Počela sam da verujem u Gospoda Isusa 1995. godine. Nakon toga, nekim čudom, počela sam da se oporavljam od srčanog oboljenja koje sam godinama imala. Bila sam tako zahvalna i često sam prinosila žrtve crkvi. Tri godine kasnije, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima i dočekala povratak Gospoda. Čitajući Božje reči, uvidela sam kako Bog izražava istinu, vršeći delo suda u poslednjim danima da bi pročistio čovečanstvo i doveo čoveka do predivnog odredišta. Pomislila sam da treba da se dajem, žrtvujem i činim dobra dela ako uopšte želim da dostignem dobro odredište. Zato sam počela da širim jevanđelje i da povremeno držim okupljanja, davala sam sve od sebe, što češće moguće. Sav novac viška donirala bih braći i sestrama kojima je bio potreban. Jednom dok sam širila jevanđelje, policija me je uhapsila, mučili su me i osudili me na zatvorsku kaznu. Ali ni tada nisam izdala Boga. Pomislila sam da će me Bog sigurno blagosloviti zato što sam učinila tako mnogo dobrih dela. Ali se tada, 2018. godine, moje srčano oboljenje vratilo nakon dvadeset godina i bila sam zbog toga dva puta u bolnici. U sebi sam pomislila da šta god da se desi, neću se žaliti, već ću se samo prepustiti Božjim uređnjima. Za dve nedelje sam se oporavila i otpustili su me iz bolnice. Bila sam duboko zahvalna Bogu. Razmišljala sam, pošto se nisam žalila iako sam bila bolesna i nastavila sam da ispunjavam svoju dužnost, da pokazujem istinsku odanost i pokornost Bogu.

Ali onda, u februaru 2019. godine, moja bolest se ponovo pojavila niotkud. Mnogo ozbiljnije nego prethodni put. Nakon toga mi je takođe ustanovljen dijabetes, kao i ozbiljna diskus hernija. Nisam mogla da se staram o sebi. Morala sam da legnem da bih jela. Moja snaha je morala da me nosi do kupatila. Ležala sam u krevetu po čitav dan i nisam imala snage da govorim, čak ni da trepnem. U tom periodu, jedne noći, iznenada mi je bilo još gore, bolelo me je u grudima i bojala sam se da dišem. Osećala sam da bih umrla ako bih udahnula. Bol je trajao oko pola sata i pomislila sam da bih mogla da umrem svake sekunde. Bol je bio užasan. I tad sam pomislila: Toliko sam bolesna da nemam snage čak ni da trepnem. Da li je ovo možda kraj? Kako ću ući u carstvo? Neću učestvovati u blagoslovima carstva niti videti njegov krajolik ako ne ostanem živa. Je li ovo moj kraj? Što sam više o tome razmišljala, osećala sam se sve lošije. Mnogo sam se molila, ali nisam mogla da dokučim Božju nameru. Vreme je prolazilo, a agonija bolesti nije popuštala. Zbog nje sam izgubila volju da živim. Ali sam znala da Bog nije nameravao da dozvoli da umrem. Nisam znala šta da radim. Nesvesno sam postavljala zahteve Bogu: „Kada će mi biti bolje? Sve sestre mog godišta su mnogo zdravije od mene, a ja se nisam davala i doprinosila ništa manje od njih.” Toliko toga sam dala za Boga, čak sam davala i novac braći i sestrama kojima je bio potreban. Svaku dužnost koju sam mogla aktivno sam obavljala. A kad sam bila uhapšena i mnogo patila, nikad se nisam odrekla Boga niti Ga izdala. Znam da sam učinila mnogo dobrih dela, zar ne? Zašto me Bog ne blagoslovi i ne zaštiti me ili me učini jačom? U to vreme sam se puno žalila. Srce mi je bilo na mračnom mestu.

Nešto kasnije, tek kad je srce počelo još više da me boli, počela sam da se molim i tražim Boga i došla sam pred Njega. Pomolila sam se Bogu sledećim rečima: O Bože, moji problemi sa srcem su se iznenada pogoršali. Nisam u stanju da razumem Tvoju nameru. Ne znam kako da izdržim ovo. Dragi Bože, ne želim da Ti se suprotstavljam. Molim Te da me uputiš kako da iz ovog iskustva izvučem pouku. Ubrzo sam se setila ovih Božjih reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Razmislila sam o Božjim rečima i bolje razumela Njegovu nameru. Bog nije koristio ovu bolest da bi mi oduzeo život niti da bi me naveo da patim bez razloga. Koristio ju je da razotkrije moju iskvarenu narav, da naučim lekciju. Bio je to Božji način da me spase. Ne bi trebalo da pogrešno protumačim Božje namere, niti da Ga krivim. Morala sam da razmislim o sebi.

Nekoliko odlomaka Božjih reči mi je pomoglo da shvatim svoje tadašnje stanje. „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav. Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; umesto toga, čovek je otišao od Mene da potraži put zle medicine i vračanja. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Sve vreme sam se držao strogih merila kada je u pitanju čovek. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božje reči suda bile su kao oštar nož koji mi se zabio u srce. Osećala sam se tako posramljeno. I dozvala sam se pameti. Razmišljala sam o sebi. Tokom svih ovih godina, kao vernik, šta sam želela? Razmišljala sam kako sam tih godina pomagala braći i sestrama kad god im je bilo potrebno, vršila sam koje god dužnosti da su crkvi trebale i davala sve od sebe. Čak i kad sam bila u zatvoru i kad me je mučila KPK, nisam izdala Boga. Mislila sam da sam učinila mnogo dobrih dela u to vreme. Ali kroz otkrivenje Božjih reči i razotkrivanje činjenica, uvidela sam da sve te stvari nisam činila da bih se pokorila Bogu niti Mu udovoljila, već da bih zadobila Njegovu blagodat i blagoslove, da bih sačuvala svoje telo i stigla na dobro odredište. Zato sam, kad sam se prvi put razbolela, mislila sam da, pošto sam učinila tako mnogo za Boga, On sigurno neće dozvoliti da umrem i nisam Ga krivila. Kada mi se stanje pogoršalo i nisam mogla da se staram o sebi, posle duge patnje i razmišljanja o smrti, shvatila da su mi šanse da steknem blagoslove carstva nebeskog bile vrlo male i zažalila sam što sam se toliko davala. Koristila sam čak i svoje pređašnje žrtve da ubedim Boga i s Njim se raspravljam. Pokušavala sam da pregovaram s Bogom. Zavaravala sam Boga, koristila Ga. A to je daleko od istinskog davanja Bogu. Onda sam razmislila o tome zašto sam bila toliko nerazumna ranije. Baš kao što su otkrile Božje reči, bila sam stekla pogrešnu sliku, misleći da ću, pošto sam se dala za Boga, zbog toga biti blagoslovljena i da će mi biti dato dobro odredište i zdravo telo. Baš kao što se u sekularnom svetu smatra poštenim da budete plaćeni na osnovu napornog rada. Mislila sam da pomoću svoje patnje mogu da trgujem s Bogom zarad dobrog odredišta, pa me je uznemirilo to što ga nisam stekla. To je bilo zaista nerazumno. Bog je svet i pravedan. On želi da iskreno dajemo. Ali sam ja, vođena svojim užasnim motivima, pokušavala da se nagodim. Obmanjivala sam Boga i opirala Mu se. Ako se ne bih ubrzo pokajala, Bog bi me sigurno odbacio.

Pre svega sam se molila Bogu i čitala Božje reči da bih otkrila uzrok problema. Kasnije sam čitala ove Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Šta je Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.’ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Božje reči su otkrile moju priroda-suštinu. Razlog zašto sam pregovarala s Bogom i zavaravala Ga i koristila je taj što me je Sotona duboko iskvario. Sve moje misli bile su pod uticajem Sotoninog otrova. Živela sam po sotonskim načelima poput onog da „svako gleda sebe”. Vodila sam se svojim interesima i davala se Bogu samo da bih s Njim mogla da se nagodim. Želela sam da izvučem nešto od Boga, da trampim svoj rad sa Bogom kako bih dobila blagoslov. Sotonski otrov me je naveo da tražim vlastitu dobit, što je bilo sebično i odvratno. Ostavši bez blagoslova i dobiti, krivila sam Boga. Zaista nisam imala nimalo ljudskosti. Ali je Bog, da bi spasao ljudski rod, u Svom prvom ovaploćenju, bio razapet da bi iskupio čitavo čovečanstvo. U Svom drugom ovaploćenju došao je u Kinu da obavi delo a tu Ga je progonila KPK i osuđivao ga religiozni svet. Bog je istrpeo tolike patnje i poniženja, ali je nastavio da izražava istinu da bi nas zalivao. Bog nam nikad ništa nije tražio zauzvrat, već je ćutke radio za čoveka. A ja se nisam odužila za Božju ljubav. Samo sam zahtevala da mi dȃ još više toga, poput Njegovih blagoslova, i krivila sam Ga kad ih ne dobijem. Gde mi je bila savest? Nije bilo načina da zaslužim da uđem u carstvo Božje. Kad sam to shvatila, zaista sam mrzela sebe, ali sam isto tako osećala zahvalnost prema Bogu. Da nisam bila prikovana za krevet zbog bolesti, nikad ne bih osetila strah od umiranja, nikad ne bih promislila o sebi. Nastavila bih da idem istom pogrešnom stazom. Bog bi me odbacio, a ja čak ne bih ni shvatila razlog. Bila sam potpuno ganuta i pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože! Sad vidim šta sve činiš i shvatam da je ova bolest deo Tvoje ljubavi. Predaću se Tebi. Samo kroz ovaj sud, grdnju i oplemenjivanje moći ću da shvatim svoje pogrešne motive kao vernik i počeću da menjam svoju iskvarenu narav. Sada sam voljna da promenim sve svoje pogrešne predstave i da obavljam dužnost kao Božje biće.”

Kasnije sam ovo pročitala u Božjim rečima: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Biti blagosloven je kada je neko usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Biti proklet je kada se nečija narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud, to je kada ne doživi da bude usavršen, već biva kažnjen. Ali bez obzira da li su blagoslovena ili prokleta, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio blagosloven, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi bio proklet. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Sada razumem – ja sam stvoreno biće. Davati se i predavati se za Boga nije samo dobro i ispravno. To je moja dužnost. Nije u redu da ja postavljam zahteve pred Boga. Zbog svih mojih motiva vrednih prezira, samo sam želela blagoslove i dobro odredište za sav svoj rad. To je bilo nerazumno. Bog mi je dao život. Pa čak i da nisam zdrava i da ne dođem do odredišta, trebalo bi i dalje da sledim Boga i kroz dužnosti Mu se dajem, kao što dete poštuje svoje roditelje, čak i kad ih roditelji dovode u red, čak i kad im roditelji ne daju ono što žele. To je moja dužnost. Iako se nisam bila potpuno oporavila i još uvek sam se osećala prilično strašno, više nisam krivila Boga. Odlučila sam da bez obzira na to da li će mi biti bolje, pokoriću se Božjim uređenjima.

Ono što sam ranije smatrala dobrim delima i ono čime bih zaslužila pohvale od Boga uvek sam procenjivala na osnovu svojih uobrazilja. Ali to nije Božja namera. Tek kad sam otkrila merilo suda Božjih reči, shvatila sam šta je dobro delo. Božje reči kažu: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima poniženja koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Sam Bog došao na zemlju da te usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako i dalje možeš da Ga slediš, bez obzira na ono što On čini, čak i ako ti On odredi nepovoljan ishod na samom kraju, to je održavanje tvoje čistote pred Bogom. Nuditi sveto duhovno telo i prečistu devicu Bogu znači zadržati iskreno srce pred Bogom. Za ljudski rod, iskrenost je čistota, a sposobnost da se bude iskren prema Bogu je održavanje čistote” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Uz Božje reči, shvatila sam. Bog želi da ljudi budu iskreni, da se voljno žrtvuju za Boga, da ne traže ništa zauzvrat, da sprovode istinu u delo, da svedoče Bogu u svojim dužnostima. To je pravo značenje „dobrih dela”. Ja sam ranije imala iskrivljeno shvatanje dobrog dela. Mislila sam da ako sam se davala, patila i žrtvovala se, da sam tako činila dobra dela i da će Bog to zapamtiti. Ali u Doba blagodati, Gospod Isus je pohvalio sirotu udovicu koja je ponudila novac. Svi su mislili da je dala samo par novčića, neku malu sumu. Ali Bog ne mari koliko neko da, već ceni vašu nameru. Što se mene tiče, ja sam mnogo puta dala ono što je Bogu dala ta sirota udovica, pa zašto onda Bog nije mene pohvalio? Bog se nije zgrozio na ono što sam dala, zgrozili su Ga moji motivi i moja lažljivost. Nisam bila iskrena. Moj prilog je izgledao kao nečista poslovna transakcija. Sve što bih na taj način priložila, ne bi bilo dobro delo. Kad sam shvatila Božju nameru, pomolila sam se Bogu. Rekla sam da ću se, bilo da se oporavim i zadobijem odredište ili ne, iskreno odužiti za Božju ljubav i davati se. Ni posle toga nije prošla moja diskus hernija, a ni srčano oboljenje. Ali više nisam bila vođena željom za blagoslovima. Redovno sam čitala Božje reči, odlazila na okupljanja i obavljala svoju dužnost.

Istina je da sam imala sreće da prihvatim Božje delo u poslednjim danima i da sam mogla da čujem glas Božji. Bog je napravio izuzetak time što me je uzvisio. Kroz sud Božjih reči, uvidela sam koliko me je Sotona iskvario, koliko sam bila loša. Ali sam se sada urazumila i pokazujem poslušnost pred Bogom. Sad kad sam se promenila, čak i da umrem, nisam živela uzalud. Kad sam se oslobodila svojih želja, nesputana bolešću, osetila sam da sam prizemnija. Tada sam, iako nisam išla na lečenje, polako počela da se oporavljam. Ovih dana mogu da sednem i da pišem članke, one koji svedoče o Bogu. I mogu da se brinem o sebi. Zahvalna sam Bogu od sveg srca što mi je kroz bolest održao lekciju i omogućio da vidim Njegovo spasenje i ljubav prema meni. Postoji jedan odlomak Božjih reči. „Ono šta ljudi koji veruju u Boga traže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo).