: „O, Bože! Molim Te, spasi me!” Upravo tada sam se setila rečenice iz Božjih reči: „Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). To mi je pružilo puno vere. I dokle god sam mogla da dišem, ne bih umrla bez Božje saglasnosti. U sebi sam se molila Bogu: „Bože, mnogo sam Ti zahvalna. Kad sam bespomoćna i preplašena, jedino mi Tvoje reči pružaju utehu. Još uvek dišem i dokle god mi Ti ne dozvoliš da umrem, ja ću nastaviti da živim. Verujem u ono što Ti kažeš.” Nakon molitve, osećala sam se mnogo smirenije i spokojnije. Moj muž je došao u bolnicu oko 6 sati popodne, ali kad je čuo šta se desilo, nije mi uputio ni jednu jedinu reč utehe. Samo me je gledao, kratko razgovarao sa onima oko mene i brzo izašao. Moj muž me je proganjao još od kako sam počela da verujem u Boga. Sad kad sam bila bolesna, još više me je izbegavao. Osećala sam se tako napušteno i bespomoćno. U to vreme nisam mogla da se pomerim niti da govorim, ali mi je glava bila bistra. Videvši muža kako odlazi, suze su mi se bez prestanka slivale niz lice. Mislila sam da će moj muž biti uz mene u bolesti. Nikad nisam pomislila da će biti tako okrutan. Tada sam shvatila da više ne mogu da računam na njega, već samo na Boga. Tiho sam se molila Bogu, ne usuđujući se da odlutam od Njega ni trenutka. Prisetila sam se nekih himni i Božjih reči koje sam ranije bila pročitala. Himna Božjih reči pod nazivom „Petar se držao istinite vere i ljubavi”. „Bože! Moj život ne vredi ništa i moje telo ne vredi ništa. Imam samo jednu veru i samo jednu ljubav. Imam veru u Tebe u svom umu i ljubav prema Tebi u svom srcu; te dve stvari samo imam da Ti dam, i ništa drugo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako je Petar spoznao Isusa”). Pevala sam u sebi tu himnu i razmišljala o tome kako se nisam predala Bogu u svojoj veri i nisam imala istinitu veru u Njega. Uvek sam želela da se oslanjam na svoju porodicu, ali me je u najranjivijem trenutku meni najbliža osoba ignorisala. Bog mi je jedini pružao utehu Svojim rečima i samo On može da me spase. U srcu sam se molila Bogu: „Bože, samo Ti možeš da me spaseš i utešiš i da mi pružiš veru i snagu. Spremna sam da dam svoje srce i život za Tebe.” Osećala sam se istinski smirena kad sam razmislila o himni Božjih reči i prestala sam da razmišljam o svojoj bolesti i da se plašim smrti. Polako mi se toplina vraćala u telo i pre nego što sam toga bila svesna, već je bilo 1 sat noću. Nakon transfuzije krvi osećala sam se kao preporođena odmah sledećeg jutra. Dežurni lekar je bio šokiran kad me je video da sedim u krevetu. Rekao je: „Juče ste bili veoma loše; iznenadio sam se što ste uopšte preživeli noć!” Kad sam čula doktora da to kaže, zahvaljivala sam se Bogu mnogo puta. Da nije bilo Božjih reči da me vode, ne bih preživela. Sve je to zahvaljujući Božjoj čudesnoj zaštiti. Nakon toga, doktor me je poslao u gradsku bolnicu da uradim još neke analize. U sebi sam pomislila: „Bog me je zaštitio u tako opasnoj situaciji juče i zato sam sigurna da neće naći nikakve ozbiljne probleme.”

Sledećeg dana sam sa rođakom otišla u veliku bolnicu na dodatne analize gde mi je dijagnostikovan karcinom grlića materice u kasnoj fazi. Tumor je već bio veličine pačjeg jajeta i operacija nije dolazila u obzir. Ne bih preživela operaciju. Kad sam ga čula kako kaže „karcinom grlića materice u kasnoj fazi”, zanemela sam i potpuno se izbezumila. Neprestano sam u sebi razmišljala: „Karcinom? Kako sam dobila karcinom? Neki nevernici žive samo par meseci nakon što dobiju karcinom. Hoću li ja ovo preživeti?” Osećala sam se mučno i potreseno i nisam htela da razgovaram ni sa kim. Dok sam ležala u bolničkom krevetu, neprestano sam razmišljala o poslednjih desetak godina vere u Boga: Otkad sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, porodica me je proganjala, a bezbožnici su me čak i ismevali i klevetali. Za to vreme, svaku dužnost koju bi mi crkva poverila, ja bih se uvek povinovala. Koliko god teško ili iscrpljujuće bilo, uvek bih svaku savladala uzdajući se u Boga. Čak i kad sam bila uhapšena, osuđena i poslata u zatvor, nikad nisam izdala Boga. A kad su me pustili, nastavila sam da širim jevanđelje i vršim svoju dužnost. Već sam puno propatila i prošla kroz mnogo teških trenutaka, pa zašto sam sad obolela od neizlečive bolesti? Zašto me Bog nije zaštitio? Da li se moja vera u Boga bližila kraju? Prosto nisam mogla da razumem niti da prihvatim da umrem na taj način. Dok su mi se očajničke suze slivale niz lice, obratila sam se Bogu: „O, Bože, ne želim da umrem. Ako sad umrem, neću videti Tvoj dan slave i propast velike crvene aždaje, kao ni prelepe prizore carstva. Ježim se od pomisli kakav me kraj čeka. O, Bože, pritekni mi u pomoć i izleči me od ove bolesti!” Upravo tada, pomislila sam na masivan gubitak krvi koji sam doživela i kako uprkos tome što niko nije mislio da ću preživeti, Bog me je sačuvao u životu i svedočila sam Njegovom čudesnom delu. Sa tom mišlju, želela sam da se lečim.

Kada je video koliko je moje stanje ozbiljno, doktor je preporučio da primam i zračenje i hemoterapiju. Od hemoterapije sam imala mučnine i bila ošamućena. Stanje mi je bilo izuzetno neprijatno i lice je znalo da mi bude vrelo. Tokom zračenja, osećala sam se kao da me ubadaju iglama po celom telu. Počela sam da se žalim i da opet pogrešno shvatam Boga: Imalo bi smisla da nevernici koji nemaju Božju zaštitu obole od karcinoma, ali ja sam verovala u Boga. Kako sam onda obolela od ove neizlečive bolesti? Bog me nije zaštitio! Odeljenje na kojem sam ležala u bolnici bilo je puno pacijenata sa svim vrstama karcinoma i na svakih par dana odvozili bi preminulog pacijenta iz sobe. Bila sam prestravljena i zabrinuta da ako se moja bolest pogorša, jednog dana ja ću biti ta koju će odvesti. Nisam želela da budem zarobljena po čitav dan sa svim tim pacijentima. Bila je prava agonija slušati svakog dana njihovo bolno ječanje. Zato sam, čim sam završila terapiju, odlazila u kuću jedne sestre da čitam Božje reči. Tokom okupljanja sa njom, aktivno sam delila svoje shvatanje Božjih reči i diskutovala sa njom kako da rešim predstave mogućih primalaca jevanđelja. U sebi sam pomislila: „Kad me budu otpustili iz bolnice, nastaviću da širim jevanđelje i da obavljam svoju dužnost. Dokle god prisustvujem okupljanjima, jedem i pijem još više Božjih reči i imam veru u Boga, On će me sigurno zaštititi.” Jednog dana, jedna moja rođaka je došla da me poseti i u poverenju rekla mom mužu i deci da je njen muž umro od karcinoma i da je moj karcinom neizlečiv. Rekla je da je bolje da me odvede na putovanje i da ne izgubi i mene i novac. Moj muž je prihvatio njen savet i rekao da će me odvesti na put. Rekao je da možemo da idemo gde god ja želim. Ali moja jedina misao je bila: „Znači, žele da odustanem od lečenja? Zar neću umreti ako se to desi? Da li je ovo zaista moj kraj?” Ponovo sam dobila jake bolove. Nekoliko dana kasnije, moj muž je odbio da plati moje bolničke troškove. Moja sestra je rekla: „Doktori su rekli da ti je ostalo još samo dva do tri meseca života i zato prestani da tražiš od muža da ti plaća bolničke troškove. Ne postoji tretman koji će te izlečiti. Uzdaj se u Boga – On te jedini može spasiti!” Kad sam to čula, ležala sam u krevetu, paralisana od šoka, ne usuđujući se da pomislim da je tačno to što mi je rekla. Ostalo mi je još samo dva do tri meseca života? Osećala sam se potpuno očajno i suze su mi se slivale niz lice. Doktor je rekao da mi nema leka i moj muž i deca su odustali od mog lečenja. Šta mi je drugo ostalo nego da čekam da umrem? Verovala sam u Boga tolike godine i toliko patila, sve u nadi da će me Bog spasti od smrti i da ću moći da uđem u carstvo. Nisam ni pomišljala da će se sve ovako završiti. Osećala sam se bespomoćno i izgubila sam nadu u spasenje. Tokom narednih dana, samo sam ovlaš izgovarala molitve i bila sam manje zainteresovana za čitanje Božjih reči. Osećala sam kao da bih mogla da umrem svakog trenutka i da više nije bilo svrhe moliti se.

Jednog dana, kad sam se vraćala na odeljenje u bolnici, čim sam otvorila vrata, ugledala sam jednog pacijenta kako leži mrtav, prekriven belim čaršavom. Prepala sam se i otrčala u drugo odeljenje. Taj pacijent je bio primljen tek pre dva dana i već je mrtav. Strahovala sam da ću uskoro i ja morati da se suočim sa smrću, pa sam požurila da se pomolim Bogu: „O, Bože, užasno se bojim, pesimistična sam i slaba. Ne želim da umrem kao nevernik. Molim Te, zaštiti me, daj mi vere i snage i dozvoli mi da razumem Tvoju volju.” Nakon molitve, setila sam se himne Božjih reči: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove. Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često stane pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da gorčina jedan od Mojih blagoslova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su bile utešne i duboko su me dirnule. Njegove reči su mi pokazale da put do ulaska u carstvo nije ni lak niti je bez teškoća. Moraju se izdržati neke teške kušnje. Moja bolest je bila i kušnja i blagoslov od Boga. Nisam smela da izgubim veru u Boga, već sam morala da tražim Božju volju u ovoj bolesti i da se ne žalim na Njega. Morala sam i da budem postojana u svom svedočenju Bogu. Nakon što sam shvatila Božju volju, bila sam manje negativna i imala sam vere da se uzdam u Boga da ću ovo prebroditi. Videvši da mi Bog i dalje nije dopustio da umrem, čitala sam još Njegovih reči u slobodno vreme i sastajala se sa tom sestrom.

U njenom domu sam često čitala ove Božje reči: „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu.” Jedan odlomak mi je posebno pomogao da bolje razumem svoja gledišta o veri u Boga. Svemogući Bog kaže: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Evo još jednog odlomka: „Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Božje reči o sudu bile su mi kao oštar mač koji mi se zabija u srce. Osećala sam se kao da mi Bog sudi licem u lice. Počela sam da razmišljam o sebi. Nakon što sam postala hrišćanka, uvek sam tražila blagodat. Mislila sam da dokle god verujem u Gospoda, On će me čuvati i braniti od opasnosti. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, iako sam znala da Bog nije izlečio bolesne, oterao demone niti izvodio čuda kao u Doba blagodati, već je navodio ljude da tragaju za istinom i prolaze kroz sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje kako bi se ljudi pročistili od iskvarenih naravi, i dalje sam se držala te preterane želje za sticanjem blagoslova. Mislila sam da dokle god marljivo tragam za svojom verom, biću imuna na sve katastrofe i bolesti, a čak i ako bih se ozbiljno razbolela, Bog bi me zaštitio i ne bi dopustio da umrem. Davala sam se sa puno entuzijazma kako bih stekla blagoslove i blagodat. Bez obzira na to koliko me je muž proganjao i ograničavao i ma koliko su me rođaci klevetali i odbacivali, nisu mogli da me spreče. Čak i kad su me uhapsili i zatvorili, nisam izdala Boga. Čim sam puštena, nastavila sam da vršim svoju dužnost. Mislila sam da ću, ako tako nastavim, biti spasena i sačuvana. Posebno u ovom trenutku, kad sam mislila da su mi dani odbrojani, Bog me je vratio sa ivice smrti kad sam Ga dozvala kako god sam umela, tad sam se još više uverila da će mi Bog pomoći na kakve god teškoće da naiđem. Kad su mi dijagnostikovali karcinom i moja porodica odustala od mog lečenja, u Bogu sam videla svoju poslednju nadu i pomislila da ako nastavim da prisustvujem okupljanjima i čitam Božje reči, ako se više molim i uzdam u Boga i vršim svoju dužnost najbolje što mogu, Bog će videti da imam vere i da sam se pokorila, možda će me zaštititi i dozvoliti mi da živim. Kroz otkrivenje Božjih reči, shvatila sam da iako sam mogla da se odreknem nekih stvari, da dajem sebe i zdušno obavljam svoju dužnost, to nije bila istina za kojom tragam i nije imala za cilj da ukloni moju iskvarenu narav i omogući mi da steknem čistotu već sam se umesto toga nadala da ću svoje davanje Bogu i cenu koju sam platila trampiti za Božju blagodat i blagoslove, nadajući se da će me Bog zaštititi od smrti tokom velike katastrofe i da ću stići da divno odredište. Kad me je Bog štitio, neprestano sam Mu zahvaljivala i hvalila Ga, ali kad sam obolela od neizlečive bolesti, pomislila sam da je to nepravda, u sebi sam se protivila Bogu i čak Ga krivila što je nepravedan. U svojoj veri sam samo želela da izvučem korist od Boga i nisam uviđala koliko je važno traganje za istinom. Kad sam se suočila sa bolešću od koje sam mogla da umrem i ne stignem do svog odredišta, izgubila sam veru u Boga. Izgubila sam interesovanje za Božje reči i molitve i čak sam pogrešno shvatala i krivila Boga. Shvatila sam da nisam bila nimalo iskrena prema Bogu niti sam Ga istinski volela, već sam Ga samo koristila, varala sam Ga i „poslovala” s Njim. Kako sam se mogla smatrati vernikom? Da sam nastavila tako, čak i ako bih preživela, bunila bih se protiv Boga i opirala bih Mu se. Vredi li živeti takav život? Kad sam to shvatila, osetila sam se neverovatno posramljeno. Osetila sam se dužnom Bogu.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je omogućio da sve dublje shvatim. Bog kaže: „Ni sa čim se nije teže nositi nego s ljudima koji stalno zahtevaju nešto od Boga. Čim Božji postupci ne odgovaraju tvom načinu razmišljanja, ili nisu izvršeni u skladu sa tvojim načinom razmišljanja, ti ćeš se verovatno opirati – što je dovoljno da se pokaže da prirodno pružaš otpor Bogu. Prepoznavanje ovog problema može se postići samo čestim promišljanjem o sebi i samim tim dostizanjem razumevanja istine, a ono se može u potpunosti rešiti samo traganjem za istinom. Kada ljudi ne shvataju istinu, oni postavljaju mnoge zahteve prema Bogu, dok kada zaista shvate istinu, oni ih ne postavljaju; oni samo osećaju da nisu dovoljno udovoljili Bogu, da se dovoljno ne pokoravaju Bogu. To što ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga odražava njihovu iskvarenu prirodu. Ako ne možeš da upoznaš sebe i istinski se pokaješ po ovom pitanju, onda ćeš se suočiti sa skrivenim opasnostima i pretnjama na svom putu vere u Boga. U stanju si da prevaziđeš obične stvari, ali kada se radi o važnim pitanjima kao što su tvoja sudbina, izgledi i odredište, možda nećeš moći da ih prevaziđeš. Ako ti tada još uvek bude nedostajala istina, moći ćeš da se vratiš svojim starim navikama i tako ćeš postati jedan od onih koji su uništeni. Mnogi ljudi su uvek sledili i verovali na taj način; primerno su se ponašali dok su sledili Boga, ali to ne određuje šta će se desiti u budućnosti. To je zato što nikada nisi svestan čovekove Ahilove pete, ili onoga u čovekovoj prirodi što može da se suprotstavi Bogu, a dokle god te ne odvedu u nesreću, ti ne znaš da te stvari postoje. To što pitanje tvoje prirode koja se suprotstavlja Bogu i dalje nije rešeno priprema te za nesreću i moguće je da ćeš, kada se tvoje putovanje završi i Božje delo završi, ti učiniti ono što se najviše suprotstavlja Bogu i da ćeš bogohuliti, pa ćeš stoga biti osuđen i eliminisan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da sam se, otkako sam se razbolela, plašila umiranja i silno sam želela da me Bog zaštiti od smrti. Zar to nije bilo postavljanje zahteva pred Boga? Oduvek sam mislila da bi Bog, pošto sam verovala u Njega, trebalo da me štiti sve vreme i da se ne ophodi prema meni kao prema neverniku. Nakon što mi je dijagnostikovan karcinom u kasnoj fazi i kad sam shvatila da mi Bog nije pružio dodatnu zaštitu, nisam mogla da se pokorim. Iskoristila sam svoje žrtvovanje, davanje i patnje u zatvoru kao kapital da se obračunam sa Bogom i da postavim uslove, da zahtevam od Njega da izleči moju bolest. Kad Bog nije postupio prema mojim zahtevima, suprotstavila sam Mu se. Shvatih da uopšte nemam bogobojazno srce, uprkos verovanju svih ovih godina. Toliko sam bila bez ljudskosti i razuma. Pomislila sam kako se Jov bojao Boga i klonio se zla celog svog života. Kad ga je Bog stavio na probu i kad je izgubio svu svoju imovinu, decu i kad su mu telo prekrili čirevi, nikad se nije požalio na Boga niti je tražio da ga Bog izleči. Jov je bio neverovatno human i razuman. A ja sam bila puna pritužbi i nerazumevanja kad sam se suočila sa smrću i nerazumno sam zahtevala od Boga da mi spase život. Kad mi je život prvi put bio u opasnosti zbog gubitka velike količine krvi, Božja zaštita i briga su me spasle – On mi je pružio Svoju blagodat, omogućivši mi da vidim Njegovo čudesno delo. Štaviše, tokom svih ovih godina, otkad sam vernik, uživala sam toliko u zalivanju i podršci Božjim rečima i saznala sam mnoge istine i tajne. Bog mi je dao više nego što sam ikad tražila i zamišljala, ali ja i dalje nisam bila zadovoljna. Kad mi je dijagnostikovan karcinom, postavila sam Bogu nerazumne zahteve i tražila od njega da mi dozvoli da nastavim da živim. Zaključila sam da mi je priroda neverovatno pohlepna. Bog je Gospod Stvoritelj i kakvo pravo ima neko tako beznačajan, buntovan, neko ko se suprotstavlja i pun je iskvarenosti kao ja da pred Boga postavlja zahteve? Shvatila sam da nemam nimalo svesti o sebi, da sam bez razloga nadmena i da nemam bogobojazno srce. Kad Božji postupci nisu odgovarali mojim predstavama, histerisala bih, svađala se i protestovala. Narav mi je neverovatno zla i ako ne izmenim svoju iskvarenu narav, uvrediću Božju narav i zaslužiću Njegovu pravednu kaznu. Bila sam uplašena i nisam se više usuđivala da pred Boga postavljam nerazumne zahteve, već sam Mu se pomolila i rekla: „O, Bože, hvala Ti na sudu i grdnji kojima si mi omogućio da vidim koliko sam bila nerazumna. O, Bože! Voljna sam da se pokajem i bez obzira da li će mi se stanje popraviti ili ne, ja ću se predati Tvojim orkestracijama.”

Isto tako sam se pitala kako sam mogla da postavim tako nerazumne zahteve nakon što sam se razbolela. Posle razmišljanja i traženja, shvatila sam da je to bilo zbog toga što nisam shvatala Božju pravednu narav. Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz Božje reči, uvidela sam kako sam ranije Božju pravednost posmatrala kroz svoje predstave i zamisli. Mislila sam da verujem u Boga, da sam platila visoku cenu, da sam se dala, da sam patila u zatvoru i nisam Ga izdala, već sam bila postojana u svom svedočenju Njemu, pa je zato On trebalo da me zaštiti od neizlečive bolesti. Kao što je za nevernike, koje Bog nije štitio, bilo normalno da dobiju karcinom. Mislila sam da je to Božja prevednost. Kad Bog nije reagovao u skladu s mojim predstavama i kad sam obolela od neizlečive bolesti, osetila sam da se moja davanja nisu isplatila, da se Bog ogrešio o mene i bila sam puna pritužbi i nerazumevanja prema Bogu. Uvidela sam da razumem Božju pravednost onako kako nevernici razumeju poslovnu transakciju. Mislila sam da treba da mi bude nadoknađen sav moj rad i smatrala sam da nije pošteno da ne dobijem ono što mi pripada. Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Božja suština pravedna. U svemu što Bog čini vidi se Njegova volja i mudrost. Nisam mogla da procenjujem svoju situaciju na osnovu površnih pojava i predstava. To bi dovelo do grešaka i verovatno bih osuđivala Boga i suprotstavljala Mu se. Mislila sam da je razboleti se katastrofa, ali je iza te bolesti stajala Božja volja. Da nisam razotkrivena kroz tu bolest, ne bih shvatila koliko sam bila bez ljudskosti i razuma. Čim Božji postupci nisu odgovarali mojim predstavama, počela sam da se raspravljam i protestujem. Nisam se pokoravala niti sam se bojala Boga. Ova bolest mi je pokazala moj istiniti rast i omogućila mi da prestanem da postavljam pred Boga nerazumne zahteve. Hvala Bogu! On je dobro postupio i zaista je mudar! Ranije nisam poznavala Boga i sudila sam Njegovoj pravednoj naravi na osnovu svojih gledišta. Koliko sam slepa i glupa bila u vezi sa Bogom! Bog je Gospod Stvoritelj, a ja sam samo majušno stvoreno biće – On ima pravo da me tretira kako mu odgovara. Štaviše, svoju veru sam posmatrala kao nagodbu i postavljala sam Bogu nerazumne zahteve. Čak i kad bih umrla, to bi takođe bila Božja pravednost – nije trebalo da se žalim na Boga. Šta god Bog odlučio, bilo da ću živeti ili umreti, sve bi odgovaralo. Morala sam se pokoriti onom što Bog uredi – tako je trebalo da razmišljam. Nakon što sam shvatila Božju pravednu narav, sve mi je bilo jasnije i prestala sam da se žalim i da pogrešno tumačim Boga. Kako god se Bog ophodio prema meni, nisam se žalila i bila sam spremna da se pokorim.

Naučila sam kako da se ophodim prema sopstvenoj smrtnosti čitajući Božje reči i više se nisam plašila smrti. Božje reči kažu: „Ako je neka osoba provela u svetu nekoliko decenija, a da pri tom nije shvatila odakle potiče ljudski život i nije prepoznala u čijim rukama počiva ljudska sudbina, onda nije ni čudo što ona neće moći da se mirno suoči sa smrću. Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenitetu Stvoritelja, jeste osoba koja pravilno ceni smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarna iskustva i razume suverenitet Stvoritelja, a osim toga je u stanju da se potčini Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja ljudskog roda, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenitet nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno stavi na stranu svu svoju ovozemaljsku imovinu, da radosno prihvati i potčini se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da je se slepo plaši i s mukom joj se suprotstavlja. Ako čovek na život gleda kao na priliku da doživi suverenitet Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet, ako svoj život posmatra kao retku priliku da ispuni svoju dužnost stvorenog ljudskog bića i da dovrši svoju misiju, onda će njegov pogled na život sigurno biti pravilan, on će zasigurno živeti životom koji je blagosloven i vođen od strane Stvoritelja, sigurno će hodati u svetlosti Stvoritelja, sigurno će spoznati Stvoriteljev suverenitet, sigurno će se predati Njegovoj vrhovnoj vlasti i sigurno će postati svedokom Njegovih čudesnih dela i Njegovog autoriteta. Suvišno je i govoriti da će takva osoba sasvim sigurno biti voljena i prihvaćena od Stvoritelja, te da samo takva osoba može spokojno gledati na smrt i sa radošću dočekati poslednji prelomni trenutak svog života. Jedna osoba koja je očigledno imala ovakav stav prema smrti jeste Jov. Jov je bio u prilici da radosno prihvati poslednji prelomni trenutak svog života i, pošto je svoje životno putovanje doveo do nesmetanog svršetka i ispunio svoju životnu misiju, vratio se da bude pokraj Stvoritelja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Jov je mogao da se suoči sa smrću bez ikakve patnje, jer je znao da će se, kad umre, vratiti na stranu Stvoritelja. Upravo su mu težnje i dobici u životu omogućili da se mirno suoči sa smrću, da se mirno suoči sa izgledima da mu Stvoritelj oduzme život i da, uz to, pred Stvoriteljem ostane neokaljan i bezbrižan” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Jedući i pijući Božje reči naučila sam da moj život potiče od Boga. Bog diktira i uređuje moj život, smrt, blagoslove i nevolje. Nisam imala razloga da pred Boga postavljam zahteve. Čak i ako je Bog smatrao da treba da umrem, iza toga je stajala Njegova volja. Morala sam s tim da se suočim na pravi način i tako bi trebalo da razmišlja stvoreno biće. Pomislila sam na Jova koji se bojao Boga i klonio se zla čitavog života. U kojoj god situaciji da se našao, umeo je prepoznati Božju vladavinu i što uredi. Nije se žalio, nije pogrešno tumačio Boga niti je osuđivao i raspravljao se. Bio je u stanju da se pokori i mirno se suoči sa smrću. Morala sam se bojati Boga kao Jov, kloniti se zla, pokoriti se Božjoj suverenosti i onom što uredi. Bog mi je dao život, tako da kad god On odluči da mi ga uzme, moram tome da se pokorim. A šta me čeka u drugom životu, to će Bog odlučiti na osnovu svega što sam u životu uradila. Bog mi još uvek nije dozvolio da umrem, pa sam morala da iskoristim preostalo vreme da se pokajem, da hodam stazom straha od Boga, klonim se zla, tragam za istinom i preobrazim svoju narav i vršim svoju dužnost koliko god je to u mojoj moći. Kad sam to shvatila, osećala sam se mnogo razumnije i manje sam se bojala smrti. Takođe sam se osećala bliža Bogu.

U tom periodu, kad sam se sastajala sa sestrama i kad sam jela i pila Božje reči, moje stanje se znatno popravilo. Imala sam još četiri hemoterapije da primim, ali su nuspojave bile prejake pa sam mogla da idem samo na zračenja. Ali mi zračenje više nije bilo ni približno bolno kao ranije. Znala sam da je Bog odlučivao o tome da li ću preživeti i zato se nisam brinula zbog svoje bolesti i slobodno vreme sam provodila razmišljajući o Božjim rečima i slušajući himne. Nakon nekog vremena, počela sam da se osećam sve bolje i bolje, kao da sam povratila staru sebe. Svi drugi pacijenti su rekli da izgledam tako zdravo da su mislili da sam medicinska sestra. Nakon četrdeset dana u bolnici, otpustili su me kući. Na sledećem pregledu, doktor mi je rekao da mi je tumor grlića materice nestao. Kad sam čula doktora da je rekao da mi je tumor nestao, nisam mogla da verujem. Mislila sam da sam pogrešno čula. Ponovo sam pitala doktora i potvrdio mi je da je nestao. Bila sam van sebe od sreće. Nisam mogla da verujem da tumor veličine pačjeg jajeta može samo tako da nestane. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Zaista, svi ljudi i stvari su u Božjim rukama. Sve stvari, mrtve i žive, zavise od Božje suverenosti i upravljanja. Sve su one orkestrirane u skladu sa Božjom voljom. Svi su rekli da neću preživeti, čak je i doktor rekao da je tumor preveliki da bi se operisao, tako da nisam ni sanjala da će potpuno nestati. Sve je to bilo Božje čudesno delo! Bila sam duboko dirnuta i u dubini duše sam osetila da sam dužna Bogu. Bila sam tako buntovna i iskvarena i postavljala pred Boga nerazumne zahteve da nisam zasluživala da budem spasena. Ali se Bog prema meni nije ophodio u skladu sa mojim buntovništvom i iskvarenošću. Toliko sam Mu zahvalna na Njegovom spasenju. Nakon povratka kući, nastavila sam da širim jevanđelje i vršim svoju dužnost, a zdravlje mi se postepeno vratilo.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči: „Čovekov ishod ili odredište ne određuju njegova volja, njegove sklonosti ni maštarije. Stvoritelj, Bog, ima poslednju reč. Kako bi ljudi trebalo da sarađuju po tim pitanjima? Ljudi mogu da odaberu samo jedan put: dobar kraj i dobru sudbinu imaće na kraju samo ako traže istinu, shvataju istinu, ako su poslušni prema Božjim rečima, pokore se Bogu i postignu spasenje. Nije teško zamisliti kakvi će im biti izgledi i sudbina ako postupe na suprotan način. I tako, po ovom pitanju, nemoj da se usredsređuješ na ono što je Bog obećao čoveku, na ono što Bog govori o ishodu ljudskog roda i na ono što je Bog pripremio za ljudski rod. Sve to nema veze sa tobom, to je Božji posao; to ne možeš da prisvojiš, da izmoliš niti da se za to pogađaš. Šta ti, kao stvoreno biće, treba da radiš? Treba da obavljaš svoju dužnost, tako što ćeš svim svojim srcem, umom i snagom raditi ono što treba da radiš. Sve ostalo – stvari vezane za izglede, sudbinu i buduće odredište ljudskog roda – to nisu pitanja o kojima odlučuješ ti, već su u Božjim rukama. Sve to potpada pod suverenost Stvoritelja i sve to On uređuje; ništa od toga nema veze ni sa jednim stvorenim bićem. Neki kažu: ’Zašto nam sve to govoriš ako to nema veze sa nama?’ Iako to nema veze sa vama, ima veze s Bogom. Samo Bog zna te stvari, samo Bog može da govori o njima i jedino On ima pravo da te stvari obećava ljudskom rodu. Pa ako ih Bog zna, zar ne bi trebalo da o njima govori? Pogrešno je da i dalje tragaš za svojim izgledima i sudbinom kada ne znaš kakvi su. Bog od tebe nije tražio da za time tragaš, već te je samo obavestio. Ako pogrešno veruješ da ti je Bog time zapravo naložio da te stvari učiniš ciljem svoje potrage, onda si potpuno nerazuman i nemaš svest normalne ljudskosti. Dovoljno je biti upoznat sa svim onim što Bog obećava. Ali jedno moraš da priznaš: ma o kakvom obećanju da je reč, bilo ono dobro ili obično, bilo ono prijatno ili nezanimljivo, sve je obuhvaćeno suverenošću, uređenjima i određenjima Stvoritelja. Jedina dužnost i obaveza stvorenog bića jeste da sledi ispravan put i pravac, na koje mu je ukazao Stvoritelj, te da u skladu s njima traga. A kada je reč o onome što na kraju stičeš i delu Božjih obećanja koje dobijaš, sve se to temelji na tvojoj potrazi, putu kojim ideš i Stvoriteljevoj suverenosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (9. deo)”). Kroz Božje reči sam naučila da konačan ishod i odredište neće biti određeni kroz molitve i neće se steći trampom sa Bogom. Bog je taj koji će odrediti moj ishod na osnovu mog traganja, mojih postupaka i puta kojim idem. Ali ja nisam tragala za istinom i nisam shvatala Božju narav. Kad sam videla da Bog dodeljuje ljudima sjajno odredište, pomislila sam da dokle god marljivo tragam za istinom, ispunjavam svoju dužnost, u stanju sam da patim i platim cenu i nastavim da vršim svoju dužnost uprkos progonima i teškoćama koje naiđu, biću spasena i opstaću. Tokom ovih godina, neprestano sam tražila i stremila svom ishodu i odredištu na osnovu svojih verovanja i želja. Išla sam Pavlovim putem. Kad bih tako nastavila, ne samo da ne bih dobila dobro odredište, već bih bila razotkrivena i eliminisana jer moja iskvarena narav nije bila pročišćena. Konačno sam se oporavila od karcinoma. Bog nije dozvolio da umrem i pružio mi je priliku da se pokajem. To je Božje spasenje! Nakon što sam se oporavila, pomislila sam u sebi da moram da tragam za istinom i da preobrazim svoju narav kad ubuduće budem obavljala svoju dužnost. Ne mogu da nastavim trampu sa Bogom zarad blagoslova. Moram da budem humana i razumna osoba koja se pokorava Bogu. Da li je ishod koji Bog za mene planira dobar ili loš je Božja odluka. Ono za čim ja treba da tragam je istina i promena naravi.

Kroz ovo iskustvo shvatila sam da, iako je ova bolest bila smrtonosna, Bog nije želeo da mi oduzme život, budućnost i sudbinu. Bog je koristio ovu bolest da me pročisti i preobrazi, otkrije nečistote u mojoj veri i izmeni neka pogrešna shvatanja koja sam imala. Ona mi je omogućila i da istinski shvatim i iskusim Božju svemoćnost i suverenost, da imam ispravan stav prema životu i smrti i da se pokorim. Za mene je ova bolest bila Božji način da mi dodeli blagodat i spasenje! Baš kao što Bog kaže: „Ako čovek u svom srcu stvarno ima vere u Boga, pre svega mora da zna da je njegov životni vek u Božjim rukama. Bog je predodredio trenutak čovekovog rođenja i smrti. Kada Bog ljudima daje bolest, za to postoji razlog – u tome postoji smisao. Čoveku se čini da je to bolest, dok je zapravo dobio blagodat, a ne bolest. Ljudi pre svega moraju da prepoznaju tu činjenicu, da u nju budu sigurni i ozbiljno je prihvate” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo).